Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 9 часа, Vedran рече

Драги оче Саво,

Ако могу да замолим за појашњење овога? Нисам сигуран да разумем шта се под овим подразумева. За мене је израз "данашња улога васељенског Патријарха" вишезначан појам зависно од тога шта подразумевам под "данашња" и вероватно зато не разумем најбоље мисао која стоји иза овога што сте рекли. Данас имамо прилично разногласије у вези са погледом на само "првенство" Цариградског Патријарха. 

Драги Ведране,

Прво питање, па ћемо остале по реду :)

Концентрисао бих се на Chieti декларацију (даље у тексту КД) мешовите ПЦ-РКЦ комисије за дијалог о схватању примата у Цркви у првом миленијуму хришћанства. Декларација је усвојена у септембру 2016. године и на енглеском је доступна на: http://www.vatican.va/roman_curia/pontifical_councils/chrstuni/ch_orthodox_docs/rc_pc_chrstuni_doc_20160921_sinodality-primacy_en.html Нажалост, нисам сигуран да имамо српски превод.

Дакле у КД имамо две тачке где се говори о специфичним особеностима примата римског епископа у првом миленијуму, које се донекле разликују од садашњег схватања примата части првопрестолне катедре у Православној Цркви тј. Цариграда.

18. From the First Ecumenical Council (Nicaea, 325) onwards, major questions regarding faith and canonical order in the Church were discussed and resolved by the ecumenical councils. Though the bishop of Rome was not personally present at any of those councils, in each case either he was represented by his legates or he agreed with the council’s conclusions post factum. The Church’s understanding of the criteria for the reception of a council as ecumenical developed over the course of the first millennium. For example, prompted by historical circumstances, the Seventh Ecumenical Council (Nicaea II, 787) gave a detailed description of the criteria as then understood: the agreement (symphonia) of the heads of the churches, the cooperation (synergeia) of the bishop of Rome, and the agreement of the other patriarchs (symphronountes). An ecumenical council must have its own proper number in the sequence of ecumenical councils, and its teaching must accord with that of previous councils.(13) Reception by the Church as a whole has always been the ultimate criterion for the ecumenicity of a council.

19. Over the centuries, a number of appeals were made to the bishop of Rome, also from the East, in disciplinary matters, such as the deposition of a bishop. An attempt was made at the Synod of Sardica (343) to establish rules for such a procedure.(14) Sardica was received at the Council in Trullo (692).(15) The canons of Sardica determined that a bishop who had been condemned could appeal to the bishop of Rome, and that the latter, if he deemed it appropriate, might order a retrial, to be conducted by the bishops in the province neighbouring the bishop’s own. Appeals regarding disciplinary matters were also made to the see of Constantinople,(16) and to other sees. Such appeals to major sees were always treated in a synodical way. Appeals to the bishop of Rome from the East expressed the communion of the Church, but the bishop of Rome did not exercise canonical authority over the churches of the East.

У тачки 18 се помиње да се већ од Никеје 325. године кључна питања вере и канонског поретка у Цркви решавају на васељенским саборима. Иако Римски епископ није лично учествовао ни на једном од васељенских сабора, у свим случајевима су га на овим саборима представљали његови легати или је изражавао сагласност са одлукама сабора post factum. Наводе се критеријуми рецепције сабора као васељенског на основу Седмог Сабора у Никеји 787. године (уп. J. D. MANSI, Sacrorum conciliorum nova et amplissima collectio, XIII, 208D-209C). То су : сагласност (симфонија) поглавара цркава, сарадња (синергија) римског епископа, сагласност других патријараха (symphronountes). Васељенски сабор мора да буде један у низу других васељенских сабора, његова учења мора да буду у складу са учењима претходних. Коначно се наводи да је рецепција Цркве као целине увек била коначни критеријум васељенскости неког сабора. Дакле, како стоји у овом закључку Комисије без сагласности римског епископа и његовог садејства тј. сарадње са осталим поглаварима цркава сабор није могао да буде сматран васељенским. Један од разлога који добар део православних аутора наводи као разлог зашто Православна Црква није одржала или барем званично признала као васељенски Фотијев цариградски сабор 879-880, јесте управо овај сет предуслова, мада је, на пример, познато да су легати папе Јована VIII били на овом сабору (на коме је патријарх Фотије рехабилитован и осуђено мењање символа вере, али не и експлицитно учење филиокве). Наиме у 11. веку Римска црква је ретроактивно за свој 8 Васељенски признала проблематични и по много чему разбојснички анти-фотијевски сабор из 869-870 (на коме је Фотије свргнут). 

Једна од опција коју је мислим подржавала и наша Црква на Криту приликом састављања енциклике била је да се наш про-фотијевски сабор назове Васељенским, али то није прошло. Он је, додуше, поменут, али "Велики Сабор", а не Васељенски. Они који су били против тога вероватно су имали такав став јер су подозревали реакцију Рима пошто би то изазвало нови конфликт који је 8 Васељенски заправо прихватљив. С друге стране за нас је анти-фотијевски, разбојнички сабор на коме је он осуђен потпуно неприхватљив као Васељенски, а за Рим је каснији про-фотијевски неприхватљив не толико због рехабилитације Фотије, колико због осуде мењања Символа вере, јер папа Јован VIII је дао да се у базилици Св. Петра постави табла са Никејско-Цариградским кредом, што ако не директно, барем директно угрожава додатак филиокве.

