Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Управо сада, Васијан рече

Апропо приче о животињама и личности;

са веселог Запада :) :

 

http://mondo.rs/a991350/Info/Svet/Sud-u-Njujorku-odlucuje-da-li-je-simpanza-licnost.html;sid=mVVmZ54McOICb

Znaci simpanze ce da udju u raj. :D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

пре 5 часа, grigorije22 рече

Znaci simpanze ce da udju u raj. :D

најпре ће из кавеза да изађу.:D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pomaze Bog o.Savo 

Mozete li mi reci kako da tumacimo pricu o talantima ,i kako mi kod nas da prepoznamo te duhovne darove,talante koje nam je Bog darovao? 
Hvala unapred.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 3/17/2017 at 11:34, Marjanovic рече

Хвала Вам, оче Саво, на одговорима!

Опростите на честим питањима, али замолићу Вас још да прокоментаришете, нешто другачији од  претходног, али врло конкретан став о. Данијела Сисојева  везан за повратак неправославних хришћана православљу. Реч је о тексту   Ex Oriente Lux или наш одговор Ватикану где се говори о обнови  Православне цркве Запада и постављању православног римског епископа тј. православног папе. Издвојио сам посебно интересансте делове:

http://na-putu-za-emaus.blogspot.rs/2008/12/ex-oriente-lux.html

Православна Црква никада није од времена формалног почетка раскола, па ни после неуспелих унионистичких сабора, покушала да постави православног Епископа са титулом "Епископ Римски". Римска Црква је кренувши путем све дубљег раскола и увођења нових, то тада на хришћанском Истоку и Западу, непостојећих учења оставила дубоку рану у телу Цркве, али је није поделила јер, како сам раније нагласио, Црква је једна јер је једно Тело Христово и један Христос чији лик чувају само Цркве које су остале доследне православној традицији првих 10 векова хришћанства. Православне Цркве вековима чекују повратак Римске Цркве у пуноћу истине и зато место Римског Епископа никада није попуњено на сличан начин како су Латини 1204 након крсташког освајања Константинопоља учинили са Цариградском Црквом, именујући свог "васељенског патријарха". Овим чином папе су зацементирале раскол. 

Овде се огледа суштински другачије гледање на јединство Цркве у римокатоличанству у односу на православну традицију. Римокатолици Цркву виде као једно униформно тело са централизованом управом на челу са папом и епископима који су са њим у заједници. Свест о томе да је свака локална Црква цела Католичанска Црква и да сваки правоверни Епископ са својим верним народом окупљен "на једном месту" (на Литургији) чини истовремено и део и целину Католичанске Цркве, полако се губила на хришћанском Западу, где су Епископи с времном постали заправо папски викари. Самосталност древних и великих Цркава у Северној Африци, Италији изгубила се под идејом римског универзализма. Ове цркве повезује пре свега директна веза са Римским Епископом као главним конститутивним елементом Римокатоличке цркве. За римокатолике је просто незамисливо како Црква може да функционише на начин како то бива у Православној Цркви. Чак и неки православни сматрају да нам је потребна централизована структура са сталним сабором који заседа на челу са Патријархом који не би само био први међу једниким, већ како рече митрополит пруски Елпидифор "први без једнаких", што већина православних види као покушај прихватања римокатоличке еклисиологије. 

На Критском сабору је поменуто да Црква није конфедерација помесних Цркава, што је тачно, али, ако већ користимо поређења са политичким структурама (што није сасвим адекватно) наша Црква је федерација равноправних Цркава, штавише она је стално заседање Сабора неба и земље у којој су сви епископи једнаки и представљају икону Христову у својим епархијама. Црква је и ЈЕДНА и МНОГЕ истовремено. Тиме је Црква истовремено и икона и реалност (литургијски) будућег века у коме ће сви бити једно у Христу, а неће престати да постоје као ипостаси. Самосталност Цркава не сме никада да се схвати на начин који нарушава католичност Цркве и њено јединство, али ни обратно, у име католичности Цркве не може се поништавати чињеница да је свака Епархија Цела Католичанска Црква у литургијском смислу. Ово је суштина евхаристијске еклисиологије Православне Цркве и зато истовремено можемо да говоримо и о Цркви и о Црквама мислећи на исту реалност. У томе је огледа и тајна тројичности Цркве у којој нема субординационизма по природи, јер су сви Епископи једнаки, иако у својим међусобним односима постоји јерархија по части.

