Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Помаже Бог Оче! Желим да поставим једно питање. Имам дебату на тему цркава у Црној Гори. Можете ли ми рећи пошто сам се са тим питањем срео зашто свака земља нема своју цркву? Ја сам наводио разлоге из практичних разлога ради лакшег управљања или како би се доносиле одлуке на Васељенским сабору да је било више десетина представника цркава. Још сам наводио сваки народ своју цркву и због молитвеног језика... Молим вас помозите ми..Унапријед хвала и свако добро од Господа вам желим!!!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Још додаје: Стуб куће је исти ко и мој, само другачије боје и водимо борбу један против другог. Једном сам био на тешким мукама, уз вашу помоћ сам се одбранио, ал ме не пустају у слободу. Дал је то због стуба кога не могу да прикалемим на кућу и дал да га пустим а немам где да идем? Више сам провео ноћи ван куће, него у кући што би морао. Молим за ваш благослов и вашу помоћ и даље, иако ме са вратију манастира врати жедну децу и мене и гладне у пустињи, а не би желео да идем ван питоме земље, нити да је заборавим. Молим за ваш одговор и благослов. 

 

Kad bolje pomislim slažem se sa o.Savom da ovakav tekst iziskuje razgovor u 4 oka. Najbolje kroz ispovest ako covek poželi i oseća potrebu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Добар дан пре свега.

 

имам једно веома битно питање.

 

ја сам одрастао у веома скромној породици која нажалост никада није имала ту везаност за цркву и Бога (велико нажалост).

 

ја сам одрастао и временом се везао за цркву, Бога, веру, православље и Србију.

 

како сам одрастао у незнању веома ми је тешко сад да уклопим све што сазнајем, за почетак ми треба савет/помоћ око избора духовника, никада нисам имао духовника нити сам имао неких озбиљнијих прилика да насамо попричам са неким од свештених лица.

 

хвала унапред,

срдачан поздрав свима,

Срђан

 

Добар дан Срђане,

 

Твоје речи ме подсећају на моје недоумице када сам и сам почињао свој живот у Цркви док сам студирао у Београду. За разлику од тог времена (пред крај 80тих година) много је више духовне литературе, а ту је и интернет па се јако много може прочитати и научити. За хришћане је важно да и систематски проуче историју Цркве и основна учења (христологија, еклисиологија, литургика и сл) јер је веома опасно када човек уђе у веру и са врло ограниченим сазнањима почне да мисли да може да критикује црквену јерархију или улази у озбиљне теме које не познаје. Нарочито треба редовно читати Св. Писмо. Срамота је да секташи боље познају реч Божију од православних. Наравно, увек треба читати и исправна тумачења јер се реч Божија не може произвољно разумети, ван предања Цркве.

 

Међутим, без живе речи нема истинског сазнања и упознавања православног предања. Сећам се да сам као студент англистике редовно ишао на предавања која су тада на Богословском факултету или у Патријаршији држали садашњи Епископ Атанасије Јевтић, Митрополит Амфилохије и Владика Иринеј. Иако нисам никада формално уписао Богословски факултет, ишао сам на многа предавања и пратио литературу. Редовно сам ишао на богослужења, понајвише у манастир Ваведење на Топчидеру где су служили горепоменути оци, а после службе би често са нама разговарали. 

 

У вези духовника, морам да кажем да треба бити веома опрезан и расудљив. Први корак треба да буде да успоставиш непосреднији однос са парохијским свештеником и да постанеш активан члан парохије уместо да идеш од једне до друге цркве. Духовник у Православној Цркви не би смео да буде гуру, дакле нека врста непогрешивог ауторитета који треба да следимо слепо и беспоговорно. Једно је живот у манастиру где је дисциплина живота таква да се кандидат за монаштво обучава у беспоговорној послушности како би победио палу вољу, а друго је живот у свету где више треба живети по савету. Живот по духовном савету подразумева да се са свештеним лицем консултујемо око нашег духовног развоја и пута, али да не тражимо од њих да уместо нас доносе одлуке. Искусан духовник се никада не намеће, већ нам открива нам природно функционисање наше душе. Нажалост, постоје и поједина лица која се представљају и набацују својом појавом и притворношћу као духовници, а живе у озбиљној духовној обмани, прелести. Они нас не уче слободи у Христу, већ нашу душу покушавају да заробе и учине је беспоговорно послушној његовом личном ауторитету. Неретко, разлог је материјална корист коју ови "духовници" имају од својих следбеника, а крај ове авантуре може бити губитак везе са Црквом.

