Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Један коментар на другој теми

  пре 2 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Oče Savo da li rimokatolici imaju na uvid i pre srednjevekovno rimokatoličko učenje i učenje pre nego su dobili taj pridev rimo, dakle kad su bili katolici?

Ako imaju sva ta učenja na uvid u čemu je problem?

У разумевању тих учења, драги мој брате.

1. Само по питању филиокве видимо читаву једну еволуцију проблема од када се први пут појавило у петом веку у Шпанији као (додатак, радије објашњење да су Отац и Син једносушни) што је било згодно за борбу против аријанаца. Касније код Св. Максима исповедника у 7. веку имамо прво детаљније разумевање једног источног хришћанског богослова где видимо да овај додатак није сматран суштинским проблемом:

У свом писму презвитеру Марину Св. Максим говори о овом специфичном гледању на исхођење Духа Светога на Западу: „Што се тиче првог питања они (Римљани) изнели су такође као сведочанства латинске оце, наравно као и Св. Кирила Александријског у његовом тумачењу Јеванђеља по Јовану. На основу тога показали су да они не сматрају Сина узроком Духа. Они, наравно, знају да је Отац једини узрок Сина и Оца, једнога по рађању, а другог по исхођењу, али су објаснили да други (Дух) произлази (προϊέναι) кроз Сина објашњавајући то јединством и непромењивошћу божанске природе“ ("Καί τό μέν πρῶτος, συμφώνους παρήγαγον χρήσεις τῶν Ῥωμαίων Πατέρων· ἔτι γε μήν καί Κυρίλλου Ἀλεξανδρείας, ἐκ τῆς πονηθείσης αὐτῷ εἰς τόν εὐαγγελιστήν ἅγιον Ἰωάννην ἱερᾶς πραγματείας· ἐξ ὧν, οὐκ αἰτίαν τόν Υἱόν ποιοῦντας τοῦ Πνεύματος, σφᾶς αὐτούς ἀπέδειξαν· μίαν γάρ ἴσασιν Υἱοῦ καί Πνεύματος τόν Πατέρα αἰτίαν· τοῦ μέν κατά τήν γέννησιν· τοῦ δέ, κατά τήν ἐκπόρευσιν· ἀλλ ̓ἵνα τό δι ̓αὐτοῦ προϊέναι δηλώσωσι· καί ταύτῃ τό συναφές τῆς οὐσίας καί ἀπαράλλακτον παραστήσωσι." PG 91,136 A-B)

Затим на Лионском сабору у 13. и Флорентинском у 15. имамо сасвим нови развој: "quod Spiritus sanctus aeternaliter ab utroque, patre et filio, tamquam ab unico principio et unica spiratione...procedit" (да Дух свети вечно од обојице, Оца и Сина, као из једног принципа (начала) и једне спирације... исходи". Искрено могу да кажем да Св. Максим не би реаговао на ову дефиницију као што је писао презвитеру Марину неких 6 и више векова пре. Уосталом Св. Марко Ефески је јасно сведочанство да је већ ова интерпретација несрећног додатка постала с временом нешто сасвим другачије. Чак и након најновије интерпретације филиокве од стране Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства која, истина, представља покушај да се римокатоличко схватање филиокве приближи православном имамо прилично опрезну реакцију Митрополита пергамског Јована Зизјуласа који није баш био претерано импресиониран (како сам ја могао да разумем). Оба текст можете наћи на интернету: 

The Filioque: A View From the Vatican http://agrino.org/cyberdesert/statement.htm

Metropolitan of Pergamon: One Single Source (реакција на горњи текст) http://agrino.org/cyberdesert/zizioulas.htm

Узео сам филиокве као пример јер се то може видети и са осталим учењима римокатолика која наша Црква не може да прихвати, барем у оној форми коју она сада имају.

