Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 5 часа, Васијан рече
пре 23 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Све остало су трице и кучине, информације које се складиште у мозгу у чудесној интеракцији неурона, али све је то хемија и после телесне смрти све што није Духом Светим окађено и Христом познато одлази у прах и нестаје. Других ћемо се сећати само онолико колико смо их у Христу заволели и Богу ћемо бити блиски само онолико колико нас је Бог у Христу познао и Духом Светим осенио.

Оче, да ли би могли, када нађете времена, да мало појасните ове мисли?

Слава Троједином Богу што Вас је надахнуо да сачините овај одговор у целини!

Истинско познање јесте једино лично познање Бога у Христу благодатним дејством Духа Светога. Бог нам је дао да користимо своје тело (посебно чула и мозак) како бисмо живели у овом свету и управљали њиме у славу Божију. Међутим, пали човек је свој разум ставио у центар свог постојања и уместо да живи у сталном опитовању Бога у срцу, као центру човековог бића, ми и Бога и свет око себе упознајемо и тумачимо разумом, прикупљајући информације, обрађујући их као компјутер, класификујући их у одређене категорије и доносећи закључке, најчешће ограничене, непотпуне или сасвим погрешне. Када човек у Христу познаје Бога и кроз Христа васцели створени свет то не бива на тај начин. Човеков ум или срце (што оци често поистовећују) Бога познаје Духом Светим и у Духу Светоме препознаје логосност Божију у васцелој творевини. Ми не познајемо ствари око себе појединачно, већ познајемо Творца, задобијамо ум Христов и кроз Христа све разумемо - волимо. Ово је сасвим другачији начин познања који не зависи од образованости, социјалног порекла, наших телесних способности, већ искључиво од тога колико смо себе отворили за Бога и заживели као "нови човек" у Христу.

Лично верујем да знања овога света која стичемо само активношћу свога мозга једноставно не улазе у вечност. Као и сви биохемијски процеси у човеку након смрти ти милиони терабајта информација, слика и сећања једноставно се као и наше тело враћају у земљу. Оно што остаје и преживљава јесте "душа човекоква" која означава човекову слободну личност (ипостас). Душа човекова наставља да живи само онако како иначе може да постоји, а то је у односу према Богу који нас је створио. У зависности како смо изградили свој однос према Богу, било у љубави или у гресима и страстима човек наставља да живи у тој реалности и опитује заједницус са Богом као радост или као муку. Тако разумем "сећање на грехове након смрти" и стање душе пре васкрсења. Ми истински познајемо друге само у оној мери у којој смо их заволели у Христу. Многи се питају како ће моћи да буду радости у вечности када њихови биолошки сродници нису заједно са њима. Овде занемарујемо важну чињеницу да нас сам Господ учи да су наши истински сродници само они које смо заволели и са њима изградили заједницу у Христу. Све остало биће, усуђујем се да кажем символично, као када се пробудимо из телесног сна - једно нејасно сећање на оно што смо сањали, али што никада неће моћи да помути радост заједнице у Христу и сапостојања са свима у радости Божијој. Све оно што нисмо у Христу познали Духом Светим остаће заувек за нама јер Бог ће створити ново небо и земљу. Отуда ће трагедија оних који не остваре заједицу са Богом у Христу још овде у овом животу бити страшна јер ће "постојати" али неће живети јер радост Божију која ће све и сва испунити неће осећати као светлост и радост, већ као мрак и вечну муку. То је још већи разлог да поред тога што учимо многе корисне ствари за овај овоземаљски живот које нам често помажу да боље служимо другима и Богу, тежимо истинском познању Бога, тј. задобијању истинске љубави према Богу и ближњима, борећи се са својим страстима и греховима и отварајући покајањем срце за деловање Духа Светога. Из сведочанства Мотовилова који је доживео преко св. Серафима Саровског тренутак ове радости видимо који је истински смисао и циљ нашег живота. Вреди ово сведочење стално прочитавати јер заборав је једна од најгорих страсти која нас удаљује од Бога - https://svetosavlje.org/sticanje-duha-svetoga-cilj-hriscanskog-zivota/6/ 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 3 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Све о томе је речено јако символично јер је реч о стварности која је назамислива за нашу овоземаљску логику.

Сјајно речено.

Замислите да, којим случајем, можемо да схватимо неизрециву лепоту будућег века. То би за нас била највећа казна и мучење. Ми не би могли да се смиримо од силине туге која би нас обузела зато што смо још овде. Она би нас потпуно парализовала. Тако да је то што наш разум и биће не може да обухвати тајну будућега века неизмерни благослов и милост Божија према нама. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Хвала Вам, оче Саво, на исцрпном одговору. Опростите шту ћу бити слободан да изнесем нека размишљања везана за ову тематику. Питање које ми је на уму и које се надовезује на горе написано  гласи: Како је могуће да се од нпр. Римокатоличке цркве тражи повратак православљу а да у исто време нема јасног или чак никаквог одоговора како тај повратак треба да изгледа? И на личном плану, човек који дође у цркву добија врло  конкретан  одговор шта треба да ради и како да се понаша да би био православни хришћанин. Све се тачно и конкретно зна и све је познато. Како је могуће немати јасан одговор када је овако крупна и озбиљна тематика у питању? Ево и међу православнима, став тзв. антиекумениста зилота је јасан, као и тзв. синкретинистичког екуменизма. Тачно се зна шта подразумева једно, а шта друго схватање.  Али повратак православљу неправославних хришћана (римокатолика, протестаната...) остаје некако недоречен. Испада да за западне хришћане (или пак оријенталне)  нема другог пута осим класичне конверзије у источно православље византијске традиције (грчке, словенске...). Како је могуће водити дијалог са ставом да се неправославни врате православљу а да при том нема колико толико јасног одговора како тај повратак треба изгледа, шта конкретно треба да подразумева или бар каква су очекивања? У том смислу је јасније шта се одбацује и шта се не прихвата, од онога шта је прихватљиво или дозвољено. Опростите, није ми намера да полемишем већ само износим питања и дилеме које имам и веома се радујем сваком Вашем одговору.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, Vedran рече

Сјајно речено.