 

Живот по савету подразумева да активно читамо светоотачку литературу и с времена на време тражимо помоћ како да прочитано боље разумемо и евентуално применимо. Онај који сам себе духовно руководи веома лако може да такође падне у заблуду. За вернике у парохијама јако би било важно да се и међусобно друже активније и да са парохијским свештеником организују заједничке активности, помоћ болеснима, обилазак болница, скупљање хуманитарне помоћи, рад на мисиноарењу и сл. Искусан духовник увек води рачуна да не кренемо пут духовног живота без расуђивања и са ревношћу која није по разуму. Квази-духовници подстичу чудно и асоцијално понашање и духовни живот посматрају као нешто индивидуално. Посебно је опасно када почетничка ревност понесе и одведе на пут бескорисних прича о белосветским заверама, масонима, антихристу и сл. Иако је реч о озбиљним темама, за почетнике оне су крајње штетне и воде у осуђивање, горчину и самомњење. Ако решење за своје унутрашње проблеме тражимо само у другима никада их нећемо решити. Човек који задобије благодат Божију може да живи и у најтежим спољашњим околностима али ће и даље бити слободан и духовно независтан од спољашњих прилика.

 

Посебно бих препоручио писанија Св. Игнатија Брјанчанинова, великог руског светитеља који се одликује трезвеном ревношћу која нам је веома много потребна у наше време. Његове "Аскетске огледе" можете наћи на библиотеци Светосавље http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/AsketskiOgledi/AsketskiOgledi.htm

 

За оне који се више интересују за монаштво посебно је добра и књига "Принос савременом монаштву" од истог аутора: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/PrinosSavremenomMonastvu/PrinosSavremenomMonastvu.htm

 

Св. Игнатије врло лепо говори о молитви, читању духовних књига, упозорава на опасности прелести. Требало би избегавати "уско-стручну" да тако кажем, монашку литературу, која је разумљива само у контексту монашког живота (ту бих посебно поменуо Лествицу Св. Јована Лествичника, добар део Филокалије и поука стараца пустињака). Врло су лепи савети Св. Јована Кронштатског, затим разна тумачења Св. Писма и слично. Чак и уколико имамо жељу за монаштвом не би требало да је испољавамо необичним понашањем и одевањем. Пристојна одећа која не привлачи много пажње је одраз духовне уравнотежености, а разни гуњеви, опанци, торбе, бројанице стално омотане око руке (више ради украса него ради молитве), неуредност и слично само показује да живимо у маштању да смо већ постали неки руски боготражитељи из 19. века или велики подвижници. Није добро да се пред другима правимо праведнији и ревноснији јер је то супротнос закону смирења и љубави.

 

Као и у свему дургом у духовном животу најбољи показатељ да ли смо на правом путу јесте наш однос према ближњима, родитељима, пријатељима, сарадницима на послу. Уколико смо сурови и неосетљиви, увек спремни да делимо придике и осуђујемо, а мало да слушамо и послушамо другог, јасно је да нисмо у добром духовном стању. Богу се стално треба молити да нас упути на прави пут али не тумачити самостално оно што нам се дешава већ у свему тражити савет искуснијег, било пријатеља или свештеника. Када на овај начин тражимо Бога, никада нас неће оставити и допустити да залутамо.

 

Темељ нашег духовног пута треба да буде редован евхаристијски живот, који је, како сам већ раније рекао, темељ нашег живота и спасења у Христу.

