Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 9 часа, Zoran Đurović рече

Морам да пренесем са Борбе за неверу исповедање Оца Саве! Цитирају: 

"Римокатолици су наша браћа, сестринска црква и ми признајемо као валидне њихове сакраменте!"

Дато у Дечанима,

Године Господње  5509, april 1, Свети мученици Хризант, Дарија и други; преподобни Симон Дајбабски 

:))12:smeha: (да се послужим познатим емотиконима о. Зорана)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 8 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

:))12:smeha: (да се послужим познатим емотиконима о. Зорана)

:D Срећан празник, помените код Свеца, а и ја ћу овамо вас. Са овим мојим румунцем ми је литурђија као кад Патријарх служи са 15 владика! Превазишао је и преп. Серафима из Будисаваца! 12:smeha: Три Златоустове омилије стану у једну његову!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 4/1/2017 at 16:48, Milos Peric рече

Помаже Бог!

Ваша писанија су за сваку похвалу, заиста! Једноставно не могу да сакријем одушевљење и да не поделим сумњу са једним нашим братом који се због Ваше брзине у писању пита ''Да ли је о.Сава клониран?!'' , па све постиже :)

Мене занима ваше мишљење о атеизму(сетих се наслова Time-a из 1966 ''Is God Dead''). Тј. да ли ми имамо проблем са атеизмом или са одсуством аутентичног разумевања Бога?

Свако добро Вам желим!

Нешто ми "клонови" нису могли да помогну последњих пар дана, па касним:)

Иако је атеизам заправо настао као последица убијања аутентичног разумевања Бога на хришћанском западу и претварања хришћанства у хуманизам и разне "изме", занимљиво је да је управо свој највећи процват атеизам у 20. веку доживео у комунистичким режимима, на просторима где живе већином православни народи. Ова идеологија није, међутим, проистекла из православног хришћанства, већ је била увезена у православне земље од стране тзв. просвећене интелигенције, која ју је наметнула народу под видом наизглед колективно-усрећитељског комунистичког система, који је по својој суштини био анти-Црква и аутократска диктатура. Литургије су замењене великим јавним митинзима, свете мошти балзамованим телима комунистичких вођа, иконе свуда-присутним паролама. Вера није укинута, али је само преусмерена у погрешном смеру, као нова религија. Међутим, након пада комунистичке идеологије, видимо у земљама православне прошлости значајан повратак хришћанском предању. Развија се литургијски живот, посебно међу младима, обнавља се монаштво упркос томе што је након периода атеизма у тим друштвима било дошло до неконтролисаног продора западне културе и начина живота, који су суштински неускладљиви са православним вредностима. Текст у Тајму из 1966 (http://www.valleybeitmidrash.org/wp-content/uploads/2012/02/Time-Is-God-dead.pdf ) је у неким елементима временски превазиђен, иако су кључна питања и даље актуелна, посебно за западни свет. Он се бави проблемом "смрти Бога" о коме су још у 19. веку писали Кјеркегард и Ниче, али из перспективе времена након Другог светског рата, када долази до интензивног развоја науке и савремене културе, које су тада већ биле потпуно одвојене од хришћанске традиције. У тој ситуацији пред савременог богослова су се по овоме тексту постављале четири опције: 1) да престане да говори о Богу барем неко време, 2) да се држи само онога шти стоји у Библији, 3) да формулише нову слику и концепт Бога користећи се савременим језиком и мисаоним категоријама и 4) да једноставно укаже на пут људског искуства који указује да постоји нешто изнад човека у животу. Све четири опције су дубоко стране православном богослову и хришћанину и осликавају веома сужен избор, који је резулатат специфичне кризе вере у Бога у западном свету. У тексту се индиректно помиње и, рекао бих фаворизује, могућност да се формулише ново богословље без Бога, ново Еванђеље људског хуманизма без Богочовека Христа. Управо у овоме и лежи главни разлог духовне и сваке друге кризе која потреса наш свет који данас као већ глобално друштво почива на вредностима те и такве западне цивилизације.

Правога атеизма, заправо никада није ни било, већ више анти-теизма. Човек је природно биће вере и не може да постоји без односа према Богу, како га год разумевао и дефинисао. Највећи проблем јесте управо у оној помисли коју је сам ђаво подстакао у Адамовом уму, да је човек сам по по својој природи (а не по заједници са Богом) бог и да треба да се ослободи Бога: "Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега (дрвета) отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло" Пост. 3.5. То је оно исто искушење које је некадашњег архангела збацило са неба у дубине мрака и мржње. Зато је читава историја човечанског рода након пада у сталним и грчевитим покушајима да се човек и поред свих својих ограничености афирмише као бог по себи, односно да Бога обликује на своју слику и прилику. То видимо у свим религиозним и философским системима у историји. Само су методи различити, али је циљ је увек исти. Без обзира како се божанство звало, из које митологије долазило или да ли се уопште Бог називао Богом или је једноставно замењен човечијом идеологијом, порекло и циљ су исти - човекова исконска жеља која га је извела из заједнице са живим и истинитим Богом и самообожење. Развој људског друштва и цивилизације усмерен је увек директно или индиректно ка покушају стварања новог Еденског врта на земљи, али не онаковог каквог га је створио Бог, већ онаквог каквог га сада ствара човек. Ова трагична жеља редовно је завршавала са још трагичнијим расплетима јер је сваки покушај афирмације човека као бога по себи тј. ЧОВЕКОБОГА (анти-Христа, уместо-Христа), доводио до урушавања свих овосветских вавилонских кула, као и огромних људских трагедија. То видимо да се дешава и са саврменом цивилизацијом коју често зовемо западна, иако је данас проширена о целом свету и гурнула је у сенку све локалне културе и традиције које су постојале или преживеле до ње. Оно што је нарочито трагично у западној цивилизацији јесте да је она у великом делу настала у споју јудеохришћанске традиције и античке хеленистичке-римске цивилизације и да је, иако носећи једно време хришћанство као своју заставу заправо на крају дошла у ситуацију да се ослободи Христа и врати својим паганским коренима у виду савременог хуманизма. Том хуманизму Бог није извор добра, већ сам човек по себи, а Бог је само пројекција човекове тежње ка добру, те је сувишан, непотребан. Брак између Цркве и државе који је започео у времену Константина Великог имао је свог смисла само у оној мери и околико колико интерес Цркве није подређен интересима државе. Цезаропапизам и папоцезаризам само су две стране истог новчића. Два искушења источног и западног хришћанства. Једно је Цркву подређивало световној власти, а друго је Цркву претварало у световну институцију. Док је хришћански Исток с временом, изгубио државу и пао у ропство, на хришћанском Западу Црква је постала папска држава на челу са новим цезаром (папом) са неограниченом влашћу и над световним владарима (и отуда толики развој папске власти и моћи). Док је римокатоличанство дало идеју непогрешивог папе-императора, протестантизам је увео идеју мноштва непогрешивих папа - хришћана који су прихватили идеју да свако може да буде тумач богооткривене истине по свом разуму и нахођењу. Идеја симфоније Цркве и државе, колико год она имала свог смисла након ранохришћанског страдања и колико год је допринела мисији Цркве у свету, на крају се показала као мач са две оштрице и дан данас представља једно од највећих и најтежих искушења за Цркву. Данас се тешко може говорити о обнови овог модела јер савремени политички системи код историјски православних народа припадају више пост-хришћанској ери и ако се приближавају Цркви, то чине искључиво ради користи коју имају у циљу сопствене стабилности и моћи.