Замислите да, којим случајем, можемо да схватимо неизрециву лепоту будућег века. То би за нас била највећа казна и мучење. Ми не би могли да се смиримо од силине туге која би нас обузела зато што смо још овде. Она би нас потпуно парализовала. Тако да је то што наш разум и биће не може да обухвати тајну будућега века неизмерни благослов и милост Божија према нама. 

Лепота у свему је у томе што и овде и сада већ у Христу предокушамо ту радост у Евхаристији. Царство Божије је већ у нама јер својим божанским енергијама ми и душом и телом можемо да га опитујемо по мери своје вере и у овоме свету и веку. Ово је кључна порука Св. Григорија Паламе који нас учи да иако Божију суштину (природу) никада не можемо да појмимо, ми учествујемо у божанским енергијама које нису тварне, већ нетварне и њима Бог прожима васцелу творевину, оцрковљује је и узводи ка вечном постојању. Али, како је љубав и узрастање у познању Бога у сталној динамици човек који трага за Богом стално жели више и тугује што наше страсти и грехови онемогућавају да се Божије присуство по енергијама, тј. деловање Духа Светога још више пројави у нама. Зато вера, нада и љубав никада не престаују и у вечности неће бити статике већ непрестане динамике и узрастања које нема граница јер је Бог безграничан и неописив. Показатељ да заиста узрастамо у љубави Божијој није љубав као емоција, већ делатна промена живота, покајање тј. мењање свог односа према свету који нас окружује, узрастање у свести да страсти нису наше природно стање и да себе не можемо и не смемо да поистоветимо са палим умом који је постао седиште нашег лажног ја, нашег ега, који човеку онемогућава да се оствари као личност у заједници са другима, већ га непрестано изолује у себичну усамљеност и самосозерцање. Зато православни мистицизам (да га тако условно назовем) није изливање осећања, већ делатна промена живота која прожима све аспекте нашег постојања. Ономе који је и најмање окусио Духа Светога ништа више није исто, не живи више у страху од неизвесности већ улази у домен ”страха Божијег” који означава непрестани трепет и пажњу (трезвење) ума да не изгубимо заједницу са Богом. На овакав начин живота сви смо позвани без обзира да ли живимо у породици или монашким заједницама. Ту суштински нема разлике нити је ико привилегован по свом позиву. 

Зато Св. Максим у својим ”Главама о љубави” не пише као неки мистици о својим емоцијама о Богу, не објективизује Бога као предмет своје љубави, већ говори пре свега о борби са страстима и грехом и учи нас да је љубав нови начин постојања у Христу. У том начину постојања разлика између онога који љуби и љубљеног не постоји као у нашем свету у коме човек живећи у страстима не може да превазиђе ограничења свога палог ”ја”. Човек по благодати Божијој постаје бог, не губећи своја ипостасна (лична) својства. Уосталом, Бог је постао човек, да би нас учинио боговима, како нас учи Св. Атанасије Велики.

Овде не могу а да не поменем поређење које нам је оставио Хуан де ла Круз (Јован од Крста) шпански римокатолички мистик из 17. века. Хуан је писао под јаким утицајем списа Диионисија Ареопагита и у свом поетском делу ”Тамна ноћ” (La noche oscura) упоређује човека који трага за Богом као дрветом које се ставља у огањ. У почетку, пошто је дрво пуно влаге (страсти и грехова) оно не може да се запали, али влага полако испарава и дрво се суши и обузима га огањ. Тада дрво поприма својства огња иако и даље остаје дрво. Са свим резервама према другим елементима његовог учења, ово поређење управо указује на једно од главних учења православног исихазма, о коме размишљамо ових дана, обележивши другу недељу поста посвећену Св. Григорију Палами. 

Човек је створен за нови начин постојања који већ проживљавамо (опитујемо) сада и овде кроз евхаристијски живот по мери свог духовног узраста. Да бисмо заживели новим човеком у Христу потребан, је међутим, подвиг, труд нашег ума и тела, не зато што је то потребно Богу, већ као израз наше вере и воље да учествујемо у Христу свим умом, душом и срцем. Свођење хришћанства на друштвено користан начин живота у заједници, без унутрашњег, духовног подвига покајања (преумљења) одводи нас на странпутицу морализма, религиозне идеологије и сл. Исто тако, схватање наше вере у езотеричком смислу удаљује нас од ближњих и заједнице , те нашу потрагу за Богом одводи у самосозерцање, само-обожење, где човек уместо Бога созерцава самог себе и запада у дубине прелести. 

Бог је сам по себи изнад времена и простора и они који у Духу Светом заживе новим животом у Христу, већ и сада и овде опитују реалност будућег века и надилазе време и простор. Такве примере можемо видети код наших светитеља. На такав начин живота смо и позвани јер и у посланици Диогнету из 2 века се за хришћане каже да ”по земљи ходе, а да на небу живе.... и свака земља им је отаџбина али у свакој земљи су странци”.

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ево овде имамо нпр. конкретан предлог који је заступао професор А.В. Карташев у тексту "Уједињење цркава у светлу историје". Да ли је могуће овакво решење:

 

Да више не бисмо узалуд трошили речи о уједињењу цркава, ево шта треба да урадимо.

            Протестанти не треба да се врате произвољно измишљеној него  историјски аутентичној, некадашњој древној цркви са свештенством апостолског прејемства, са свим тајнама, с пуноћом живог предања, с поштовањем светих и Богомајке. Под овим условима православна црква мора са њима да се уједини и у исто време мора да им да право на посебну врсту њиховог богословља и благочашћа: на њихово одушевљење учењем о спасењу вером, њихов пијетет према библијској речи Божијој, морал њиховог благочашћа, њихово оскудно скромно богослужење, на њихову слободу од култа светих моштију и икона које они немају, али уз чврсту обавезу да ни сенка од њиховог ранијег непријатељства према нашем поштовању икона, поштовању светих и Богомајке код њих неће остати. Иначе нема савеза љубави и нема једне цркве. Подразумева се да протестанти морају да схвате и прихвате саме догмате о светима и иконама. Али ми не смемо да насрћемо на њихове уобичајене форме култа. Морају бити признати разни типови васељенске цркве који су се фактички искристализовали у историји. Наш грчко-словенски тип није нешто што је обавезно за све.