 

С благословом Божијим

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче Саво,

треба ми савет.Ја сам студент Богословског факултета у Београду.Преда мном је једна велика одлука.Ако можете да ми кажете на који начин ћу најлакше решити то?Размишљам о свештеничком чину и о јеромонашком.Ако можете да ме посаветујете.Питао сам многе али желим још да чујем мишљења других.Свако добро од Господа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог Оче! Желим да поставим једно питање. Имам дебату на тему цркава у Црној Гори. Можете ли ми рећи пошто сам се са тим питањем срео зашто свака земља нема своју цркву? Ја сам наводио разлоге из практичних разлога ради лакшег управљања или како би се доносиле одлуке на Васељенским сабору да је било више десетина представника цркава. Још сам наводио сваки народ своју цркву и због молитвеног језика... Молим вас помозите ми..Унапријед хвала и свако добро од Господа вам желим!!!

 

Црква Црква се суштински разликује од свих осталих људских и овоземаљских творевина. Наравно, и Црква има своју овоземаљску димензију, своју организацију, старешинство и дисциплину, али се њена природа не исцрпљује у томе. Штавише, Црква је у најширем, али и најпотпунијем смислу козмички догађај и радионица у којој се све пролазно и трулежно преводи у Христу и Христом у вечност. Читајући историју Цркве можемо да видимо како су се развијале видљиве форме црквене организације и живота јер је Црква у сталној динамици кретања од историје ка есхатону. Није то прилагођавање времену (фамозни западни aggiornamento) већ потреба да се у сваком времену и свакој политичкој ситуацији стварност у којој живимо закваси благодаћу Духа Светога. Будући да Цркву сачињавамо сви ми ограничени и слаби људи, логично је да у тој Цркви постоје слабости и мане. Оне, ипак, не угрожавају саму суштину Цркве, која јесте и остаје Тело Христово и коју ни врата адска неће надвладати (Мт. 16.8). Сведоци смо да слабости хришћана, а посебно пастира, нажалост, могу да створе одређену конфузију код оних који су мање утврђени у вери и који Цркву посматрају искључиво са медијског или политичког аспекта.

 

Црква се у почетку развијала у политичком и цивилизацијском контексту једног глобалистичког друштва, Римске Империје, и веома је јасно профилисана као заједница верујућих у Христу, а не верска организација једног народа или расе. То је и суштински разлог зашто се новозаветна Црква тако радикално и рано одвојила од већинског дела јеврејске заједнице, која је своје духовно предање увек уско везивала за нацију и фокусирала на простор Израиља.

 

С временом, у број четири традиционалне источне патријаршије ушле су и друге Цркве које су добиле аутокефални статус. Обично се називају националним црквама, иако је овако разумевање већином последица развоја данашњих, савремених националних идеологија од почетка деветнаестог века. Занимљиво је да када Цариградски Патријарх служи Литургију он не помиње друге патријархе као првопрестолнике нација или држава, већ као патријархе и архиепископе: Москве, Београда, Варшаве, Прага тј. помесних Цркава у којима живе припадници више различитих народа. Ово је посебно актуелно у данашње време, посебно након Другог светског рата када услед опште глобализације и кретања становништва немамо више етнички компактне нације као пре.

 

Предлажем да прочитате јако занимљив текст на ову тему који великим делом може да вам помогне у тражењу одговора на ово питање.

 

Црква и национализам, Срећко Петровић

https://www.pouke.org/news.php?cid=0&id=8767&do=view

 

Други, веома драгоцен текст јесте предавање о. Александра Ђаковца на тему „Црква и нација“ http://radiosvetigora.wordpress.com/2010/06/28/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0/

 

Што се тиче Црне Горе, ситуација је сасвим јасна. На простору Црне Горе постоје 4 Епархије Српске Православне Цркве (Митрополија Црногорско-приморска, Епархија Будимљанско-никшићка, и једним делом Епархије Милешевска и Захумско-херцеговачка. Националисти у ЦГ имају проблем са називом Цркве али свима боље упућенима јасно је да је СПЦ канонска Црква на овом простору која је у својој историји мењала своје име. Најпре смо имали Архиепископију Жичку, па потом Патријаршију Пећку. Садашњи назив потиче из почетка 20. века. Сасвим је јасно да то није само Црква за оне који се етнички сматрају Србима јер имамо и доста верника припадника других народа у САД, Европи, Аустралији, Јужној Африци који нису етнички Срби. Зато је потпуно апсурдно да се проглашењем неке независне земље аутоматски мора формирати и државна Црква. То је превазиђен концепт, анахронизам. Посебно значајан аргумент јесте што верни народ у ЦГ и Србији говори идентичан језик. Али чак и где постоји становништво које говори другим језицима нема никакве препреке да се у оквиру постојеће црквене јурисдикције формирају парохије на разним језицима, уместо да се неканонски проширују суседне црквене јурисдикције (случај Румунске Цркве у Тимочкој Епархији) или „на дивље“ формирају националне цркве (БЈР Македонија). Црну Гору не наводим јер то што се назива тамо Црногорска црква више је једна политичко-интересна група која нема никакве еклисијалне елементе.

