Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Oče Savo kada je Sin Božiji primio na sebe ljudsku prirodu šta je sve ušlo u tu prirodu koju je Logos primio na sebe?Pitam ovo jer na jednoj od teme(đe drugo no kod ave zloslavnog :D) neki tvrdiše da je Hristos pored božanske ličnosti imao i neki ljudski deo.Unapred hvala na odgovoru i svako dobro od Gospoda.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

пре 23 минута, Кратос рече

đe drugo no kod ave zloslavnog :D) neki tvrdiše da je Hristos pored božanske ličnosti imao i neki ljudski deo

Вере ми, Радић, мајке Николине, ако те ја разумем. Постави човеку јасно питање, јер ни ја не капирам ништа. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Verovatno Kratos misli na deo licnosti coveka, u jednoj Ipostasi Hrista,...... ne na prirodu ( telo ), koje je 100% primljeno.

Takon nesto.
 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 29 минута, Bokisd рече

Verovatno Kratos misli na deo licnosti coveka, u jednoj Ipostasi Hrista,...... ne na prirodu ( telo ), koje je 100% primljeno.

Takon nesto.
 

Није важно шта мисли, већ да је схватио да можда неко и од њега зна боље. Обратићемо се ми и Светоме Сави, само чекамо да буде довољно тврдо.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 30 минута, Bokisd рече

Verovatno Kratos misli na deo licnosti coveka, u jednoj Ipostasi Hrista,...... ne na prirodu ( telo ), koje je 100% primljeno.

Takon nesto.
 

Тко ће га знати, мора јасно да постави питање човеку. Овако је заиста збуњујуће. Искрено, немам појма шта је питао...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Zoran Đurović рече

Вере ми, Радић, мајке Николине, ако те ја разумем. Постави човеку јасно питање, јер ни ја не капирам ништа. 

Pitam za čovečanski deo ličnosti Hrista da li ga je imao,ili je ličnost bila isključivo Božanska.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 31 минута, Кратос рече

Pitam za čovečanski deo ličnosti Hrista da li ga je imao,ili je ličnost bila isključivo Božanska.

Pogodio sam....:)))

Imali smo na nekoj temi raspravu o ovim stvarima, oko jedne Ipostasi Hristove.... 0703_read

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oce blagoslovite.

Kako verujete u vezi toga da li je Hristos još kao odojce imao svest u vezi svog predvecnog zivota u narucju Boga Oca, licni  dozivljaj koji je još tada mogao jasno da opise, izrazi, pojmi... ili ipak ne? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 3/28/2017 at 13:33, Bokisd рече

O.Savo, na drugoj temi smo pomenuli ucenje sv.Grigorija Palame o netvarnim Bozijim energijama. Da li mozete da nam objasnite sustinu  ucenja Crkve o ovim stvarima ? Unapred hvala.

Ово је јако комплексно питање о коме су писане многе књиге и које надилази и моје способности, али и време. Али будући да је ово питање везано и за следећа питања која су покренута скоро на форуму, о односу божанске и људске природе у Христу подсетио бих на неке важне моменте у овој проблематици.

Посебно бих посветио пажњу речима Св. Апостола Петра у 2. Посланици 1.4 где говори о обећању да треба да постанемо "причасници божанске природе" (θείας κοινωνοὶ φύσεως). Црква је кроз искуство богонадахнутих отаца објаснила да човек никада не може познати Божију суштину, јер је она неприступна и непричасна човеку, али да Бога можемо опитовати кроз његово дејство (енергију). Божанску енергију (дејство) зато треба разликовати од природе (суштине) Божије. Божанска енергија, иако причасна створеном свету, није створена (тварна), већ нестворена и вечна. Управо на тај начин разумемо како Бога можемо познати "онаквог какав јесте", а да истовремено не тврдимо да га познајемо по суштини. Опитовање божанских енергије је, дакле, по учењу наше Цркве (не само Св. Григорија Паламе већ и других светих отаца који су о овом питању писали) опитовање самог Бога, и енергија није посредник или нека "створена благодат" већ искуство заједнице са живим Богом. Овде је јако важно нагласити да је опитовање Бога кроз божанске енергије не би било могуће без Христа и његовог домостроја спасења и, самим тим, без Духа Светога који објављује Христа и Христом се даје свету и сабира (конституише) Тело Христово - Цркву. Енергија (дејство) Божија је заједничкао свим ипостасима Св. Тројице, јер и Отац и Син и Дух Свети поседују једну природу (суштину), једну вољу и једно дејство (енергију). Зато када делује Отац, садејствује и Син и садејством увек потврђује Дух Свети. Ово је веома важно, јер би у противном значило да Бога можемо да познамо мимо Христа и Духа Светога. Без Христа и Духа Светога ми не бисмо никада могли да опитујемо божанску енергију и зато је од кључног значаја Христово оваплоћење и целокупан домострој спасења. Јер Христом нам се у времену даје Дух Свети, који нас чини причасницима Божијим у Цркви - Телу Христовом.

