Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

Оче Саво,

како да се поставимо према селективномпраштању? Чујем понекад реченицу :`Ја јој/му не могу опростити, нек јој/му Господ опрости..

Чак чујем и реченицу: Грана која не доноси добар род, сече се.

А онда ,  људи који су били врло блиски, ево не говоре више...не контактирају

Некако ми се чини, што смо ближи једни другима, што се више откривамо, тако и помисли крећу...најближи будемо са особама кад откријемо део свога срца који још није очишћен. Ма о како високој духовној реалности били, једноставно, откријемо кроз разговор или ћутање, наше слабости.

Можда се баш зато уздамо у Божију милост, јер Господ срца наша зна.

Шта мислите оче Саво о селактивном праштању, у ове дане поста.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 1/31/2017 at 21:58, Архимандрит Сава Јањић рече

Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква.

Оче, имам једно питање у вези са повратком Цркви оних који нису православни (нпр. западних хришћана)

Шта би конкретније значио повратак оних који су неправославни Цркви? Јасно је нпр. шта римокатолици очекују од Православне цркве да би се јединство остварило и такви примери  тзв. Источне католичке цркве, историјски је познато и шта значи реформације цркве (у случају протестантизма),  али шта све треба да подразумева повратак православљу нпр. Римокатоличке, Анликанске цркве или Евангелистичке цркве конкретно? Који тип литургије треба да служе и како она треба да изгледа, какав статус би имали (аутономан, аутокефалан...), како треба да изгледају њихови храмови, празници, календари, свештенство, епископи, црквена дисциплина?  Шта треба да одбаце, шта да задрже, шта да уведу или врате?

Понекад се нпр. говори да Римска црква треба да се врати православљу тј. својој традицији од пре 1054. године и ту се обично мисли на одбацивање појединих учења (филиокве, улога папе...) или пак у случају протестаната нпр. прихватање предања, традиције, одлука Васељенских сабора, иконопоштовање...и то је јасно, али шта треба да значи повратак неправославних у крило Цркве у свему осталом?

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 3/12/2017 at 18:09, grigorije22 рече

Prema Artemijevim sledbenicima samo Pravoslavci mogu da budu dobri.

"хороепископ Наум" https://www.youtube.com/watch?v=CwhTln-KiOw

Ово је веома важна тема. Слушајући мог некадашњег сабрата Наума (сада Горана Мирковића, следбеника секте Артемијеваца) све више разумем да њихово схватање Православља и уопште Христа, иако споља изгледа као ревновање, заправо дубоко удаљује од дубине истине коју нам је Господ открио. Као и у многим јересима код псевдо-зилота погрешно схватање облачи се у благочестиве форме и чак поседује неку посебну "харизму" која привлачи оне који нису утврђени у вери. Највећи проблем зашто је идеологија оних који не ревнују по разуму погрешна јесте управо у томе што је она увек помешана са елементима истине. Много тога што је речено у беседи Г.М. је тачно, али су закључци редовно погрешни. 

Кључни став Г.М. јесте да нема добрих дела без праве вере у Бога. И апостол нам каже у  Рим 14.22-23 "Ти имаш вјеру? Имај је сам за себе пред Богом. Блажен је онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро. А који сумња осуђен је ако једе, јер не чини по вјери: а све што није од вјере гријех је." Ове последње речи заправо су један од кључних ставова Апостола Павла. Св. о. Јустин каже у тумачењу посланице Римаљнима на овом месту "Све што није од Богочовека и по Богочовеку (Христу) грех је". Али ове речи треба разумети исправно, а не сводити их поједностављено на тезу "само добра дела оних који имају православну веру су богоугодна". Овде опет треба да кажемо да Богу нису потребна наша дела, ми ништа њему не можемо ни придодати ни одузети. Нас не спасавају добра дела (сама по себи) као што нас не осуђују лоша дела (сама по себи). Човек се не може свести на своја дела, посебно она која само споља видимо, а не видимо читаву дубину душе сваког човека. Свођење хришћанског живота на добра дела која нас оправдавају пред Богом, довело је учитеље протестантизма до друге крајности и става да је само вера важна и да дела немају никаквог смисла. У ову бескрајну дискусију између римокатолика и протестаната православни се никада нису укључивали јер оба става почивају на основама које су суштински стране нашој Цркви. Римокатолици полазе од чињенице да Бог суди по добрим делима. Грех је увреда Божијег достојанства и уводи човека у неблагодатно стање. Да би изашао из таквог стања потребна су дела покајања и ако их човек за живота не принесе Богу и "задовољи његово увређено достојанство" мораће да прође кроз очистилачки огањ пургаторија, где треба да се мучи неко време да би окајао своје грехе и тек онда био припуштен Господу. Протестанти су, саблажњени злоупотребама и погрешним схватањем греха и спасења код римокатолика, наглашавали да нас спасава вера у Христа који нас је већ спасао. Христос је својом жртвом на крсту победио силу смрти и наше је да вером прихватимо Христа као свог Спаситеља и ми постајемо саучесници његовог спасења. Оба приступа имају елементе истине, али завршавају у лавиринту плотског умовања које је изнедрило две различите "теорије спасења" које и многи православни прихватају здраво за готово. Православни светитељи који су упознали Бога као живог Бога не размишљају у категоријама дела или недела, већ опитно доживљавају и грех и покајање и спасење и знају да се Бог не може сместити у човечије оквире.