Какав је одговор Православне Цркве на проблем кризе вере у Бога у свету? За сада је све у приличној конфузији. Борба Цркве против атеизације и западног расхристовљеног хуманизма често се води управо методима традиције западног хришћанства, које је само својим одвајањем од аутентичног разумевања богооткривене истине у Христу генерисало ово стање. Ригидно схватање хришћанских догми као рационалних дефиниција које стављају Бога у оквире палог човековог ума, што је карактеристично за римокатоличку традицију, тешко да је у могућности да нађе излаз из овог ћорсокака. Покушаји од Другог ватиканског концила и разних папских енциклика до данас не дају суштинског резултата и просек у РКЦ поправља једино успех римокатоличке мисије у Јужној Америци, Азији и Африци, док некада стамена римокатоличка Европа масовно затвара своје цркве и суочава се са недостатком свештенства. С друге стране протестантском свету, који је највише подржао развој науке, сада се њихово слободоумље враћа као бумеранг јер је кључни принцип "sola scriptura" недовољан да увери данашњег човека да библијска учења треба прихватати дословно, како су протестанти упорно учили, посебно у светлу савремених научних достигнућа. Зато је примена римокатоличког модела прилагођавања духу времена тј. "aggiornamento" погрешан избор, исто толико као и савремена протестантска апологетика, која се креће било у скученим оквирима креационизма или, пак с друге стране, у правцу релативизације свега уз редефинисање или чак потпуно напуштање појма личног Бога кога нам је јавио Богочовек Христос (уп. Јн 1.18).

Православна традиција никада није имала суштински конфликт са науком јер су познање Бога и познање света који је Бог створио два различита искуства. Бога пре свега упознајемо у личној заједници са Њим кроз евхаристијско општење, сталну борбу са страстима и грехом тј. борбом (аскезом) да превазиђемо свој егоизам и отворимо ум (срце) за заједницу са другим. Ми зато и не упознајемо Бога аналитички, већ бивамо познати од Бога тако што у Христу постајемо нови човек и у нама се обликује лик Христов који Бог препознаје и прихвата нас као синове Божије по благодати. То је суштинска разлика наше праволславне "обрнуте перспективе". Када будемо познати од Бога и уђемо у заједницу са њим, створени свет разумевамо искључиво у контексту опита заједнице са Богом, а не анализирајући сваку појаву рационалним путем. Православно богословље је у православној традицији увек било пре свега реч (логос) човеку од Бога, а не реч човека о Богу. Православни човек, како је говорио Св. старац Силуан не тежи да позна како је створено сунце или шта је сунце, већ КО ЈЕ ОНАЈ који га је створио. Резултат нису томови књига и студија, већ преображај божанским нетварним енергијама којим непрестано узрастамо у пуноћу раста Христовог. Онај који познаје Бога и бива препознат од њега, бива преображен, постаје боговидац и Црква га као таквог (светитеља) препознаје. Овај приступ је фундаментално другачији од онога који нуди западно хришћанство, које је још од почетка Средњег века помешало елементе аутентичног богопознања са елементима људског знања, што је повело западно хришћанство на пут без повратка. Од богонадахнуте речи која долази од Бога, богословље на западу је постало не само човекова реч о Богу, већ фантазирање о Богу, што је и резултирало мењањем лика Божијег по слици палог човека и фалсификовања хришћанске истине.

Још од 11. века у римокатоличком свету почела је да преовладава теорија да је Христос страдао на крсту да би "задовољио" човековим грехом увређено достојанство Божије. С временом погрешно разумевање Бога довело је до постепене колизије између Бога Оца и Бога Сина, па је, читао сам сада већ доста давно, један француски проповедник у 18. веку на Велики петак упутио следеће речи Богу: "Боже зар ти више није довољно колико се твој Син мучи на крсту?" Наравно ова духовна шизофренија изродила је идеју Христа хуманисте, младог јеврејског рабина, револуционара, Jesus Christ Superstar-a са којим се ми људи можемо идентификовати по својим слабостима и искушењима, и који нам је донео слободу од Бога као некада Прометеј огањ са Олимпа. Ова слобода од Бога је данас схваћена као афирмација човекове слободе, хуманизма, људских права. У простору те "слободе" Бог уопште није ни потребан, јер смо сами себе идентификовали са Христом - не са Христом Богочовеком, већ Исусом човеком или једним од многих просвећених људи који су у разним религиозним и философским системима на свој начин чинили исто. Зар није Буда исто тако донео слободу од ригидног система хиндуистичких божанстава, зар то није учинио и Мухамед који је као "једини који је чуо речи Божије" изградио систем који данас руководи животима милиона људи? Уосталом зар то нису учинили бројни философи који су нам "помогли" да разумемо да смо ми сами богови са својим умом и да то само треба да схватимо и онда нам религија неће бити потребна? Коначно, ова идеја је нашла место и у политичком животу, и то не само у комунизму где је Бог замењен комунистичком партијом и њеним "обоготвореним" вођама, који се још могу видети као страшила по својим маузолејима, него и у претварању посветовњаченог хришћанства у опијум за народ, при чему религија треба да држи милионе у покорности аутократским системима у којима елита, по неком погрешно схваћеном божанском праву, може да терорише своје поданике, док се сама гуши у богатству и греху. Слично касније видимо у савременом потрошачком и капитализму и либералној демократији за коју је Францис Фукојама не тако давно рекао да представља крај историје, својеврсну сублимацију људског генија (али све паде у воду са Трампом:). Наш Бог није такав Бог, нити има икаве везе са оваквим веровањима. И зато је ортодоксија, као што је говорио о. Шмеман, парадоксија за овај свет. Ако се у православним друштвима хришћанство икада историјски постављало на овај погрешан начин начин било, је то одступање од аутентичне традиције коју је Црква и поред свих својих овоземаљских искушења успела да сачува и увек налазила снаге да се врати себи.