2. Калистос Вер је говорећи о папском примату, у горепоменутом видеу, поменуо да за православне, на пример не би било проблематично да прихвате примат папе уколико би он био у оквирима православног схватања односа између примата и саборности. Као што без примата нема саборности (када служимо увек један началствује), исто тако ни без саборности нема ни примата. Ово је суштина православног разумевања односа између епископа и кључно правило за разумевање овог односа је 34 Апостолско (заправо из 4. века али се тако зове) "Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух." Ово правило регулише односе унутар помесних православних Цркава где су сви епископи као епископи једнаки, али први међу њима представља литургијски израз њиховог јединства. Ова логика, морам да кажем није баш прихватљива за све православне на универзалном нивоу. У Равени је призната историјска улога римског папе на универзалном нивоу али се није дефинисало јасно шта су конкретно његови прерогативи, и посебно шта би били данас у случају сједињења ПЦ и РКЦ. 

Најновији напор да се јасније дефинише схватање односа између примата и саборности учињен је на заседању ПЦ и РКЦ мешовите комисије у Киетију (Chieti) у септембру 2016. године. Ево декларације http://www.vatican.va/roman_curia/pontifical_councils/chrstuni/ch_orthodox_docs/rc_pc_chrstuni_doc_20160921_sinodality-primacy_en.html Текст је доста добар с тим да су најпроблематичније ствари садржане у 16. тачки где се помиње западно виђење римског примата који је за њих божанског порекла и да ће се о томе дискутовати. Добро, макар су повезали шта се слажу, а оно што се не слажу ставили су у једну тачку. Не заборавимо, ово је само разговор о првом миленијуму, а шта рећи о каснијој еволуцији власти папа или о догми о његовој непогрешивости када говори ex cathedra. Неко ће рећи да је то извикан проблем, да ни у Риму нико не верује да папа може сам без епископа било шта да одлучи. Пракса је једно али званично њихово учење јесте да он може да упражњава свој примат суштински без саборности тј. да непогрешиво учи о догматским питањима (ex sese non ex consensu eclesiae tj. по себи а не по сагласности Цркве). Калист Вер говорећи о овом проблему додаје да се на 2 Ватиканском концилу ситуација у овом погледу није много исправила. Први Концил је потврђен, нешто је испеглано, али у документу о Цркви Lumen gentium опет произилази да папа независно делује од епископата. Ово је суштина проблема за православне. Мислим да и многи римокатолици то разумеју, нарочито они који су се надали да ће синодалност добити много више на значају, али код последњих папа опет се све враћа на примат без суштинске саборности. Зато за православне то не може бити основа за неко решење у стилу признавања папе као првога не по власти него по љубави. Председавање у љубави подразумева однос љубави према другима, а не само auctoritas.

И тако даље и даље. Римокатолички богослови јако добро познају ове православне приговоре који им долазе и од највећих поборника дијалога. Искрено бих волео да чујем њихово оправдање који су разлози да се нешто што је очигледно у колизији за древним предањем и даље држи. Разумем јако је тешко направити u-turn али плашим се да је проблем за јединство више са њихове него са православне стране и да то они јако добро знају. Дијалог је добар зато што омогућава да боље разумемо наше разлике и да разлучимо шта је у ономе што нас дели последица различитог културно-цивилизацијског развоја и начина мишљења, а што је суштинска богословска разлика. Очигледно и поред једног века интензивног икуменског дијалога и највећи поборници дијалога код Православних не могу да кажу да суштинске разлике не постоје. Штавише, оне нису нимало безначајне.

Зашто користим израз римокатолици? Па зато што ова грчка реч (καθολικοί, Καθολική Εκκλησία - католици или католичани, Католичанска Црква) вековима у Цркви означава Једну Цркву која је заснована на евхаристијској заједници и једноверју и правоверју свих њених чланова. Када би римокатолици били заиста католици и њихова црква заједно са свим нашим православним једна Католичанска Црква, претпостављам да бих у недељу сваки православни верник могао да оде и код њих да се причести. Али пошто није тако зовемо их римокатолици.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

@Архимандрит Сава Јањић @Zoran Đurović

 

Једно питање које мене мучи годинама.