Заправо Христос нас је заиста спасао својом жртвом, све људе. Својим васкрсењем победио је силу смрти, а вазневши се Богу Оцу с десне стране учинио је да наша природа добије достојанство које приличи само Богу. Али ми не можемо прихватити Христа као свог Спаситеља без прихватања најпре Христа као Богочовека и јединог спаситеља и то не само нашим вером нашег ума, већ и својим делатним животом. Зато у Христу умиремо старом човеку и рађамо се као нови човек, постајемо његови сателсници и сакрвници, у Цркви евхаристијски (светотајински) постајемо нова твар и постајемо "причасници божанске природе (тј. божанског живота)" уп. 1 Пет 1.4. Зато нема вере без дела нити дела без вере. Али какве вере? О каквој се вери овде говори? Без сумње мисли се и једино може да се мисли на веру да је Бог постао човек и победио смрт и да једини живот имамо у Христу Исусу. Православна Црква, Црква Христова, чува пуноћу ове истине и пуноћу лепоте иконе Христа Спаситеља. Православна вера нас, међутим, не спасава аутоматски јер многи светитељи нису ни познавали догматска учења Цркве али их је учио Дух Свети и они су учили не високоумним речима, већ показивањем силе и Духа како говори ап. Павле у 1. Коринћанима. Исповедање вере се не заснива на количини знања о правој вери и свим правилима, већ се пројављује у томе колико у нама делује Дух Свети, колико смо Бога видели и познали у Духу Светоме. Све остало су трице и кучине, информације које се складиште у мозгу у чудесној интеракцији неурона, али све је то хемија и после телесне смрти све што није Духом Светим окађено и Христом познато одлази у прах и нестаје. Других ћемо се сећати само онолико колико смо их у Христу заволели и Богу ћемо бити блиски само онолико колико нас је Бог у Христу познао и Духом Светим осенио.

Свођење православне вере на вероисповедање, а притом занемарујући суштину вере да она не постоји ван Цркве и да је Црква евхаристијска заједница, сабор неба и земље суштински је проблем наших несрећних псевдозилота. Они верују у неку Цркву која је Црква чистих и савршених, а још од најранијих времена Црква је јасно показала одбацујући заблуде Новацијана, катара, да Црква не почива на морализму. Васцела твар је позвана да постане Црква и у Цркви као радионици спасења да задобије вечно постојање. Православна Црква јесте Једна и Једина Света Саборна Апостолска Црква и остале заједнице од нас одвојених хришћана само учествују у тајни Цркве по оној мери у којој су сачували аутентичност апостолске вере. Неки су сачували више, неки мање, а још даље су они који ни не познају Христа као Спаситеља и који и сами будући позвани да буду Црква само у обрисима познају неке елементе истине коју је Господ узидао у логосност васцеле твари. Што је човек даље од Христа, даље је од вечног живота, али не смемо заборавити да Христос сваког човека позива на вечни живот и да је и Јеврејима показивао да сама чињеница да су изабрани народ и да имају веру Бога не значи да није немогуће да га препознају. Они га нису препознали и распели су га јер није одговарао њиховој представи о Богу и схватању Закона Божијег кога су помешали са својим предањима. Христос је показао да Бог не може да се сведе у оквире закона, већ да је изван закон и сам је он Закон, закон љубави. У примеру милостивог Самарјанина понајбоље можемо да видимо како Господ прима дело једног презреног за тадашње Јевреје јеретика и наводи га као пример љубави према ближњем, а истовремено у бројним сусретима са тадашњим беспрекорним духовницима и испунитељима закона непрестано показује да су у заблуди и далеко од Бога. Ови примери јако су важни за наше време. Кључни проблем фарисеја и законика био је ОСУЂИВАЊЕ. Они стално "помишљаше у срцима својим" како он (Христос) може да опрашта грехове, како може ово, како може оно. Они стално покушавају да Христа објасне логички. С друге стране покајани грешници и цариници препознају иако живећи у кршењу закона и греху, препознају Христа као Бога и спаситеља и они бивају оправдани, а ови осуђени. Најбољи пример је покајани разбојник који је вероватно чинио најстрашнија недела и живео у греху, али у чудесном двигу његове душе он препознаје Христа, који је био сав крвав, понижен, попљуван, измучен, препознаје га као Творца неба и земље и вапије му "Помени ме Господе у Царству твоме" и добија обећање да ће први ући у рај. Ови примери показују апсурдност покушаја да Бога и Божије судове утиснемо у уске и ограничене калупе човекове логике. 