Православна традиција, коју авај, многи православни врло мало познају, а још мање живе, даје одговор на све кључна питања, не зато што је најбоља религија у историји човечанства, већ заправо зато што уопште и није религија, него откривена реч Божија коју смо ми позвани да сведочимо, и то не као систем одређених учења или истина, већ својим животом и односом према свету око нас. Зато су проблеми атеизма или "смрти Бога" или секуларизације актуелни у православним друштвима само у оној мери у којој не живимо православним предањем и не опитујемо истину коју Дух Свети стално сведочи и коју ми потврђујемо на сваком евхаристијском сабрању. Сваки покушај да се православље "осавремени" извуче из "ригидних, петрифицираних форми" и отвори за менталитет савременог човека који уместо аутентичне слободе жели слободу као анархију, није ништа него идеологизација хришћанства и неизбежно ће завршити на отпаду сличних покушаја да се спасе вера у Бога разним компромисима са духом овога света у западном свету. Отуда је понирање у дубину православног предања, не само нашег веровања, већ ОРТОПРАКСИЈЕ главни начин како да останемо сведоци истине коју проживљавамо у Богу кроз заједницу у Христу Исусу (Његовом Телу - Цркви) Духом Светим. Суштина оног што желим да кажем јесте да се против "атеизма" боримо не доказивањем тога да Бог постоји, јер то већ може да значи многе ствари за разне људе, већ сведочењем оног Бога кога нам је Христос јавио.

Свако добро од Бога Милоше

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pomaze Bog!
Ja bih imao jedno pitanje, a od Vas zelim ili iskren odgovor, ili savet kome dase obratimo!
Ako kazem odakle sam, otkricu sve, pa bih za sada ostavio taj podatak po strani!
Mi, verni narod koji se okupljamo, svake nedelje i praznicima u  novonastalom Manastiru u nasem mestu, imamo problem sa , zvuci neverovatno, ali sa Vladikom nase Eparhije!
On, iz nama nepoznatom razlogu pokusava sve da ga otera iz Manastira kako se tu ne bi okupljao verni narod!
Prvo je Igumana setao iz jednog u drugi manastir, zeleci da ga udalji od ljudi koji mu svakodnevno dolaze za savet, ispovest, na sluzbu....
Posto mu to nije uspelo, ponovo ga je vratio u prvi Manastir, ali uz pretnju da ne okuplja narod i da ih upozori da ne dolaze u tolikom broju, jer to nije dobro po njega!
Posto ga nas Iguman nije poslusao, jer on nikoga nije ni zvao da dodje, verni narod sam svojom zeljom posecuje i dolazi u Manastir, zavladao je veliki jaz izmedju njih dvojice, iznudivsi uskori odlazak Igumana iz Manastira da se ne bi sukobljavao sa Vladikom!

Da li Vi Oce imate neki savet za nas, ili nas bar uputite kojoj visoj instanci da se obratimo zbog naseg problema??
Srdacan Pozdrav!!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Православна традиција, коју авај, многи православни врло мало познају, а још мање живе, даје одговор на све кључна питања, не зато што је најбоља религија у историји човечанства, већ заправо зато што уопште и није религија,

Леп ти је текст, само је превише идеолошки обојен. Баш Рупник, са којим сам се возио у колима, инсистрира на том од Јанараса да хришћанство није религија. То је све постало опште добро. Зато се треба избегавати ова реторика која ти је загушила текст. Многи сада то виде, али нема потребе за дресовима. Чак многе идеје које смо ми препознали данас као наше дошле су нам од католика или протестаната. Зато ја предлажем скромност, смерност. Ми у нашој цркви имамо тридентинце, и шта сада? Да их поубијамо? Да им кажемо како нису православци? Не, него да мукотрпно радимо на преваспитавању.  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 45 минута, Zoran Đurović рече

Леп ти је текст, само је превише идеолошки обојен. Баш Рупник, са којим сам се возио у колима, инсистрира на том од Јанараса да хришћанство није религија. То је све постало опште добро. Зато се треба избегавати ова реторика која ти је загушила текст. Многи сада то виде, али нема потребе за дресовима. Чак многе идеје које смо ми препознали данас као наше дошле су нам од католика или протестаната. Зато ја предлажем скромност, смерност. Ми у нашој цркви имамо тридентинце, и шта сада? Да их поубијамо? Да им кажемо како нису православци? Не, него да мукотрпно радимо на преваспитавању.  

Поштујем критику, али се наравно не слажем са овим ставом.

Одвајање западног хришћанства од Цркве је био и остао корен савременог расхристовљеног хуманизма данашње глобалне цивилизације. Сасвим разумљиво не препознајући Христа у учењу тадашње Римске цркве протестантизам је први покушао да пронађе аутентично хришћанство кроз Свето Писмо. Нажалост, нису се вратили древној хришћанској традицији Запада и само су наставили процес демонтирања Христа на Западу, доводећи новог Човекобога на место Божије. Став да Православна Црква заједно са римокатолицима и протестантима треба да спасе Европу од дехристијанизације раван је, по мом дубоком уверењу, настојању да се пожар може угасити бензином. Искрено поштујем традиционалисте на Западу, барем што се тиче њихове верности делу нашег заједничког предања, али не смемо заборавити да њихов повратак коренима није повратак западној православној традицији првих 10 векова већ, пре свега, повратак тридентинском римокатоличанству антиреформације. Искрено речено, неки пост-2Ватикански напори ми изгледају више охрабрујући и блискији православној традицији него враћање традицији папа које су нам оставиле као свој "највећи споменик" несрећне одлуке 1Ватиканског сабора. 