Да ли ће се спасити само они који знају догматику и сви су кључеви дати теолозима?

Због чега ово причам, ево овај сајт је наша Црква у малом, а видимо да верни народ, баш и нема појма о својој вери (наравно, највећом кривицом наше цркве). Па се човек на крају пита ко ће се спасити. Ово све што се прича ове у вези те "дубоке теологије" је једноставно непознато народу.

Друга ствар, ми смо историјски непријатељски одгојени према римокатолицима, само због Хрвата. Искрено, ако желимо тим "очима" да гледамо, онда нам нам је Византија, Бугарска, Грчка... исто страно тело, за које могу рећи да су бара бар са хрватима, чак и гори кроз историју.

Колико ја могу да разумем, спасавају се не они који "знају" догматику, већ који је живе, што није увек исто, односно да будем сурово искрен, најчешће није исто. Они који живе своју веру не гледају на друге као Бугаре, Хрвате, Грке, Русе, на "нама пријатељске народе" или "наше традиционалне непријатеље", већ их Бог учи Духом Светим да сваког човека гледају као непоновљиву личност и икону Божију и не размишљају у категоријама црквене политике. Указивање на разлике које нас деле са римокатолицима не значи неопходно имање нетрпељивости према онима који мисле другачије. У мојој широј породици је доста римокатолика, моје две покојне баке нису имале никакав проблем у свом односу због филиокве или папске непогрешивости. Претпостављам да ништа о томе нису ни знале. То наравно не умањује значај и важност ових разлика, али указује на то да нам ништа не вреди ако знамо сву мудрост овога света, а немамо љубави.

Мора човек да прихвати другог какав јесте, колико год му се не свиђао. Тек онда заиста почињемо да заиста разумемо не само догмате вере, него Онога који је кроз догмате учврстио веру.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 15.3.2017. at 15:13, Архимандрит Сава Јањић рече

Поновио бих да ће животоње и биљке ући у вечно постојање али не као такве већ као преображена твар. Када се говори о души живој не мисли се на личност (ипостас) која је заснована на слободи и коју једино има човек који је створен по икони Божијој. Након човекове телесне смрти остаје да постоји оно што називамо душом, али то није ни платонистичка душа која аутономно може да постоји за себе, нити душа као животна енергија која обједињује тело и његов састав. Ми користимо реч "душа" али под тим подразумевамо да човек као личностс (ипостас) наставља да постоји и након смрти тела. Та душа носи слику тела и по том обрасцу тело ће бити обновљено у васкрсењу свих. Животиње као и ми имају ту животну енергију која делује у интеракцији биохемијских процеса и након смрти и нас и животиња ти процеси престају и враћају се у твар која стално кружи. 

Говорећи о томе како ће јагње и лав бити заједно и мало дете ће их водити, наравно, морамо да ово разумемо символично јер и сада код светитеља видимо да су пред њима и домаће и дивље животиње мирне и кротке. Да ли ће у Новом Јерусалиму, Царству Божијем бити животиња и биљака не можемо знати. Све о томе је речено јако символично јер је реч о стварности која је назамислива за нашу овоземаљску логику. Бог који је створио животиње и биљке да украшавају свет и Еденски врт можда ће и постојати у вечности, али говорити о континуитету животиња из овога света и века са оним које евентуално могу да постоје у вечности је апсурдно. Личност може из пролазности у вечност само да уђе преко Христа који је образ нашег постојања. Ово је веома важно јер Христос је постао човек да би кроз човека спасао васцелу твар.