Шта све ово значи у контексту добрих дела која чине неправославни или незнабошци? Ово је главна тема беседе Г.М и његов одговор је врло јасан. Дела која чине они који немају праву веру су учињена или са неким интересом или у гордости или због овога или онога. Г.М. ће успешно наћи објашњење за свако добро дело неког римокатолика или муслимана јер, авај, они не познају Христа како треба или га уопште не познају као Спаситеља и самим тим њихова дела су сама по себи ништавна и грех су. Овакав закључак долази из једног крајње ригидног схватања које је засновано на логичким премисама које просто не дозвољавају Богу било какву нелогичност. Међутим, наш Бог је Бог љубави и слободе, Бог који познаје срце човеково и не суди ни по делима ни по неделима, већ колико препознаје лик Свога Сина у сваком човеку. Да ли то значи да неко ко никада није имао прилику да упозна Христа на прави начин или да га уопште упозна као Спаситеља унапред осуђен. По логици Г.М. је тако јер неправославни и незнабошћци не могу имати удела са Богом. Мислим да ће сви они који тако размишљају бити јако изненађени, ако у међувремену не упознају Бога као Живог Бога љубави и слободе, ко ће све бити у Његовом Царству. Колико ће ту бити оних које сада видимо као грешнике, блуднике, јеретике, незнабошце. Али немојмо ово погрешно разумети. Њих неће спасити то што су живели у греху, јереси или незнању Бога јер како би ишта могло да их спасе осим Христа, већ могућност да у сусрету са Христом овде у овом животу или након одласка из њега препознају да је он извор живота и спасења и можда Онај кога су цео живот тражили и желели и нису га могли наћи у свету у коме човек пројектује себе као Бога и Бога тумачи на своју слику и прилику.