            Римокатолици су дужни да се, ради обнављања заједничке древно-црквене љубави, одрекну само једног: универзализма папске власти, али не и ње саме. А православна црква треба да призна све њихове нове догмате као теолохумене. Римско папство је до те мере дубоко и органски повезано са структуром, са историјом, са целокупним животом и целокупним благочашћем латинске цркве да кад бисмо тражили његово укидање то би било као да насрћемо на целокупну мистику латинског црквеног благочашћа. Нама, припадницима источне Цркве, то изгледа као неблагочестива старопротестантска озлојеђеност.

           Ми морамо да схватимо благочастивост римокатолика, његову еклисиолошку мистику у којој папа представља персонификацију срца цркве. »ија груба рука би могла да ишчупа из срца западне браће овај нежни цветић њихове љубави према цркви? То је њихов модел црквене мистике, без њега се нарушава жива целина. Они другачије не могу, не умеју да воде црквени живот. И православна црква треба да призна папство у границама римске цркве. Не само као првог по части међу аутокефалним патријарсима (то је елементарно) него и као мистичког папу за Латине, као особени монархијски орган црквене непогрешивости који се по њиховој латинској вери налази и изнад сабора. Међутим, све то важи само у границама римске патријаршије, премда распрострањене по целој земаљској кугли, али која не обухвата све цркве. Све друге католичанске цркве, с обзиром на то да немају потребу ни историјски ни мистички за таквим апсолутним црквеним монархом, као на пример, православне и друге цркве Истока и Запада, треба да остану у васељенском савезу љубави и једноверја с римском црквом, која ће бити папска на локалном нивоу. Ми разумемо да папа који је ограничен у квантитативном смислу, иако је неизмењив у квалитативном за римокатолика представља нонсенс. Али, шта да се ради? Морамо да изменимо своје навике мишљења ради Истине и ради подвига љубави васељенског јединства цркве. А православна црква, у том случају, треба да призна и учење о иммацулата цонцептио, и о чистилишту, и о филиокве као њене теологумене. При чему филиокве у богослужбеној употреби не треба да се чита у Никео-Цариградском символу, чак ни у латинском, у знак древноцрквеног јединства, и ради љубави и мира.

            Само би ови услови за уједињење цркава, по нашем мишљењу, били нормални и логично сврсисходни за реално померање с места питања које нам се сад чини неразрешиво.

http://www.verujem.org/teologija/kartasov.htm

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Marjanovic рече

Хвала Вам, оче Саво, на исцрпном одговору. Опростите шту ћу бити слободан да изнесем нека размишљања везана за ову тематику. Питање које ми је на уму и које се надовезује на горе написано  гласи: Како је могуће да се од нпр. Римокатоличке цркве тражи повратак православљу а да у исто време нема јасног или чак никаквог одоговора како тај повратак треба да изгледа? И на личном плану, човек који дође у цркву добија врло  конкретан  одговор шта треба да ради и како да се понаша да би био православни хришћанин. Све се тачно и конкретно зна и све је познато. Како је могуће немати јасан одговор када је овако крупна и озбиљна тематика у питању? Ево и међу православнима, став тзв. антиекумениста зилота је јасан, као и тзв. синкретинистичког екуменизма. Тачно се зна шта подразумева једно, а шта друго схватање.  Али повратак православљу неправославних хришћана (римокатолика, протестаната...) остаје некако недоречен. Испада да за западне хришћане (или пак оријенталне)  нема другог пута осим класичне конверзије у источно православље византијске традиције (грчке, словенске...). Како је могуће водити дијалог са ставом да се неправославни врате православљу а да при том нема колико толико јасног одговора како тај повратак треба изгледа, шта конкретно треба да подразумева или бар каква су очекивања? У том смислу је јасније шта се одбацује и шта се не прихвата, од онога шта је прихватљиво или дозвољено. Опростите, није ми намера да полемишем већ само износим питања и дилеме које имам и веома се радујем сваком Вашем одговору.

 

Нажалост, православна еклисиологија још није јасно и саборски дефинисала свој однос према неправославним хришћанима. Сабор на Криту са својим, морам да кажем прилично исхитрено и несрећно састављеним документом о односу према ”хришћанском свету” само је отворио низ питања која траже одговоре. То не значи да Православна Црква тек треба нешто да научи. Саборске дефиниције и догмати нису нешто што Црква пре тога не познаје и онда када се они донесу постаје свесна тих истина. Ми не говоримо о еволуцији догме као римокатолици. Дух Свети је апостолској Цркви удахнуо пуноћу знања и у Духу Светоме светитељи су свако на свој начин већ више пута изражавали свој однос према одвојеној браћи, одбацујући њихова погрешна учења, али љубећи њих као позвану браћу у Христу.