Враћајући се на тему, можемо из ове тачке да видимо да су овлашћења Римског епископа везано за легитимност Васељенског сабора од 4-8 века била јако важна и прихваћена и од Православних. Одлука Рима да мимо и без синергије и сагласности свих поглавара одржава нове васељенске саборе и да један разбојнички сабор призна као 8 Васељенски означила је озбиљан расцеп. То је већ 11. век - век формалног почетка раскола.

У тачки 19. се помиње контроверзно питање за многе православне. Наиме, помесни Сабор у Сердици 343, који су Православни признавали иако су на њему учестовали готово само западни епископи, и касније Трулски сабор 692. године дали су право Римским епискпима да може да прима приговоре епископа који су осуђени ван јурисдикције Римске цркве (право апелације). Папа је ако је сматрао за потребно могао да наложи поновно суђење које би спровели епископи области која је суседна оној у којој је била донесена првостепена пресуда. Истина, ова тачка наводи да је и Цариград имао слично право дефинисано на 4. Васељенском Сабору у Халкидону (канони 9 и 17). На западу то право је имао једино Рим као и једина апостоска катедра. Тачка 19 из КД наводи да су апелације великим катедрама увек третирана на саборни начин и да су захтеви за интервенцијом упућени Римском епископу са истока изражавали јединство Цркве при чему Римски епископ није вршио никакво право канонске јурисдикције над црквама Истока. 

На западу је Рим као једина апостолска катедра увек имао посебан значај и древна крилатица (Roma locuta causa finita) схватана је постепено у смислу потпуне јурисдикцијске зависности локалних и помесних западних цркава од Рима, што се на крају и десило пуном централизацијом Римске цркве. На истоку је ово увек било другачије. И Св. Јован Златоуст се жалио због свог прогона у Рим, жалио се и Св. Теодор Студит на иконоборце пишући писма папи и тражећи заштиту. Поборници ригористичког схватања римског примата ове случајеве наводе као примере да је исток прихватао општу јурисдикцију Рима. Овде је међутим у декларацији много јасније речено да то није био случај већ да су то пројаве јединства Цркве, њеног општења.

---------

Идеја да Цариград треба да има много "јачи и конкретнији" примат у Православљу није нова и посебно је дошла у први план након Равенске декларације 2007. године, коју Москва званично није потписала због учешћа Естонске цркве, а незванично зато што у тексту види непринципијелне претензије за већим приматом од стране Цариграда. Став Цариграда је најексплицитније изражен у чланку Митрополита пруског Елпидифороса https://www.patriarchate.org/theological-and-other-studies/-/asset_publisher/GovONi6kIiut/content/primus-sine-paribus-hapantesis-eis-to-peri-proteiou-keimenon-tou-patriarcheiou-moschas-tou-sebasmiotatou-metropolitou-prouses-k-elpidophorou?_101_INSTANCE_GovONi6kIiut_languageId=en_US (на овом линку имају верзије текста и на руском и грчком)

Закључак текста је следећи по речима митроп. Елпидифороса:

The primacy of the archbishop of Constantinople has nothing to do with the diptychs, which, as we have already said, merely express this hierarchical ranking (which, again in contradictory terms the text of the Moscow Patriarchate concedes implicitly but denies explicitly). If we are going to talk about the source of a primacy, then the source of such primacy is the very person of the Archbishop of Constantinople, who precisely as bishop is one "among equals," but as Archbishop of Constantinople, and thus as Ecumenical Patriarch is the first without equals (primus sine paribus).

"Првенство архиепископа Константинопоља нема никакве везе са диптисима, што, како смо већ рекли, само изражава јерархијски поредак (што, опет на контрадикторан начин текст Московске патријаршије имплицитно прихвата, али експлицитно одбацује). Ако хоћемо да говоримо о извору првенства, онда је извор таквог првенства сама личност Архиепископа Цариградског, који је тачније речено као епископ један "међу једнаким" али као Архиепископ Константинопољски и као Васељенски Патријарх он је ПРВИ БЕЗ ЈЕДНАКИХ (primus sine paribus, πρῶτος δίχως ἴσον). 

Текст Московске патријаршије у којој је изложено руско виђење првенства у Православној Цркви може да се нађе на: https://mospat.ru/en/2013/12/26/news96344/ Лично сматрам да овај текст много предањскије износи схватање првенства (примата) у Православној Цркви. Дакле, на епархијском нивоу извор примата јесте апостолско прејемство које епископ прима својом хиротонијом. На помесном нивоу, заснован је на односу саборности и првенства у 34. апостолском канону (кога сам већ више пута цитирао ових дана). Али како првенство на универзалном нивоу види Москва?