Ово никако не значи да треба охрабривати погрешна учења и релативизовати правила Цркве и своју веру. Не, ми треба да их се држимо поштујући границе које су оци одредили али да се не позивамо на оце и Саборе у осуђивању других на вечну пропаст. Г.М. је у праву када каже да са јеретицима не треба заједничарити у молитви. Св. Максим и плејада великих светитеља нас уче да показивање снисходљивости и компромиса према онима који су у заблуди није човекољубље већ човекоубиство. Проблем данашњих псевдо-зилота јесте што се олако позивају на Св. Максима, а немају Максимову љубав, позивају се олако на аву Јустина, а немају Јустиновог срца које је треперило за свкаког човека. Св. Ава је био непоколебиви стуб православља у време када су се представници синкретистичког екуменизма, јереси над јересима, такмичили како ће показати већу снисходљивост и љубав разграђујући границе које су им оставили Оци Цркве, све под видом слободе и љубави. Али тај исти Свети Ава плакао је за сваког човека као и други светитељи истински ревнитељи и никада, никада није ниједног човека осудио на вечну смрт само зато што погрешно верује или не верује уопште. Ово је јако важно разумети јер данас имамо опет две крајности. С једне псевдо-зилотизам који се гуши у фарисејској ограничености и морализму, а с друге стране један у суштини протестантски тип синкретистичког екуменизма који верује да је Црква невидљиво јединствена, а видљиво подељена. Ниједан свети отац није то игде поменуо нити веровао. Па одакле ова теорија која нам данас изгледа као јасно објашњење проблема хришћана који су одвојени од Цркве. Њу су измислили први Лутер и Цвингли и уградили је у темеље протестантизма. Међу овим другим су они којима је ближи римокатолички приступ који подразумева да на челу Цркве ипак треба да буде један човек као символ и кључни елемент јединства Цркве иако никада такво схватање примата није постојало на православном Истоку. Црква је сабор неба и земље и њено јединство увек се видело у контексту евхаристије и Епископа који њом председава. Тамо где је Епископ са верним народом тамо је цела Католичанска Црква. То је највећа тајна Цркве да је она цела у свакој појединој Цркви и да Цркву не повезује само неко административно устројство већ евхаристија у којој сви заједничаримо. На пример, за наше псевдо-зилоте најмањи проблем је то што немају заједницу ни са једном Црквом у целом Православном свету и заправо су ту најближи протестантима који говоре о учествовању у невидљивој Цркви. За наше несрећне Артемијевце Црква је Небеска Црква у којој учествују само они који имају савршено православно учење. Ово је еклисиолошки монофизитизам, као што би еклисиолошки несторијанизам био веровање да је Црква само ово што овде видимо и што је видљиво сједињено. Тајна Христа као Бога који је постао човек по свему осим по греху је тајна Цркве која је и небеска и земаљска, и помесна и васељенска истовремено. Православна вера само чува лик Христов али не исцрпљује тајну вере у конфесији, исповедању јер васцела твар и сви светови су позвани да кроз Цркву - Христа уђу у своје вечно постојање. Свођење наше вере на конфесионалне формуле је сужавање и Бога и човека, без обзира колико исповедање вере било важно јер омеђује границе које не смемо да прелазимо, а да не изађемо из заједнице са Богом. Враћајмо се стално Књизи о Јову где упознајемо Бога који дела мимо сваке људске логике и где је сваки покушај да протумачимо Бога и објаснимо његове поступке неуспешан. Тек када разумемо да Бога не можемо разумети и када се отворимо за беспуће његове премудрости и љубави, тек тада све постаје смислено али опет не по човеку већ по љубави која нема граница и коју чува страх Божији као трепет и пажња нашег срца да не изгубимо заједницу са Богом.

Зато када видимо дела не само православних или  неправославних или незнабожаца не трчимо да их правдамо или судимо. Не смемо ни да их олако прихватамо као спасоносна сама по себи, нити да их осуђујемо као лажна и притворна јер нису урађена у правој вери. Једино Бог познаје срце сваког човека и по срцу ће познати сваког човека. Како ће Бог судити оне који га не познају исправно или га уопште не познамо не можемо да знамо, нити њихова погрешна учења можемо да правдамо, али треба да гледамо на себе да овај живот не проведемо узалудно и да се трудимо да познамо Бога као Живог Бога, а не да га стално тумачимо и заправо клањамо се свом сопственом палом "ја" које смо уздигли на пиједестал божанства. Када неко учини неко добро дело рецимо радије у свом срцу, ево овај човек који не познаје Христа учини добро дело и постиди мене коме је дато толико, а Бога се одричем својим делима и помраченим умом. Помислимо радије да ће сви људи бити спасени, а ја коме је дато да толико научим о Христу нећу јер стално судим и немам довољно љубави према ближњем. Укратко речено - Не судимо да нам не буде суђено!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Jako dobra analiza, hvala Oce sto kroz Vas razumemo Boga na pravi nacin. Ova Vasa pisanja su nam na veliku korist i spasenje. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 4.8.2016. at 12:21, Архимандрит Сава Јањић рече

Животиње нису створене као човек по образу Божијем тј. немају личност и оно што је у личности најважније, слободу. Као и све остало што је Бог створио и животиње и биљке израз су љубави Божије јер је Бог све премудро саздао. Све што је створено, створено је за вечно постојање и као добро, и зато ништа неће отићи у ништавило. Материја и сада у овом садашњем стању не нестаје, већ стално кружи. Кроз Богочовека Христа све бива возглављено и ући ће у вечно постојање. Пошто немају личност, већ својеврсну анималну психу засновану на инстинктима, животиње се као и биљке после смрти враћају се у саставне елементе природе. Ипак, материја која сачињава свет у коме живимо биће након Другог доласка Господњег преображена и Бог ће створити ново небо и земљу и васцела твар ће у Христу живети вечно у новом обновљеном стању.  