У Еванђељу по Јовану се јасно каже: "Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави (Θεὸν οὐδεὶς ἑώρακε πώποτε· ὁ μονογενὴς υἱὸς ὁ ὢν εἰς τὸν κόλπον τοῦ πατρός, ἐκεῖνος ἐξηγήσατο). (Јн. 1, 18). Св. Јован Дамаскин у "Тачном изложењу православне вере" (гл.1) каже: "Божанство је, дакле, неизрециво и несхвативо (необухвативо умом). И нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син. Но и Дух Свети тако зна оно што је Божије, као што дух човечији зна оно што је у човека. Но изузев првенствене и блажене природе.  Бога нико никада није познао, него онај коме се Он сам открио; и то не само нико од људи, него ни од надземних сила, па и самих, велим, Херувима и Серафима. Бог нас, ипак, није оставио у потпуном незнању, него је знање о Божијем постојању Он сам природно расадио у свима нама. И сама творевина, те њено одржавање и управљање, објављују величанство божанске природе. И најпре нам је преко закона и пророка, а затим и преко свога јединородног Сина, Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, по мери наше пријемчивости, открио знање о себи."

Црква је своје вековно учење о томе да је Бог по суштини неприступан, али опет причастан у Христу Богочовеку по божанској енергији посебно потврдила на цариградским саборима 1347. и 1351. године, којима је председавао ромејски цар Јован VI Кантакузин, и на којим је одбрањено учење Св. Григорија Паламе. Опитовање божанске енергије се у традицији православног исихазма најчешће описује као "виђење нестворене светлости" којом је Христос засијао на Тавору приликом свог преображења. То није "виђење тварне светлости" већ опитовање нествореног Бога у Христу Богочовеку. Зато је ово учење у срцу православног разумевања обожења човека, по коме човек кроз Христа постаје бог по благодати, не губећи своју човечанску природу, јер Бог је зато и постао човек, да би нас учинио боговима. Обожење човека не подразумева губитак човечије природе и њене природне енергије, већ заједничарење са Богом у Христу, при чему се човечја природа и све што јој је својствено преображава. Зато ће у Христу у вечности сви бити и једно и многи. Ово је Божије благовољење које је изражено у Првосвештеничкој молитви Христовој у Еванђељу по Јовану (17.21-24): "Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао. И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио прије постања свијета."  У том смислу говори и Апостол Павле у 1Кор 15, 24-28 како ће на крају Христос предати Царство Богу и Оцу "А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему" (с.28).

Проблематика која је расправљана на поменутим цариградским саборима у 14. веку, које често зовемо "Паламиним саборима"  и које Црква Православна прихвата и признаје као саборе који су потврдили континуитет саборног и православног искуства Цркве, већином се кретала у домену односа и разлике божанске суштине и енергије, тј. да је божанско дејство (енергија) створено или нестворено. Противници Паламе отпуживали су га да се учењем о нествореним енергијама уводи сложеност у Богу, својеврсно дво-боштво итд. Ово су све јако озбиљна питања, о којима се на овим саборима детаљно дискутовало и која су коначно објашњена потврдом учења Св. Григорија Паламе. Треба подсетити да се термин "божанска енергија" не јавља први пут у 14. веку. У богословљу наше Цркве појављује се код више Светих отаца у претходним вековима, а ово питање је било посебно актуелно у христолошким расправама на 6. Васељенском сабору, у контексту борбе против моноенергизма (који је заправо био варијација монофизитизма, као и монотелитизам). Из аката овог сабора налазе се јако важна два одељка о енергијама садржана у саборском Томосу:

"Од сваке природе познајемо (посебну) енергију сваке, велим за суштинску и природну и (њој) одго варајућу (енергију), која неодељиво происходи из сваке суштине и природе, по њеној (те природе) урођеној природној и суштинској каквоћи и недељивој, уједно и несливеној, енергији која прати сваку суштину. Јер то и чини разлику енергија Христових, као што и постојање природа (чини разлику) природа"

У Томосу се даље каже:  