"  On the level of the Universal Church as a community of autocephalous Local Churches united in one family by a common confession of faith and living in sacramental communion with one another, primacy is determined in conformity with the tradition of sacred diptychs and represents primacy in honour....The source of primacy in honour on the level of the Universal Church lies in the canonical tradition of the Church fixed in the sacred diptychs and recognized by all the autocephalous Local Churches. The primacy of honour on the universal level is not informed by canons of Ecumenical or Local Councils."

"На нивоу универзалне (свеопште, васељенске) Цркве као заједнице аутокефалних помесних Цркава сједињених у једну породицу заједничким исповедањем вере и животом у светотајинској заједници једних са другима, првенство се утврђује у складу са предањем свештених диптиха и представља ПРВЕНСТВО ЧАСТИ..... Извор ПРВЕНСТВА ЧАСТИ, на нивоу васељенске (универзалне) Цркве лежи у канонском предању Цркве који је утврђен свештеним диптисима и који је признат од стране аутокефалних Цркава. Првенство части на универзалном нивоу није утврђено канонима Васељенских или Помесних Сабора" (што вероватно значи да није неопходно и непромењив, што је веома важно за Москву :) )

Анализа ова два текста о схватању првенства (примата) у Православном предању је довољно за једну посебну тему. Цариградски став се фокусира на личност Архиепископа Константинопољског што у великој мери кореспондира са улогом коју је некада имао Рим у Цркви тј. личност епископа Римског. Руски приступ наглашава да је првенство питање обичаја који су се усталили и који нису непромењиви. Да нису непромењиви знамо из историје Цркве када је Цариград од једне подручне епископије Митрополита Ираклијског постепено постао првопрестолна катедра јер је царски град. Касније се развила и прилично апокрифна традиција да је ту цркву основа и сам апостол Андреј, брат Петров, што се данас истиче као историјска чињеница и често иконизује у загрљају Петра и Андреја тј. Старог и Новог Рима. У овој љубави нема места за трећег Москву, која је by the way, данас и по броју епископа, свештенства, монаштва и народа далеко највећа православна црква, а иза ње стоји и моћна руска држава, док је Цариград и даље у положају таоца, посебно данас под султаном Ердоганом.

Мислим да сам више отворио питања него што сам нешто одговорио, али тема је таква да не може другачије. Како год окренули све се врти око власти, а Господ нас тако лепо учи да ко хоће да буде први, треба да буде свима слуга (зато су папе досетљиво себе у врхунцу своје империјалне моћи назвали слугама слугу Божијих:) )

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

пре 9 часа, Vedran рече

Што се тиче историјске улоге Рима, да ли мислите да су Римокатолици отворени за разговор на тему како нешто, као што је њихово разумевање примата, што је утврђено на темељу политичких и  нееклисијалних историјских околности, како такво нешто може да за њих носи толику еклисијалну тежину? Ја верујем да они не негирају политичку позадину римског првенства, уосталом као и цариградског првенства (иако Цариграда одавно нема као таквога). Њихов однос према првенству је као према Божанској установи. Како код њих фигурирају историјске околности (које су променљива ствар) у вези са овом темом?

Мој утисак је да римски екуменизам јесте увек и искључиво папоцентричан. То они сами говоре, није никаква тајна и скривена агенда. То сам такође лично слушао од неких њихових људи који су ангажовани на пољу екуменизма и то отворено говоре на екуменским иступањима. Не кажу "папоцентричан", сли је у суштни то. Питам се какав је њихов приступ овом дијалогу мешовите комисије, да ли је њихова почетна позиција иста као и ова у ширем екуменском дијалогу?  

Лично нисам уврен да је Рим спреман да промени своје разумевање примата. Документ Другог ватиканског сабора Lumen gentium после енциклика Јована Павла II "Ut unum sint" iy 1995 ублажавају реторику Првог ватиканског сабора, али не доводе у знак питања кључне елементе свхатања папског првенства као божанске институције и суштинског конститутивног елемента Цркве. Без пуне заједнице са Римским епископом по римокатоличкој еклисиологији нема пуног јединства и партиципације у Католичкој цркви, колико год нам се признавала валидност тајни и освећење које опет бива у нашим "одвојеним заједницама", али опет преко Католичке Цркве и води јединству са њом. О томе сам раније писао погледајте. 

Као што сам написао у овом тексту из јула прошле године и даље сматрам да је римокатоличка еклисиологија непоправљиво папоцентрична. Код православних који се надају брзом сједињењу постојало је доскора уверење да се две еклисиологије могу хармонизовати тако што ће свака страна задржати своја предања без наметања другој својих обичаја. Сада, нарочито након Критског сабора, конфликт око схватања примата у Цркви не постоји само између ПЦ и РКЦ, већ и интерно између Цариграда и Москве. Без јединственог гласа у ПЦ, Ватикан тешко може да испослује политички коректан текст о хармонизацији две еклисиологије. Циљ Критског сабора је између осталог био да сви православни изађу са јединственим еклисиолошким ставом о неправославнима што би био увод за хармонизацију две екслисиологије у складу са учењем о два плућна крила Цркве. Недолазак Москве и од ње диретно зависних аутокефалних Цркава и сусрет пат. Кирила сас папом на Куби јасна је порука да Цариград који је до сада предњачио у разговорима са Римом мора да се суочи са новом самосвешћу Руске Цркве која је изашла из комунистичког мрака и не може да прихвати подређен положај у том аранжману између катедри Петра и Андреја. 