Не постоји неко експресно решење овог проблема јер проблем дубоког раскола између Православне Цркве и римокатолика није само у неким догматским дефиницијама или у разумевању улоге папе. Много већи проблем, барем за мене су понекад суштински различити начина поимања спасења, покајања, греха и вечног живота у Христу. Основне поставке делимо али у Средњем веку толико је много ушло људских предања у све аспекте римокатоличког живота да Православна Црква не препознаје римокатоличанство као аутентичан израз вере у Христа. То није само питање културних и цивилизацијских разлика. Оне су постојале и пре раскола који је формализован у 11. и запечаћен у 13. веку. Тренутно је у току дијалог о разумевању суштинских основа еклисиологије и последњи документ из Тернија састављен је толико политички коректно да није проблематичан за православне, али само у једној тачки стоји да Римокатоличка црква има своје другачије поимање папског примата. САМО то, а то је заправо и суштина разлике у нашим еклисиологијама. Папа за римокатоличанство није само први међу једнакима, није само онај ”који председава у љубави”, па чак ни врховни арбитер и ауторитет у питањима вере који ”по себи, а не по сагласности Цркве не може да погреши” у догматским питањима. Папа је суштински темељ јединства, угаони камен римокатоичанства. Без папе римокатоличка Црква је незамислива јер је занемарено древно православно веровање да је свака помесна Црква са својим епископом истовремено и цела Католичанска Црква и да Црква без папе може да постоји као што може да постоји и без цариградског или московског патријарха. За римокатоличанство Црква је пре свега societas друштво на челу са папом и епископима који су у заједници са њим. Заједница са римским епископом је кључни елемент јединства Цркве. Ми то имамо такође на нивоу епархије (где сви клирици и верници морају да буду у заједници са епископом) и на помесном нивоу (где сви епископи једне области треба да буду у сагласности са првим и он са њима). Овај принцип је утемељен на евхаристијском принципу где само један служи и приноси, а остали му саслужују и један (епископ или од њега постављени свештеник) икона је Христова на том евхаристијском скупу. Међутим, на васељенском нивоу такав принцип никада није постојао ни на истоку ни на западу у древна времена. На западу се развио, нарочито одвајањем од Ромејског царства и постепеним отуђењем од Цркве на Истоку. Овај процес је почео још од петог века, распадом Западног римског царства и јачањем римског трона као јединог апостолског седишта на Западу преплављеног варварима. Процес је заокружен Првим Ватиканским Сабором 1868. године када је проглашено учење о ”незаблудивости римског епископа (када учи о питањима вере)”. 

По некој логици, посебно јединства Цркве на епархијском и помесном нивоу било би логично да се јединство Цркве на васељенском плану манифестује у јединству са једним Епископом као видљивом структуром. Али у Православљу увек је преовладавало схватање да се Црква манифестује као Тело Христово у свакој Литургији коју служи Епископ са својим презвитерима и верним народом. Црква није слика земаљског царства које мора да има свог цара. Када су древни Јевреји у време пророка Самуила тражили да им постави цара, он им је рекао: Шта ће вам цар када имате Бога. Овај концепт Бога који истовремено и влада и служи свом народу је концепт наше Цркве. Као што холографска фотографија као целина чува целовиту 3Д слику неког предмета тако и сваки делић те холографске фотографије чува лик целог предмета. Ово је јако нелогично за нашу овоземаљску логику, али Црква није од овога света, она је Тело Христово ”које се дели али не раздељује”, она је присуство Духа Светога који је цео присутан у свакој црквеној тајни. Прихватање било каквог модела свехришћанског ауторитета као кључног елемента евхаристијског јединства Цркве значило би заправо најпростије речено да глава Цркве више није Христос. И то је главни проблем у схватању јединства Цркве и уопште природе Цркве код нас и код римокатолика.

За разлику од римокатолика који имају врло јасно разрађену теорију екуменизма, која је различита од Женевске, протестантске, у тзв. Светском савезу цркава (теорија грана итд), Православна Црква нема такву теорију, не зато што је у том погледу инфериорна или што презире друге, већ зато што вековима наша Црква живи са отачком свешћу да постоји само Једна Света Саборна и Апостолска Црква и било каква идеја ”помирења цркава” или ”васпостављање јединства цркава” нам је страна. Збивања од почетка 20века када се активно говори о овим темама представљају лутање по земљи недођији синкретистичког екуменизма који води у ћорсокак. Оци само говоре о повратку оних који су залутали у окриље Католичанске Цркве и сви досадашњи покушаји ”васпостављања јединства” као да јединство Цркве не постоји, доживели су фијаско, посебно Лионски и Флорентински сабори. Другим речима, одвојени хришћани треба да одбаце своја погрешна учења и врате се у јединство Цркве, не тако што ће аплицирати за признање од православних, већ тако што ће их пуноћа Православне Цркве препознати као део свога тела, као што су некада били. Тако је са обраћеницима који се враћају у Православље, они бивају препознати као део Тела Христовога и евхаристијски учествују у њему. Одсуство евхаристијског јединства са неправославнима је кључни показатељ да наша Црква не препознаје римокатолике, протестанте, дохалкидонце и др. као органске удове Цркве Христове. Ми ценимо оно што су они сачували од свог древног предања, поштујемо их и волимо као браћу позвану да са нама заједничаре у трпези Господњој у вечности, препознајемо извесне духовне дарове, али у њима не видимо лик Христа Сведржитеља сачуван у потпуности. Најбољи пример јесте чињеница да православни тешко могу да се моле пред барокним иконама римокатоличким, не због уметничког укуса или навике, већ зато што једноставно не препознајемо лик нашег Спаситеља. Чињеница да све више људи из ових ”цркава” препознаје у Православној Цркви, и поред наших бројних овоземаљских слабости, Цркву Христову, охрабрује. Ми од њих не тражимо да се ОДРЕКНУ СЕБЕ, већ да се ВРАТЕ СЕБИ, што је велика разлика. То не значи прихватање византијских литургијских и уметничких модела као јединог мерила, већ повратак сопственом предању које код њих и те како постоји и није сасвим изгубљено. Сви црквено-дипломатски покушаји тражења јединства на минимуму усаглашених ставова осуђени су на неуспех у самом почетку. Јединство Цркве је дело Духа Светога, а не умешности црквене дипломатије. 