"Који човек, макар био и спор да схвати, неће видети оно што је свима видљиво: да је немогуће и мимо поретка природе да постоји природа која нема природну енергију? To никада нису покушали рећи ни јеретици, који су (употребили) све људске лукавости и искривљене расправе против правилности вере и пронашли скупове који следују њиховој покварености. Како се, дакле, оно што никада ни од Светих Отаца није речено, нити се од скверних јеретика усудило пронаћи, сада може дрско тврдити, да две при роде Христове, то јест Божанска и човечанска, чија се и својства неповређена познају у Христу, да оне имају (само) једну енергију? Који правомислећи може икада доказати да, кад кажу да је једна (енергија у Христу), да ће она бити временска или вечна, Божанска или људска, нестворена или створена, једна иста која је и Очева или је друга мимо Оца? Ако је, дакле, једна и иста, једна је (и) заједничка и Божанства и човечанства Христова, што је бесмислено и говорити. Дакле, када је Син Божији, Он исти који је Бог и Човек (Богочовек), људска дела дејствовао (=чинио) на земљи, такође је са њиме и Отац дејствовао природно. Јер оно што Отац чини, то и Син такође чини. Пошто — оно што истина садржи — уколико је Христос нека људска дела дејствовао, односи се само на његово Лице као Сина, оно што није исто што и Оца. Јасно је да је Христос дејствовао и по једном и другом (то јест по Божанској и по људској природи), да би, по Божанству, што Отац чини, то и Син такође чинио; a пo човечанству, оно што је својствено човеку Он је Сам дејствовао као Човек, јер је истински и Бог и Човек. Зато се и истински верује да Он исти, Један будући, има природне енергије, то јест Божанску и човечанску, нестворену и створену, као истинити и савршени Бог и истинити и савршени Човек, Један исти, Посредник Бога и људи, Господ Исус Христос".

У овом тексту се посебно наглашава да је божанска енергија НЕСТВОРЕНА и да је божанска енергија Христова такође и енергија Оца, односно, енергија природе или суштине божанске, која је заједничка Оцу, Сину и Светоме Духу, што су и темељи учења Св. Григорија Паламе. Такође, објашњено је да енергија происходи из суштине (природе) Божије, али и сапостоји суштини, прати је, јер је немогуће замислити било божанску или људску природу без своје енергије (дејства). Зато су "Паламини Сабори" у 14. веку дали одговор на кључна питања која су постављена пред саборну свест Цркве у пуном континуитету са учењем 6 Васељенског сабора. Дакле, заиста постоји разлика у Богу између Његове суштине и енергије. Божанска енергија је нестворена и учењем о божанској енергији се не уводи сложеност или двојство у Бога јер нема природе (суштине) без њој својствене енергије (дејства), нити дејства без суштине коју то дејство изражава. Зато, када говоримо о заједничарењу у Богу, не говоримо о заједничарењу у суштини Божијој, која је непричастна по себи, већ у заједничарењу по енергији Божијој (κατ' ἐνέργιαν). Овим се ни најмање не доводи под знак питања учење Цркве да са Богом по енергији Божијој заједничаримо искључиво у Христу Богочовеку као чланови (удови) Цркве - Тела Христовог у Духу Светом. Зато су Паламини сабори, потврђујући учење овог богомудрог светилника Православне Цркве још више афирмисали православну христологију и зато без правилног разумевања односа суштине и енергије, односно начина на који заједничаримо са Богом, нема ни пуноће православног учења, али ни познања Бога и учешћа у Цркви као Његовом Телу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 3/29/2017 at 17:10, Кратос рече

Oče Savo kada je Sin Božiji primio na sebe ljudsku prirodu šta je sve ušlo u tu prirodu koju je Logos primio na sebe?Pitam ovo jer na jednoj od teme(đe drugo no kod ave zloslavnog :D) neki tvrdiše da je Hristos pored božanske ličnosti imao i neki ljudski deo.Unapred hvala na odgovoru i svako dobro od Gospoda.

Pitam za čovečanski deo ličnosti Hrista da li ga je imao,ili je ličnost bila isključivo Božanska.

On 3/29/2017 at 21:30, Благовесник рече

Oce blagoslovite.

Kako verujete u vezi toga da li je Hristos još kao odojce imao svest o, kako verujemo, svom predvecnom zivotu u narucju Boga Oca, licni  dozivljaj koji je  mogao jasno da opise, izrazi, pojmi... ili ipak ne? 

Нисам стигао да испратим дискусију на ову тему код о. Зорана, али видећи која су питања пошао бих најпре од онога што је Црква одбацила као погрешно учење, а то је Несторијева христологија. Несторијева учења нису сачувана јер су осуђена од Цркве и сва дела су уништена (damnatio memoriae), али може се реконструисати на основу посредних референци и учења других представника антиохијске христологије, као што су били Диодор Тарсијски и Теодор Мопсуестијски.