Данас је за Православље много опасније од неког новог таласа атеистичке идеологије, прихватање погрешне интерпретације хришћанства, јер барем ако сачувамо наше отачко предање увек имамо чему да се вратимо, али ако прихватимо погрешан лик Христов, идеолошки атеизам нам и није потребан јер погрешна вера у Христа представља много опасније искушење. Хвала Богу, у Цркви смо далеко од тога да такви трендови могу да прођу и поред настојања оних који тако олако и без расуђивања прихватају синкретистички екуменизам као аутентични део своје вере. Православна традиција је увек савремена јер човека призива да нађе своје одговоре у Христу, а не прилагођава разумевање Христа палом човеку док Христа коначно не замени таквим човеком, као што се десило на Западу. Свестан сам да ово звучи јако ригидно и конзервативно за "либералније" умове, али барем се трудим да будем искрен. Повратак православној традицији би био најбоље решење за римокатолички и протестантски свет ако желе озбиљно да се заустави процес даље секуларизације. То не подразумева наметање културно-историјских обичаја источног православног света. Довољно је да се врате својим древним оцима, када је Рим био светило хришћанске васељене.

Чињеница да данас више нема јасно разграниченог Истока и Запада, већ да живимо у глобалној секуларизованој цивилизацији која рапидно губи сваку везу са хришћанском традицијом, с једне стране је и искушење, али и прилика да се свуда и на сваком месту сведочи она вера коју смо вековима чували и која је највећем броју инославних хришћана (као и нажалост једном добром делу номинално православних) врло мало или нимало позната.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Став да Православна Црква заједно са римокатолицима и протестантима треба да спасе Европу од дехристијанизације раван је, по мом дубоком уверењу, настојању да се пожар може угасити бензином.

Драги оче Саво,

Ваш став ја схватам као неки хришћански максимализам (идеал). Међутим, хоћу да вас питам нешто. Да ли је вама прихватљиво то да сарадња у пољу спречавања дехристијанизације Европе (и света) јесте могућа и без изглађивања постојећих проблема? Мени се чини да, ако будемо чекали да све проблеме решимо пре него почнемо проблеме да решавамо, нећемо ништа решити. :) Овде првенствено мислим на неки заједнички одговор на изазове данашњице у питањима око којих имамо сагласност, на пример, питања етике, биоетике, и слично.

Генерално бих се сложио са вама у вези генезе неких данашњих изазова, с тим што сматрам да и ми носимо одређену одговорност због наше неактивности да на све ове проблеме ефикасније, јасније и гласније, указујемо и нудимо одговоре.

Наше време ми се све више и више чини као време првих Хришћана, време у коме је Христос био непознаница за многе, а у исто време и време када је Црква из крви мученика процветала. Као да сву сви ови наши секуларизми који су до недавно доминирали Православним земљама били само генерална проба за оно што долази на глобалном плану. А надам се да смо из свега извукли понеку поуку, и да ћемо бити способни да сведочимо Христа који је исти јуче, данас и довека.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

с једне стране је и искушење, али и прилика да се свуда и на сваком месту сведочи она вера коју смо вековима чували и која је највећем броју инославних хришћана (као и нажалост једном добром делу номинално православних) врло мало или нимало позната.

Da li ovo znači, da je rezultat Zapada i Istoka za običan narod ustvari isti?

Razumevam da je i na Zapadu očuvana istinska vera ali je eto malo u nekim delovima isflekana, međutim koliko vidim rezultat za običnog čoveka je potpuno isti i na Zpd i na Ist.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Повратак православној традицији би био најбоље решење за римокатолички и протестантски свет ако желе озбиљно да се заустави процес даље секуларизације.

Најплеменитији о. Саво,

кад су католици и протестанти били православни па да се "врате"? Нису никад. Дакле, ти би се исправно изразио да кажеш: да се обрате на православље.

Реторички звучи лепо, да се врате својим оцима, али је у суштини нетачно. Јер и тада се западни свет разликовао од источног. Августин је био филиоквиста. Папа Григорије Велики исповедао Чистилиште и био иконоборац (прихватао иконе само као јеванђеље за неписмене). Папе од Дамаса наовамо сви били паписти, па и оне које ми имамо у календару. Када би св. Лав Велики прихватио примус интер парес? Никада. Мој Августин је био паписта: Рим је проговорио, ствар је завршена.  

Ми треба да разумемо да је католичко богословље једна легитимна интерпретација нашег заједничког отачког наслеђа. Зато је мени бесмислено када ми католицима као папагаји понављамо: Вратите се заједничком отачком наслеђу. Као када имаш досадне госте, па почнеш да понављаш: Видимо се опет, не би ли некако отишли, али да би се видели опет они морају прво да оду:)).

Ми патимо и од онога на шта нас господин Исус упозори, а то је да видимо трун у туђем оку. Ти за секуларизам и атеизам оптужујеш КЦ и ту си делимично у праву. Зашто делимично? Зато што је нихилизам у корену хришћанства. Они су сапостојећи. Када се уведе волунтас деи у причу, ти си увео и њено друго лице, а то је нихил, нил (не замери што не пребацујем тастатуру). Ниче се појавио као одговор на један перверзни протестантизам. Али нихилизам улази и у Русију Достојевског. Анархизам и на крају комунизам. Неки паметују па кажу да је православље произвело комунизам. Опет делимично тачно. Довољно је читати трећи том од Слијепчевића и видети да ниједан од битних комунистичких ликова у нас није био ван цркве, односно, сви су имали какве такве везе са црквом. Богослови, теолози, синови свештеника, браћа... "млађа кћерка проте Пурића из Нове Вароши, која је била комунисткиња, осудила је на смрт свога брата свештеника и сама га стрељала" (68). Оно ђубре од Темпа нареди да му брата Луку, који је био богослов, стрељају. "Врло интересантна била је судбина „калуђера Мирона“. Радило се о Милуну Николићу Мирону, калуђеру, рођеном 1897. године, који је, на крају, био стрељан од комуниста. Радио је са херцеговачким партизанима, постао члан КПЈ, осећао се као комуниста. Био је мобилисан од четника и одведен у Лику. Ту су га заробили партизани али му нису веровали да је комуниста и стрељали га као четничког попа. „И док је замјеник команданта бригаде Данило Дамјановић заробљеним четницима говорио пред њихово пуштање кућама, Мирон пред пушчаним цијевима групе бораца из Првог босанског батаљона, који секунд прије него што
га је плотун саставио са земљом поред врела Цетине, почетком августа 1943. године, узвикнуо је: Живјела КПЈ, живјела Народно-ослободилачка војска (89)".