Ipak moram ovo da prokomentarisem, a ova dva bambusa mi dadose inspiraciju. :)))Ovde se sada postavlja pitanje sta je za vas postojanje? Za mene postojanje znaci da ona zivotinja koja je uginula ozivi, probudi se kao iz sna i da ponovo hoda i funkcionise kao da i nije uginula.Dakle da mi moji psi nakon sveopsteg vaskrsenja pridju i prepoznaju kao nekog ko im je bio gospodar na Zemlji. Naravno po uslovom da se udostojim Carstva Nebeskog. Oni koji su protivnici vaskrsavanja zivotinja kao glavni argument iznose to da covek ima besmrtnu dusu koja nastavlja u kontinuitetu postojanje i nakon telesne smrti. Zivotinje imaju smrtnu dusu i one nakon telesne smrti ne postoje. Metaforicki receno Bog moze da obnovi hardver, ali je problem u tome sto je "propao" softver. Sto se tice vezivanja za zivotinje jako je tesko ne vezivati se pogotovo sto je veza izmedju pasa i ljudi bukvalno utisnuta u gene. Tu se radi o mozda cak desetinama hiljada godina zajednickog suzivota. Takodje je naucno dokazano da ljubav prema ljubimcima proizvodi potpuno identicne emocije kao prema deci. Zato je njihovo uginuce za nas krajnje traumaticno a ta traumaticnost se povecava kada teolozi oduzimaju i tu poslednju i jedinu nadu vaskrsenja.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, grigorije22 рече

Zato je njihovo uginuce za nas krajnje traumaticno

Оче Саво, молим те капицом, кажи му да ће ови његови кучићи да оживе (али неће сви), ми ћемо да помремо од њега! :)) Узех да попијем јутарњу кафу, кад оно опет Грегоријеви кучићи! Идем у продавницу, кучићи крену да лају из дворишта, одмах се сетим Грега и његових кучића! Поремети ми Исусову молитву... Спаси нас, ако Бога знаш! :D 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Zoran Đurović рече

Оче Саво, молим те капицом, кажи му да ће ови његови кучићи да оживе (али неће сви), ми ћемо да помремо од њега! :)) Узех да попијем јутарњу кафу, кад оно опет Грегоријеви кучићи! Идем у продавницу, кучићи крену да лају из дворишта, одмах се сетим Грега и његових кучића! Поремети ми Исусову молитву... Спаси нас, ако Бога знаш! :D 

To te oni opominju i kazu, avo, avo napisi jedan tekst posvecen nama. :))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 часа, grigorije22 рече

Ipak moram ovo da prokomentarisem, a ova dva bambusa mi dadose inspiraciju. :)))Ovde se sada postavlja pitanje sta je za vas postojanje? Za mene postojanje znaci da ona zivotinja koja je uginula ozivi, probudi se kao iz sna i da ponovo hoda i funkcionise kao da i nije uginula.Dakle da mi moji psi nakon sveopsteg vaskrsenja pridju i prepoznaju kao nekog ko im je bio gospodar na Zemlji. Naravno po uslovom da se udostojim Carstva Nebeskog. Oni koji su protivnici vaskrsavanja zivotinja kao glavni argument iznose to da covek ima besmrtnu dusu koja nastavlja u kontinuitetu postojanje i nakon telesne smrti. Zivotinje imaju smrtnu dusu i one nakon telesne smrti ne postoje. Metaforicki receno Bog moze da obnovi hardver, ali je problem u tome sto je "propao" softver. Sto se tice vezivanja za zivotinje jako je tesko ne vezivati se pogotovo sto je veza izmedju pasa i ljudi bukvalno utisnuta u gene. Tu se radi o mozda cak desetinama hiljada godina zajednickog suzivota. Takodje je naucno dokazano da ljubav prema ljubimcima proizvodi potpuno identicne emocije kao prema deci. Zato je njihovo uginuce za nas krajnje traumaticno a ta traumaticnost se povecava kada teolozi oduzimaju i tu poslednju i jedinu nadu vaskrsenja.