Све више размишљајући о овој проблематици, не могу да се отмем утиску колико се опет удаљујемо од суштинских питања улазећи опет у сферу црквене политике која нам је од повезивања Цркве и државе у 4. веку оставила толико много проблема. У односима Москве и Цариграда се све више примећују и политички утицаји Москве и Вашингтона јер највећа снага Васељенске Патријаршије и у људству и у финансијским средствима лежи у САД, што се видело и на Криту. Искрено се надам да се питање разумевања првенства у Православљу неће на крају решавати Путин и Трамп у некој дачи код Москве или у некој вили на Флориди:) Колико се год шалили, ова тема је непоправљиво већ постала таоц светске геополитике, као и шира тема односа између РКЦ и ПЦ, посебно у условима све веће секуларизације западног света и јачања ислама и нарочито исламског тероризма у свету. И РКЦ и ПЦ снажно осећају да је хришћански свет све више у дефанзиви, што пред исламом, што пред галопирајућом секуларизацијом која погађа и православне, римокатоличке и друге хришћанске просторе. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Још један пост на теми о. Зорана 

Да се мало укључим око питања тзв. "православног филиокве" који се појављује код Паламе. Стојим на становишту да је он суштински неускладив са латинским схватањем исхођења Духа Светога.

Свети Григорије Палама наглашава следујући Кападокијцима да је Отац једини узрок, начало и извор божанства и постојања Сина и Духа Светога „ μία πηγαία θεότης ο πατήρ και μόνος αρχή και μόνος ἀγέννητος… καὶ μόνος πηγή θεότητος καὶ μόνος θεότης θεογόνος“. Отац је извор божанске природе и ипостасно је савечно даје Сину и Духу Светоме, будући извор божанства. Такође, исхођење Духа Светога само од Оца засновано је и на самим речима Господа Христа у Јн 15. 26: "ὅταν δὲ ἔλθῃ ὁ παράκλητος ὃν ἐγὼ πέμψω ὑμῖν παρὰ τοῦ πατρός, τὸ Πνεῦμα τῆς ἀληθείας ὃ παρὰ τοῦ πατρὸς ἐκπορεύεται, ἐκεῖνος μαρτυρήσει περὶ ἐμοῦ·" (А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене). У овим речима Господњим јасно се прави разлика између икономијског слања Духа Светога, кога нам шаље (πέμψις, missio) Син од Оца и вечног ипостасног исхођења Духа Светога (ἑκπόρευσις, processio), које је специфична карактеристика ипостаси Духа и дефинише однос Оца и Духа.

Палама је посебно објаснио зашто се код појединих источних отаца помиње исхођење Духа Свеога δία τοῦ ‘Υιοῦ тј. преко Сина, односно кроз Сина. За западне богослове ово је био један од кључних аргумената да је и Исток, ако не експлицитно, онда имплицитно признавао посредничку улогу Сина у вечном исхођењу Духа Светога. Пре свега, за Паламу двоструко ипостасно исхођење Духа Светога које су заступали западни богослови суштински нарушава монархију Оца и апсолутно је неприхватљиво за Православну Цркву. Meђутим, постоје два аспекта тајне Духа Светога на које овај свети отац указује. Дух Свети своје постојање по вечном исхођењу има од Оца као свог ипостасног узрока, али вечно почива у Сину и својствен му је „Οὕτω δέ ὄν ἐκ τοῦ Πατρός, οὔτ᾿ αὐτοῦ διΐσταταί ποτε, καί τῷ Υἱῷ οὐχ ἧττον ἥνωται οὐσιωδῶς τε καί ἀδιαστάτως, αὐτῷ τε ἐπαναπαυόμενον καί ἴδιον αὐτοῦ ὑπάρχον“. И Син и Дух Свети свој ипостасни узрок и начало имају у Оцу (на различите начине што чини да су две различите ипостаси), али по јединству природе Дух је не само Дух Очев, већ и Дух Сина. Објашњавајући даље у свом другом Аподиктичком слову о Духу Светоме Св. Григорије наглашава да Син учествује у објављивању „ἐκφάνησις” тј. пројави Светога Духа и то не само на нивоу икономије, већ и на вечном плану у контексту јединствене божанске природе. И за разлику од ипостасног исхођења (ἐκπόρευσις), које Дух Свети има само од Оца, овде је реч о исхођењу по дејству „κατ΄ἐνέργιαν“ јер је Дух Свети својствен Сину. Овде се можемо позвати на Св. Атанасија, који о овоме говори у свом писму Серапиону PG 26 “…ἐφρόνουν ὑγιῶς καὶ περὶ τοῦ Πνεύματος, ὃ παρὰ τοῦ Πατρὸς ἐκπορεύεται, καὶ τοῦ Υἱοῦ ἴδιον ὂν, παρ’ αὐτοῦ δίδοται τοῖς μαθηταῖς καὶ πᾶσι τοῖς πιστεύουσιν/…. (...мисле здраво и о Духу који од Оца исходи и Сину је својствен / τοῦ Υἱοῦ ἴδιον ὂν/, и њиме се даје ученицима и свима верујућим...) PG 26 Св. Атанасије јасно прави разлику између вечног исхођења Духа из Оца, његове вечне својствености Сину по природи и његовог раздавања кроз Сина ученицима и вернима у времену. 
 