 

Наравно, у одређеним историјским периодима мењају се јурисдикције које нису до века запечаћене али то се може учинити само у оквиру свеправославног консензуса и у циљу бољег и ефикаснијег сведочења Цркве, а засигурно не због политичких и националних разлога.

 

Светоотачка и литургијска обнова која је у току у нашој и другим Помесним Црквама засигурно ће допринети бољем разумевању природе Цркве и њене мисије у времену у коме живимо. Пред нама је потпуно нова ситуација у којој Православна Црква мора јединственије да мисионарски наступа у тзв. историјски неправославним земљама, а не да се дели по националним бојама. Ако се овај мисионарски изазов не прихвати и не искористи, сама природа Цркве биће доведена у питање јер Христос жели да у пуноћу тројичне заједнице приведе све народе (έθνη), преображене у народ Божији (λαός).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог Оче! Желим да поставим једно питање. Имам дебату на тему цркава у Црној Гори. Можете ли ми рећи пошто сам се са тим питањем срео зашто свака земља нема своју цркву? Ја сам наводио разлоге из практичних разлога ради лакшег управљања или како би се доносиле одлуке на Васељенским сабору да је било више десетина представника цркава. Још сам наводио сваки народ своју цркву и због молитвеног језика... Молим вас помозите ми..Унапријед хвала и свако добро од Господа вам желим!!!

 

Црква Црква се суштински разликује од свих осталих људских и овоземаљских творевина. Наравно, и Црква има своју овоземаљску димензију, своју организацију, старешинство и дисциплину, али се њена природа не исцрпљује у томе. Штавише, Црква је у најширем, али и најпотпунијем смислу козмички догађај и радионица у којој се све пролазно и трулежно преводи у Христу и Христом у вечност. Читајући историју Цркве можемо да видимо како су се развијале видљиве форме црквене организације и живота јер је Црква у сталној динамици кретања од историје ка есхатону. Није то прилагођавање времену (фамозни западни aggiornamento) већ потреба да се у сваком времену и свакој политичкој ситуацији стварност у којој живимо закваси благодаћу Духа Светога. Будући да Цркву сачињавамо сви ми ограничени и слаби људи, логично је да у тој Цркви постоје слабости и мане. Оне, ипак, не угрожавају саму суштину Цркве, која јесте и остаје Тело Христово и коју ни врата адска неће надвладати (Мт. 16.8). Сведоци смо да слабости хришћана, а посебно пастира, нажалост, могу да створе одређену конфузију код оних који су мање утврђени у вери и који Цркву посматрају искључиво са медијског или политичког аспекта.

 

Црква се у почетку развијала у политичком и цивилизацијском контексту једног глобалистичког друштва, Римске Империје, и веома је јасно профилисана као заједница верујућих у Христу, а не верска организација једног народа или расе. То је и суштински разлог зашто се новозаветна Црква тако радикално и рано одвојила од већинског дела јеврејске заједнице, која је своје духовно предање увек уско везивала за нацију и фокусирала на простор Израиља.

 

С временом, у број четири традиционалне источне патријаршије ушле су и друге Цркве које су добиле аутокефални статус. Обично се називају националним црквама, иако је овако разумевање већином последица развоја данашњих, савремених националних идеологија од почетка деветнаестог века. Занимљиво је да када Цариградски Патријарх служи Литургију он не помиње друге патријархе као првопрестолнике нација или држава, већ као патријархе и архиепископе: Москве, Београда, Варшаве, Прага тј. помесних Цркава у којима живе припадници више различитих народа. Ово је посебно актуелно у данашње време, посебно након Другог светског рата када услед опште глобализације и кретања становништва немамо више етнички компактне нације као пре.