Највише што бих могао да вас утешим јесте да бисмо могли да кажемо да и животиње и све оно што испунимо својом љубављу, кроз нашу љубав и у контексту нашег личног односа према Богу, улази у вечност. Љубављу нечему дајемо постојање и то више није само с(твар), већ добија (преко нас) лична својства. Зато се васцела твар спасава преко човека, односно Богочовека Христа. Ипак без обизира на сву чудесну лепоту Божије творевине, животиње неће ући у вечност као личности, јер нису створене по лику Божијем. Бог у Христу препознаје само оне који носе његов лик и зато кажемо да се Христом и у Христу све спасава тј. овечношћује. Бог Отац вечно љуби свог јединородног Сина и у њему све нас као Цркву Божију. Зато љубав коју показујемо према животињама треба да иде даље од њих, као појединачних створења, и да се оствари као љубав према васцелој Божијој творевини, која је премудрошћу уведена у постојање и која ће промењена и преображена и кроз Христа вечно постојати, тј. бити оцрковљена. Онда волећи животиње и све што нас окружује, волимо самог Бога који их је створио. Љубав која је усмерена искључиво према с(твари) као таквој или чак према човеку без љубави према Богу, своди се на крају на љубав према самом себи, јер у другима пројектујемо себе. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, Zoran Đurović рече

Оче Саво, молим те капицом, кажи му да ће ови његови кучићи да оживе (али неће сви), ми ћемо да помремо од њега! :)) Узех да попијем јутарњу кафу, кад оно опет Грегоријеви кучићи! Идем у продавницу, кучићи крену да лају из дворишта, одмах се сетим Грега и његових кучића! Поремети ми Исусову молитву... Спаси нас, ако Бога знаш! :D 

Сигуран сам да ће о. Зоран из богате архиве писанија св. Августина наћи нешто што је писао о животињама. Толико је написао о свему и свачему и не верујем да му је промакла ова тема. Било би занимљиво да чујемо :) Лепа идеја за још једну нову тему, ако већ о овоме није расправљано пре.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Архимандрит Сава Јањић рече

Највише што бих могао да вас утешим јесте да бисмо могли да кажемо да и животиње и све оно што испунимо својом љубављу, кроз нашу љубав и у контексту нашег личног односа према Богу, улази у вечност. Љубављу нечему дајемо постојање и то више није само с(твар), већ добија (преко нас) лична својства. Зато се васцела твар спасава преко човека, односно Богочовека Христа. Ипак без обизира на сву чудесну лепоту Божије творевине, животиње неће ући у вечност као личности, јер нису створене по лику Божијем. Бог у Христу препознаје само оне који носе његов лик и зато кажемо да се Христом и у Христу све спасава тј. овечношћује. Бог Отац вечно љуби свог јединородног Сина и у њему све нас као Цркву Божију. Зато љубав коју показујемо према животињама треба да иде даље од њих, као појединачних створења, и да се оствари као љубав према васцелој Божијој творевини, која је премудрошћу уведена у постојање и која ће промењена и преображена и кроз Христа вечно постојати, тј. бити оцрковљена. Онда волећи животиње и све што нас окружује, волимо самог Бога који их је створио. Љубав која је усмерена искључиво према с(твари) као таквој или чак према човеку без љубави према Богу, своди се на крају на љубав према самом себи, јер у другима пројектујемо себе. 

Pa to i neki savremeni podviznici poput Siluana Atanoskog kazu da zivotinje preko coveka ulaze u vecnost. Inace zivotinje i ovde na Zemlji nemaju licnost kako kazete ali ipak postoje.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, grigorije22 рече

Vrlo zanimljivo da starac kaze kako postoje baste i vinogradi i sve sto ima na Zemlji ima i u raju.

Блажени старац Гаврило. И ја верујем да ће Небески Јерусалим бити тако диван да ништа на земљи неће моћи да се упореди са њим. Овај свет који је Бог тако дивно створио са свим природним лепотама само је слика те будуће, нове стварности у којој ће све бити вечно, непропадљиво... Бог да нас удостоји те радости!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Љубав која је усмерена искључиво према с(твари) као таквој или чак према човеку без љубави према Богу, своди се на крају на љубав према самом себи, јер у другима пројектујемо себе. 