Св. Григорије Палама такође ту прави врло јасну разлику. Погледајмо цитат из његовог другог Аподиктичког слова о исхођењу Духа Светога “ οὕτω καί τό Πνεῦμα τό ἅγιον τοῦ Χριστοῦ ἐστιν ὡς Θεοῦ καί κατ᾿ οὐσίαν καί κατ᾿ ἐνέργειαν. Ἀλλά κατά μέν τήν οὐσίαν καί τήν ὑπόστασιν αὐτοῦ ἐστιν, ἀλλ᾿ οὐκ ἐξ αὐτοῦ˙ κατά δέ τήν ἐνέργειαν καί αὐτοῦ ἐστιν καί ἐξ αὐτοῦ. Λατῖνοι δέ τοῦ Υἱοῦ τό Πνεῦμα λέγοντες, ἀλλ᾿ οὐχί καί τοῦ Υἱοῦ μέν, οὐκ ἐκ τοῦ Υἱοῦ δέ, αὐτήν ἀναιροῦσί τε καί ἀθετοῦσι τήν οὐσίαν καί τήν ὑπόστασιν τοῦ παναγίου Πνεύματος.” Овде се објашњава да је Дух Свети Христов по суштини (природи) и по дејству (енергији), али није од њега. По дејству (тј. енергији) јесте (јер су воља и дејство заједнички по природи свој Тројици), али по ипостаси није од Сина тј. не исходи из Сина. Проблем са латинским учењем јесте у томе што они овде не праве разлику и уче да је Дух свети од Сина не само по чињеници јединствене божанске природе, већ да има и ипостасно порекло од Сина исхођењем као и од Оца, чиме нарушавају ипостас Пресветог Духа, чије је својство да исходи вечно само из Оца као свог јединог узрока и начала. Другим речима, Син и Дух свети су „τοῦ ἄλλου” али не „ἐξ ἄλλου“ односно у вези су међусобне својствености по јединству природе и чињенице да ипостасни узрок имају у Оцу, али између њихових ипостаси нема узрочног односа какав постоји између Оца и Сина и Оца и Духа. 
 
Дакле, Православна Црква признаје на својесан начин два вида исхођења Духа Светога – прво узрочно, ипостасно само од Оца и друго - оно које Палама назива „ἐκφαντορικὴ“ тј. који се тиче пројављивања Духа Светога као Духа Синовог у вечности у контексту заједничке природе. Управо у том смислу поједини православни оци говоре о томе да Дух произлази или чак исходи из обојице или кроз Сина, имаући у виду јединствену енергију (дејство) и јединство природе, а не сам начин постојања тј. ипостас Светога Духа која је једино од Оца вечним исхођењем. Овде није реч о вечном и временском исхођењу, већ исхођењу које је у домену ипостасног својства и исхођењу које се односи на природно својство тј. заједничку божанску енергију. Ово је веома значајно јер на Истоку се никада није изгубило предање да је Дух Свети Дух Сина Божијега, иако вечно исходи из Оца, не улазећи у посебан однос Сина и Духа у домену домостроја спасења (икономије).
 
И у икономијском смислу тј. у домостроју спасења, када кажемо да се Дух Свети даје од Оца преко Сина не мисли се на давање Духа Сином у ипостасном смислу јер, како учи Св. Григорије, божанске ипостаси су „ἀμέθεκτοι“ (непричасне су твари) и само су божанске енергије „μέθεκτοι“ (причасне створеној природи).  Зато на Педесетницу и у другим случајевима када Христос даје Духа Светога он га не даје у ипостасном смислу, већ као дарове Духа Светога „χαρίσματα“. Зато у Јн 20.22 када Господ каже „Примите Духа Светога“ не користи одређени члан, већ каже „λάβετε Πνεῦμα ῞Αγιον“. Када би Господ давао Духа Светога у ипостасном смислу, то би подразумевало, сматра Палама, да је Син посредник или саузрок ипостасног постојања Св. Духа, што би нарушило основе православне тријадологије утемељене на Оцу као једном и јединственом ипостасном узроку.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Хвала оче Саво на исцрпним одговорима. 