Схватање примата Римског Епископа као универзалног поглавара Цркве, које већ вековима постоји на Западу, никада није било прихваћено од пуноће Православне Цркве. Римски Епископ  никада за православне није био суштински фактор литургијског јединства јер сваки Епископ, па чак и први по части, могао је да падне у заблуду, а да тиме суштински не угрози јединство Цркве, јер сваки Епископ који следује апостолском католичанском предању и приноси Евхаристију изражава пуноћу Цркве. За римокатоличку еклисиологију ово је неприхватљиво јер је једини фактор и центар јединства Рим и зато је сасвим било за очекивати да се у 19. веку коначно прогласи несрећна догма о непогрешивости папе како би се онемогућила и било каква помисао да суштински центар Цркве може да посрне јер би то срушило целу структуру Цркве. Ова еклисилогија је за нас православне суштински погрешна. Иако је Други ватикански сабор дао извесне наде да може да дође до обнове предањске саборности (концилијарности), све је остало на папиру. 

Римокатоличко схватање Цркве је заправо дубоко засновано на слици Римске империје са једним Императором као лицем које обједињује целу царевину. Православној Цркви је ово страно јер је глава Цркве Христос кога литургијски иконизује сваки Епископ у својој Епархији. Зато се ми у јектенијама молимо за "јединство Цркава" не мислећи, на јединство Православне Цркве са неправославним заједницама, већ на јединство љубави целе Цркве Православне. Римској Цркви је остављено њено место у том јединству, али да би га она заузела Православне Цркве треба да је препознају као део свог органског јединства, што би се манифестовало пре свега у евхаристијском јединству. Ми у њој сада препознајемо извесну еклисијалну структуру, историјско име цркве, али не и светотајинску Цркву која је саставни део и истовремено носилац пуноће католичности Цркве као остале Православне Цркве. То је, по мом мишљењу, и главни разлог зашто Православна Црква избегава вековима да именује Римског епископа и Епископе који носе титуле древних цркава некада православног Запада. Ова "празнина" је надомештена постављањем епископа чије титуле носе имена држава које обухватају просторе древне Цркве од Запада и тиме је остављен простор повратку Римске Цркве у јединство са осталим Црквама.

Могу да закључим да је римокатоличка универзалистичка и папо-центрична еклисиологија суштински неускладива са евхаристијском еклисиологијом Православне Цркве јер не препознаје пуноћу католичности у свакој Цркви где Епископ приноси евхаристију са верним народом што је суштински важан елемент православног разумевања природе Цркве, као ЈЕДНЕ и као МНОГИХ истовремено. Ово нас опет враћа на проблем папизма као кључни проблем враћања римокатолика у јединство са Православном Црквом. Уместо да се чека неки велики заокрет у Ватикану, много је реалније, рекао бих, говорити о повратку појединих римокатоличких епископа или група епископа у заједницу са осталим православним Црквама.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 55 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Црква је једна јер је једно Тело Христово и један Христос чији лик чувају само Цркве које су остале доследне православној традицији првих 10 векова хришћанства.

:) Eto ali nas ovde koji verujemo u to nazivaju talibanima,zurlotima,sektašima i sl..mislim da me ne shvatite pogrešno ne žalim se,samo konstatujem.Svako dobro o.Savo i neka vas Bog čuva.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oce Savo, opet moramo vas da konsultujemo za misljenje. Na ovoj temi se raspravlja zbog cega u Bibliji piese da je Adam ziveo 930 godina, ako nije ziveo tolkio dugo? I ja bih ga dopunio sa jos jednim, da li su pisci Postanja koristili Sumerske tekstove posto su oni nastali pre 4500 godina pre nove ere dakle stariji su od Starog zaveta. A tamo se nalaze identicne price o stvaranju i potopu cak se kod sumera Adam zove Adap.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 часа, Кратос рече

:) Eto ali nas ovde koji verujemo u to nazivaju talibanima,zurlotima,sektašima i sl..mislim da me ne shvatite pogrešno ne žalim se,samo konstatujem.Svako dobro o.Savo i neka vas Bog čuva.

