Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 7 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Oче Саво, једно кратко питање. 

Да ли је ико од отаца разматрао ове речи у разумевању да за тај дан не постоји одређен историјски тренутак у смислу одређеног датума, него да се тај дан има збити ван сваког времена.

Нешто слично заступа о.Зоран, који каже да иако историјско-датумски тај дан није исти за све, он јесте уствари дан у који сви подједнако улазе, јер не постоји више време у дану том?

Дакле само кратко да ли се неко бавио на тај начин разумевања ових речи или није? Хвала.

Из контекста целе 24 главе Еванђеља по Матеју, и 13. главе Еванђеља по Марку где се јавља овај цитат, врло јасно се види да је реч о догађају у времену. Други долазак Господњи је долазак у времену и тек након њега долази васкрсење свих и реалност новог неба и земље, Небеског Јерусалима. Други долазак, барем како ја разумем на основу свега што сам о томе читао, представља догађај у историји и истовремено крај историје, и никако се не може тумачити у смислу да је реч о догађају ван времена како би се оправдало учење о васкрсењу одмах после телесне смрти. Таквог учења једноставно нема у традицији наше Цркве.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

пре 4 часа, Благовесник рече

Pitao me jedan vernik>

Da li to onda znaci da je Logos Bozji ili um Bozanstvenog Logosa Bozjeg izvesno vreme bio nesvestаn

То је исто као да питамо да ли је сам Син Божији заиста умро на крсту. Јесте по својој човечанској природи која је страдална и смртна, али не по својој божанској природи, која је нестрадална и бесмртна. Да ли је Господ стварно осећао глад, жеђ и бол. По својој човечанској природи јесте, али не по божанској, али будући да човечанска природа нема своју посебну ипостас у Христу и да постоји само један Христос са једном ипостаси Бога Логоса, говоримо да је Син Божији гладовао, био жедан и осећао бол, пострадао на крсту, умро нас ради и васкрсао јер је заиста постао човек, примивши у ипостасну заједницу са својом предвечном божанском природом и човечанску природу, коју је примио од Пресвете Дјеве оваплоћењем.

Дакле, одговарајући на ваше питање.... Логос Божији је по својој човечанској природи пролазио природан развитак који пролази свако дете, али по својој божанској природи никада није био несвестан или без свезнања које му је својствено као Богу, јер су својства божанске природе у ипостасној заједници природа у потпуности сачуване, као и својства човечанске природе коју је примио. Када говоримо да је Син Божији страдао, никако не мислимо да је такође страдао и Отац, јер се Бог Отац никада није оваплотио и примио људску природу, као ни Дух Свети. Будући, међутим, оваплоћени Син Божији, Христос никада, ни у својим страдањима није био без Оца и Духа Светога јер је по својој божанској природи са њима једносуштан и нераздељив. Зато, све што чини Син, чини увек са благовољењем Оца и садејством Духа Светога. Господ је зато и примио човечанску природу и вечно је сјединио са својом божанском природом да би могао да постане нама сличан по свему, осим по греху, и да би могао да пострада и да као Богочовек уништи силу смрти. Кроз Тело Христово, Цркву Божију, ми као удови Христови, који смо то постали крштењем, умирући старом човеку и рађајући се у Христу, постајемо баштиници ове победе над смрћу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 42 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Таквог учења једноставно нема у традицији наше Цркве.

Има! Св. Витфрилд Готшентверскулундски и блажена Розамунда из Семпринграма! И Ава Римски... 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 12 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Логос Божији је по својој човечанској природи пролазио природан развитак који пролази свако дете, али по својој божанској природи никада није био несвестан или без свезнања које му је својствено као Богу, јер су својства божанске природе у ипостасној заједници природа у потпуности сачуване, као и својства човечанске природе коју је примио.

Ово је отприлике линија по којој су антиохијци ублажили Кирила. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 42 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

То је исто као да питамо да ли је сам Син Божији заиста умро на крсту.