Најпоједностављеније речено, Несторије је званично исповедао једног Христа у смислу јединства личности, али је божанску и човечију природу у Христу разумевао више као две ипостаси, човека Исуса и Предвечног Сина Божијег који саобитавају у једној личности Христа. Антиохијска школа, из које је изашао Несторије  учила је посебну врсту диофизитизма који је ишао у једну крајност, као што је александријски монофизитизам ишао у другу. Несторијево учење и све заблуде антиохијске христологије Црква је одбацила у Ефесу 431. године. Антиохијци су, дакле, на свој начин схватали да је Христос потпуни човек и потпуни Бог, говорећи да то не би било могуће да у потпуности нису сачуване и божанска и човечја ипостас. Несторије зато није говорио о јединству (ἔνωσις) божанске и човечије природе у једној ипостаси Бога Логоса, како је касније дефинисано на Халкидонском сабору као православно учење и темељ наше христологије, већ о свези (συνάφεια) двају природа, које заправо по његовом схватању природе представља практично свезу две ипостаси, иако је стално говорио да не верује у два Христа.

По његовом учењу Дјева је родила човека Христа који је заправо само орган божанства (ὃργανον τῆς θεότητος), својеврсан храм Божији. Несторије није веровао да је двомесечно или тромесечно одојче Христос био Бог и сматрао је да је Христос "узрастао у мудрости Божијој" кроз прожимање божанске и човечанске природе, а не по ипостасном јединству двају природа. Заступао је став да је "онај на кога је положен трнов венац" био човек јер како је учио, Бог не може да страда и на крсту није могао да пострада један од Тројице, па је страдао само човек Исус. Тврдио је да је Бог васкрсао из мртвих човека у коме се очовечио, али и да васкрсло тело које је Тома додирнуо није био Бог, јер је постављао питање, како се божанство може опипати. Несторијанци такође нису веровали  како на тајној вечери Бог може да једе храну јер "Бог не једе" говорили су. Сходно овим погрешним ставовима говорили су да на Светој Евхаристији не једемо божанство, већ хлеб које је предобразац Тела Христовог (ἀντίτυπον τοῦ σώματος τοῦ Κυρίου). Несторије је учио да се Бог није родио од Богородице, коју је називао Христородица. Она је по њему родила само човечју природу Христову, али не и ипостас Бога Логоса (у којој су по учењу Цркве оваплоћењем савршено сједињене божанска и човечја природа) говорећи подругљиво да "мајка не може да роди сина који је старији од ње". За разлику од Халкидонског ороса у коме Црква учи да су у Личности Бога Логоса сједињене божанска и људкса природа "несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно", Несторије је сматрао да ако човечија природа нема своју ипостас у том сједињењу са божанском природом, није целовита јер природа, како је говорио, не може да постоји без ипостаси. Зато по њему и божанство и човечанство Христово постоје и по природи и по ипостаси у Христу (ἐν ὀυσία καί ὑποστάσει). Сходно томе он је учио да никако није могло да дође до стварног сједињења божанске и човечје природе јер би дошло до губитка њихових својстава, тј. божанска природа не би остала стварно божанска, а човечија не би била заиста природа конкретног човека. Другим речима, исходиште овог учења јесте де факто веровање у својеврсно постојање две испостаси Христа које се прожимају, али потпуно самостално постоје. Познати став Св. Григорија Богослова да у Христу имамо "Бога очовеченог и човека обоженог - Θεόν μέν ἐπαθρωπήσαντα, ἂνθρωπον δέ θεωθέντα" (Epist ad Cled.PG 37.180) за Несторија је прихватљив само под условом да се човек у Христу обожио због свезе, а не због природе (ἒνεκα τῆς συναφείας καί ὀχι ἒνεκα τῆς φύσεως). Зато је по њему Бог остао Бог, а човек је остао човек, при чему његова човечја ипостас није ни најмање промењена због божанства. Зато иако само Богу приличи поклоњење, због свезе личности преноси се и на човечанство Христово иако природно њему не приличи (διά τόν φορούντα τόν φορούμενον σέβω, преко онога који носи (човека) поштујем онога који бива ношен (тј. Бога). 

Православна Црква учи да Христос има само божанску ипостас (ипостас Предвечног Бога Логоса, Сина Божијег) и да су у тој ипостаси сједињене његова божанска природа и човечија природа коју је примио од Пресвете Богородице. Зато учимо да је Дјева родила Бога, не предвечно, већ по Његовој човечијој природи, у времену. Христова човечја природа је нама слична по свему осим по греху, али не постоји у човечјој ипостаси, већ је ипостасно сједињена са божанском природом у ипостаси Бога Логоса.