Не треба сметнути са ума и чињеницу да и ми ако хоћемо да препознамо повратак наше браће свом православном предању морамо да надиђемо и наше ограничености и још често постојеће уверење да јединство подразумева једнообразност. Древна Црква првог миленијума била је и те како разнообразна и литургијски и богословски. Иста вера у Христа изражавана је на различите начине али смо једни друге препознавали као једну Цркву. Ових дана читам леп текст Св. Јована Шангајског о поштовању западних светитеља у Православној Цркви. Он је био дубоко свестан да Православље у земаљама западне традиције не може да се проповеда без понирања у дубину аутентичног духовног предања православног Запада. Веома леп текст. Ко може да разуме руски, најтоплије га препоручујем http://likorg.ru/post/o-pochitanii-svyatyh-prosiyavshih-na-zapade-svyatitel-ioann-maksimovich-doklad-arhiereyskomu-sinodu-1952-goda 

Закључујући ово размишљање, могу да кажем да на известан начин пут ка повратку неправославних у Католичанску Цркву подразумева обострани труд, и њихов и наш. Њихов да се врате својим православним коренима и дају им израз у данашњем свету и времену, а наш да останемо отворени за друге, за лепоту православне традиције Запада и да не затварамо нашу Цркву у уске оквире ригидног конфесионализма, псевдо-зилотизма али истовремено да не разграђујемо отачка предања исто тако неразумним синкретистичким екуменизмом. Највише што можемо да учинимо за нашу одвојену браћу јесте да живимо достојно предања наших отаца, Источних и Западних, истинујући у љубави.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Marjanovic рече

Ево овде имамо нпр. конкретан предлог који је заступао професор А.В. Карташев у тексту "Уједињење цркава у светлу историје". Да ли је могуће овакво решење:

 

Да више не бисмо узалуд трошили речи о уједињењу цркава, ево шта треба да урадимо.

            Протестанти не треба да се врате произвољно измишљеној него  историјски аутентичној, некадашњој древној цркви са свештенством апостолског прејемства, са свим тајнама, с пуноћом живог предања, с поштовањем светих и Богомајке. Под овим условима православна црква мора са њима да се уједини и у исто време мора да им да право на посебну врсту њиховог богословља и благочашћа: на њихово одушевљење учењем о спасењу вером, њихов пијетет према библијској речи Божијој, морал њиховог благочашћа, њихово оскудно скромно богослужење, на њихову слободу од култа светих моштију и икона које они немају, али уз чврсту обавезу да ни сенка од њиховог ранијег непријатељства према нашем поштовању икона, поштовању светих и Богомајке код њих неће остати. Иначе нема савеза љубави и нема једне цркве. Подразумева се да протестанти морају да схвате и прихвате саме догмате о светима и иконама. Али ми не смемо да насрћемо на њихове уобичајене форме култа. Морају бити признати разни типови васељенске цркве који су се фактички искристализовали у историји. Наш грчко-словенски тип није нешто што је обавезно за све.

            Римокатолици су дужни да се, ради обнављања заједничке древно-црквене љубави, одрекну само једног: универзализма папске власти, али не и ње саме. А православна црква треба да призна све њихове нове догмате као теолохумене. Римско папство је до те мере дубоко и органски повезано са структуром, са историјом, са целокупним животом и целокупним благочашћем латинске цркве да кад бисмо тражили његово укидање то би било као да насрћемо на целокупну мистику латинског црквеног благочашћа. Нама, припадницима источне Цркве, то изгледа као неблагочестива старопротестантска озлојеђеност.

           Ми морамо да схватимо благочастивост римокатолика, његову еклисиолошку мистику у којој папа представља персонификацију срца цркве. »ија груба рука би могла да ишчупа из срца западне браће овај нежни цветић њихове љубави према цркви? То је њихов модел црквене мистике, без њега се нарушава жива целина. Они другачије не могу, не умеју да воде црквени живот. И православна црква треба да призна папство у границама римске цркве. Не само као првог по части међу аутокефалним патријарсима (то је елементарно) него и као мистичког папу за Латине, као особени монархијски орган црквене непогрешивости који се по њиховој латинској вери налази и изнад сабора. Међутим, све то важи само у границама римске патријаршије, премда распрострањене по целој земаљској кугли, али која не обухвата све цркве. Све друге католичанске цркве, с обзиром на то да немају потребу ни историјски ни мистички за таквим апсолутним црквеним монархом, као на пример, православне и друге цркве Истока и Запада, треба да остану у васељенском савезу љубави и једноверја с римском црквом, која ће бити папска на локалном нивоу. Ми разумемо да папа који је ограничен у квантитативном смислу, иако је неизмењив у квалитативном за римокатолика представља нонсенс. Али, шта да се ради? Морамо да изменимо своје навике мишљења ради Истине и ради подвига љубави васељенског јединства цркве. А православна црква, у том случају, треба да призна и учење о иммацулата цонцептио, и о чистилишту, и о филиокве као њене теологумене. При чему филиокве у богослужбеној употреби не треба да се чита у Никео-Цариградском символу, чак ни у латинском, у знак древноцрквеног јединства, и ради љубави и мира.

            Само би ови услови за уједињење цркава, по нашем мишљењу, били нормални и логично сврсисходни за реално померање с места питања које нам се сад чини неразрешиво.

http://www.verujem.org/teologija/kartasov.htm

Уз искрено поштовање Карташова, мени овај предлог "помирења цркава" изгледа исувише теоретски, дипломатски, као својеврстан "Дејтонски споразум" у стилу "и вук сит и овце на броју". Наравно, не делим ригидни став псевдозилота који, како сам већ рекао истинују али без љубави, међутим, ово је више пут ка некој мирној коегзистенцији. Римокатолици су од Јована Павла II развили "теорију о два плућна крила" која представља неку матрицу њиховог разумевања како може да се оствари јединство са православним хришћанима, а да ниједна страна не изгуби своју посебност и аутентичност. На западу би и даље вредила сва њихова досадашња учења и предања, као и њихово разумевање улоге папе. Исток би задржао све своје традиције и организацију Цркве са патријаршијама, са приматом Васељенског патријарха као првог међу једнаким. Једино што је потребно, ЈЕДИНО, јесте да Исток заправо призна да западна традиција данас представља аутентични наставак древне Цркве Запада и да римокатолике не сматра ни за јеретике ни за расколнике. Опет напомињем, ово би била нека врста политичке уније, варијација унијатизма. Сетимо се, православнима који су прихватали унију (најчешће под политичком присилом) било је дозвољено да задрже све своје литургијске и богословске обичаја, свој календар, једино да признају папу као врховног поглавара, који ће им заузврат дати пуну аутономију да организују свој живот по својој традицији. У почетку то није изгледало много опасно, али с временом унијатски свештеници и епископи су завршавали школе у Риму и постепено прихватали римокатоличку теологију. Данас они чак и споља немају изглед Православне Цркве, а по духу су заправо ни православни ни латини. Унијатизам је једна од најтрагичнијих епизода историје Цркве и показује да је Рим спреман у почетку да све прихвати за признање врховног ауторитета папе, а потом, спонтано, све се мења и унијатске цркве данас су камен спотицања у дијалогу са римокатолицима. Теорија два плућна крила је само варијација на исту тему и морам да кажем да има исти циљ. Уз поштовање оних искрених римокатолика који верују да је Православна Црква барем исто толико Црква као и њихова, већина римокатоличких богослова и епископа Православље сматра петрифицираном црквом, која је застала у времену, нешто слично као дохалкидонске цркве које нису прихватиле Халкидон и остале су на претхалкидонском нивоу богословља. 