Опрости оче, благослови оче, исто то сам помислио данас у вези овога. Реци ми да ли грешим мислећи на следећи начи: Праведан је Бог, ако тражећи лице Божије човек треба толико да се труди, зар ће мањи труд бити задан "Сину човечијем"? Господ је са тридесет година старости кренуо да проповеда, верујем да је тек тада Исус Назарећанин био у пуноћи благодати. Другачије речено, Син Божији је, као човек, носио и сав терет човека у себи, изузев греха.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oce, pre svega hvala na odgovorima i trudu. Sve sto ste napisali je jasno. Medjutim, ne znam da li vidite problem? Ako svest vezemo za prirodu proizilazi da je Hristos imao  dve svesti.  Lezeci u bozicnim jaslicama, bozanska priroda je svesna, covecanska nije, te Logos Bozji (tj. Bog Sin)  po bozanskoj prirodi je svega svestan, ali  po covecanskoj prirodi On nije svestan? Kako to objasniti? Drugi svest vezuju za UM... Da li je Gospod Isus onda imao jednu svest? No, opet isti problem, kako istovremeno Njegov um moze biti necega svestan i nesvestan?   

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 3/31/2017 at 18:39, елТорнеро рече

Опрости оче, благослови оче, исто то сам помислио данас у вези овога. Реци ми да ли грешим мислећи на следећи начи: Праведан је Бог, ако тражећи лице Божије човек треба толико да се труди, зар ће мањи труд бити задан "Сину човечијем"? Господ је са тридесет година старости кренуо да проповеда, верујем да је тек тада Исус Назарећанин био у пуноћи благодати. Другачије речено, Син Божији је, као човек, носио и сав терет човека у себи, изузев греха.

Христос је од свог оваплоћења, будући предвечни Син Божији, увек имао пуноћу благодати и знања јер је сам Бог и извор сваке благодати и познања. У свом смирењу и човекољубљу Бог Логос прима тело у ипостасну заједницу са својом божанском природом и као Богочовек пролази читав пут гелесног узрастања човека од доласка на овај свет до страдања, не престајући да бива ниједног тренутка Свемоћни и Предвечни Син Божији.  Зато, Христос почиње да проповеда у тридесетој години живота на земљи јер је то време зрелости човека, а не што је тек тада добио пуноћу благодати. Важно је разумети да ограничења које по себи има телесна природа ни у чему не ограничавају његову божанску свемоћ, али ни обрнуто. Ако Христос делује на такав начин да нам изгледа да је његова божанска природа умањена, реч је о тајни његовог кеносиса (истошчанија) у којој он вољно, а не по нужности, будући савршени Бог у свему бива савршено и човек као и ми (осим по греху кога у њему није било). Христос по својој човечанској природи осећа страх пред страдање и зној се слива низ његово лице у његовој грчевитој молитви у Гетсиманији, али истовремено он је у том тренутку и даље цар анђела и Творац који је створио васељену и који је могао да уклони све оне који су желели да му науде. Све је то предивно опевано у богослужбеној поезији Цркве.

Сетимо се само 15. антифона (6. глас), на царским часовима Великог Петка где се пева о Распетом Сину Божијем:

"Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио. Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо  облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве.Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе...."

Дакле, Христос распет и понижен на дрвету истовремено је и Цар Славе (што се редовно пише поред распећа на иконама). Ово је предивно насликано на студеничком распећу из 13. века где Христос осећа бол и страдање, али не као беспомоћни и очајни страдалник, већ као Бог који грли васцелу твар. Док га огрћу порфиром, понижавају и ударају он је и даље онај који је створио галаксије, "огрнуо небо облацима", ослободитељ Адама.  Следујући халкидонском оросу обе природе у ипостаси оваплоћеног Сина Божијег и њима својствене природне енергије (дејства) задржавају своја пуна својства. Христова човечија природа није имала, међутим, греха јер је он осветивши утробу Дјеве Духом Светим осветио својим оваплоћењем и крштењем на Јордану Адамову природу (некада су се Рођење и Богојављење славили заједно). Зато он није имао као ми људи страсне помисли и жеље, већ само бестрасне страсти, као што су способност да осећа глад, жеђ, хладноћу, бол и коначно могућност да прими смрт иако на њему није било кривице. Његова човечанска природа је у Христу била потпуно обожена и божанска природа у потпуности очовечена, а да ниједна ни друга нису изгубиле у том сједињењу своја својства, нити је дошло до њиховог мешања или сливања. Како се у Халкидонском оросу каже, природе су сједињене: "несливено, непромењиво, нераздељиво, неразлучно" (ἂσυγχήτως, ἂτρέπτως, ἂδιαιρέτως, ἂχωρίστως) Дакле, нису се слиле у неку трећу природу, остале су непромењиве по својим природним својствима, нису раздељене и никада се не могу одвојити једна од друге у Христовој ипостаси. Христос, Син Божији, заувек је Богочовек. У овој вери Цркве садржана је савршена нада за спасење, јер да је нешто од овога нарушено у ипостасној заједници Христове ипостаси не би било спасења света. Зато су Свети оци Цркве водили толику борбу да очувају аутентично учење које је Црква примила Духом Светим у време апостола.