 

Предлажем да прочитате јако занимљив текст на ову тему који великим делом може да вам помогне у тражењу одговора на ово питање.

 

Црква и национализам, Срећко Петровић

https://www.pouke.org/news.php?cid=0&id=8767&do=view

 

Други, веома драгоцен текст јесте предавање о. Александра Ђаковца на тему „Црква и нација“ http://radiosvetigora.wordpress.com/2010/06/28/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0/

 

Што се тиче Црне Горе, ситуација је сасвим јасна. На простору Црне Горе постоје 4 Епархије Српске Православне Цркве (Митрополија Црногорско-приморска, Епархија Будимљанско-никшићка, и једним делом Епархије Милешевска и Захумско-херцеговачка. Националисти у ЦГ имају проблем са називом Цркве али свима боље упућенима јасно је да је СПЦ канонска Црква на овом простору која је у својој историји мењала своје име. Најпре смо имали Архиепископију Жичку, па потом Патријаршију Пећку. Садашњи назив потиче из почетка 20. века. Сасвим је јасно да то није само Црква за оне који се етнички сматрају Србима јер имамо и доста верника припадника других народа у САД, Европи, Аустралији, Јужној Африци који нису етнички Срби. Зато је потпуно апсурдно да се проглашењем неке независне земље аутоматски мора формирати и државна Црква. То је превазиђен концепт, анахронизам. Посебно значајан аргумент јесте што верни народ у ЦГ и Србији говори идентичан језик. Али чак и где постоји становништво које говори другим језицима нема никакве препреке да се у оквиру постојеће црквене јурисдикције формирају парохије на разним језицима, уместо да се неканонски проширују суседне црквене јурисдикције (случај Румунске Цркве у Тимочкој Епархији) или „на дивље“ формирају националне цркве (БЈР Македонија). Црну Гору не наводим јер то што се назива тамо Црногорска црква више је једна политичко-интересна група која нема никакве еклисијалне елементе.

 

Наравно, у одређеним историјским периодима мењају се јурисдикције које нису до века запечаћене али то се може учинити само у оквиру свеправославног консензуса и у циљу бољег и ефикаснијег сведочења Цркве, а засигурно не због политичких и националних разлога.

 

Светоотачка и литургијска обнова која је у току у нашој и другим Помесним Црквама засигурно ће допринети бољем разумевању природе Цркве и њене мисије у времену у коме живимо. Пред нама је потпуно нова ситуација у којој Православна Црква мора јединственије да мисионарски наступа у тзв. историјски неправославним земљама, а не да се дели по националним бојама. Ако се овај мисионарски изазов не прихвати и не искористи, сама природа Цркве биће доведена у питање јер Христос жели да у пуноћу тројичне заједнице приведе све народе (έθνη), преображене у народ Божији (λαός).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче Саво,

треба ми савет.Ја сам студент Богословског факултета у Београду.Преда мном је једна велика одлука.Ако можете да ми кажете на који начин ћу најлакше решити то?Размишљам о свештеничком чину и о јеромонашком.Ако можете да ме посаветујете.Питао сам многе али желим још да чујем мишљења других.Свако добро од Господа.

 

Бог помогао брате,

 

Пошто већ студираш било би веома корисно да завршиш студије, а за то време да себе преиспиташ себе уз консултације са искуснијима како најбоље можеш да послужиш Цркви и истовремено себе оствариш као целовита личност у њој.

 

Не могу да будем потпуно конкретан у савету јер је то питање твог слободног избора, али напоменуо бих пар ствари у вези са оним што сам написао пре два-три дана. Очигледно је из оног што кажеш да би волео да служиш Богу у свештеном чину и то је веома похвално.