Имам утисак да многи проблеми око питања првенства управо произилазе из тога што се претерано инсистира на некаквом "Богом утврђеном" праву на првенство, власт, част, и слично, док се у исто време негира, маргинализује или умањује чисто историјска, (гео)политичка позадина овог питања. 

Читао сам ове текстове о вићењу примата од стране Цариграда и Москве раније. Став Москве ми је ближи јер се њиме колико толико јасније изражава променљивост и историчност овог питања, док са друге стране Цариград покушава да проблем теологизује, да тако кажем, то јест, да проблематизује непостојање јачег "примата" у контексту богословља.

То што у шали помињете Путина и Трампа, мени се чини да Дух Свети и тако може да делује. Јер нас Он непрестано изненађује, и тако нас ваљда учи смирењу, да не мислимо да сами решавамо ствари. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Моје размишљање о "сједињењу цркава" у контексту дискусије на теми о. Зорана https://pouke.org/forum/topic/46139-отац-зоран-ђуровић-о-екуменизму-поново/?do=findComment&comment=1583584

Цела перспектива тзв. "уједињења цркава" или "уједињења подељеног хришћанства" о коме често слушамо потпуно погрешна јер Црква није подељена. Једна и Једина Света Католичанска и Апостолска Црква се пројављује као сабор неба и земље, у континуитету вере коју Дух Свети сведочи од апостолских времена до данас и манифестује се изнад свега у евхаристијској заједници као Тело Христово. Зато можемо говорити само о учешћу, не инославних заједница као таквих јер би то био апсурд, већ учешћу у тајни Цркве појединаца или група људи одраслих (често мимо свог избора) у тим заједницама. Дух Свети их не преводи у Православну Цркву као нешто што постоји паралелно са њиховим "црквама", већ их приводи познању истине које подразумева одбацивање свега онога што је страно православном предању Цркве и узводи их ка пуноћи евхаристијске заједнице. По нашој логици ми то често видимо као прелазак на Православље као да је реч о некој промени идеологије, као прелазак из једне партије у другу или успостављање неке коалиције партија. То је дубоко погрешна перспектива и заблуда синкретистичког екуменизма. Заправо, реч је о отварању људи који су одвојени од пуноће истине за тајну Цркве која делује свуда и на сваком месту, све усавршујући и све приводећи пуноћи познања Христа. Благодатни дарови који се код њих пројављују не долазе из њихових заједница, које нису и не могу да буду "цркве" у светотајинском смислу, већ од Духа Светога који кроз Цркву делује и међу њима приводећи их у пуноћу Тела Христовог. Црква није статична, и у сталној је динамици. Дух Свети оцрковљује васцелу творевину и возглављује је у Христу као глави Цркве.

Зато радије можемо говорити о одвојеној браћи код којих све више пројављује тајна Цркве деловањем Духа Светога, а не о неком "сједињењу цркава", што је суштински страна идеја православном поимању Цркве у светоотачком предању.

-------

Још један претходни коментар са исте теме https://pouke.org/forum/topic/46139-отац-зоран-ђуровић-о-екуменизму-поново/?do=findComment&comment=1583568

Постоје православни хришћани који лично верују у ствари које су често не само у потпуној колизији са предањем Цркве, па чак понекад даље иду од оних које сматрамо за инославне, јеретике, како код хоћете. Суштина је у томе што та лична мишљења не могу, нити ће икада добити саборску потврду. Било је много сабора у историји али без рецепције пуноће Православне Цркве и пуног континуитета са претходним општепризнатим православним саборима, ниједан сабор сам по себи нема ауторитет. Имамо много примера у историји Цркве.

Код римокатолика погрешна учења су добијала потврду у њиховим саборским одлукама, иако поједини римокатолици лично не верују тако и чак могу лично да верују потпуно православно и лично много воле Православље. То је главна разлика и разлог зашто РКЦ не поседује пуноћу црквености у контексту православног предања од 11. века, већ само извесне елементе предања, те зато Православна Црква никада није могла да пристане на било какву унију са римокатоличанством док год код њих погрешна учења имају ауторитет званичних догми. Охрабрујуће је да многи римокатолици виде да су нека њихова учења погрешна и захваљујући сведочењу Православне Цркве многи од њих су се упознали са сопственим предањем древне Цркве Запада. Да ли и на који начин ти људи или групе људи учествују у Православној Цркви је нешто што не можемо јасно разумети рационално, али је повратак православним коренима код њих дефинитивно дело Духа Светога који дише кроз Цркву и грли све оне који су позвани да кроз њу уђу у радост Христову. Све оно што је у РКЦ погрешно и проглашено као догма и поред јасне колизије са предањем Једне Свете Католичанске и Апостолске Цркве, нема везе са Духом Светим и плод је духа овога света.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Када би Господ давао Духа Светога у ипостасном смислу, то би подразумевало, сматра Палама, да је Син посредник или саузрок ипостасног постојања Св. Духа, што би нарушило основе православне тријадологије утемељене на Оцу као једном и јединственом ипостасном узроку.

