Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

За оне који разумеју енглески, предлажем да послушају ову беседу Митрополита Калиста Диоклијског, једног од највећих мајстора беседе у нашој Цркви и живог сведока Православља, посебно исихастичке традиције на Западу. Беседа је из 2011 и одржана је на Wheaton College-y, а тема је дијалог између православних и евангелика. Ово је сјајан пример православног ИКУМЕНИЗМА тј. сведочења истине наше вере пред неправославнима, на начин који их уводи у суштину наше вере без имало ароганције или етикетирања, уз повремени незаборавни хумор митрополита Калиста. На један леп и сугестиван начин им говори на који начин се православље разликује од евангеличке традиције, колико је значајно правилно разумевање појма личности, литургије, светотајинског живота и др. Ово је један од сјајних примера из кога можемо много да научимо јер сведочење вере није и не сме да буде декларативно исповедање вере уз надмено наглашавање да други немају истину и живе у заблуди, већ мора да буде у искреној љубави којом смо дужни да друге приведемо у тајну и лепоту наше вере и предања. Наши псевдо-зилоти много морају да науче да би заиста били истински ревнитељи (зилоти) Христове истине и љубави:

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

пре 5 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

раширених рука загрлио сву творевину дајући и нама и кроз нас свој твари вечни живот у Цркви као радионици спасења

Moram ovo da vas pitam pošto vodimo neke rasprave na par nekih tema.Kada ovde kažete da je on priglio svu tvorevinu da li mislite na to da je prigrlio svu tvorevinu u smislu od početka stvaranja do eshatološke tačke i ulaska u večni  život ili pak da taj zagrljaj ipak tek treba da dođe a da je on svojim ovaploćenjem,stradanjem i vaskrsenjem otvorio vrata i mogućnost tako nečega za tvorevinu?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Кратос рече

Moram ovo da vas pitam pošto vodimo neke rasprave na par nekih tema.Kada ovde kažete da je on priglio svu tvorevinu da li mislite na to da je prigrlio svu tvorevinu u smislu od početka stvaranja do eshatološke tačke i ulaska u večni  život ili pak da taj zagrljaj ipak tek treba da dođe a da je on svojim ovaploćenjem,stradanjem i vaskrsenjem otvorio vrata i mogućnost tako nečega za tvorevinu?

Занимљиво је да је слично питање поменуо и митроп. Калистос Вер у својој беседи коју сам цитирао у претходној поруци. Прича он уз свој пословични енглески хумор: Седим у возу и млад човек седи испред мене и фиксира ме погледом. Одједном ме упита - Да ли сте спасени? (смех у публици). Да сам одговорио, нисам спасен, то би била негација Христа мога Спаситеља. Али, сам опет оклевао да кажем, да ја сам спасен, као да је све комплетно завршено. Сетио сам се Апостола Павла који је више година након свог обраћења на путу у Дамаск изразио своју бојазан да након што је проповедао другима и сам може бити одбачен (уп. 1Кор 9.27). Да сам пак одговорио не знам, рекао би ми да је то слаб одговор и зашто, уосталом, ходам около обучен као свештеник (опет смех). Оно што сам му на крају рекао јесте да "верујем да се Божијом благодаћу СПАСАВАМ" (I trust that by God's grace I am BEING saved). Сјајна анегдота и поука претежно евангеличкој публици на Витон Колеџу без имало ароганције и са доста хумора.

Дакле, спасење је динамички процес који БИВА, који се одвија и који ће се вечно наставити и у есхатону. Љубав никада не престаје, а Божије дело спасења васцеле твари јесте дело љубави Божије. Од самог почетка стварања када је све створено ЗА вечно постојање, ЗА вечну заједницу са Богом, преко позива Аврааму из Ура Халдејског и обећања које је добио, преко праотаца, пророка који су чували веру и наду древног Израиља, а посебно преко оваплоћења Христовог, његовог живота међу нама, страдања, васкрсења и вазнесења видимо Бога у сталној динамици превођења човека и преко њега васцеле твари из створености у нествореност, из пропадљивости у вечност, из смрти у вечни живот. На уму ми је док ово пишем предивна фреска Васкрсења у Хори Цариградској где Христос у динамичком покрету спасава Адама и Еву. Читава Црква је радионица спасења у сталном покрету. Бог је загрлио творевину када је одлучио да је створи, и када ју је створио и када је био међу нама и страдао на крсту и сада је грли Духом Светим као своју Цркву, јер све је позвано да се оцркови, спасе тј. оцелотвори и да као Црква, Тело Христово, уђе у вечност. Богочовек Христос је истовремено и изнад времена и у времену (које је категорија створеног света), Божија динамика је у сталном покрету ка циљу (обожењу), али никада не стаје јер је Бог безграничан и надвремен. Зато Царство Божије чекамо, али је оно већ ту у нама и међу нама, у Цркви - Телу Христовом - као литургијском догађају. Зато је литургија икона вечности и надилази време јер је истовремено и сада и треба да дође.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 12 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Зато Царство Божије чекамо, али је оно већ ту у нама и међу нама, у Цркви - Телу Христовом - као литургијском догађају.