 

С једне стране можеш да служиш Богу као свештено лице, активно учествујући у црквеној мисији, пастирском и просветном раду. То је могуће да оствариш и као жењени и као расофорни презвитер. И једно и друго је благословено и има својих предности. Жењени презвитер служи Богу као пастир у својој парохији и као пастир своје домашње цркве, тј. породице. Расофорни презвитер (у Грчкој се они обично зову архимандритима) помаже Епископу у пастирском раду, администрацији и живи у заједници око Епископа у Епископији или у манастиру ако је тамо седиште Епархије. У нашој Цркви није се сачувала јасна разлика између расофорног и схимног презвитера, односно јеромонаха и зато понекад настаје конфузија. Лично сматрам, иако не могу да тврдим да је то једини исправан став, да је боље да се за ову службу не узима схима јер она подразумева специфичан начин живота који није непосредно повезан са пастирством у Цркви. То не значи да расофорни монаси не живе као монаси. Искрено речено, могу бити много бољи и подвижници и људи од оних који воле да се украсе вишебојним схимама.

 

С друге стране, ако желиш себе да посветиш потпуно монашком животу у неком општежитељном манастиру није добро да одмах желиш свештени чин, већ да то препустиш Богу и расуђивању Епископа и игумана. У општежитељним манастирима монаси презвитери немају пастирске дужности и обавезе, осим игумана манастира, иако по потреби могу да врше неке од треба у самом манастиру за потребе поклоника. Код нас, на пример, у манастиру Дечанима, редослед братије није по чину, већ по доласку у манастир, а презвитери седе на свом месту у трпезарији по реду доласка у манастир, осим у дан када служе Литургију, и тада седе поред игумана. Тако је и са поклањањем иконама у храму Свештени чин је у општежитељним обитељима пре свега послушање и општежитељни монаси често ни не исповедају мирјане нити су позвани да деле духовне савете, поготово ако то неко и не тражи од њих. Након извесног времена дошли смо до искуства у нашем манастиру да монаси не студирају теологију из манастира, не зато што је то лоше, не дао Бог, већ зато што они могу да се теолошки образују кроз монашки начин живота без формализовања свог знања кроз испите. Ако неко жели да буде схимни монах али жели да заврши теологију, то може и треба да уради пре доласка у манастир. Тако је и у манастиру Хиландару и баш сам на ову тему једном разговарао са хиландарским игуманом о. Методијем.

 

Као и увек могу да постоје изузеци али то бива по посебном расуђивању Епископа који може да препозна неки дар код монаха који је важан за Цркву и упути га да се активније спрема на том пољу. У том случају то може бити посебан благослов Божији и за таквог монаха и за Цркву. Сетимо се Св. Григорија Паламе који је иако светогорски монах постао Архиепископ Солунски. Ипак према уобичајеној традицији Свете Горе и слично устројених манастира другде у свету схимник се заветује да ће до краја живота остати у својој монашкој обитељи. Ако се и нешто друго деси то не сме да буде плод његове жеље или амбиције.

 

Ја сам лично осетио позив за монашки општежитељни живот тако да никада нисам ни уписивао теологију, иако већ двадесет година активно читам богословску литературу и сматрам да је то, наравно у мери са личним наклоностима и способностима, важан део обликовања лика сваког монаха. Веома је опасно када монаси неукост повежу са самоувереношћу и онда произвољно деле савете и мудрују заводећи неупућене душе. Монах је позван да сахрани свог старог човека како би васкрсао као нова твар у Христу и зато је монаштво ништа друго до једна константна актуализација крштењског завета. Неки монаси с временом добију посебан дар духовног руковођења, али је веома важно да то буде препознато тј. благословено од Цркве (Епископа), а не да се у то улази са самоувереношћу и ароганцијом. Што човек више духовно сазрева има све мање потребу да се истиче пред другима, а што више духовно пада све више се преузноси, доказујући ваљда и самом себи и другима да је на правом духовном курсу. 

 

У Цркви постоје, дакле, различите службе, али шта год радили треба да радимо благодарећи и у славу Божију, а не ради неке личне користи или интереса.Треба се стално молити Богу да нас упути на пут који је најбољи за нас.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

...

Предлажем да прочитате јако занимљив текст на ову тему који великим делом може да вам помогне у тражењу одговора на ово питање.

 

Црква и национализам, Срећко Петровић

https://www.pouke.org/news.php?cid=0&id=8767&do=view

 

Други, веома драгоцен текст јесте предавање о. Александра Ђаковца на тему „Црква и нација“ http://radiosvetigora.wordpress.com/2010/06/28/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0/

 

...