Хришћанска традиција не прихвата третирање животиња као личности, већ се према њима односима као и према свему осталом што је Бог створио, са одговорношћу и пажњом. Животињама обезбеђујемо оно што им је потребно да би живели и служили нам. Неки људи, међутим, често пројектују своју личност на животиње (због усамљености или разочараности у друге људе) што није добро јер се неретко животињама указује више пажње него човеку и енергија љубави коју треба да усмеримо према Богу и ближњима бива усмеравана према твари. Зато претерана брига или љубав према животињама представљају посебну врсту самољубља јер пројектујући себе или неку идеализовану личност на своје домаће љубимце, заправо волимо сами себе у бесловесним бићима и падамо у идолопоклонство твари. 

Oce Savo, moram nesto da vas pitam jer sam na jednoj drugoj temi citirao ovo sto ste mi vi napisali. Ako mozete da pojasnite sta znaci to da sve sto je stvoreno, stvoreno je za vecno postojanje? Da li to znaci da ce ljudi koji su ovde na Zemlji imali ljubimce poput pasa, da ih nakok sveopsteg vaskrsenja sretnu u Carstvu nebeskom? Eto ja sam na primer imao troje pasa koji su mi uginuli i koje sam sahranio. Da li ce i oni kada dodje sveopste vaskrsenje da budu ozivljeni da im budu obnovljena tela koja su istrunula?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Све остало су трице и кучине, информације које се складиште у мозгу у чудесној интеракцији неурона, али све је то хемија и после телесне смрти све што није Духом Светим окађено и Христом познато одлази у прах и нестаје. Других ћемо се сећати само онолико колико смо их у Христу заволели и Богу ћемо бити блиски само онолико колико нас је Бог у Христу познао и Духом Светим осенио.

Оче, да ли би могли, када нађете времена, да мало појасните ове мисли?

Слава Троједином Богу што Вас је надахнуо да сачините овај одговор у целини!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче, мени ово баш дуго стоји над главом ако би могао да само наведем један цитат овде а након тога и да поставим питање.

Цитат

... Али треба знати да овде, у овом пролазном животу, потпуна срећа не може да се пронађе, јер се она налази само у Богу, и нико је никада неће пронаћи без Бога или изван Бога. Ништа на овоме свету, осим Бога, не може да испуни наше срце, нити да сасвим задовољи нашу жудњу. Само Онај Који представља највише Благо и извор живота, може до краја да утоли жеђ наше душе и да нам пружи најузвишенију радост.

Дакле, аутор (Инокентије Московски) тврди да у ОВОМ животу не може да се пронађе потпуна срећа, јер се она налази само у Богу. Да ли то значи да човек може да буде истински срећан само након смрти, када дође у Царство Небеско? Шта је са духовном радошћу која се доживљава на овом свету? Да ли је то можда у неку руку предворје Царства Небеског? Чини ми се да неки људи, укљупујући и мене, оцењују свој успех у духовном животу на основу расположења. Да ли је то исправно?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 часа, grigorije22 рече

Oce Savo, moram nesto da vas pitam jer sam na jednoj drugoj temi citirao ovo sto ste mi vi napisali. Ako mozete da pojasnite sta znaci to da sve sto je stvoreno, stvoreno je za vecno postojanje? Da li to znaci da ce ljudi koji su ovde na Zemlji imali ljubimce poput pasa, da ih nakok sveopsteg vaskrsenja sretnu u Carstvu nebeskom? Eto ja sam na primer imao troje pasa koji su mi uginuli i koje sam sahranio. Da li ce i oni kada dodje sveopste vaskrsenje da budu ozivljeni da im budu obnovljena tela koja su istrunula?