Ово је контрадикторно претходном дискурсу, односно не стоји никако. Ако су све 3 ипостаси непричасне, Хр никако не би могао да да ипостасно Духа апостолима, тако да је даљи закључак бесмислен.  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, Zoran Đurović рече

Ово је контрадикторно претходном дискурсу, односно не стоји никако. Ако су све 3 ипостаси непричасне, Хр никако не би могао да да ипостасно Духа апостолима, тако да је даљи закључак бесмислен.  

Мој лапсус. Наравно треба да стоји: "Када би из Господа исходио Дух Свети ипостасно.... то би нарушило основе православне тријадологије". Омашком сам употребио погрешну реч јер се у времену Дух Сином наравно не даје ипостасно, већ како сам горе врло јасно нагласио, као дарови Духа Светога  χαρίσματα. Смисао се  уосталом види из целог текста. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Добро вече оче,имала бих једно питање. Да ли је доѕвољено малој беби стављати крстић на врат? Беба није крштена(да не иде на грех),када је пожељно да се крштење обави.

 Свако добро.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Добро вече и вама. Крст није никада "на грех", а пошто већ желите дете да ознаменујете крстом, планирајте што скорије крштење у договору са својим свештеником. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 36 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Мој лапсус. Наравно треба да стоји: "Када би из Господа исходио Дух Свети ипостасно.... то би нарушило основе православне тријадологије". Омашком сам употребио погрешну реч јер се у времену Дух Сином наравно не даје ипостасно, већ како сам горе врло јасно нагласио, као дарови Духа Светога  χαρίσματα. Смисао се  уосталом види из целог текста. 

Да, цео текст ми је био логичан и јако добар, и на крају ово исклизнуће из шина. Рекох: Шта би сад?

То што си реконструисао на основу Паламе је одлично.

Сада, има један мали проблем где се ја и митр. Зизјулас слажемо, али се удаљујемо од неке назови калсичне интерпретације филиоквеа од Фотија па наовамо. Источни од Фотија инсистирају на монархији и без икакве добре намере интерпретирају западне. Ови пак, ударају у клин са причом о Сину као саузрочнику, али увек говорећи о Оцу и Сину као једном узроку. Мада за нас то може да важи на икономијском плану, како сам навео у једној студијици о Августину.

Зизјулас и ја пак говоримо да има нека врста православне верзије филиоквеа на троичном плану. Ја нисам студирао на основу чега он то образлаже, јер се он једноставно позива на Кирила Александрујског, и то је потпуно исправно. У Кирила имамо "источно филиокве". Мени, оно што је интересантно је пут који је трасирао Августни, који је говорио о релацијама. Јер кад уђемо на троични план, ту можемо да говоримо само о релацијама. Код Аг имена означавају те релације, односно, она су ипостасна обележја или сопства (оно што сје сопствено, неотуђиво; својства). Тако име Отац означава однос ка Сину. Ми када говоримо да Отац рађа Сина велимо да му он даје идентитет кроз тај акт; међутим, то давање идентитета је рефлексивно, јер нема Оца без Сина. Тако да у неком преносном смислу можемо рећи да је узрок Оца Син. Опет, то је једна "модерна" теологија која привилегује персонализам, релације и ставља особе на исти ниво. Стара добра доникејска теологија је инсистирала на Оцу који је узрок целокупног божанског бића, па и самих особа. Зато источни говоре о Оцу који је већи од друге двојице и на тринитарном плану, мада другу двојицу не избацују са тог плана, како је урадио Арије. Верујем да је најзначајнија реченица у којој се изражава источна тријадологија она из Григорија Богослова, иако обојена Плотином, као и сам Симбол вере, где вели (наводим по сећању): Јединица се покренула ка Двојици и зауставила у Тројици.

Проблем је осетио јако добро други Кападокијац, Григорије из Нисе, који је "канонизовао" источну формулу: Од Оца кроз Сина. И то важи за тријадолошки план, не за пуку икономију. Заокружење те формуле имамо у Дамаскина који вели да Дух почива на Сину. Тако је Тројица заокружена. Ту се ствар зауставља. Јединица која се покренула зауставила се у Тројици и добио се круг. А круг би сугерисао покрет и живот, али који је у себи. Њега време неће начети.

Августин ће духа узети као спону (идеја из Марија Викторина) Оца и Сина, тако да ће њега назвати љубављу. Имао је проблем као и ми, зато што име Дух не означава никакву релацију. као почетник, Аг је мислио да је Дух други Син. После је одбацио такву небулозу. Зато је он у свом монументалном делу, О Тројици, које је писано годинама, и које је више пропозитивног типа, него догматског, давао и оне "психолошке слике", које је и сам Зизјулас оштро критиковао, али без довољног опреза и упуштања у истраживање самих намера Августинових, које би на неки "јадан и незадовољавајући" начин објасниле јединство и тројичност божанског бића.