Ово треба да те чују ученици! Него, да те не хвалим превише, да се не би погордио, боље је док сам као advocatus diaboli... :)) Ово је одбрана од прелести. Јер, не испитујући се, људи крену да се подвизавају, да раде разне ствари, али уствари, не успостављају релацију него остају солипсистички у свом кругу. Љубав према самима себи, или здраво себељубље, како га је називао Максим Исповедник, је нешто што се враћа само као инвестиција кроз другог. То је здрав однос кроз који испуњавамо једине 2 заповести. И ко год се држи овог рецепта кога ни ти ни ја нисмо открили, него само преписујемо, неће заглавити у секти. Јер секташтво је самодопадање, па су ту неки духовни билдери који се одушевљавају када их други гледају са поштоваљем и засузе им окице на њихове беседе... Онда се направи врзино коло, тако да ни гуру, свеједно и када би хтео, не може да изађе ван. Мислим да је тога било у артемизму, односно да је један од фактора који је довео до ове трагичне ситуације. Зато оно Павлово понављање: Проклет био сваки који верује у човека!

Савет је изузетно драгоцен. Ја сам овде сведок оног што си ти у једном посту приметио: животиње људима постану замена за другог човека. То је овде више него очигледно. Нека жена на каси, испред мене, купила 2 пакета мерлуца (врста бакалара), једно паковање јој падне на под, ја га подигнем, и кажем јој да се није поцепала кеса, тако да је све ок. А она ће мени: Ма и да се поцепала, ја сам то узела за моје кучиће! - Ја сам се пренеразио, јер ми ретко имамо паре за ту храну. Многе животиње овде живе боље од нас, а да не кажем да многима не падне на памет да би за те паре могли да отхране и дете усвојено на дистанцу, или да нахране сиромаха...

Наравно да ово не значи и да не треба да имамо љубимце, јер и сам сам их имао, а имамо и сада, мада је можда наша мачка реинкарнирани Јозеф Менгеле па га је Бог казнио да живи аскетски са нама, као што поздрављам закон који забрањује малтретирање животиња.

Ја се распричах, али ти је увид био инспиритиван. Дакле, опет је кривица у теби!:D      

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, Zoran Đurović рече

  пре 7 часа, МилошБГ рече

њихов став ми смо Христови дајте да се договоримо и да учинимо уступке

Zoran Đurović:

Ово. Наши ревнитељи би да се католици покају у праху, да ставе конопац око врата папи па да га воде пешке до Цариграда... Дед лајн за католике је папски примат. О њему се дискутује само у којој мери и како би важио и на истоку. Остале догматске разлике тумаче на православни начин. Зато је сада примат једино питање. 

Мислим да је ово јако тачно. Из мојих разговора са римокатолицима стичем утисак да све може да прође и да се све бескрајно релативизује како би се изашло у сусрет Православљу, осим суштинског питања над питањима, улоге папе у Цркви, односно тачније, схватања његовог примата - Петровог служења које је по њиховом веровању исључиво дато римским папама као превасходним наследницима Петра. Кључна разлика је управо у томе што за нас православне примат органски произилази из саборности (што видимо у апостолском канону 34), а код римокатолика саборност (ако уопште можемо говорити о саборности у православном смислу) произилази из примата који суштински постоји "за себе" и не потребује саборност (што се види у учењу о незаблудивости римског епископа, чувено ex sese, non autem ex consensu ecclesiae). Еволуција схватања Петровог служења је почела од једне традиције која је била у функцији служења саборности, и као таква није била неприхватљива за источне хришћане, до учења које папски примат чини кључни елемент римокатоличке еклисиологије. Зато је "папизам" колико год ова реч звучала непримерно за уши многих данас, заправо и главни камен спотицања.