Све што је Бог створио заиста је створио за вечно постојање, међутим од видљиве творевине само ће људи (тј. човек) вечно постојати као личности. Ово постојање неће бити ни налик нашем индивидуалном постојању у коме и Бога и ближње доживљавамо као "друге", већ ћемо бити сви једно у Христу, а ипак многи. У Христу ће такође бити возглављена, сабрана сва твар која ће након краја овог света и века бити престворена тј. Бог ће створити ново небо и земљу васпостављајући васцелој твари њено достојанство. Биљни и животињски свет Бог је створио у својој неизмерној љубави да све служи човеку и кроз човека васцела твар уђе у вечно постојање, а човек кроз Христа Богочовека. Животиње немају личност (ипостас) и неће ући у вечност као такве. Оне поседују својеврсну животињску психу, али не и личност (ипостас) јер нису створене по Божијем као човек и немају дар слободе као човек. Човек може да узврати Богу одбијањем његове љубави, а животиње делују по природи по којој су створене и зато у њима нема ни зла. Човековим падом и животињски и биљни свет је промењен и тужи са човеком. Животиње инстинктивно осећају љубав човека јер су створене по љубави и за љубав. Животиње у рају су осећале благодат Божију у Адаму и служиле су му. Након пада животиње се плаше палог човека и у страху могу да нападну и да изгледају агресивне. Међутим, у примерима бројних светитеља видимо да се животиње нису плашиле оних који су осењени Духом Светим. Оне препознају благодат Бога који их је створио и служе човеку, чак и дивље животиње које су иначе веома опасне за људе. 

Свети Максим Исповедник нас учи када је Бог довео разна бића у постојање то није учинио зато што је њему нешто недостајало, већ да би своју љубав поделио са твари и да би његова створења учествовала у тој радости и љубави. Свако створење је израз љубави Божије и у својој чудесној савршености у свакој биљци и животињи, у сваком атому или сазвежђу Бог нам отвара могућност да созерцавамо његову љубав и лепоту. Од тог созерцања једино је веће созерцање самог Бога "онакав какав он јесте" што је једино могуће у Христу јер твар не може да позна Бога сама по себи. Човек који задобије љубав Божију воли васцелу твар и у свему око себе опитује премудрост и доброту Божију. Он се радује и воли сваку биљку и сваку животињу не везујући се за њих као створења која имају личност, већ љубећи у њима Бога који их је привео у постојање. Везивање за животиње као за људе није добро јер тим везивањем можемо да пројектујемо своју личностс на наше љубимце и у њима да волимо себе, а умемо због тога да занемаримо ближње. Многи људи кажу да воле животиње зато што су им оне верне и никада неће да их повреде, а људи им наносе често бол. Животиње треба волети и не наносити им никакву бол. Оне су ту да нам служе и да се у њима радујемо Божијој премудрости и љубави којом је тако чудесно украсио створени свет. Зато човек који воли Бога и ближње, воли сваку травку и сваку животињицу, он гледа мора и реке, брда и долине у својој предивној разноликости и промењивости и узноси благодарност Богу који је све тако премудро створио. За разлику од човека који након телесне смрти наставља да постоји као личност и који ће након привременог раздвајања душе и тела поново васкрснути и бити преображен у Христу, животиње и биљке након смрти враћају се у природни циклус твари која кружи. Чудесно је како смо и ми телом део те твари. Наше тело је у сталној промени и хранимо се биљкама и животињама, у нашем телу носимо елементе који су створени када је Бог стварао космичка сазвежђа  и који стално круже. Зато је човек толико повезан са светом око себе и све у човеку и кроз човека, односно кроз Богочовека Христа бива повезано и упућено ка вечном постојању. 

Посебно леп пример љубави према животињама видимо код Св. Серафима Саровског коме су прилазили и умиљавали му се медведи или код Св. Старца Пајсија Светогорца који се смиравао пред животињицама око његове келије (зечеве, мачке, чак и змије) хранећи их и радујући се Господу узвраћајући њима љубав коју су оне на себи својствен начин показивале према њему препознајући у старцу Онога који их је створио. 