Мени су овакве теорије "сједињења" јако жалосне јер по правилу не само да неће довести до сједињења римокатолика са нашом Црквом, што неки наши богослови и даље верују, већ ће произвести унутрашња цепања у телу Православне Цркве јер пуноћа Цркве једноставно не може да прихвати непотпун лик Христов као Христову икону. Понављам, то не значи да неправославне треба мрзети (не дао Бог), нити да су они осуђени на вечне муке самим тим што немају православну веру (ко може да уђе у судове Божије). Једино што знамо засигурно јесте да православна вера и етос који почива на њој чувају пуноћу лепоте лика Христовог и онима који мисле и живе православно омогућава да задобију пуноћу заједнице у Христу. Зато радије не говорим о онима у Цркви и ван Цркве, већ о томе да је ЦРКВА ЈЕДНА И ЈЕДИНА КАТОЛИЧАНСКА која почива на православној вери и предању, али у коју су позвани не само остали хришћани, већ и нехришћани и која је радионица спасења васцеле твари на путу ка вечности. Колико они који нису у евхаристијском јединству са нама учествују у даровима Светог Духа који долазе само од Цркве и бивају само кроз Цркву не можемо да знамо и није наше да судимо. Али наше је да не прекорачујемо границе вере која нам је остављена и да је сведочимо својим животом истинујући у љубави.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 3/12/2017 at 22:33, Биљана 1234 рече

Оче Саво,

како да се поставимо према селективномпраштању? Чујем понекад реченицу :`Ја јој/му не могу опростити, нек јој/му Господ опрости..

Чак чујем и реченицу: Грана која не доноси добар род, сече се.

А онда ,  људи који су били врло блиски, ево не говоре више...не контактирају

Некако ми се чини, што смо ближи једни другима, што се више откривамо, тако и помисли крећу...најближи будемо са особама кад откријемо део свога срца који још није очишћен. Ма о како високој духовној реалности били, једноставно, откријемо кроз разговор или ћутање, наше слабости.

Можда се баш зато уздамо у Божију милост, јер Господ срца наша зна.

Шта мислите оче Саво о селактивном праштању, у ове дане поста.

Селективно праштање није праштање, јер је љубав у Христу безусловна. Господ безусловно љуби сваког човека и васцелу творевину. Нема тога да он једне више или мање воли. Када говоримо да "Бог кажњава" морамо да имамо у виду да ми пројектујемо сопствену палу природу на Бога. Условно то се може рећи у педагошком смислу, али се најчешће погрешно разуме. Не кажњава нас Бог, већ ми сами себе тако што затварамо своје срце пред Богом и пред ближњим. Колико отворимо себе за ближње, праштајући им и саосећајући са њима у њиховом посрнућу и паду, толико смо се отворили за деловање Божије у нашем срцу, толико смо заживели евхаристијски. Исто тако Бог прашта не на начин како ми људи праштамо. Ми најчешће ово разумемо тако што онај који нам је погрешио мора да принесе неку врсту жртве, извињења који ће умирити нашу љутњу или гнев. Неки западни богослови, као Анселмо Кентерберијски ову теорију су богохулно пренели и на Бога па говоре о греху као задовољењу увређеног Божијег достојанства, или о покајању као приношењу које треба да задовољи Божије милосрђе и правду. Ово су бесмислице и фалсификовање лика Божијег и зато читава духовност која почива на овим тезама нема ништа заједничко са аутентичном вером Цркве. Бог прашта као милосрдни отац у причи о блудном сину. Он не чека на трону да му син принесе покајање и прими "заслужену" казну, већ чим види у даљини свог заблуделог сина који је кренуо очинском дому, он му трчи у загрљај и даје знаке синовског достојанства. Покајање зато није приношење жртве којом умилостивљујемо Божију правду и заслужујемо његов опроштај, већ отварање нашег срца у дубоком покајању (преумљењу) тј. спознаји свога пада и жељи да се вратимо Богу свим умом, срцем и душом својом. Зато опроштај не зависи од Бога, чија је љубав безусловна, већ пре свега од нас тј. колико смо себе отворили да примимо Божију благодат у своје срце и заживимо евхаристијски са ближњим препознајући у њима лик Божији и нашу вечну сабраћу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 18 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Истинско познање јесте једино лично познање Бога

Неизмерно благодарим на појашњењу, оче! :naklon:

С нами Бог!

 

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 21 часа, grigorije22 рече

.... E, sada, sto se tice licnosti to je vrlo zanimljivo posto moderna nauka pokazuje da cak i neki insekti poseduju licnost, a da ne govorimo za pse,konje ili delfine. U jevrejskom originalu se koristi ista rec za dah koji je udahnut coveku i ono sto imaju zivotinje nismat hajim. Ono sto sam uspeo da nadjem na internetu je da teolozi i svestenici uglavnom odgovaraju da mi ne znamo sta se desava sa zivotinjom kada ugine, da li postoji neki nematerjalni deo koji nadzivljava telesnu smrt. Ako postoji to je bitno drugacijeg kvaliteta od ljudske duse. Sveti Teofan Zatvornik je pisao o mogucnosti da je Bog stvorio neku opstu dusu u koju se utapaju sve zivotinje nakon telesne smrti. Neke druge teorije kazu da se mozda ono sto ostane nakon telesne smrti ljubimca sjedinjuje sa ljudskom besmrtnom dusom i tako ceka vaskrsenje i preobrazenje.