Ја волим да користим слику бурета. Да је СПЦ тада испунила буре, људске душе, вином, не би могао ништа више да улијеш у њега. Видиш ли колико су идеологије опасне? Да рођеног брата убијеш! То су ти артемити, то је та свест. Идентично би поступили да су онодобни комунисти. Овако могу само да нас мрзе, а богме, падну и батине (што се деси тамо код вас). Мене звали у Љуљаке да ме као послуже, кафом, ратлуком и ракијицом, да видим како су они фини... Ако пођем, биће прве екуменистичке мошти! 12:smeha::))12:smeha:

Дакле, богоборни атеизам је наличје хришћанства, један немушти одговор на унутархришћанске проблеме. Ја не видим рецепт. Постоји само пут унутрашњег преображаја, а то живе сви који су хр., па били православци, католици, протестанти. И то живе у оквиру неких својих традиција које кроз подвиг и надилазе. Јер свето предање у новосадској саборној цркви, за време Никанора, било је да се одежде после службе баце у орман! Дошао био неки поп, почео да их качи на офингере, а ови други отишли да се жале владици како им руши обичаје! :)) Новотарац! - У једној приградској цркви, иста епархија, чланови црквеног одбора целивали часну трпезу. Новодошли прота их похвалио за побожност, и рекао да ипак постоји мала забуна око тога, да им се то увукло од Марије Терезије, тако да одбораши треба да целивају стопе часне трпезе, а поп одозго... После склекова су ипак одустали од целивања!:cheesy3:

Овде суботом идем код неког бугарског попа, али он не служи литургију, него освети воду и импровизује неки молебан, а после одржи пригодну беседу где им каже како треба да долазе у цркву ради здравља и напретка. Ја онако изокола, јер сам лукави Латин, кажем му: Оче, ето, пошто сам и ја ту, могли бисмо да одслужимо и неку литургију, то онда није напорно кад су двојица, ето ближи се и Васкрс... - А, нису ови научили да се причешћују! - Ја се мислим у себи, па кад и да се науче? И тако гевељамо... И за такву праксу би многи се заклели да је православна...

Кад сам као ђакон служио у цркви у Браће Јерковића, тамо сам био увео нову прозбу: Право стојмо, не клечимо! Јер је народ клечао на Јеванђеље, а кад су ми се завлачили под налоњ, ја сам се савијао и питао их да ми нешто није испало, и нисам читао зачало све док се не би устали. Тај мој рад је наишао код отаца на такво одобравање да су замолили пт. Павла да ме друге године пребаци у неку другу цркву, јер су се код њих сви већ спасили, а било би греота да не мисионарим на другим местима!:)) То је била једина година кад сам примао ђаконску плату и корвану, а остале 4 сам служио гратис. Као и сада. Дан моје свете успомене ће се славити на Козму и Дамјана, али ће бити већи простор у Минеју посвећен мени:))) Мсм, исплати се радити на просвећивању народа, то црква у својој неотуђивој премудрости препозна и одмах награди.

Зато велим да треба да будемо благи према нашој браћи, да љубављу учествујемо у последњој Ис молитви (ut unum sint), што је и св. Марко Ефески изговорио пред папом Евгенијем. Хр је предвидео ову нашу саблазан. Ако ставимо на страну онај додатак на крају Мк јеванђеља, он нам у аутентичном тексту рече: Препознаћете се да сте моји ученици ако будете имали љубави међу вама. Нигде спасење није условио исповедањем догматике у длаку. Видиш да се ми разилазимо чак и у неким битним питањима, али смо обојица православци. Ни тебе ни мене неће филиокве или митарства спасити. Али хоће миротворство (мене качи још и оно блаженство за сиромахе, тако да се све надам да ће ми неке заблуде Ис опростити, тако да ћу моћи да се убацим у тај рај: у рају, макар  у крају!).

Да се на крају и нашалим мало са тобом, јер знам да си и духовит и духован човек, морам да кажем да си ти заиста прави католик! Св Августин, како је у праксу већ ушло крштавање мале деце, пита се да ли (пошто је то било тада неко актуелно питање) деци давати причешће јер они нису стекли употребу разума? И одговара да је он више за, јер је то као однос детета са мајком, и да је то права храна која треба свакоме од нас да би живео и био у јединству са Господом. Међутим, то се после на Западу пренебрегло, тако да их углавном причешћују тек после кризмања (миропомазања, за мање упућене). Тако и ти стављаш нагласак на то да се све исправно исповеда, а то може само када је човек стекао употребу разума, док ја такво учење нисам нашао у Писмима.

Да ли си ти сигуран да све знаш? Да ти је вера 100% исправна? Ја за себе не бих смео да се закунем. То је само митр. Амфилохије "прочитао и научио цијелу филозофију кад је био у својој келији у Грчкој", што рече једна игуманија из Црне Горе, мада јој ја не верујем, јер сам само од Хегела прочитао петину његових дела, а морам да признам да нисам у целости ишчитао ни Платона ни Аристотела. Када би православље било идеологија, или СНС програм, брзо бисмо се ми договорили. Али није тако. зато је познавање догмата корисна ствар за духовни живот неког човека, али накада пресудан. Искрено говорећи, ја верујем, да ми се не увредиш, да је Жан Данијелу много бољи теолог од тебе (ја бих пак могао и Исуса да поучим неким стварима:))), и шта сад? Он ће бити спашен а Сава или Зоран не? Још је умро код оне курве... католички зилоти веле да је био муштерија, јер новотарства су такви плодови, док "новотарци" веле да је он радио и са проституткама... На крају, и Исус је. Па и моја маленкост. Истини за вољу, никад им се нисам обраћао за услуге.

Према томе, добри мој о. Саво, ја сам увек за онај пут који је трасирао старац Силуан, да се крене од оног заједничког, а да се успут коригују и недостаци, којих ћемо сви имати док је овог света. Јер смо смртни људи и због те осмрћености грешимо. Страх од смрти је гориво за грех. Зато се са њиме треба борити квалитетно, никад га потценити, преценити или негирати. И из те победе добијамао свеце, а из пораза идеологе.

Коментар ми је барем по дужини достојан неких твојих! :))

Велики, велики поздрав свима вама на распетом КиМ! Молитвено сам увек са вама...                        

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Данас је за Православље много опасније од неког новог таласа атеистичке идеологије.........

Šta je to u ateizmu "opasno" po reiligiozne. Šta je opasno u tome što kažem: "Hiljadama godina se priča o bogu-bogovima a za to nema ni naznaka dokaza i zato smatram da bog/bogovi najverovatnije ne postoje".