 

хвала на сугестији.    ова два текста су импресивна !

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче,

 

ваши утисци које сте понели из Ниша?

 

Богу сам благодаран да сам могао да учествујем у овим свечаностима, у Нишу и Подгорици. Ретке су такве могућности у животу да је толико првојерараха и представника Помесних Православних Цркава било присутно на једном месту и у једном литургијском догађају. Засигурно ово је прва таква прилика у историји наше Помесне Цркве. 

 

Учествујући у овим литургијским сабрањима можемо да осетимо најдубљу димензију Цркве, сабор свих са свима у једној заједници и у једној чаши. Сваки од првојерараха учествовао је у овим сабрањима као представник милиона верника из целог света који су кроз свог првопрестолног Епископа или друге представнике тих Цркава учествовали заједно са свима нама који смо у том времену и простору били заједно у Нишу и Подгорици. Отуда у Православној Литургији толико наглашавања улоге и части првопрестолних Епископа јер у Литургији они не учествују само као појединци, већ као они у којима се возглављује јединство њихових Помесних Цркава.

 

Посебно ме радује заједничко учешће патријараха Константинопољског и Московског који и поред неких црквених разилажења у вези јурисдикцијских питања дубином своје православне свести о јединству Цркве не дозвољавају да се та, овоземаљска питања одражавају на јединство Цркве у којој се јединство никада није мерило униформношћу већ заједничарењем у љубави. У том контексту искрено морам да кажем да је жалосно што нису били присутни представници Румунске Патријаршије.

 

Посебан значај ова два скупе јесте у томе што је послана у свет врло јака и јединствена порука Православне Цркве која је и овај пут показала да мерило православља није само вероисповедање већ заједничарење у Светим Тајнама. Расколници разних врста добро треба да се запитају којим путем иду и којој цркви припадају. Нарочито ми је драго да је јасно указано на прогон Цркве у БЈР Македонији и на страдање утамниченог Архиепископа Јована. У Црној Гори је сада већ свима јасно да се свакојаке групе грађана које се представљају као свештена лица не могу сматрати никаквом црквом и да је Црква Христова своје јединство чврсто показала окупљена у храму Христовог Васкрсења који одражава васкрсење Цркве на овом простору. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Nadovezao bih se na prethodno pitanje, oče - kako tumačite dranje i vikanje pojedinih episkopa tokom liturgije kao i potenciranje toga da djakoni treba da -džogiraju- oko trpeze čak i kad nema potrebe za takvim aktivnostima? Oprostite na sirovom izražavanju.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Nadovezao bih se na prethodno pitanje, oče - kako tumačite dranje i vikanje pojedinih episkopa tokom liturgije kao i potenciranje toga da djakoni treba da -džogiraju- oko trpeze čak i kad nema potrebe za takvim aktivnostima? Oprostite na sirovom izražavanju.

 

Ма шта да ''Џогирају'' ... Њих треба вешати ..и то за ноге ... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Nadovezao bih se na prethodno pitanje, oče - kako tumačite dranje i vikanje pojedinih episkopa tokom liturgije kao i potenciranje toga da djakoni treba da -džogiraju- oko trpeze čak i kad nema potrebe za takvim aktivnostima? Oprostite na sirovom izražavanju.

 

Не бих да тумачим понашања појединих личности зато што те личности у великој мери надилазе оно што споља видимо код њих, па се може десити да паднемо у осуђивање. Сваки човек је јединствена личност и не можемо је тумачити на основу појединих поступака, слабости или темперамента. Нити Бог тако гледа на човека нити би ми смели тако да гледамо на друге. Бог познаје срце човеково, а ми друге можемо једино да упознамо љубављу, тј. специфичним односом према ономе што нас окружује у светлости Христовог домостроја спасења. То је наш једини исправни гносеолошки метод познања и човека и свега око нас. Рационална анализа заснована је на информацијама које добијамо од чула, па представља само један сегмент искуства који често може да нема никакве везе са духовном реалношћу. 