Када говоримо већ о односу према животињама у Православној Цркви, желео бих да поделим са читаоцима форума два линка за текстове (један на руском, други на енглеском) са лепим поукама и још лепшим сликама. Придодајем и једну нашу, дечанску фотографију од пре пар дана - наш економ о. Данило са јагњетом које је невиђена маза:)

http://pravlife.org/content/afonskie-svyatye-o-pravilnom-otnoshenii-k-zhivotnym

http://orthodoxyandanimals.tumblr.com/ 

 

IMG_2478.JPG

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 9/3/2017 at 23:38, Архимандрит Сава Јањић рече

Метохија је заиста предивна. Ове предивне сцене снимљене близу Осојана сјајна су инспирација за сваког сликара. Ако још нешто снимимо поставићу. Доснимио сам Рахмањина. Мало је меланхолично али некако ми одговара целој ситуацији. На Хвосну (северном делу Метохије) су исписане најлепше странице српске историје у Средњем веку. Данас је остало само мало Срба. 

Hvala vam jos jednom oce Savo sto ste snimili. Radim jednu dijagonalnu kompoziciju (0:29), moze se uporediti sa vektorom (u matematickoj terminologiji). Kada dijagonale cine strukturni princip kompozicije u slici, njena funkcija obicno istice dramu, pokret ili dubinu, dakle oba (drama, pokret) i tri dimenzije (dubina), tako da Rahmanjin ziasta odgovara - i jednoj centralnoj verziji linearne perspektive. Dakle, radim dve verzije. Jasno je da sve prostorno iskustvo - i iskukstvo gledanja - u velikoj meri zavisi od uloge posmatraca u odnosu na prostor slike, jer iako ste kao snimatelj mogli da se krecete i snimate iz razlicitih uglova, imam kljuc da kodiram ugao gledanja u slici. To je put koji ste prikazali  direktno s prednje strane i na nivou oka posmatraca (frontalni pogled), cini da smo zagledani na istom nivou kao sto je u centralnoj perspektivi, gde horizont linija uvek se poklapa sa visinom ociju posmatraca (0:25), taj put je ono sto zovu Toskana. Zaista predivna Metohija. Pomalo izgleda kao iz pticije perspektive, gleda se pravo iz povisenog polozaja, kao da ste snimali iz automobila. Oce moje poruke su osvezenje ove svakodnevnice na temi. Svako vam dobro.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Хвала Вам, оче Саво, на одговорима!

Опростите на честим питањима, али замолићу Вас још да прокоментаришете, нешто другачији од  претходног, али врло конкретан став о. Данијела Сисојева  везан за повратак неправославних хришћана православљу. Реч је о тексту   Ex Oriente Lux или наш одговор Ватикану где се говори о обнови  Православне цркве Запада и постављању православног римског епископа тј. православног папе. Издвојио сам посебно интересансте делове:

Цитат

Најсилнији удар непријатељу свакако би био постављање православног епископа на данас празну римску катедру, јер садашњи јеретички римски првосвештеник не може бити апостолски наследник древне Римске катедре. За то се моле Господу свети апостоли Петар и Павле, и сви безбројни свети, који су собом украсили ту прекрасну Цркву. Могу нам рећи да су то снови, али Богу је све могуће. И ако хришћани ипак реше да испуне Његове заповести (Мт. 28, 19), Сам Сведржитељ ће уништити све препреке на њиховим путевима.

Цитат

 

Ко реално може извршити то највеће дело обнове древне апостолске Цркве? Код нас нема канона који то регулишу. Идеално би било обновити Цркву на Васељенском Сабору, али то је на жалост тешко изводљиво. У принципу право на обнављање Цркве превасходно припада Цркви – Мајци, али пошто је Римска Црква апостолског порекла, та могућност је искључена (уколико се, наравно, за то не побрине Мајка свих Цркава – Црква Јерусалимска). Често је отпале или уништене Цркве обнављала Црква Константинопољска (на пример, Александријску и Албанску Цркву), али тог права није лишена ниједна друга законита помесна Црква (поменимо да су Антиохијска и Александријска Црква установиле јерархију на Кипру). Чини нам се да би посебну улогу у томе могла да одигра наша Руска Црква. По речима св. Теофана Затворника, Руска Црква је Промислом Божијим постављена на место отпале Римске Цркве, па би било добро да она и оживи ту грану на чије место је накалемљена.

Поменућемо да је Римску Цркву неопходно обновити управо као саму Древну Цркву Запада, са свим правима која су јој дата на Васељенским Саборима, а не створити некаквог римског викара с титулом "Апрелевский". Само у том случају Римска Црква би могла да постане центар гравитације свих здравих сила међу западним хришћанима.

 

http://na-putu-za-emaus.blogspot.rs/2008/12/ex-oriente-lux.html

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Када говоримо већ о односу према животињама у Православној Цркви, желео бих да поделим са читаоцима форума два линка за текстове (један на руском, други на енглеском) са лепим поукама и још лепшим сликама. Придодајем и једну нашу, дечанску фотографију од пре пар дана - наш економ о. Данило са јагњетом које је невиђена маза:)

http://pravlife.org/content/afonskie-svyatye-o-pravilnom-otnoshenii-k-zhivotnym

http://orthodoxyandanimals.tumblr.com/ 

 

IMG_2478.JPG

Sta tek reci na ovo? Da li ovaj jaguar dotice vecnost u zajednici sa ovim covekom?