Takođe me zanima kakva je to "ateistička ideologija". Ja nečuh da tako nešto postoji.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Razumevam da je i na Zapadu očuvana istinska vera ali je eto malo u nekim delovima isflekana, međutim koliko vidim rezultat za običnog čoveka je potpuno isti i na Zpd i na Ist.

Извињавам се за малу узурпацију простора код о. Саве, јер ја могу да сведочим оно што сам видео. Наиме, баба католкиња ме пита: Како, падре ДЗоран, могу да идем на причешће а да нисам постила, није то супа! - Делује ли вам фамилијарно ова реченица? Прост народ има идентичне проблеме како у КЦ тако и у ПЦ. Моле се Тројици коју набрајају као и ми, Мајци Божијој и свецима, исто као и ми. Исповедају се, кају за грехе, све исто као код нас. Имају оне досадне крунице, али ми имамо досадну Ис молитву... Само теолози могу да узму и даве и деле народ. Тако г.г. Радовић ми натакну на нос како су филиокве изопачиле КЦ и да је то хула на Духа Светога. Међутим, Франциска Асишког држи за свеца. Мени ту нешто није јасно...

Баба у мојој парохији давала да јој ја упалим свећу кад светим водицу, и то обавезно шибицом, и ја лично, а не помоћник, а онда је она гасила свећу када ја изађем из куће. Каже, тако треба да се ради па да се видимо и следеће године. Ја мислим да је то што ми немамо филиокве у исповедању произвело ово сујеверје! :)) Моја тетка Драгица која је побожна жена, права православка, питала ме: Шта ти мислиш кога ће да изаберу за Германа кад овај умре?

Настављам се на претходни пост (не васкршњи, него на одговор за о. Саву). Мојој тетки је поп долазио у вунена времена да свети водицу (покојни хајдук-поп Богић Фемић, из Старог Бара, а његов отац је у једном интервјуу за Новости одговорио да има петоро ђеце; пита га новинарка: извините али ви имате десеторо деце како сам ја чула? - А те женске и оне који нису постали попови, то ви ја не рачуњам! - Дакле, он је превазишао и најљуће црногорце, тако да не само да женску чељад није убрајао у ђецу, него ни оне који нису попови!). То је наше слатко православље. Моја тетка, а и ми са мајком, ишли смо у Миљевце, у Созину, по неким богазама где си могао да паднеш у понор, јер се пут у планини обрушавао, на славу код ђеда Луке. Он је држа Аранђела од кад је знавао за себе. Чуо је био за Тројицу, али је веровао у Бога, онако магловито. Ишао је под Острог као сваки црногорац, али је опалио чвргу св. Василију и реко: Е, ово је кочина! (лобања). Иначе, био је изузетно морална особа и сјајан мајстор за све, тако да и данас стари у Спичу помињу са поштовањем Луку Мила Радова. Дуго се мучио да умре. Дошао на 40 кила. Ја тек постао студент, још нисам читао Историју СПЦ, тако да сам био побожан, причао са ђедом, и рекао му: Ђеде, пригрли ти ови Нови Завјет на груди, помоли се Богу да ти узме душу! - Иако је превод био Синодски, дакле, овај лош, ја нисам стигао до капије кад су ме позвали назад. Ђед се упокојио са Писмом на грудима.

Е, то је наш живот. Нико нема плаве крви. Црвена је крв и парижанину, и београђанину и московљанину. Другачији су услови живота, али да је Дух Свети побегао од некога од нас због наших свађа, то неће да бидне. Умре тек крштено дете католику у Њујорку, фрп, иде у пакао, јер пријатељу, тамо су били Мајендорф и Шмеман, што дете ниси крстио у ПЦ... Ето лепоте наше широке словенске и православне душе... Што каже Мирољуб Петровић, Под мач, бато!

Нисам ја екумениста (синкретистички, како то сочно звучи), зато што све трпам у исти кош. Не, ја јако добро разликујем вере, као што видим кад људи шмерцују по саставима. То ми је професија, за то сам се школовао. Допуштам да су они, који су од мене "православнији", можда у праву, али нису сигурно по Јеванђељу. Како ошамари старац Тадеј оног зилота Харалампија: Нико се не би спасио када би Исус мислио исправно као ти! Једноставне речи. Хришћанство је једноставно и виси сво о 2 заповести. То је још једна новотарија коју сам био увео у мојој парохији. Нисам читао одломак о исцелењу у бањи "Видјести", него сам изговарао ово о заповести. Вероватно се та водица није освештавала јер сам заменио јеванђелски текст!

Верујем да је овај одговор на линији ВСБ. Ако није, нека ме коригује.                

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, Zoran Đurović рече

Најплеменитији о. Саво,

кад су католици и протестанти били православни па да се "врате"? Нису никад. Дакле, ти би се исправно изразио да кажеш: да се обрате на православље.

Ово ми лепо, нећу даље да читам, да не покварим.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, Zoran Đurović рече

Најплеменитији о. Саво,

кад су католици и протестанти били православни па да се "врате"? Нису никад. Дакле, ти би се исправно изразио да кажеш: да се обрате на православље.

Реторички звучи лепо, да се врате својим оцима, али је у суштини нетачно. Јер и тада се западни свет разликовао од источног. Августин је био филиоквиста. Папа Григорије Велики исповедао Чистилиште и био иконоборац (прихватао иконе само као јеванђеље за неписмене). Папе од Дамаса наовамо сви били паписти, па и оне које ми имамо у календару. Када би св. Лав Велики прихватио примус интер парес? Никада. Мој Августин је био паписта: Рим је проговорио, ствар је завршена.  

Ми треба да разумемо да је католичко богословље једна легитимна интерпретација нашег заједничког отачког наслеђа. Зато је мени бесмислено када ми католицима као папагаји понављамо: Вратите се заједничком отачком наслеђу. Као када имаш досадне госте, па почнеш да понављаш: Видимо се опет, не би ли некако отишли, али да би се видели опет они морају прво да оду....                      

Драги оче Зоране,

Опет идемо у бескрајну дискусију око онога што смо више пута расправљали. Апсолутно поштујем слободу твог става, али се у погледу инославних апсолутно не слажемо и то смо већ више пута видели. Ја сам последњих пар година на форуму написао десетине страница образлажући мој став, а и ти си на твојим темама написао много више текстова и богословских анализа образлажући твој. Што би Енглези рекли - It's time to finally agree that we disagree! (Време је да се коначно сложимо да се не слажемо). Читави тимови богослова су написали томове књига о ономе што смо ми овде расправљали, и заиста немам ни снаге, али што је најважније ни времена да копи-пејстујем оно што сам раније износио.