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Архимандрит Сава Јањић рече

Све што је Бог створио заиста је створио за вечно постојање, међутим од видљиве творевине само ће људи (тј. човек) вечно постојати као личности. Ово постојање неће бити ни налик нашем индивидуалном постојању у коме и Бога и ближње доживљавамо као "друге", већ ћемо бити сви једно у Христу, а ипак многи. У Христу ће такође бити возглављена, сабрана сва твар која ће након краја овог света и века бити престворена тј. Бог ће створити ново небо и земљу васпостављајући васцелој твари њено достојанство. Биљни и животињски свет Бог је створио у својој неизмерној љубави да све служи човеку и кроз човека васцела твар уђе у вечно постојање, а човек кроз Христа Богочовека. Животиње немају личност (ипостас) и неће ући у вечност као такве. Оне поседују својеврсну животињску психу, али не и личност (ипостас) јер нису створене по Божијем као човек и немају дар слободе као човек. Човек може да узврати Богу одбијањем његове љубави, а животиње делују по природи по којој су створене и зато у њима нема ни зла. Човековим падом и животињски и биљни свет је промењен и тужи са човеком. Животиње инстинктивно осећају љубав човека јер су створене по љубави и за љубав. Животиње у рају су осећале благодат Божију у Адаму и служиле су му. Након пада животиње се плаше палог човека и у страху могу да нападну и да изгледају агресивне. Међутим, у примерима бројних светитеља видимо да се животиње нису плашиле оних који су осењени Духом Светим. Оне препознају благодат Бога који их је створио и служе човеку, чак и дивље животиње које су иначе веома опасне за људе. 

Свети Максим Исповедник нас учи када је Бог довео разна бића у постојање то није учинио зато што је њему нешто недостајало, већ да би своју љубав поделио са твари и да би његова створења учествовала у тој радости и љубави. Свако створење је израз љубави Божије и у својој чудесној савршености у свакој биљци и животињи, у сваком атому или сазвежђу Бог нам отвара могућност да созерцавамо његову љубав и лепоту. Од тог созерцања једино је веће созерцање самог Бога "онакав какав он јесте" што је једино могуће у Христу јер твар не може да позна Бога сама по себи. Човек који задобије љубав Божију воли васцелу твар и у свему око себе опитује премудрост и доброту Божију. Он се радује и воли сваку биљку и сваку животињу не везујући се за њих као створења која имају личност, већ љубећи у њима Бога који их је привео у постојање. Везивање за животиње као за људе није добро јер тим везивањем можемо да пројектујемо своју личностс на наше љубимце и у њима да волимо себе, а умемо због тога да занемаримо ближње. Многи људи кажу да воле животиње зато што су им оне верне и никада неће да их повреде, а људи им наносе често бол. Животиње треба волети и не наносити им никакву бол. Оне су ту да нам служе и да се у њима радујемо Божијој премудрости и љубави којом је тако чудесно украсио створени свет. Зато човек који воли Бога и ближње, воли сваку травку и сваку животињицу, он гледа мора и реке, брда и долине у својој предивној разноликости и промењивости и узноси благодарност Богу који је све тако премудро створио. За разлику од човека који након телесне смрти наставља да постоји као личност и који ће након привременог раздвајања душе и тела поново васкрснути и бити преображен у Христу, животиње и биљке након смрти враћају се у природни циклус твари која кружи. Чудесно је како смо и ми телом део те твари. Наше тело је у сталној промени и хранимо се биљкама и животињама, у нашем телу носимо елементе који су створени када је Бог стварао космичка сазвежђа  и који стално круже. Зато је човек толико повезан са светом око себе и све у човеку и кроз човека, односно кроз Богочовека Христа бива повезано и упућено ка вечном постојању. 

Посебно леп пример љубави према животињама видимо код Св. Серафима Саровског коме су прилазили и умиљавали му се медведи или код Св. Старца Пајсија Светогорца који се смиравао пред животињицама око његове келије (зечеве, мачке, чак и змије) хранећи их и радујући се Господу узвраћајући њима љубав коју су оне на себи својствен начин показивале према њему препознајући у старцу Онога који их је створио. 

 

 

 

 

Цитат

Животиње немају личност (ипостас) и неће ући у вечност као такве.

Ali iz ovoga sto ste napisali ipak sledi da ce da udju. Nece da ostanu u vecnom nepostojanju. Ako sam dobro razumeo one ce da budu preobrazene tako da nece da poseduju instikte i nagone. U zitiju Svetog Gerasima pise da je lav jeo slamu iz njegove ruke. Takodje postoji psalm 35 koji  kaze Људе и животиње спасићеш Господе.  Ili Jov 12:10 Kojemu je u ruci dusa svega zivoga i duh svakog tela covecijeg. I sam Spasitelj kaze ne prodaje li se pet vrabaca za dva dinara, i nijedan od njih nije zaboravljen pred Bogom. To moze jedino da znaci da zivotinje zive u umu Bozijem i da ce nakon vaskrsenja i njih da vrati u postojanje. A evo jos nekih delova iz Svetog Pisma. 