Документ мешовите ПЦ-РКЦ комисије у Равени 2007 заправо је само потврдио древно схватање примата који је Рим имао и који није никада био проблематичан за Исток. Али ту се не улази у кључни проблем, Петровог примата као божанске институције и екслузивног прерогатива римских епископа. Декларација Комисије у Киетију (Chieti 2016) разрадила је Равенски документ али је спорно питање само констатовано. Ипак погледајмо ту фамозну 16. тачку:

16. In the West, the primacy of the see of Rome was understood, particularly from the fourth century onwards, with reference to Peter’s role among the Apostles. The primacy of the bishop of Rome among the bishops was gradually interpreted as a prerogative that was his because he was successor of Peter, the first of the apostles.(12 f. Јероним, In Isaiam 14, 53; Leo, Sermo 96, 2-3.) This understanding was not adopted in the East, which had a different interpretation of the Scriptures and the Fathers on this point. Our dialogue may return to this matter in the future.

(На Западу, првенство Римског трона је разумевано, посебно од 4. века надаље, у вези са Петровом улогом међу Апостолима. Првенство Епископа Рима међу (другим) епископима постепено је интерпретирано као његов прерогатив јер је он наследник Петра, првоврховног апостола. Ово схватање није било прихваћено на Истоку, који је имао другачију интерпретацију Св. Писма и отаца у вези овога. Наш дијалог се може вратити овом питању у будућности.)

Дакле, овде се дошло до саме сржи проблема иако Петров примат римских папа није поменут експлицитно као божанска институција која се преноси на римске епископе нити се улази у механизам ове логике (зашто на пример није Антиохија, јер је Петар тамо по свему судећи утврдио ту Цркву пре Рима и де факто био тамо први Епископ). За Исток је то Рим зато што је то била престолница империје и Црква, која је убрзо постала најугледнија широм тадашњег хришћанског света због многих мученика и исповедника. Лично ми никада није била јасна логика којом се Петров примат, ако га чак и условно схватимо на латински начин (а како видимо на Истоку то није тако никада прихваћено) искључиво везује за Рим. Добро, Петар је ту пострадао, али да ли је то довољан разлог да се због тога направи онтолошка веза Петра и римских епископа која не вреди на исти начин за друге епископе Цркве. У 16. тачки декларације наведени су цитати Јеронима и папе Лава Великог, што није никаква потврда универзалности овог учења у целој Цркви. Биће занимљиво пратити наставак овог дијалога, посебно када се дође до разумевања примата у Цркви након првог миленијума, или у контексту Првог ватиканског сабора и учења о непогрешивости папа које Други ватикански концил и поред инклузивнијег речника није ни најмање довео под знак питања. Зато када се каже да су православни у Равени 2007. године прихватили примат римског папе, често се не разуме да су они прихватили само оно што је на православном Истоку увек постојало и што по свему судећи није баш идентично данашњој улози Васељенског патријарха као "првог међу једнаким". Примат сам по себи није проблем јер, како је лепо речено у Равени, нема саборности без примата, ни примата без саборности, они су међузависни.

Проблем је схватање примата римског епископа у контексту њиховог разумевања Петровог првенства међу апостолима. Ту се ломе копља. Моје лично мишљење јесте да је православно схватање примата римског епископа, како се уосталом у Кијетију и наводи, од 4. века полако почело да иде у правцу који је већ до 9. века био у озбиљној колизији са разумевањем улоге римског епископа међу источним епископатом. Разлаз Истока и Запада је био неминован, посебно када је Рим коначно доспео у политичку сферу Франака. То је период од 4-9 века који политички означава разградњу Западног римског царства и покушаје да се духовно и културно јединство западног дела империје који су преплавили варвари консолидује у новој улози римских епископа који добијају прерогативе световних владара и истовремено политички повеже са Франачким царством. О томе су већ много писали многи.