Ова тајна Христове личности посебно је лепо опевана у песмама на празник Рождества Христовог. Навео бих само пар стихира са Царских часова уочи Божића:

(3. час, 8. глас) "Пре рођења Твога духовне војске дивљаше се док с трепетом гледаху то тајанство. Јер изволе да се роди као дете – Онај који је украсио небо звездама – и да легне у јасле међу бесловесне животиње – Онај који на длану држи границе земље. У том промислу види се милосрђе Твоје и велика милост, Христе. Слава Ти!"

(9. час 6. глас) "Данас се рађа од Дјеве онај који на длану држи сву творевину; у пелене је повијен као новорођенче по природи неприкосновени Бог; У јасле је положен Онај који је у почетку утврдио небеса; млеком из груди храни се Онај који је у пустињи маном окрепио народ; маге Себи дозива Женик Цркве; даре њихове прима Син Дјеве. Клањамо се рођењу Твом, Христе! Клањамо се рођењу Твом, Христе! Клањамо се рођењу Твом, Христе! Покажи нам и Твоја божанска богојављења!"

Црквене химне предивно осликавају две сједињене природе, божанску и човечију, у ипостаси Христа Спаситеља. Зато понирући духовно у тајну оваплоћења Божијег и страдања на крсту созерцавамо неизмерно Божије снисхођење и љубав.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Скинуо си са мене део моје прелести, благодарим оче за време које си ми поклонио. Опрости ми оче, Саво, и благослови.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 39 минута, елТорнеро рече

Скинуо си са мене део моје прелести, благодарим оче за време које си ми поклонио. Опрости ми оче, Саво, и благослови.

Да нас све Бог благослови, брате!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Архимандрит Сава Јањић рече

Да нас све Бог благослови, брате!

Амин! Боже дај!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 3/28/2017 at 14:25, Лапис Лазули рече

Postovani oce Savo,

Vec neko vreme mi se namece jedno pitanje. Zasto je bilo potrebno da i Bogorodica strada? Tj.da gleda raspece Gospoda (i kako pise u sv.Pismu " i tebi samoj ce mac probosti dusu") kada je bila vec Precista Presveta i td.Stradanje Hristovo je iskupilo svet ali Gospod je svakako mogao nju recimo da uzme pre tih dogadjaja i time je zastiti od toliko stradanja. Koji je smisao toga?

Hvala puno. Ako je ovo pitanje vec bilo bila bih zahvalna i za link ka odgovoru da ne pisete ponovo. 

Пресвета Богородица није требало да страда, не зато што је као њен син, оваплоћени Предвечни Логос Божији, имала човечанску природу сједињену са божанском, већ зато што је, будући у потпуности човек по природи, била очишћена Духом Светим и ослобођена сваког греха и страсти. Зато је називамо Свенепорочном јер је родила самог Спаситеља света који је страдао потпуно вољно, из љубави нас ради, без кривице и греха. Чудесна је тајна Пресвете Богородице, која је смирено примила благовест о надумном рођењу предвечног Бога као детета и то своје од девичанске утробе. Својим кротким речима архангелу "Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој" "Дух Свети сишао је на њу и сила Вишњега је осенила" и зачела је на неизрецив начин самог Сина Божијег у својој утроби. Од самог почетка збивања ове тајне Пресвета Богородица је била свесна чуда које се у њој и кроз њу дешава. Христос није био само Бог који се послужио њеном утробом као средством, већ Богочовек који је био њен син, од њеног тела и крви и који заувек остаје Богочовек. Човечија природа коју дала Пресвета Дјева заувек је постала саставни део ипостаси Божанског Логоса. Зато је њена љубав према Господу изнад сваког разума, јер га је љубила и као предвечног Бога и као своје чадо, истовремено будући и служитељка тајне Божије и Мајка Божија. Све у Христовом животу пројављивало се кроз живот Пресвете Богородице и нема ниједног створења које је икада остварило или ће икада остварити такву заједницу са Богом. Зато је Пресвета Богородица након своје телесне смрти по предању Цркве узнета телом на небо, где обитава као "часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима", као небеска Царица и наша највећа молитвена заступница. 