Оче Саво а како душе које ће се тек родити учествују са нама у Литургији данас?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Оче Саво а како душе које ће се тек родити учествују са нама у Литургији данас?

На чудесан начин, као „божанска и благотворна хтења" (Θεία και αγαθά θελήματα) по речима св. Дионисија. Наиме све што Бог ствара, ствара са одређеном замисли, смислом и циљем. Овде бих цитирао текст о. Владана Перишића "Постоји ли патристичка теорија идеја" http://www.verujem.org/teologija/perisic_patristicka_teorija.htm где наводи важне ствари везане за ову тему: 

"...Оци увиђају да се ту не ради ο обичним мислима које себи можемо предочити по аналогији са људским. Стога за њих употребљавају врло карактеристичан термин „вољне (за)мисли" (θελητικήν εννοιαν) који треба да покаже да су те 'замисли' у ствари Божије воље или хтења ο свету. Тако на пример Псеудо-Кирило Александријски пише да „свака ствар настаје у складу са његовом (тј. Божијом) вољном (за)мишљу" (κατά την θελητικήν αύτοΰ εννοιαν). За Св. Дионисија Ареопагита ови божански узори (παραδείγματα) или предодређења (προορισμούς) су „божанска и благотворна хтења" (Θεία και αγαθά θελήματα). Α Св. Јован Дамаскин вели: „Бог све посматра умом још пре његовог бића, од вечности га промишљајући у свом уму; отуда свака ствар добија своје биће у одређено време у складу са његовом безвременом вољном мишљу (κατά την θελητικην αύτοΰ άχρονον εννoιαν) која је [њено] предодређење, слика и узор (ήτις εστί προορισμός και εΐκών και παράδειγμα)". Према томе, 'место' ових 'идеја' није божанска природа, него „оно што је у вези са [божанском] природом" или „оно што се односи на [божанску] природу" или „оно што је око [божанске] природе" (τά περί την φύσιν) односно „оно што прати [божанску] природу" (τά τών παρεπομένων τη φύσει) а то је управо божанска воља. Створени свет је, дакле, дело воље (θελήσεως έργον) Сходно реченом, идеје бића или логоси бића (λόγοι τών όντων) су „вољне замисли", тј. слободна жеља или воља Божија ο свету."

Ово је врло комплексна материја о којој је такође посебно писао Св. Максим Исповедник. Бог је изнад времена и простора али вечно промишља и све што настаје настаје по његовом божанском благовољењу. Литургија је богочовечански догађај у времену и изнад времена и она урања и у прошлост, бива у садашњости и сеже ка будућности. Они који ће се родити не постоје у времену јер тек треба да се роде, али постоје на известан начин као благотворна Божија хтења (ово никако не смемо схватити као платонистичке душе које се инкарнирају у тело и после опет враћају у свет душа). Зато Литургија као живо присуство Божије све обухвата и оно што је било и оно што јесте и што ће бити, напросто зато што је је Бог вечан и бесконачан.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 16 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

„Бог све посматра умом још пре његовог бића, од вечности га промишљајући у свом уму; отуда свака ствар добија своје биће у одређено време у складу са његовом безвременом вољном мишљу (κατά την θελητικην αύτοΰ άχρονον εννoιαν) која је [њено] предодређење, слика и узор (ήτις εστί προορισμός και εΐκών και παράδειγμα)".

Од вечности се мисли на почетак Творевине?

У том случају имао би питање, да ли Је превечни Бог промислио све пре почетка стварања и тако како је промислио ствара почетак Творевине до увођења исте у Обожено стање,преко човека?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 14 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

У том смислу и другима праштамо када их поново примимо у са-обитавање са нама, када за њих направимо места у свом срцу.

Znaci li to da je nečije prisustvo u našem srcu ...bez obzira na teškoće uspostavljanja dobrog odnosa i problematike u uspostavljanju funkcionalne zajednice ...ipak praštanje...?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Од вечности се мисли на почетак Творевине?

У том случају имао би питање, да ли Је превечни Бог промислио све пре почетка стварања и тако како је промислио ствара почетак Творевине до увођења исте у Обожено стање,преко човека?

Не, "од вечности" значи предвремено, пре сваког стварања и односи се на Бога, али не на његову природу, јер би у том случају он стварао неопходношћу своје природе и Бог би стварао одувек, како је погрешно веровао Ориген. Бог ствара слободном вољом ни из чега, па свет није нужан и своју онтолошку основу нема ни у себи (јер није вечан) нити у Божијој природи (јер није Бог) већ у слободној одлуци Бога да свет уведе у постојање која ничим није условљена. Ово је веома важна дистинкција хришћанског учења са платонизмом. Ако би у Богу одувек постојала идеја стварања света онда би у њему увек постојало нешто што није Он. Другим речима, када би та идеја о стварању света била савечна Богу она би га детерминисала тј. ограничавала. Зато за хришћански оци говоре о божанским хтењима (Θεία θελήματα) и не говоре о идеји света, односно о κόσμος νοητός, већ о предвечним хтењима Божијим које не припадају Божијој суштини, јер би га у противном одређивала као нужног Творца. То је оно што сам горе цитирао од Дамаскина: "„Бог све посматра умом још пре његовог бића, од вечности га промишљајући у свом уму; отуда свака ствар добија своје биће у одређено време у складу са његовом безвременом вољном мишљу (κατά την θελητικην αύτοΰ άχρονον εννoιαν) која је [њено] предодређење, слика и узор (ήτις εστί προορισμός και εΐκών και παράδειγμα)" (Православно изложење вере 1.9). Божанска хтења не долазе од Божије природе, иако се односе на Божију природу (суштину). Зато су за оце деје бића или логоси бића (λόγοι τών όντων)  „вољне замисли", тј. слободна жеља или воља Божија ο свету.