Нигде се код православних отаца не могу наћи чак ни обриси размишљања да Црква може бити подељена или што протестани тврде - видљиво подељена, невидљиво јединствена или да се јединство Цркве може тражити на минималној сагласности, нпр. крштењска теологија и сличне теорије које се могу чути у тзв. Светском савезу цркава. Такође, волео бих да ми било ко изнесе потврду да је Црква неправославне заједнице тј. заједнице које су пале у јерес икада сматрала Црквом у светотајинском смислу (јер би онда постојало евхаристијско општење). Ако се називају црквама, што је јако ретко, мисли се на њих као заједнице, на њихово историјско име (што је уосталом и поменуто на Сабору на Криту). Нова размишљања у православном свету се јављају од 1920 године надаље и нису прихваћена ни од једног свеправославног Сабора, а ни од пуноће народа Божијег. Да ли се она могу назвати јересју. То је већ друго питање. Православни су и у време иконоборства осећали да је реч о једној комплексној јереси која фалсификује лик Христов и подрива веру у пуну реалности Христовог оваплоћења, али требало је да прођу десетине година да се погрешна учења иконобораца саборски осуде.  

Проблем псевдо-зилотизма јесте друга крајност, коју сам већ поменуо - истиновање али без љубави. Православна Црква је увек одбацивала лажна учења јер фалсификују лик Христов у Цркви, али је била спремна на разговор са онима који су у заблуди све док та погрешна учења нису саборски осуђена као јерес. После тога није било никакве дискусије о вери, већ једино о могућности повратка тих заједница у Цркву. Озбиљан проблем данас јесте начин интерпретације фамозног 15. канона Двократног цариградског сабора из 9. века који неки псевдо-зилоти данас користе да прекину општење са својим архијерејима (видимо примере у Грчкој, Украјини, на Криту и др):

"...Према томе, презвитер, или епископ, или митрополит, који се усуди прекинути општење са својим патријархом и не буде спомињао, као што је наређено и установљено, име његово на божанственој служби, него, прије саборне одлуке и коначне осуде његове, произведе раскол у погледу таквога, Свети Сабор наређује да буде сасвим уклоњен од сваког свештеничког ступња, ако се само доказима одостовјери његов безаконити поступак. Уосталом ово се наређује и потврђује у погледу оних који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и расколе производе, и руше јединство Цркве. А они, који се одељују од општења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења."

Овај канон јасно указује да би ограђивање од заједнице са архијерејем допуштено само уколико он проповеда јерес која је већ од светих сабора или отаца осуђена, и то ако је јавно проповеда и учи о њој у Цркви. Ту је потребно зато велико расуђивање. Велики оци нашег времена као што су Св. Ава Јустин, о. Епифаније Теодоропулос и други указивали су на опасност савременог (синкретистичког) екуменизма кога отворено називају јерес. Св. Ава Јустин кога наша Црква али и васцело Православље прихвата као светитеља и истинског сведока православне истине врло јасно каже:

"Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон. Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити ο неком уједињењу „цркава”, ο дијалогу љубави, ο intercommunio." (из његове књиге Екуменизам и Православна Црква, https://docs.google.com/viewer?url=http%3A%2F%2Fprijateljboziji.com%2Fupload%2Fdocument%2Fknjige%2Flat%2Fpravoslavna-crkva-i-ekumenizam-justin-popovic.pdf)