Дакле, да ли Рим може да се врати на првобитно схватање примата чувајући као побожно предање везу између Петра и римских епископа, што је постојало и пре 4. века? Плашим се да су ствари већ далеко одмакле и да Рим једино нуди неку врсту мирне коегзистенције две паралелне еклисиологије, при чему би римокатоличка вредила само за РКЦ и с њом повезане цркве, а Исток би евентуално обновио древну идеју примата са појачаном улогом Цариграда. У контексту прилично компликованих односа Москве и Цариграда ово је јако тешко очекивати са православне стране и зато је Москва у суштини против приче о примату на универзалном нивоу и због тога су вероватно и изостали са Критског сабора који је требало да потврди ту нову улогу Цариграда. Да ли "сједињена Црква хришћанског Истока и Запада" како је многи називају може да тако постоји као органска заједница. Ја нисам уверен у то. То би био један црквено-политички покушај да се суштински две различите еклисиологије доведу на исту раван. У сенци овог проблема и филиокве и чистилиште и много тога другог је много лакше "решиво" јер живимо у времену када се многа древна учења Цркве прилично могу релативизовати (нарочито у РКЦ), а да то не представља неки суштински проблем ако се нађе "политички коректна" формула и уколико је, што се Запада тиче све под контролом Рима. Али зар и то није проблем за себе?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Зато када се каже да су православни у Равени 2007. године прихватили примат римског папе, често се не разуме да су они прихватили само оно што је на православном Истоку увек постојало и што по свему судећи није баш идентично данашњој улози Васељенског патријарха као "првог међу једнаким".

Драги оче Саво,

Ако могу да замолим за појашњење овога? Нисам сигуран да разумем шта се под овим подразумева. За мене је израз "данашња улога васељенског Патријарха" вишезначан појам зависно од тога шта подразумевам под "данашња" и вероватно зато не разумем најбоље мисао која стоји иза овога што сте рекли. Данас имамо прилично разногласије у вези са погледом на само "првенство" Цариградског Патријарха. 

Што се тиче историјске улоге Рима, да ли мислите да су Римокатолици отворени за разговор на тему како нешто, као што је њихово разумевање примата, што је утврђено на темељу политичких и  нееклисијалних историјских околности, како такво нешто може да за њих носи толику еклисијалну тежину? Ја верујем да они не негирају политичку позадину римског првенства, уосталом као и цариградског првенства (иако Цариграда одавно нема као таквога). Њихов однос према првенству је као према Божанској установи. Како код њих фигурирају историјске околности (које су променљива ствар) у вези са овом темом?

Мој утисак је да римски екуменизам јесте увек и искључиво папоцентричан. То они сами говоре, није никаква тајна и скривена агенда. То сам такође лично слушао од неких њихових људи који су ангажовани на пољу екуменизма и то отворено говоре на екуменским иступањима. Не кажу "папоцентричан", сли је у суштни то. Питам се какав је њихов приступ овом дијалогу мешовите комисије, да ли је њихова почетна позиција иста као и ова у ширем екуменском дијалогу?  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Мислим да је ово јако тачно.

Допао ми се твој одговор. Још мало па морам на литурђију и зато немам времена да нешто додам, а приватно бих ти послао један драгоцен материјал. Срећан празник!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oče, kako da neko ko je novokršten započne razgovor sa budućim duhovnikom, nekako je taj odnos nov i neobičan, da javlja se kao potreba velika ali ipak postoji neki led koji treba probiti, dal od nekog pretjeranog stida ili nešto drugo...pomozite i pomolite se za mene, Nikola.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Caњaлицa,
      Имам неколико недоумица у вези са литургијом с обзиром на то да ми је православље ново и још увек не у потпуности познато. Нажалост не успех да пронађем одговоре на интернету, па би ми значило да ми неко разјасни пар ствари. 
      1. Када и да ли током литургије из цркве излазе верници који не желе ( тј не могу) да се причесте?  Да ли само стоје са стране док причест траје? 
      2. Када се на литургији пале свеће? 
      3. Када се исповеда свештенику? Да ли то иде непосредно пред литургију? Да л исе долази дан раније? Уопште ако ми можете објаснити како то функционише. 
      Извините на баналности питања и значило би ми да ми што детаљније објасните сам процес како изгледа у пракси. Хвала унапред! 
       
×
×
  • Креирај ново...