Бог жели да свет вечно постоји сједињен са његовим Логосом и зато слободно ствара својом вољом ни из чега да би све било возглављено у Логосу. Зато је најбољи начин да разумемо свет и зашто је Бог створио свет литургијски и есхатолошки приступ. Бог ствара свет али га ствара да буде вечан и обожен па се истина о свету и човеку не може разумети без есхатона и слободне воље човека да вечно живи у заједници са Богом. То је оно што стално говоримо када кажемо да је Бог створио свет да он постане Црква и да тако постоји вечно возглављен у Христу Логосу. Другим речима, Бог познаје свет онаквог какав жели да свет постане у есхатолошком Царству Небеском. Они који одбију ову заједницу неће бити познати од Бога (уп. Мт. 25.1-13). Зато је Литургија кључ за разумевање ове тајне и икона вечног постојања у есхатону.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, aliluja рече

Znaci li to da je nečije prisustvo u našem srcu ...bez obzira na teškoće uspostavljanja dobrog odnosa i problematike u uspostavljanju funkcionalne zajednice ...ipak praštanje...?

Стварање простора за другог у срцу неопходно подразумева и успостављање односа са другим, прихватање другог и са његовим или њеним слабостима. То је праштање. Непраштање у основи подразумева да другог не желимо као другог, већ као копију себе и нисмо у стању да прихватимо слободу другог, чак и када се она манифестује на начин који је негативан. Љубав је дар Божији човеку и права љубав је безусловна, не тражи другога онаквог каквог ми хоћемо, већ као слободну личност. Када отворимо срце, тј. створимо простор за другога као таквог, праштамо. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

 Ово је веома важна дистинкција хришћанског учења са платонизмом. Ако би у Богу одувек постојала идеја стварања света онда би у њему увек постојало нешто што није Он. Другим речима, када би та идеја о стварању света била савечна Богу она би га детерминисала тј. ограничавала. 

Прочитах на једном месту да муслимани верују у савечно постојање Кур'ана са Алахом. То је врло интересантно, управо због тога што оптужују хришћане да верују у три бога.

Но, шта би сте рекли, пошто се надовезује на све ово што сте веома брилијантно изнели, о немању разлике у поимању између теологије и икономије Божије у Латина. Да ли је ово суштинска разлика између Ортодоксије и инославља у њих?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 22.3.2017. at 0:20, Volim_Sina_Bozjeg рече

Оче Саво а како душе које ће се тек родити учествују са нама у Литургији данас?

А где су то душе пре рођења, тачније пре зачећа, јер би се могло, из твога питања, помислити да душе чекају на неком месту пре него што дође до зачећа.? Душа је у телу од момента зачећа, значи учествује на свакој Литургији скупа са мајком.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, елТорнеро рече

А где су то душе пре рођења, тачније пре зачећа, јер би се могло, из твога питања, помислити да душе чекају на неком месту пре него што дође до зачећа.? Душа је у телу од момента зачећа, значи учествује на свакој Литургији скупа са мајком.

Мислим да сам ово објаснио у претходне две поруке 22. марта. Мало је компликованија ствар и нагласио сам да то код православних отаца који су се бавили овом тематиком не подразумева пред-постојање душа. Али проблем за наше разумевање настаје што ми размишљамо у категоријама линеарног времена, а Бог је изнад сваког појма времена и његова божанска хтења о сваком бићу не могу се посматрати у категорији времена. Литургија такође улази у димензију ванвремености, есхатона, јер представља живу заједницу свих нас са Богом и небеског и земаљског света и оних који су били и који јесу и који ће бити. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 23.3.2017. at 17:43, Дијана. рече

Pitanje u kontekstu zadnje vase rasprave, oce Savo i oce Zorane, u pogledu ekumenizma, jedinstva Crkve sa drugim hriscanskim zajednicama, konkretno sa RKC koja je najbliza PC.  Bilo bi jako korisno kad bi citaoci mogli dobiti jasan, sazet, jednostavnim jezikom koliko je moguce iznesen pregled ovog (svuda, pa i na forumu :) )  teskog i spornog pitanja. Znam da ste mnogo pisali o ovome, ali bila bih vam zahvalna, a vjerujem i mnogi drugi, za sto konciznije objasnjenje pristupacno laicima.