Умировљени Еп. Атанасије Херцеговачки објавио је пре пар година још до тада необјављене записе о. Јустина у коме он пише о неком другом екуменизму у смислу сведочења вере православне. И то треба имати у виду да бисмо могли да разумемо дубину мисли Св. о. Јустина Новог. На јелинском језику постоји једна реч οικουμενισμός. У нашој српској пракси обично када мислимо на екуменизам у смислу релативизације православне истине ради постизања јединства са неправославним заједницама користимо појам "синкретистички екуменизам". Када говоримо о сведочењу православне вере каја чува пуноћу истине Христове и коју смо дужни да проповедамо свима и на сваком месту, говоримо о "православном икуменизму". Нажалост још постој терминолошка конфузија на другим језицима јер реч екуменизам генерално људе више асоцира на синкретизам него на сведочење наше вере, па лично мислим да ту реч треба избегавати јер је нажалост већ контаминирана погрешним значењем. Али једно је сведочити православну веру као Једна Света Католичанска и Апостолска Црква, а друго је говорити о екуменизму тако што сви треба да "нађемо пут ка јединственој Цркви" тако што ћемо прихватити једни друге са различитим интерпретацијама православља. Православље није идеологија, већ предање Цркве које са канонима Св. Сабора, учењима Св. отаца и непрекинутом литургијском традицијом Цркве чува пуноћу лика Христовог и свест да постоји само ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква и да у тој Цркви дишемо Духом Светим живећи и потврђујући своју заједницу у Христу евхаристијским животом. Православље није учење које се може мало прилагодити да би било прихватљиво и онима који верују у неким питањима сасвим другачије и Христа представљају на другачији начин. Зато је дијалог пре свега сведочење кроз стално урањање у светоотачку традицију и повратак свих духовним коренима Цркве, а нипошто нека врста "црквене дипломатије" у којој тражимо одређене формуле минималне сагласности. Зато говоримо о православном истиновању у љубави и отворености да своју браћу која немају пуноћу вере прихватимо у загрљај, али само као оне који ће се вратити православном предању својих предака.

Зато бих закључио ово мало изглагање мишљу да се морамо трудити да сви радимо на очувању православне истине држећи се чврсто канонских граница Православне Цркве, на начин како је то радио и Св. ава Јустин, сведочећи истину целим својим животом. О том средњем путу сам писао и пре неколико година. Православној Цркви тек предстоји озбиљније саборско бављење овим темама и Критски сабор је само почетак који је отворио нека питања и размишљања која ће у врло кратком времену по свему судећи опет бити тема неког будућег Сабора. Отуда је антицрквено и псевдо-зилотско деловање против Цркве веома штетно јер није по разуму и повређује Цркву, као што је повређује и неразумно увођење неправославних учења и ставова који релативизују истину Православља и саблажњавају верни народ. Саборски рад је управо најбоље решење да идемо даље. Црква има пуноћу истине и не треба да чека Сабор да "прогласи истину" јер Цркву води Дух Свети, али Сабори треба да изразе како разумемо Цркву и посебно наш однос према неправославним хришћанима и нехришћанским заједницама. То је једна од кључних тема времена које је пред нама и тражи од нас доста понирања у светоотачко предање, смирења, молитве и љубави.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог, оче Саво!

Јуче смо после Литургије (или прецизније у току Литургије а на Агапама)
разговрали о томе како Христос каже за ученике да су маловерни и да
се онај род изгони постом и молитвом. А сетих се да су неки долазили 
код нашег Господа и пребацивали му што Његови ученици не посте,
на шта им Он одлично одговори да сватови не посте док је Младожења
са њима, и да ће постити у оне дане када се Младожења одузме од њих 
(што су среда и петак). Е сад следи питање - да ли су требали
свети Апостоли ипак да молитвено посте (мада нису морали) и да 
тако буду 'опремљени' за изгоњење Божијег и нашег непријатеља 
из оног детета?

Тома

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Саборски рад је управо најбоље решење да идемо даље. Црква има пуноћу истине и не треба да чека Сабор да "прогласи истину" јер Цркву води Дух Свети, али Сабори треба да изразе како разумемо Цркву и посебно наш однос према неправославним хришћанима и нехришћанским заједницама. То је једна од кључних тема времена које је пред нама и тражи од нас доста понирања у светоотачко предање, смирења, молитве и љубави.

Blagoslovite o. Savo.

Sa velikom paznjom I postovanjem citam Vase poucne tekstove. Iskreno blagodarim sto nalazite vremena da I na ovaj (elektronski) nacin budete u vezi sa vernim narodom.

Ako smatrate za potrebnim, da li biste mogli malo vise pojasniti citirane redove; ja se licno sasvim slazem da je neizostavno potrebno nastaviti Saborski rad I da je to najbolje resenje za buducnost nase Crkve, medjutim, jasno nam je da mnoga nasa sabraca imaju teskocu prihvatanja Kritskog Sabora kao Vaseljenskog zbog izostanka 4 crkava. Ako uzmemo u obzir da su se svi (osim Antiohijske patrijarsije) slozili oko uslova saborovanja pre odrzavanja samog Sabora (kao sto su promena mesta, potpisivanje preliminarnih dogovora itd), kako mozemo izbeci izvesnu sablazan da su 4 pravoslavne crkve promenile misljenje I time u ocima pravoslavnog naroda se u stvari odupiru svetootackom predanju, smirenju, molitvi I ljubavi, da ne pominjemo izazivanje jos teskobnijih medju-pravoslavnih odnosa I sl. Priznacete  da nije lako definisati nase odnose prema inoslavnima, ako nismo u stanju definisati I nase medjusobne odnose; drugim recima nismo u stanju da se svi okupimo (misleci na arhijereje) na jednom mestu I saborno resavamo prvo interne probleme, a potom I odnose sa inoslavnima.