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Апропо приче о животињама и личности;

са веселог Запада :) :

 

http://mondo.rs/a991350/Info/Svet/Sud-u-Njujorku-odlucuje-da-li-je-simpanza-licnost.html;sid=mVVmZ54McOICb

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      6 септембра, 2021 
      Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе.
      Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то.

      Фото: Принтскрин/Митрополија
      Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО.
      Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите.
      Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце.
      И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине.
      Велибор Марковић
      Извор: 
       
      Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал
      ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]  
    • Од Ромејац,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
      Извор
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.

       
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Током пожара у Северној Евији, чудо је спасило Свети манастир Светог Давида, ватрогасце и три монаха који су остали унутра. Монаси манастира навели су да је ватра дошла до зидова манастира, али Бог је био ту да га заштити!

       
      Ситуација је била критична у манастиру Светог Давида на језеру Евиа, где је пламен долазио до његових капија. Пламен је био огроман и према процени ватрогасне службе достизао чак 80 метара, док неприступачност терена спречавао ватрогасце да се приближе ватри.
      У изјави за грчку Православну агенцију (Ορθοδοξια) монаси манастира навели су да је ватра “лизала” зидове манастира. У међувремену, непрекидни пожари круже око села Палеохори и Каламоуди, приморавајући ватрогасне бригаде да воде одвојене битке, како би спречиле већу штету. Али чудом је пламен престао у дворишту манастира и историјски манастир је остао нетакнут.
      Вест је потврдио и заменик регионалног гувернера, господин Воурданос, који је изјавио да су оштећене само мале цркве које се налазе око манастира.
      Раније је монасима и онима који су пожурили да помогну да га пожар не уништи, наређено да се евакуишу. Монаси и ходочасници су понели са собом свете мошти, свете иконе и уклонили се из манастира по упутствима надлежних органа, док су три монаха одбила евакуацију и заједно са ватрогасцима остала у манастиру.
      Игуман Гаврило у очају је изјавио да је манастир препуштен на милост Божију, али је апеловао на све вернике да се моле: “Манастир Светог Давида је духовна лука у који долазе хиљаде ходочасника. Када су сви ти људи били обавештени, они су се молили Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и чудо се догодило… Иако су огромне ватре спалиле све око манастира, а манастир је у овом тренутку нетакнут.”
      Игуман манастира Светог Давида, архимандрит Гаврило, разговарао је у среду ујутру са Атинском новинском агенцијом, где је изјавио:
      “Гушили смо се у диму. Видели смо само дим који је долазио према нама. Од браће која стижу у манастир сазнавали смо вести о местима докле је ватра стигла. Молили смо се да Богородица и свети старац заштите манастир од пожара који уништава све. Ватра је спалила све око манастира. Ипак, наши светитељи су заштитили манастир од уништења. Милошћу Божијом, манастир је спашен, али ми је жао што морам да кажем да нисмо имали никакве помоћи. Није било координације, није било довољно ватрогасаца. Неки људи су хтели да манастир изгори, не знам шта да кажем. Изашао сам из манастира у последњи час са још два монаха и два ватрогасца који су се такође евакуисали, јер је ситуација постајала све опаснија. Ватра је неконтролисано горела а да је нико није зауставио. Говоримо о великој боровој шуми која је изгорела. Имали смо бескрајне телефонске позиве и ништа се није догодило.” Међутим, иако су људи напустили манастир, Бог је био ту да га заштити!
      Митрополит Халкиски г. Хризостомос је изјавио да је ситуација била ван контроле. Такође је напоменуо да су многе цркве и многе куће запаљене, док је за оне који су изгубили своје домове, митрополит нагласио да ће бити збринути у хостелу Светог Јована Руског у Прокопима, али и у шаторима ако је потребно.
      Три ватрогасца који су учествовали у гашењу пожара у манастиру превезени су са опекотинама у оближњи Дом здравља.
      У исто време, на многе путеве и пролазе, који су водили од језера до манастира, срушили су се изгорели стубови, каблови за напајање, изгорела стабла и нису дозвољавала возилима ватрогасне јединице да се крећу по том подручју.
      Почела су да дејствују и три ватрогасна авиона (канадера), заједно са хеликоптером, који су се налазили у том подручју. Међутим, сва вода коју су избацивали авиони испаравала је услед врелине пре него што би додирнула тло. Борбу са пламеном водио је и велики руски ватрогасни авион Бериев-200, који је избачен из “битке” када је оштетио мотор током лета док је помагао копненим снагама у гашењу пожара на Евији. Његови пилоти, како преноси ЕРТ, успели су да га безбедно спусте на аеродром Елефсина.
      Према саопштењу гувернера Централне Грчке Фаниса Спаноса, „ватрогасци, полиција, добровољци, шумарски службеници, окружни и општински службеници уложили су надљудске напоре током целе ноћи да обуздају пламен. Настављамо свим снагама, јер је пред нама дуг и тежак пут “.
      У међувремену, агонија за становнике Северне Евије се наставља други дан заредом, где катастрофални пожари несконтролисано бесне и настављају своје ширење. Координациони центар издао је наређење за евакуацију многих насеља, што је такође најавио заменик министра цивилне заштите, господин Никос Хардалиас, током свог брифинга. Ватрогасна возила су заробљена у разним местима, а канадери и хеликоптер настављају да испуштају тоне воде, али фронтова има много. Позиви за помоћ авионом или копном су стални. Наредба о евакуацији такође је издата за село Коуркоулои. Тамо је пламен, међутим, окружио село и заробио у њему и ватрогасце и становнике, који траже излаз како би могли да се евакуишу.
      Неједнака битка са пламеном наставља се и у многим деловима Грчке. Пожар прети и предграђу Атине. Главни фронтови који се не могу контролисати постоје и данас, 5. августа, како у Северној Евији, тако и у Древној Олимпији, где су ватрогасци током целе ноћи улагали надљудске напоре да спрече да се ватра приближи археолошком налазишту, док је тамошњи храм изгорео.
      Манастир Светог Давида у Евији је био и дом чувеног старца из 20. века Светог Јакова из Евије који је канонизован крајем 2017.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...