 Izvinjavam se na nepreciznoj formulaciji, nadam se da sam u stanju da bar pojednostavljeno prenesem sustinu ekstenzivnih i intenzivnih rasprava na forumu po ovom pitanju: 

- Da li postoji jedinstven i nedvosmislen stav u cijeloj PC da je filioque i papin polozaj (primat, nezabludivost) jeres? (Ima i drugih spornih ucenja, ali ova dva su najvaznija i najspornija)

- Da li jeres, u smislu dogmatskog odstupanja od apostolskog ucenja Crkve od vremena prije sizme, tj. od izvornog predanja Crkve znaci i automatsku prepreku ujedinjenju sa takvom hriscanskom zajednicom? Da li moze biti crkvenog jedinstva sa jereticima, tj. da one hriscanske zajednice koje ispovjedaju ono sto je za PC jeres, budu smatrane Crkvom? (Znaci nije u pitanju raskol, vec jeres, raskol je recimo posljedica jeresi, posljedica je lako/lakse izgladiva razresenjem uzroka). Da li je takvih primjera bilo u proslosti, posto su mnogi raskoli izgladjeni, a mnogi ce, nadajmo se, jos i biti, i medju pravoslavnima, a i sa inoslavnima? 

- Da li je evharistijsko opstenje taj puni zalog jedinstva? Da li je siguran i jednistven stav u cijeloj PC da je ono nemoguce dok se ne ukloni jereticko ucenje, pogresne dogme, koje se onda prevode i na plan eklisioloskog ustrojstva (papini prerogativi)? Da li je nemogucnost evh.opstenja u ovom slucaju aksiom, ili je ono nesto o cemu se pregovara od slucaja do slucaja u pogledu razlicitih drugih zajednica u raskolu s nama?

- Priznavanje krstenja - da li cijela PC zahtijeva miropomazanje prilikom pojedinacnog prelaska u pravoslavlje, konkretno za RK hriscane recimo? Ili su dozvoljeni razliciti pristupi, od jedne pomjesne crkve do druge, episkopa do episkopa...?

- Da li je moguce, u skladu sa odlukama Velikog sabora, 'kozmeticko spajanje', jedinstvo uz zadrzavanje spornih razlika, i uzajamne kompromise (oblici i sadrzaji bogosluzenja ostaju isti, papa formalno poglavar za istocne hriscane u smislu primum inter pares, s nepromjenjenim prerogativima za zapadne, a ovo sto se smatra za jeres postaje teologumen na obe strane, tj. bude kao takvo prihvaceno i od strane pravoslavnih)? Da li ovo zadnje znaci da ono sto je uzrok raskola u smislu pogresnih ucenja takodje bude na taj nacin prihvaceno, da je to taj kompromis? Da li bi taj kompromis znacio de facto uniju, ono sto je vijekovima odbijano, samo preformulisano u moderni teoloski jezik 'ekumenskog dijaloga u istini i ljubavi'?

- Hipoteticki gledano, da li bi ono sto PC smatra spornim kod RKC, ukoliko bi  moglo da se promijeni na takav nacin koji bi doprinio iscjeljenju raskola unutar same RKC (sa starokatolicima recimo), zatim unutar PC (sa nasim raznim anti-ekumenistima), dok bi, naravno, tako se priblizili i PC i RKC medjusobno, na prirodan nacin, obuhvatajuci ekumenizmom SVE, a ne parcijalno, zvanicne crkvene zajednice? Da li bi to tek bilo opredmecenje u punom smislu onog 'da svi budu jedno'? RAskol kao kidanje tijela Crkve se moze razlicito tumaciti, (raskol unutar nas, njih, raskol izmedju nas i njih), ali priblizavanje hiljadugodisnjoj nepodijeljenoj Hristovoj Crkvi bi mozda prirodno bilo ideal za sve?

- S obzirom na starokalendarski raskol, te sadasnje raskole u PC direktno izazvane ekumenizmom, da li u PC uopste postoji jedinstven stav da se dalje ne narusava jedinstvo Crkve, tj. da se jedinstvo Crkve ne prinese na zrtvu ekumenskom dijalogu? Da li postoji svijest o tome, rad na iscjeljivanju raskola prvo unutar PC, pa potom velikog raskola sa RKC? Da li je Veliki sabor izrodio ikakav pomak na tom pitanju? Moze li se savladati razdor i podjela unutar nas, na 'zilote i papiste-ekumeniste', moze li se postici bratska saglasnost unutar nase crkve (tj.cijele PC) koja jeste Crkva? Smije li se dopustiti dalje cijepanje, zarad bilo cega? 

За разлику од римокатолика Православна Црква нема јасну и недвосмислену дефиницију за многа питања вере и то не због тога што не познајемо истину већ зато што све оно што Дух Свети учи Цркву не би стало у све књиге овога света. Вера није питање дефиниција, већ живог опита. Црква познаје Бога као личност и као живог Бога га сведочи кроз Свето Писмо, предање тј. учења светитеља, кроз литургију, православни етос. Зато када питате о јасном и недвосмисленом ставу Православне Цркве о неким питањима наводите на логику размишљања која је нама у много чему страна. Многа питања вере која су дефинисана на Саборима дефинисана су не са намером да се оросима Сабора тачно у реч дефинише неко питање, већ зато што су разни јеретици доводили под знак питања оно што представља суштину нашег искуства живог Бога, тј. разумевање да је Бог Један и истовремено Тројица, какав је однос међу ипостасима Св. Тројице и коначно како је Христос истовремено и Син Божији али и човек по својој човечанској природи коју је сјединио са божанском, како се истина о Богочовеку односи на питања божанске и људске воље у Христу, да ли се Богочовек може представити иконографски, да ли су енергије Божије тварне или нису итд. Све су то само НЕКА од бројних питања о којима су Сабори дали свој став. 