Hvala unapred o. Savo, premda ste Vi dosta o ovim temama vec rekli, ali ako biste mogli rasvetliti ove osetljive I suptilne stvari koje mi kao laos itekako pratimo, bole nas zajednicke rane.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 3/17/2017 at 11:44, Aleksandar Cvetkovic рече

Pomaze Bog oce Savo! Hteo sam da pitam, da li svi oni ljudi, koji nisu krsteni su demonizovani? Hvala puno na odgovoru i strpljenju.

Наравно, не можемо рећи да су некрштени људи демонизовани. Када кажемо да је неко демонизован, сматрамо да је опседнут ђаволом тј. ђавоиман.

Пре крштења у Православној Цркви врши се чин оглашења, у коме се онај који се спрема за крштење одриче својих заблуда (ако је живео у некој другој вери), при чему се у древна времена оглашеном давало хришћанско име. Данас се оглашење врши спојено са чином крштења и не само над одраслим, већ и над децом. У чину оглашења налазе се и четири тзв. "молитве заклињања". Цитирао бих овде блаженопочившег Архиепископа Аверкија Таушева из његове "Литургике". "У прве две свештеник именом Божијим заклиње ђавола да одступи од новоизабраног војника Христовог, заједно са свим својим злим анђелима. У последње две он моли Бога да истера из оглашеног сваког злог и нечистог духа, скривеног и угнежђеног у срцу његовом. Приликом овог последњег заклињања свештеник опет дува у уста, чело и прса крштаванога, да би коначно од њега одагнао ђавола, коме је од тренутка Адамовог пада у грех добио отворен приступ човеку и извесну власт над њим, као над својим заробљеником у слугом." Ово, опет понављам, не значи да су некрштени демонизовани, али с обзиром да се обавезно читају ове молитве пре крштења, јасно је да Црква верује да демони имају много лакши приступ онима који нису рођени у Христу тј. примили крштење. Крштење је ново рођење човека, не по лику старог пропадљивог који живи под бременом греха и пале природе, већ по лику Христа који је васкрсењем победио смрт. 

Као и све друге свете тајне и крштење не делује аутоматски или магијски. Крштени својим животом у Цркви тек треба да заживи даром Духа Светога кога прима и тиме изрази слободну вољу да живи евхаристијски, као део Тела Христовог. Као и све што нам долази од Бога долази нам као дар, али да бисмо тај дар активирали, потребна је синергија човека са Богом. Зато они који су крштени, а предају се животу у греху и власти демона могу бити овладани демонима и чак постати потпуно ђавоимани и само крштење их не штити од таквог пада, ако направе погрешан избор и предају се у руке ђавола.

"Даље следи одрицање самог оглашеног од сатане. Свештеник окреће оглашеног лицем ка западу, као ка оној страни где залази сунце и одакле се појављује тама, јер ђаво, кога треба да се одрекне, јесте тама, и његова владавина је у тами; затим заповеда оглашеном да подигне руке, као пред сатаном који се налази близу њега, па му три пута поставља питање: „Одричеш ли се сатане, и свих дела његових, и свих анђела његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?“ На ово оглашени такође три пута одговара: „Одричем се“. Онда га три пута пита: „Јеси ли се одрекао сатане?“, а овај одговара: „Одрекао сам се“. Ово трикратно одрицање оглашени завршава тиме што на тражење свештеника: „И дуни и пљуни на њега“ дува и пљује на сатану, показујући тиме немоћ ђавола, сведочећи о своме презиру према њему и своме одлучном раскиду са њим."