Мој став у вези атеизма, посебно оног који данас преовлађује у западном свету и заснива се на изградњи нове вере у Човекобога, односно Анти-Христа (Уместо-Христа), био је и остаје да је он продукт деформације хришћанске вере на римокатоличком и протестантском западу и повратка незнабоштву класичне Грчке и Рима. О овоме су писали читаве књиге и сјајне студије многи умнији и образованији од мене. Из мог личног искуства, тражења Бога у мојим годинама студија, могу да кажем да никада не бих постао хришћанин да није Православља. Многа римокатоличка учења, а да не помињем протестантска, потпуно су ми страна, у њима не могу да видим Бога и заиста могу искрено да разумем зашто је у западној Европи, а после и у целом позападњаченом глобалном свету атеизам у таквом успону. Код нас православних секуларизација је управо последица тога што уместо да се стално враћамо свом предању и свом етосу који су наши стари вековима чували, олако и некритички прихватамо оне вредности које је управо изнедрило инославно хришћанство. 

Искористио бих прилику да укратко рекапитулирам наше разлике:

1. САВА: Једна Света Саборна и Апостолска Црква је Православна Црква и догматски и историјски. Остале инославне заједнице нису онтолошки цркве, већ заједнице иноверних које мање или више чувају део предања Цркве али га немају у пуноћи. Зато их Црква не препознаје као своје чланове и са њима није и не може бити у евхаристијској заједници.

ЗОРАН: И Католици и Православни су Једна Света Саборна и Апостолска Црква, само изражавамо веру на различите начине због различитих историјских и других разлога. Одсуство интеркомунија је последица неразумевања и треба да се превазиђе без мењања онога што јесмо. Јединство постоји само га треба да постанемо свесни.

2. САВА: Будући да све свете тајне излазе из евхаристијске заједнице и јединственог православног предања Цркве, инославне заједнице онтолошки немају свете тајне, већ само њихова знамења (спољашња обличија) без благодатног дејства. Православна Црква их може признати само након одбацивања погрешних учења и обичаја, што подразумева повратак оних који их носе или врше у евхаристијску заједницу Цркве.

ЗОРАН: Католичка Црква потпуно признаје православне тајне и Православна католичке. Једнако су валидне, од крштења, рукоположења па све до евхаристије.

3. САВА: Свети Дух у пуноћи благодатно делује само у Православној Цркви као Телу Христовом. Деловање Духа Светога ван евхаристијске заједнице православних Цркава, извире из Цркве као Тела Христовог и има за циљ да и оне који су од ње одвојени сабере у Цркви (оцркви), "да сви буду једно". Инославне "цркве" немају благодат нити су спасоносне саме по себи, иако они који су у њима рођени и одрасли без могућности познања аутентичног предања Цркве нису лишени дејства Духа Светога, који их приводи Цркви и пуноћи истине. Да ли се и како инославни спасавају не можемо знати јер то припада суду Божијем али ако се спасавају засигурно то не бива њиховим погрешним учењима, нити благодатним дејством "тајни" у њиховим "црквама", јер би их у том случају Црква Христова, већ прихватила у евхаристијску заједницу и препознала их као своје сестринске Цркве.

ЗОРАН: Будући да су и Католичка и Православна Црква заправо једна Католичка (Католичанска) Црква Дух Свети делује у њима једнако. Одсуство евхаристијске заједнице је аномалија за коју нема разлога да постоји јер и једна и друга Црква се међусобно признају као сестринске.

4. САВА: Римокатолици треба да се врате свом сопственом предању из времена првог миленијума Цркве и тада ће их Црква Православна признати као своју сестринску Цркву и са њима ће бити у евхаристијској заједници. Између латинског учења пре изласка из заједнице са осталим Патријаршијама, и овога које Римокатолици данас имају, постоје велике разлике. Већ смо видели како је еволуирало погрешно схватање: тријадологије (филиокве), папског примата, учења о задовољењу Божије правде (оправдању, спасењу), чистилишту и многим другим питањима. Иако нека од ових учења у назнакама постоје код неких отаца и у периоду првославља на Западу, она засигурно нису постојала у овом облику као данас. Погрешна инославна учења суштински нарушавају лик Христов и фалсификују га и зато Православна Црква никада не може да прихвати евхаристијску заједницу са инославнима, било западнима или оријенталнима. Она их не препознаје као чланове Цркве тј. док не одбаце погрешна учења која су усвојили. Последњих деценија се може видети значајно приближавање ставова Римокатоличанства Православној Цркви, али у кључном питању разумевања Цркве постоје и даље фундаменталне разлике.

ЗОРАН: Католичко богословље је једна легитимна интерпретација нашег заједничког отачког наслеђа те је због тога бесмислено говорити о повратку католика својој православној прошлости. Разлике које постоје нису суштинске и реч је само о другачијој интерпретацији која је последица разних фактора и која је постојала и у првих десет векова хришћанства. Зато и Католичка и Православна Црква чувају пуноћу лика Христовог и нема никаквих сметњи за успостављање евхаристијске заједнице осим предрасуда које треба превазићи.

---

Мислим да сам приближно тачно интерпретирао и твоје ставове, оче (ако нисам, можеш да коригујеш). Дакле, међу нама постоје суштинске разлике како разумевамо Цркву и у случају да још дискутујемо десет година, мислим да нећемо ништа постићи, осим што ћемо само изморити понављањем истих ставова оне који прате. Све што више читам о римокатоличанству све ми је јасније зашто га Православна Црква никада не може прихватити као аутентичан израз наше вере. Мој однос према погрешним учењима за која осећам да фалсификују лик Онога коме сам посветио свој живот апсолутно не значи никакво осуђивање људи или не дао Бог мржњу према њима. Од многих римокатолика се може јако много научити као људи, као уосталом, и од свих других људи на свету. Уосталом пола моје породице су римокатолици, људи које дубоко волим и поштујем (већина су сада покојни). Православље није идеологија вере, већ чување лика Христовог, пре свега кроз нашу Литургију, етос, али и богословско предање. Они који су православни нису претплаћени на спасење, а они који нису аутоматски осуђени на пропаст душе само због тога што су се родили у овој или оној средини. Оно што нас спасава јесте колико ћемо у себи остварити лик Христов, а вера, начин живота и пре свега евхаристијски живот суштински нас у том погледу одређују. Релативизовање истинитог исповедања вере и евхаристијског општења које потврђује заједницу у једној вери у Христа, дубоко је противно предању Цркве. Не знам ниједног православног светитеља који је био заступник таквих идеја. Сви светитељи наше Цркве који су писали или говорили о тој теми били су врло јасни и нико од њих није ни у помисли био спраман да прихвати неправославне традиције као истину и јереси као Цркву. НИЈЕДАН! (Зато нема ниједног поборника синкретистичког екуменизма међу светитељима Православне Цркве, ни епископа, ни свештеника, ни монаха, ни било којег човека). Опет се помиње Св. Марко Евгеник. Па захваљујући њему највише пропала је унија са папом у Фиренци. Ако је ко био против те нечасне уније и сједињења са латинском јереси био је он и због тога је и највише признат као светитељ Цркве и поборник једино прихватљивог икуменизма - тј. непоколебивог и доследног сведочења вере.