----------------1. Питање исхођења Духа Светога Црква разуме управо онако како стоји у Символу вере "и у Духа Светога... који од Оца исходи и који се са Оцем и Сином заједно поштује и слави..." Светоотачка, посебно кападокијска тријадологија, прави разлику између нивоа вечности и времена и зато су многи оци наглашавали да Дух вечно исходи само из Оца, али пошто је својствен Сину, Сином се даје у времену. Римокатоличко схватање двоструког исхођења Св. Духа из Оца и из Сина, како су касније дефинисали, као из једног принципа и једне спирације (Лионски Сабор 13. век и Флорентински 15. век) доводи под знак питања кључни елемент наше вере зашто је Бог један. Не само због једне природе (суштине) коју имају све три ипостаси Свете Тројице, већ пре свега зато што је Отац узрок - Сина по вечном рађању, а Духа по вечном исхођењу. Да не идем много далеко, Митрополит Пергамски Јован Зизјулас је у коментару на реинтерпретацију филиокве од стране Понтификалног већа за унапређење хришћанског јединства пре неколико година рекао да је охрабрујуће њихово приближавање православном ставу али је нагласио да и даље постоји проблем неразликовања на западу вечног нивоа и домостроја спасења. На нивоу икономије тј. домостроја спасења филиокве никада није представљао проблем за Православље јер се Дух Свети Сином шаље и раздаје и на известан начин исходи из Сина. Пројекција, међутим, вечног на икономски ниво је по Зизјуласу "велика тешкоћа". Такође, једна од кључних полуга кападокијске тријадологије да је отац је УЗРОК, НАЧАЛО (αίτιον, αρχή) СИНА И ДУХА СВЕТОГА је практично одсутна из римокатолике тријадологије, самим тим и значај монархије Оца. Ово су кључна питања, а не варијације једне-те-исте тријадологије. Од Св. Фотија који је филиокве јасно назвао јересју, имамо исти став и код Св. Марка Ефеског који и није потписао читав низ погрешних учења која су се под присилом давала на потпис од стране папе и његових легата у Фиренци.

Општи консензус отаца и светитеља од тог времена до данас јесте да је ФИЛИОКВЕ ПОГРЕШНО УЧЕЊЕ, тј. ЈЕРЕС. Многи православни верују да се ово може решити ако би се Латини вратили на схватање филиокве на нивоу домостроја спасења, као што је то њихово учење у своје време разумевао и Св. Максим Исповедник у своме писму Марину презвитеру. Раније сам писао о овој теми па погледајте на:

https://pouke.org/forum/topic/28745-питајте-о-саву-јањића-игумана-манастира-дечани/?do=findComment&comment=1476344

У садашњој форми ово погрешно учење римокатолика уводи њихову тријадологију у озбиљну колизију са православним и ја не знам ниједног озбиљног православног богослова или Епископа у православном свету који би рекао да ово није проблем, а већина отворено каже да је то јерес. Можда се овом проблему данас не придаје значај као раније, али далеко смо од тога да је ово учење и даље прихватљиво за нашу Цркву.

-----------------2. Разлози не постојања јединства Православне Цркве са римокатолицима, протестантима, дохалкидонцима нису само одређена учења која се увек дипломатски могу дотерати или једноставно прихватити као различит израз једне исте истине. Разлози су много дубљи - Православна Црква као целина вековима не познаје пуноћу Цркве (светотајинске црквености) у овим заједницама (у неким више, а у неким мање) и зато логично са њима нема светотајинску заједницу. Ове еклисијалне или радије еклисиолике заједнице имају одређене елементе црквености и чак их условно (историјски) можемо називати "црквама" али ако бисмо им признали потпуну црквеност у светотајинском смислу онда не би било ама баш никаквог разлога да се сви заједно не причешћујемо. Неки православни богослови више, а неки мање наглашавају ове разлике, али не знам НИЈЕДНОГ озбиљног Епископа или богослова Православне Цркве који би јавно заједничарио са римокатолицима у истој чаши, да не помињем протестанте.  Дакле није реч о Једној Цркви чији су источни и западни део у неком расколу или одсуству заједнице због политичко-културних и ко зна којих разлога, већ о чињеници да пуноћа православне Цркве ипак не препознаје у римокатоличанству пуноћу лика Христовог. Неки ће то изразити експлицитнијим језиком, а други ће користити мало опрезнији речник, али то је више ствар начина сведочења истине него суштинских разлика међу православнима (наравно искључујући оне који руше сопствену Цркву да би је тобоже сачували као псевдо-зилоти). 