Гледајући страдања Сина свог и Бога пресвета Богородица је пролазила искуство које ми обични људи ни приближно не можемо да замислимо. С једне стране страдање њеног детета је била огромна бол и као мајка је то осећала сваким атомом свог бића, а с друге стране ни у једном тренутку није била без свести да страда сам Предвечни Бог у телу, које му је она дала, и да својим страдањем побеђује силу смрти и отвара свему створеном двери вечног живота. Зато је Пресвета Богородица саучествовала Христу у делу спасења и његово страдање, колико год то било болно и тешко за њу, није било без њене сагласности, оне исте сагласности, као онда када је пред архангелом изрекла своје чувене речи и пристала да буде учесник у тајни спасења. То је нарочито лепо приказано у филму Мела Гибсона "Христово страдање" (the Passion). У једном моменту када Христос бива уз галаму руље вучен улицама Јерусалима носећи крст под којим посрће, она га види и у том тренутку сећа се како га је једном подигла када је пао као мало дете, са колико је брижности и љубави потрчала свом детету. Она то и сада чини и долази пред Христа који пада под теретом крста у прашину. У једном тренутку када су им се сусрели погледи oна сама придиже Христа, дајући тиме своју мајчинску сагласност за његово страдање и искупитељско дело.

https://www.youtube.com/watch?v=FQnJ3sifNQQ

Kасније на Голготи то исто чини готово неприметним наклоном главе показујући своју сагласност и поред највећег бола кроз који је пролазила. Сцена придизања Христа под крстом дефинитивно је за мене и уметнички и богословски најјачи моменат у целом филму. Пресвета Богородица није ничим, па ни својим болом, желела да буде препрека ономе што је требало да се саврши на Голготи јер је знала да сам Бог чини то дело у телу, као њен син, и да је на тај начин и она учесник у том чудесном чину. Све је то предивно опевано у богослужбеној поезији наше Цркве, посебно на јутрењу Великог Четвртка када видимо како се њен бол меша са радошћу пред тајном Васкрсења која се све више назире како служба одмиче. Да је она била само "мајка Исусова" била би на Голготи најнесрећнија од свих жена икада рођених, али будући Мати Божија (Богородица) она никада није губила свест да саучествује у тајни спасења и да је распети Христос заиста Цар славе на престолу који раширених руку грли васцелу твар.

Да би се оваплотио, по предвечном промислу Божијем, Логос није могао да уђе у наше постојање као човек без Оне која је требало да га роди и која је изабрана као најчистији сасуд у целом људском роду. У том смислу Пресвета Богородица је по предању Цркве сапосередница нашег спасења, па зато ниједну молитву у Цркви не завршавамо без помињања њеног имена и њеног заступништва. Човечије тело у коме је Христос победио силу смрти на крсту, тело Христово које је Бог Духом васкрсао из мртвих, преображено тело у коме се Богочовек вазнео на небо и које вечно обитава "с десне стране Бога Оца" управо оно тело које је Духом Светим зачето у утроби Пресвете Богородице. Зато је незамисливо дело Христовог спасења без кључне улоге Пресвете Богородице, која је Богу Логосу подарила тело и која наше молитве непрестано узноси пред Господа, заступајући васцели људски род.  

Драго ми је што о овоме размишљамо вечерас након другог бденија пете седмице поста када смо читали у склопу јутарње службе Акатист Пресветој Богородици. Пред нама је и велики празник Благовести, за који се у тропару каже да је (της σωτηρίας ημών το κεφάλαιον, και του απ αιώνος Μυστηρίου η φανέρωσις тј. почетак (заглавље) нашег спасења и објава вечне Тајне).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Морам да пренесем са Борбе за неверу исповедање Оца Саве! Цитирају: 

"Римокатолици су наша браћа, сестринска црква и ми признајемо као валидне њихове сакраменте!"

Дато у Дечанима,

Године Господње  5509, april 1, Свети мученици Хризант, Дарија и други; преподобни Симон Дајбабски 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Све чешће млади родитељи у Србији дају деци имена Вукашин, и Софија, чини се да ми до Премудрости једино можемо доћи преко Вукашина. Шокирала ме ова вест, па лупетам.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог!

Ваша писанија су за сваку похвалу, заиста! Једноставно не могу да сакријем одушевљење и да не поделим сумњу са једним нашим братом који се због Ваше брзине у писању пита ''Да ли је о.Сава клониран?!'' , па све постиже :)

Мене занима ваше мишљење о атеизму(сетих се наслова Time-a из 1966 ''Is God Dead''). Тј. да ли ми имамо проблем са атеизмом или са одсуством аутентичног разумевања Бога?

Свако добро Вам желим!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...