Ево како је то Халкидонски орос савршено дефинисао:

„И тако следујући Светим Оцима, сви сагласно поучавамо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Њега истог савршеног по Божанству и Њега истог савршеног по човечанству, и Њега истог истинитог Бога и истинитог Човека, из разумне душе и тела, једносуштног Оцу по божанству, и Њега истог једносуштног нама по човечанству, у свему подобног нама осим греха, рођеног од вечности од Оца по божанству, и Њега истог у последње дане ради нас и ради нашег спасења од Дјеве Марије Богородице по човечанству. Њега једног истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, у две природе несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно познатог, тако да сједињењем није нарушена разлика природа, већ је шта више сачувано својство сваке природе и сједињује се у једно Лице и једну Ипостас - не у два лица раздвојеног или раздељеног, већ Њега истог једног Сина Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што нам испрва (објавише) пророци за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи и предаде нам Символ Отаца."

....

Што се тиче другог питања, треба рећи да је по традицији отаца Христос као човек поседовао пуно знање од самог оваплоћења. Августин је на пример оштро одбацивао могућност да Христос нешто није знао (имајући у виду посебно Лк. 2.52 "И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи"). Св. Григорије Назијанзен и Св. Августин нас уче да се ово треба разумети тако да се савршено знање у оваплоћеном Богу Логосу по његовом крајњем смирењу кроз тајну оваплоћења манифестовало на поступан начин, са његовим телесним узрастањем. Што се тиче (Мт. 24.36; Мк 13.32 "А о дану томе или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац.") ово треба разумети да Христос као предвечни Бог и Творац наравно зна дан и час, јер све што има и Отац има и Син, али дан и час по својој људској природи није могао знати, те овим речима потврђује свој кеносис (истошчаније), као што вољно осећа глад, жеђ и сва ограничења људске природе и коначно страда на крсту иако будући без греха. Св. Максим Исповедник објашњава да као што гвожђе у огњу поприма својства огња тако је и човечија природа сједињена са божанском у ипостаси Бога Логоса знала све што приличи божанској природи. Али сама човечија природа по себи није знала.

Дакле, човечија природа коју је оваплоћени Бог Логос примио од Пресвете Богородице је потпуна и није привидна, иако Христос нема ипостас човека, већ поседује само ипостас предвечног Логоса. 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

 Што се тиче (Мт. 24.36; Мк 13.32 "А о дану томе или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац.") ово треба разумети да Христос као предвечни Бог и Творац наравно зна дан и час, јер све што има и Отац има и Син, али дан и час по својој људској природи није могао знати,

Oче Саво, једно кратко питање. 

Да ли је ико од отаца разматрао ове речи у разумевању да за тај дан не постоји одређен историјски тренутак у смислу одређеног датума, него да се тај дан има збити ван сваког времена.

Нешто слично заступа о.Зоран, који каже да иако историјско-датумски тај дан није исти за све, он јесте уствари дан у који сви подједнако улазе, јер не постоји више време у дану том?

Дакле само кратко да ли се неко бавио на тај начин разумевања ових речи или није? Хвала.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Лк. 2.52 "И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи").

... савршено знање у оваплоћеном Богу Логосу по његовом крајњем смирењу кроз тајну оваплоћења манифестовало на поступан начин,

са његовим телесним узрастањем. 

 

Pitao me jedan vernik>

Da li to onda znaci da je Logos Bozji ili um Bozanstvenog Logosa Bozjeg izvesno vreme bio nesvestаn

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Direktno na tu temu govori i Sveti Jovan Damaskin u Tacnom izlozenju Pravoslavne vere pod poglavljem 66. O napretku,

ali ni on nije do kraja najjasniji.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Благовесник рече

Direktno na tu temu govori i Sveti Jovan Damaskin u Tacnom izlozenju Pravoslavne vere pod poglavljem 66. O napretku,

ali ni on nije do kraja najjasniji.

Извињавам се на узурпирању простора; наравно да није најаснији јер традиција има 2 решења: 1) да је реално напредовао; 2) да је од малена све знао. Превагло је под 2. Но, са разноразним отклонима. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, Благовесник рече

Da li to onda znaci da je Logos Bozji ili um Bozanstvenog Logosa Bozjeg izvesno vreme bio nesvestаn

Значи, ако и сав свет у односу на Свете сматрамо несвесним, полазећи од себе.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...