----------------3. О повратку у Православну Цркву већ је било доста говора на форуму. Најчешћа пракса јесте миропомазање оних који приступају Православљу. Код Руса се практикује јавно одрицање од латинских јереси, а пракса крштења неправославних хришћана није никада проглашена неправилном и данас постоји широм Православља, у појединим Епархијама нпр. СПЦ, на Светој Гори у Јерусалимској Цркви итд. Општи принцип јесте да инославне тајне немају пуноћу дејства и да једино у Православној Цркви добијају свој смисао и пуноћу. Неки православни признају римокатоличке тајне на пример, али не учествују у њима, што опет сведочи да нешто није у реду. Одсуство евхаристијске заједнице је најјаснији показатељ да инославне заједнице немају пуноћу црквености иако им Православље не негира све оно што добро верују и добро раде. Видим помиње се фамозна Баламандска декларација потписана у Либану 1993 године, прилично мутан текст које један од бројних ћорака "православних синкретистичких екумениста" који није заживео у практичном животу. Овај документ нису потписали ни представници Грчке Цркве, Јерусалимске Патријаршије, СПЦ, Бугарске, Грузијске, Цркве Чешке и Словачке и Америчке Православне Цркве. Сви су га већ и заборавили осим оних који су га састављали.

----------------4. Проблем схватања папског примата је барем данас кључни камен спотицања. Православна Црква никада није одбацила постојање древне праксе по којој су римске папе, не по божанском праву, већ по сагласности Цркве имале сличне прерогативе као данашњи поглавари помесних православних Цркава, у складу са 34. правилом Св. Апостола (заправо збирком правила из 4. века под овим именом): "Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух."

Ово правило регулише однос између првенства и саборности, јер као што нема саборности без првог, нема ни првенства без саборности. Како нас лепо учи Митрополит Калист Вер ово је нарушено на римокатоличком западу учењем о власти папа и посебно на Првом и Другом Ватиканском Сабору где је дефинисана "непогрешивост римског епископа" али без сагласности (консензуса) Цркве и у Lumen Gentium на Другом Ват. Концилу где се говори да папа може да делује и мимо епископа (данас је од фамозне синодалности 2. Концила остало још мање него што има и у овом документу).  https://www.youtube.com/watch?v=hf9MLM_S0w8 

Став неких православних Цркава нпр. Руске јесте да Православље уопште не признаје примат на васељенском нивоу. Зато нису ни потписали Равенски документ из 2007 (присуство Цркве Естоније био је само прикладан изговор). У више докумената Московска патријаршија врло јасно одбацује универзални примат. Неке друге православне Цркве га прихватају условно и у контексту горепоменутог правила које регулише примат на помесном нивоу тј. нивоу аутокефалних Цркава.

Већ сам више пута писао о римокатоличком схватању примата које је камен темељац римокатоличке еклисиологије и док год је тако не видим никакву могућност да га Православне Цркве прихвате у било којем аранжману. За већину православних богослова и Епископа ово је кључни и најтеже решив проблем.

5.  Православна Црква ради на исцелењу наших интерних раскола који нису засновани на различитом веровању већ на интерпретацији Православља. Проблем са старокалендарцима јесте проблем традиционализма које је сведено на конзервативизам и једно ригидно схватање Цркве. Имајући у виду хаотичну ситуацију међу грчким старокалендарцима нисам велики оптимиста. Москва ће имати више изгледа успеха са старообјрадцима. Код нас Артемијевци су још много даље, то није раскол већ група чији су предводник и његови "квази-епископи" не само рашчињени, већ и искључени из Цркве па са њима нема ни преговора ни разговора као ни са сличном им групом око Мираша Дедејића. Македонски раскол се може решити јер је политичке и административне природе и њихови епископи нису ни рашчињени ни искључени из Цркве. И римокатолици имају својих интерних раскола, уосталом прво су изашле разне протестантске групе, па старокатолици, а и данас постоје разне групе које не сматрају делом своје цркве. 

Напомињем да тзв. Велики раскол са Римокатолицима представља много више од обичног раскола јер од 11. века до данас уведена су многа неправилна учења или ако хоћете јереси, што је једно-те-исто, које Православна Црква једноставно не прихвата као аутентично сведочанство вере коју смо наследили од Апостола и отаца Цркве првог миленијума. Треба радити на дијалогу, треба да међусобно боље разумемо шта је то у чему се разликујемо, али за дубоко православне хришћане ту нема двојбе, наше учешће у дијалогу има пре свега циљ да поделимо истину коју имамо са другима, а не да је наново ња њима тражимо, или да прихватамо погрешна учења.

......