Из ових речи видимо да је крштење заправо улазак у нови начин постојања коме треба да претходи одбацивање дела таме и греха, да бисмо се родили у препорођујућој води спасења. Према неким тумачењима демони код некрштених имају слободнији приступ човеку и лакше могу да га омбану. Они могу да уђу у човеково срце и потпуно загосподаре њим. Код крштених, демони могу да делују само споља и наводе човека на дела греха премо помисли али не могу да овладају поново његовим срцем које је запечаћено даром Духа Светога, осим, рекао бих, ако се човек одрекне потпуно вере у Господа као свог Спаситеља и преда се поново у руке нечастивога.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 19 часа, sampaganini92 рече

Pomaze Bog o.Savo 

Mozete li mi reci kako da tumacimo pricu o talantima ,i kako mi kod nas da prepoznamo te duhovne darove,talante koje nam je Bog darovao? 
Hvala unapred.

Много је оних који су беседили о овој еванђелској причи, али бих издвојио посебно нашег Св. Владику Николаја и његову незаборавну беседу на ову тему http://www.pravoslavie.ru/74054.html 

Тешко би се његовим речима могло шта додати. Свети Владика таланте пре свега види као духовне, а не толико природне дарове, јер по његовом тумачењу ова се прича пре свега односи на душу (која означава целовитост наше личности) и њен однос са Богом.

"Све је то само слика онога што човек треба да ради за своју душу. Јер душа је главно. Све наше спољашње потребе слике су наших душевних потреба, и опомена и поука да се потрудимо и за нашу душу, гладну и жедну, голу и болесну, нечисту и жалосну. Зато сваки онај од нас, ко је примио од Бога било пет мера било две мере било једну меру вере, или мудрости, или човекољубља, или страха Божјега, или чежње за душевном чистотом и силином, или кротости, или богопослушности - треба да се труди да бар удвоји ту меру, као што су то учинили први и други слуга, и као што то обично чине људи који се баве трговином и занатима. Онај ко не умножи дати му талант - ма који и ма колики талант био - биће посечен као бесплодно дрво и у огањ бачен."

Бог од човека очекује да буде његов сарадник у овоме свету и да дарове које добија умножава. Наш Бог је другачији од неке друге слике Бога који је неприступни господар пред којим су људи само робови и којима је унапред записао њихову судбину. Таква слика Бога је лажна. Зато он даје дарове да се умноже, да узрасту и да човек својим трудом саучествује божијој благодати и његовој благој намери да васцелу твар преведе из пропадљивости у бесмртност. Онај који одбија такав однос са Богом и који закопава свој таланат није упознао Бога и зато ће његов удео бити у вечној тами. Духовне дарове препознајемо пре свега као способност човека као личности да се уздигне изнад пропадљивости и пролазности и живи достојанством који је човеку подарио Бог и које је васпоставио Господ Христос својим домостројем спасења. Светитељи су били и те како свесни својих дарова и чак чудеса која су чинили, али су јако добро знали да ти дарови нису од наше пале природе, већ од Бога и представљају деловање самога Бога, његових нетварних енергија, којима делује преко човека на читав свет. У Христу нам се открива ова свештена мистагогија спасења која бива кроз човека за васцелу твар. Као и плодовито дрво чије се гране савијају ка земљи под тежином рода, тако се и смирен човек свестан Божије свемоћи и људске немоћи смирава. С једне стране он види да је сам по себи савршено немоћан склон сваком паду јер дубоко упознаје тајну људске природе коју носи, али истовремено у Христу види да може све и то не приписује себи већ само Богу. Парафразирајући Св. Силуана Атонског, рекао бих да човек који је делатно заживео Духом Светим држи свој ум у аду, али не очајава, већ се радује и благодари Господу који је победио смрт и скршио сваку адску силу.

Мислим да је ово веома важно нагласити поред свега онога што је тако дивно навео Св. Владика Николај у својој беседи. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Нигде се код православних отаца не могу наћи чак ни обриси размишљања да Црква може бити подељена или што протестани тврде - видљиво подељена, невидљиво јединствена или да се јединство Цркве може тражити на минималној сагласности, нпр. крштењска теологија и сличне теорије које се могу чути у тзв. Светском савезу цркава.

Нажалост Оче, такве теорије и те како слушамо и на овом Форуму. Но хвала Богу имамо и Вас, па свако има могућност да изабере ком царству ће се приволети.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...