Зато бих искрено молио да ако имаш одговор или желиш да наставиш дискусију са мном или другима који деле став који ја заступам, најбоље је да то урадиш на већ постојећој твојој теми или да отвориш нову тему. Слободно можеш да цитираш овај одговор и даш свој коментар (они које интересује сигурно ће пратити), али само молим да не настављамо дискусију овде. Хвала ти унапред, посебно на молитвеној подршци која нам је овде на КиМ и те како потребна!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 23 часа, cikakovac рече

Pomaze Bog!
Ja bih imao jedno pitanje, a od Vas zelim ili iskren odgovor, ili savet kome dase obratimo!
Ako kazem odakle sam, otkricu sve, pa bih za sada ostavio taj podatak po strani!
Mi, verni narod koji se okupljamo, svake nedelje i praznicima u  novonastalom Manastiru u nasem mestu, imamo problem sa , zvuci neverovatno, ali sa Vladikom nase Eparhije!
On, iz nama nepoznatom razlogu pokusava sve da ga otera iz Manastira kako se tu ne bi okupljao verni narod!
Prvo je Igumana setao iz jednog u drugi manastir, zeleci da ga udalji od ljudi koji mu svakodnevno dolaze za savet, ispovest, na sluzbu....
Posto mu to nije uspelo, ponovo ga je vratio u prvi Manastir, ali uz pretnju da ne okuplja narod i da ih upozori da ne dolaze u tolikom broju, jer to nije dobro po njega!
Posto ga nas Iguman nije poslusao, jer on nikoga nije ni zvao da dodje, verni narod sam svojom zeljom posecuje i dolazi u Manastir, zavladao je veliki jaz izmedju njih dvojice, iznudivsi uskori odlazak Igumana iz Manastira da se ne bi sukobljavao sa Vladikom!

Da li Vi Oce imate neki savet za nas, ili nas bar uputite kojoj visoj instanci da se obratimo zbog naseg problema??
Srdacan Pozdrav!!

Хвала на поверењу, међутим јако је тешко одговорити на овако уопштено питање, нарочито на форуму. Једино што могу да кажем јесте да решење за постојећи проблем треба тражити заједно са епископом. Једини случај када то није могуће јесте када епископ не слуша Цркву која га је задужила да пастирствује у тој епархији (као што је био случај са нашим бившим епископом Артемијем, који је сада и искључен из Цркве). Пошто претпостављам да код вас није такав случај, заобилажење епископа није добар пут, без обзира колико вам ситуација изгледала тешка. Овакве ситуације које описујете, по правилу су последица низа неспоразума и слабости, често са обе стране. Зато мора да се покаже доста љубави, трпљења и смирења у директном разговору и настојањима да се постигне разумевање и да то не буде победа једне или друге стране, већ победа у љубави и међусобном праштању. Често може да помогне и то да нађете некога од поверења за обе стране ко би посредовао, али не са позиција ауторитета, већ са немером да помогне да се сви боље разумете и исправите ако је у нечему потребно.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 20 часа, Vedran рече

Драги оче Саво,

Ваш став ја схватам као неки хришћански максимализам (идеал). Међутим, хоћу да вас питам нешто. Да ли је вама прихватљиво то да сарадња у пољу спречавања дехристијанизације Европе (и света) јесте могућа и без изглађивања постојећих проблема? Мени се чини да, ако будемо чекали да све проблеме решимо пре него почнемо проблеме да решавамо, нећемо ништа решити. :) Овде првенствено мислим на неки заједнички одговор на изазове данашњице у питањима око којих имамо сагласност, на пример, питања етике, биоетике, и слично.

Генерално бих се сложио са вама у вези генезе неких данашњих изазова, с тим што сматрам да и ми носимо одређену одговорност због наше неактивности да на све ове проблеме ефикасније, јасније и гласније, указујемо и нудимо одговоре.

Наше време ми се све више и више чини као време првих Хришћана, време у коме је Христос био непознаница за многе, а у исто време и време када је Црква из крви мученика процветала. Као да сву сви ови наши секуларизми који су до недавно доминирали Православним земљама били само генерална проба за оно што долази на глобалном плану. А надам се да смо из свега извукли понеку поуку, и да ћемо бити способни да сведочимо Христа који је исти јуче, данас и довека.

Драги Ведране, разумем шта хоћете да кажете. Данас у православном свету и преовлађује став да са инославнима треба сарађивати нарочито када је у питању суочавање са неким заједничким проблемима, нпр. питањима етике, биоетике и слично. Лично сматрам да за ту сарадњу увек пре или касније постоји граница. На пример са протестантима делимо доста тога заједно, али њихово поимање одређених моралних питања је дијаметрално различито од предања наше Цркве (нпр. однос међу половима). Много је значајније, по мом мишљењу да Православна Црква афирмише своју традицију и сведочи Христа кога ми знамо и потврђујемо евхаристијски на свакој Литургији. Моје је дубоко уверење да ми са инославнима не можемо да сведочимо истог Христа јер да можемо, прво бисмо се ми сами окупили пред истом чашом и то евхаристијски потврдили. Не можемо да говоримо да имамо исту веру када је не потврђујемо у заједници Тела и Крви Христове као што не можемо да имамо ту заједницу у евхаристији ако не делимо исту веру коју су оци саборски утврдили. Ми, истина, поседујемо много тога заједничког, али постоје и суштинске разлике, које нису само на нивоу догматских дефиниција или интерпретације једног или другог учења.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...