Видим неки се олако позивају на Калиста Вера као човека који по њиховом тумачењу прихвата инославље у потпуности као Цркву... све у стилу "ја и Калист Вер под руку" ни мање ни више. Они који су слушали или читали Вера разумеће да је реч о дубоко православном човеку који засигурно неће неправославне назвати јеретицима, али не зато што верује у оно што верују и они. Он, напротив врло јасно и лепо указује на разлике и никада неће прекорачити границе Цркве. Реч је пре свега о врло васпитаном и културном човеку. Онима који се олако позивају на њега, да би правдали своје личне ставове, често недостаје основне пристојности, али и хумора, а хумор без пристојности врло лако постаје неукусни цинизам.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Навео бих овде мој коментар на теми:

Када наводим ставове Митрополита Диоклијског Калиста не сматрам да нико, па ни он не представља сам по себи мерило Православља. Многи светитељи Цркве су поред општеприхваћених учења имали и своја лична мишљења (теологумена) која су код у приличном раскораку од званичног става Цркве. То је због тога што једино Црква као целина има непогрешивост, а искуство Духа Светога се код једног или другог пројављује у већој или мањој мери. Митрополит Калист је један изузето важан сведок наше вере на Западу и обраћа се пре свега западној публици и јако га радо читам, а још радије слушам, а имао сам и част да га пре пар година поново (након нашег првог сусрета и дивног разговора у Оксфорду пре 20так година) угостим у Дечанима. Диван старац, мудар и изузетно културан човек са хумором који ми невиђено прија. Његове ставове не треба шематизовано посматрати. Ја сам већ рекао да он неправославне неће назвати јеретицима, али врло јасно објашњава у чему су наше разлике. То чини тако да се нико не нађе увређен, али они који размишљају имају доста тога да додатно промисле. Његово питање, на које вероватно ни он нема коначан одговор јесте колико су разлике у изражавању наше вере проблем за интеркомунио тј. за пуну заједницу. То је нешто што не може одлучити ни он, ни ми овде на форуму, већ је питање свести васцеле наше Цркве која се изражава и кроз саборе, и кроз мишљења светих људи, наших угледних богослова, али и обичног верног народа који препознаје свог пастира као Христово стадо и не да се лако завести.

1. Иако немамо такво сведочанство код Православних отаца пре  20тог века ја бих се лично сложио са Митроп. Калистом и већ сам о томе више пута писао (ако сте читали) Дух Свети делује и код неправославних, као што уосталом Духом Светим свака душа живи и свака травка расте, али с обзиром да нашу неправославну браћу евхаристијски не познајемо као део наше Цркве тј. не причешћујемо са њима већ вековима очигледно је да у Православљу нема баш тако јасне уверености у постојање пуноће црквености (тј. сакраменталне реалности) у неправославним заједницама, или ако хоћете црквама. Може да се то декларативно изјави  али једно су изјаве, а друго је пракса Цркве која сведочи да те свести нема.

Већ смо имали дугу дискусију око крштења и нисмо се сложили. Тада сам рекао да се сасвим слажем да је миропомазање неправославних који су сачували форму крштења у име Св. Тројице најприкладнији начин за њихово примање у Православну Цркву али наша Црква није забранила ни друге начине, тако да у оквиру Васељенске Патријаршије Св. Гора крштава обраћенике из римокатоличанства и нисам нигде видео да их је Патријарх прозвао због тога. Таква пракса постоји још и другде и неко се може слагати или не са таквом праксом или другим праксама, али оне данас постоје у нашој Цркви и сведоче да иако није саборно прихваћен један искључиви начин прихватања неправославних свуда, постоји прећутно прихваћен став да није довољно само рећи -  е сада нисам римокатолик и идем на православно причешће или да се причешћује код нас и даље сматрајући себе пуним римокатоликом. Неправославнима је забрањено давање причешћа и то поштује огромна већина наших епископа и свештеника. Дакле говорећи о реалности светих тајни код неправославних не идемо тако далеко и да говоримо да су то обичне материје које можемо просути по поду (не дао Бог), али не учествујемо у њима по својој савести. То не ради ни Калист Вер ни чак неки који су много либералнији у овом погледу, барем колико је мени познато. Ово је веома фина дистинкција - да Дух Свети није оставио оне који су не својом вољом рођени ван евхаристијске заједнице Цркве, али благодаћу која долази из Цркве (при чему мислим на Православну Цркву) делује и у другим заједницама у оној мери у којој су сачували елементе своје аутентичне вере. 

2. Што се тиче граница Цркве можемо увек јасно рећи, надам се сви ми, да је Црква свуда тамо где је Господ и где Духом Светим конституише Тело Христово као евхаристијску заједницу, која је и у времену и надвремена јер је Црква сабор неба и земље, и прошлости и будућности, тј. реалности која је била, која јесте и која ће бити. Колико неправославне заједнице учествују у тајни Цркве, мислим да превасходно зависи од мере у којој сведоче оно искуство Духа Светога које су примили од апостола јер вера није скуп дефиниција већ сведочанство Духа Светога, кроз догмате, кроз литургију, кроз уметност, кроз етос.... Не може Дух Свети да на једном месту учи једно, а на другом сасвим друго. Наравно јединство никада није униформност, али не може да постоји када имамо суштинску различитост у неким кључним питањима. Данас се Црква обично посматра, пре свега под латинским утицајем, као организација, као друштво societas. Римокатолички канони о Цркви су врло јасни, пуноћа Цркве је само тамо где је једиснство са папом и епискпима око њега, при чему папа може да делује и без епископа, а епископи не без папе (прилично крња саборност). Ми немамо овакво учење (хвала Богу). Православље је Цркву увек гледало као козмолошки догађај, као живо присуство Христа у свету који Духом Светим васцелу творевину преводи у вечност. Зато сам у више мојих одговора наглашавао да неправославне заједнице које су изгубиле пуноћу лика Христовог због читавог низа алтернативних или потпуно погрешних учења (јереси) немају ни пуноћу црквености. Црква је пројава пуноће Христовог присуства. Реакције многих широм Православља на прилично на брзину срочени документ из Шамбезија о "односу према неправославном свету" који је напросто прогуран на још већу брзину на Криту, јасно показују да свеправославне рецепције неких проблематичних ставова у овом документу нема и неће бити, док се текст не поправи на неком будућем сабору, што предлаже већ неколико Цркава. Наша Црква је дала најбољи предлог да ово буде само почетак саборског процеса, али је предлог био, што би Енглези рекли, flatly rejected од стране председавајућег Сабора.