Дакле, ми се увек крстимо у име Оца, Сина и СД и то може да се тумачи субординацијски. Но, када је реч о тројичном плану, ми говоримо о релацијама, како се те особе односе једна ка другој, и ту имамо западну формулу "и", као и источне "кроз, преко, од, у". Довољно је приметити колико предлога источни користе из немогућности да дефинишу шта би било то исхођење и како да релационирају Духа са Сином. Западни су изнедрилио ову формулу која онемогућава да се замисли неки сексуални однос Оца и Сина и да им је дете Дух, а нешто слично су и источни урадили. О томе сам више писао у наведеном чланку. Августинова формула апсолутно избацује било какву идеју да је Син узрочник Духа, и све што жели да каже је да је Дух обележен Сином, односно да су сва Тројица у релацији, иако не у панорамској, јер се Отац издваја као Први покретач.          

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Postovani oce Savo,

Vec neko vreme mi se namece jedno pitanje. Zasto je bilo potrebno da i Bogorodica strada? Tj.da gleda raspece Gospoda (i kako pise u sv.Pismu " i tebi samoj ce mac probosti dusu") kada je bila vec Precista Presveta i td.Stradanje Hristovo je iskupilo svet ali Gospod je svakako mogao nju recimo da uzme pre tih dogadjaja i time je zastiti od toliko stradanja. Koji je smisao toga?

Hvala puno. Ako je ovo pitanje vec bilo bila bih zahvalna i za link ka odgovoru da ne pisete ponovo. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 3/26/2017 at 10:26, Postomolitvom рече

Oče, kako da neko ko je novokršten započne razgovor sa budućim duhovnikom, nekako je taj odnos nov i neobičan, da javlja se kao potreba velika ali ipak postoji neki led koji treba probiti, dal od nekog pretjeranog stida ili nešto drugo...pomozite i pomolite se za mene, Nikola.

Драги брате Никола,

Јако је важно да се успостави отворен и искрен однос. Духовник није човек који све најбоље зна али ако му се обратимо са вером да ће нам кроз њега Бог помоћи да нађемо одговор на наша питања, Господ нас засигурно неће оставити. Треба тражити једноставне људе који живе честитим животом своју веру, а не неке савремене харизматике који стварају утисак да имају директне одговоре од Бога на сва питања. Човек од духовног искуства ће вас упутити да живите свој хришћански живот смирено и предано. Неће вам давати експлицитне заповести, већ ће вас радију упућивати како да сами што боље разумете нашу веру. 

Када нађете онога у кога осећате да ћете имати поверења, треба савладати стид. Искусном исповеднику ниједан грех и ниједна страст нису стране. Испричао бих кратко једну причу о старцу Кодрату игуману светогорског манастира Каракал (1859-1940). Наиме, неки је младић дошао из Грчке у Кареју тражећи да исповеди своје грехове који су били тешки и саблажњиви. Када је почео исповест пред неким неопитним јеромонахом у Кареји, овај је прекинуо исповест говорећи да не може да слуша такве страхоте. Младић је хтео да почини самоубиство у крајњем безнађу. Онда му неко рече да оде код старца Кодрата у Каракал и он отиде тамо. Старац Кодрат је имао дар познања помисли и чим је видео младића разумео је какве га страсти и грехови муче. Зато му он најпре исприча причу о себи говрећи како је живео у тешким греховима и страстима, баш оним које су мучиле овог младића. Наравно, старац је био потпуно целомудрен, али се послужио овом досетком да би помогао човеку у безнађу. Младић му рече, па то је оче оно што мене мучи. Старац ће на то: "Ето видиш како је Бог мени био милостив, исповеди се слободно и биће милостив и теби". Младић се лепо исповедио и отишао пун радости и наде у Господа. 

Опитан духовник живи у свакодневном познању не само својих слабости, већ познајући себе кроз молитву и плач, упознаје тајну пада људске природе у Адаму. Њему ниједан грех није непознат и грех сваког човека доживљава као свој. Он плаче за греховима целог света, а истовремено је пун радости. Наравно, многи исповедници данас нису сви довољно опитни, али људе који се смиравају и живе у простоти срца (ума) Бог учи духовној мудрости и разговор са њима доноси свакој души мир и радост. Сви ми брате Никола носимо исту природу и нема греха који сваки од нас не би могао да почини и страсти у коју не би могао да западне. Ако зато осудимо ближњег, осудили смо већ сами себе. Носећи бремена једни дугих, спасавамо се у љубави нашег Господа.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Evo imao bih ja jos neko pitanje ako mozete da odgovorite? Kada govorimo o nadahnutosti Biblije za nas Pravoslace su na prvom mestu knjige prorocke. Kako mi sada da shvatimo neka prorocanstva koja se nisu ispunila. Na primer kod proroka Jezekilja pise da ce da bude razoren grad Tir, i da on vise nikada nece biti sazidan. Ali mi znamo da Tir danas postoji. Pa isto tako prorocanstvo proroka Isaije da ce Damask biti nenaseljena rusevina Isaija17:1 a vidimo da Damask i danas postoji. Ili da u Egiptu niko nece ziveti i prolaziti 40 godina, a Nil ce presusiti?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...