 

Наравно, ова чињеница, с друге стране, не спречава нас да имамо став према богослужењу чији је поредак утврђен вековним предањем. Богослужење засигурно треба да буде благочино, у добром поретку и у страху Божијем. У Православној Цркви зато не можемо произвољно да изражавамо своја осећања и темперамент, већ треба да се држимо одређеног реда како не бисмо угрозили слободу другога око себе. Зато у нашој Цркви имамо толико детаљно разрађене типике уз које су вековима бележене и тзв "рубрике" као посебна упутства појцима и свештенослужитељима.

 

На пример код неких секташких заједница, посебно пентекосталаца, карактеристично је да појединци могу да усред службе слободно изражавају осећања, састављају молитве, почну да певају или "пророкују" мимо сваког утврђеног поретка. У нашој Цркви то није дозвољено јер изражавање наше слободе никада не сме да буде на штету оних око нас. Такође на богослужењу не смемо да будемо егоцентрични, да мислимо да се цео свет врти око нас, без обзира да ли смо у чину лаика или свештеног лица. И сама намера да наш лични доживљај по сваку цену треба да наметнемо другима произилази из саможиве природе. Отуда је посебно галама, вређање или самовољно мењање поретка штетно јер разбија дух богослужења и осећај заједнице.

 

Наравно, треба се чувати и друге крајности јер наша богослужења не смеју да буду стерилна. Богослужење не сме да се претвори у тражење мистике и посебних доживљаја, већ треба да има трезвен карактер. Служба мора да има динамику, лепоту и надасве унутрашњу радост. Правила никада не смеју да постају циљ сам по себи јер су се правила мењала баш као што се вековима мењало и богослужење. Богослужбени текстови мора да се произносе јасно и разумљиво, а певање има за циљ не да се претвори у концерт, већ да омогући да се речи у песмама боље акцентирају и на тај начин текст учини боље разумљивим. Нажалост, добар део црквене музике отежава разумевање текста и своди богослужење искључиво на музички, естетски, доживљај. У најранија времена, претерана распеваност је сматрана сујетом овога света, а монашка псалмодија из првих векова хришћанства била је  више ритмички рецитатив него право певање.

 

У наше време сведоци смо све чешћих појава да појединци, најчешће лаици, прекидају богослужење или изражавају незадовољство јер свештеник наводно не служи по типику. То је веома ружан израз једног фарисејског приступа богослужењу и показује код оних који то чине нескривену гордост и надменост. За такве људе Црква није заједница љубави, већ једна ригидна организација у којој постоје правила која се по сваку цену морају поштовати, а сваки појединац је тумач тих правила. У Цркви сва правила која постоје нису ограничења слободе која нам је дата у Христу, већ пре свега оријентири и путокази у ком простору наша слобода може да се изражава. Отуда толико много изузетака јер Христова љубав никада није могла, нити ће моћи да се смести у сва правила овога света.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce,da se nadovezem na vasu poruku i postavim pitanje.

 

Dakle pomenuli ste pojedine sekte gde je normalno da u sred sluzbe menjaju kako im ste iste i kako sta hoce,da prekrajaju,dodaju,menjaju i slicno.

Onda ste naveli sa druge strane kao negativno primere ljudi koji prekidaju liturgiju zbog toga sto su nezadovoljni jer svestenik ne sluzi po tipiku pravilno.

 

Dakle pitanje je sledece,prvo da li mislite da ima slucajeva u nasoj crkvi gde se ne sluzi po pravilu i po onome kako je sabor doneo odluku da se sluzi? Puno je dima oko te price,tako da me interesuje vas stav,da li tako nesto postoji ili su svi ti pozari po mnogim mestima u Srbiji samo proizvod neukog naroda?  

I da se odmah ogradim ne znam kakvo je stanje po tom pitanju,ali mi je jako simptomaticno da malo malo pa u nekim udaljenim mestima po Srbiji se prica o tome,da njihov svestenik ne sluzi po pravilu i tipiku. 

 

Drugo ako mislite da postoji,pa zar takvi svestenici nisu veca pretnja od tih ljudi koji na to upozoravaju,jer pretvaraju Bogosluzenje u nesto sto moze ici ka onome sto i sektasi rade. Dakle svako moze sam da dodaje,oduzima,mnozi,deli bez ikakvog pravila.

 

Hvala unapred.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...