Чињеница да вековима немамо евхаристијску заједницу са римокатолицима, протестантима, дохалкидонцима врло јасно показује, најблаже речено, да нешто заиста није у реду и да постоје разлози зашто православни хришћани не препознају Христа у тим заједницама на начин како га препознају у својим Црквама. Из мог личног искуства, а бирао сам да ли ћу се крстити као православни или римокатолик, могу да мирна срца кажем да бих тешко одлучио уопште да будем хришћанин да постоји само римокатоличка верзија хришћанства. Ја и дан данас не могу да разумем људе који у тој традицији виде Бога љубави, барем онако како га Православље разуме. Тек сам у Православљу осетио пуноћу истине коју тражим и зато сам свесно и савесно изабрао да постанем православни хришћанин у мојој 23. години, претпостављам, као и Калист Вер који није постао римокатолик или остао Англиканац, што ипак доста говори за себе. Да је за њега све то једна Црква можда је могао да остане где је и био или да приђе културолошки ближим римокатолицима. Постојеће разлике се зато не могу олако негирати и одбацити као нека врста политичког неспоразума који ће се разрешити неким добрим договором. То је један емотиван и неодговоран приступ. Хвала Богу, постоји мешовита комисија са римокатолицима и расправља се о важним питањима, али кључни проблеми остају о чему посебно говори и Митрополит Калист. Већ сам цитирао две његове беседе па бих то и овде учинио. Сви можемо много да научимо. 

Metropolitan Kallistos on Papal Primacy https://www.youtube.com/watch?v=hf9MLM_S0w8

Kallistos Ware on Orthodox-Catholic Unity https://www.youtube.com/watch?v=ViiWV-D2eGI&t=43s 

Као што већ рекох, многи православни се не би сложили са свим његовим констатацијама и примерима, али лично дубоко осећам да човек жели да каже на један леп начин - Да, јако је много онога што имамо заједно, делимо многа дивна учења и наше разлике нису увек толико велике и страшне колико нам се чине, па ни ми православни често нисмо онакви какви треба да будемо.... али (but) време за интеркомунио још није дошло, а када ће нико не зна..... 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ево и још један коментар на истој теми: 

Пошто је неко започео тему о  римокатоличкој догми о "непорочном зачећу Пресвете Богородице", а већ смо толико помињали Калиста Вера препричаћу укратко његово виђење овог проблема из беседе о "папском примату" (овај део почиње око око 25. минута) https://www.youtube.com/watch?v=hf9MLM_S0w8

Наиме Митрополит Калист овде види пре свега проблем схватања првородног греха и каже: "We Orthodox on the whole do not accept the Augustinian idea of the inherited guilt. So the doctrine of the Immaculate Conception is for us Orthodox not so much false as unnecessary." (Ми православни, узевши све у обзир, не прихватамо августиновску идеју наслеђене  кривице. Тако је учење о непорочном зачећу за нас православне не толико погрешно колико непотребно). Православна Црква сматра Пресвету Богородицу часнијом од херувима и неупоредиво славнију од серафима, римокатолици је називају преблаженом девицом.... зар то није довољно, каже Калист. Другим речима увођење овог учења које је засновано на проблематичном Августиновом схватању првородног греха (по Калистовим речима) само непотребне проблеме.

На другом месту говори о пургаторијуму и каже како је проблем да ли се он схвата као казна или као лечење. Схватање пургаторијума као казне која се мора проћи да би се задовољило увређено Божије достојанство је проблематично за православне. Чистилиште као лечилиште, очистилиште душе благодаћу и љубављу Божијем није неприхватљиво православној традицији јер се молимо за покојне и верујемо да им молитве Цркве помажу. Опет је проблем једно погрешно средњовековно римокатоличко учење које доводи до непотребних и погрешних закључака и смутње.

Елем, завршетак приче му је сјајан.... наводи анекдоту са неке међуверске конференције у Америци.

Прво је рабин устао и рекао пар шала и сео. Онда је зен будиста устао и испричао неколико довитљивих коана и сео, а онда су устали хришћани и говорили и говорили.... так унедоглед. Онда сам рекао у себи колико су само паметни и толико много знају о Богу. If they know so much about God, why they just can't keep quiet. (Ако већ толико знају о Богу зашто не могу једноставно да ућуте).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...