 

Bog je npr. u vreme Potopa rekao koje životinje da stavi u barku da ih izbavi od pogibije. Apostol Pavle kaže da sva tvar uzdiše da se pojave sinovi pravednosti radi izbavljenja od propadljivosti. Postanje 1:30 kaže:
"A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako."
Postanje 9:4:
"Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv." U istoj toj glavi, od 8. do 17. stiha, pominje se da Bog sklapa večni zavet sa Nojem i njegovim potomcima kao i sa životinjama. Navešću neke stihove:
"9A ja evo postavljam zavet svoj s vama i s vašim semenom nakon vas,
10I sa svim životinjama, što su s vama od ptica, od stoke i od svih zveri zemaljskih što su s vama, sa svačim što je izašlo iz kovčega, i sa svim zverima zemaljskim.
12I reče Bog: Evo znak zaveta koji postavljam između sebe i vas i svake žive tvari, koja je s vama do veka
15I opomenuću se zaveta svog koji je između mene i vas i svake duše žive u svakom telu, i neće više biti od vode potopa da zatre svako telo.
16Duga će biti u oblacima, pa ću je pogledati, i opomenuću se večnog zaveta između Boga i svake duše žive u svakom telu koje je na zemlji."
Isaija 11:6-9 kaže kako će biti u hiljadugodišnjem carstvu:
"I vuk će boraviti s jagnjetom, i ris će ležati s jaretom, tele i lavić i ugojeno živinče biće zajedno, i malo dete vodiće ih.
I krava i medvedica zajedno će pasti, mlad njihova ležaće zajedno, i lav će jesti slamu kao vo.
I dete koje sisa igraće se nad rupom aspidinom, i dete odbijeno od sise zavlačiće ruku svoju u rupu zmije vasilinske.
Neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, jer će zemlja biti puna poznanja Gospodnjeg kao more vode što je puno."

 

E, sada, sto se tice licnosti to je vrlo zanimljivo posto moderna nauka pokazuje da cak i neki insekti poseduju licnost, a da ne govorimo za pse,konje ili delfine. U jevrejskom originalu se koristi ista rec za dah koji je udahnut coveku i ono sto imaju zivotinje nismat hajim. Ono sto sam uspeo da nadjem na internetu je da teolozi i svestenici uglavnom odgovaraju da mi ne znamo sta se desava sa zivotinjom kada ugine, da li postoji neki nematerjalni deo koji nadzivljava telesnu smrt. Ako postoji to je bitno drugacijeg kvaliteta od ljudske duse. Sveti Teofan Zatvornik je pisao o mogucnosti da je Bog stvorio neku opstu dusu u koju se utapaju sve zivotinje nakon telesne smrti. Neke druge teorije kazu da se mozda ono sto ostane nakon telesne smrti ljubimca sjedinjuje sa ljudskom besmrtnom dusom i tako ceka vaskrsenje i preobrazenje.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 3/13/2017 at 15:36, Marjanovic рече

Оче, имам једно питање у вези са повратком Цркви оних који нису православни (нпр. западних хришћана)

Шта би конкретније значио повратак оних који су неправославни Цркви? Јасно је нпр. шта римокатолици очекују од Православне цркве да би се јединство остварило и такви примери  тзв. Источне католичке цркве, историјски је познато и шта значи реформације цркве (у случају протестантизма),  али шта све треба да подразумева повратак православљу нпр. Римокатоличке, Анликанске цркве или Евангелистичке цркве конкретно? Који тип литургије треба да служе и како она треба да изгледа, какав статус би имали (аутономан, аутокефалан...), како треба да изгледају њихови храмови, празници, календари, свештенство, епископи, црквена дисциплина?  Шта треба да одбаце, шта да задрже, шта да уведу или врате?

Понекад се нпр. говори да Римска црква треба да се врати православљу тј. својој традицији од пре 1054. године и ту се обично мисли на одбацивање појединих учења (филиокве, улога папе...) или пак у случају протестаната нпр. прихватање предања, традиције, одлука Васељенских сабора, иконопоштовање...и то је јасно, али шта треба да значи повратак неправославних у крило Цркве у свему осталом?

Православна Црква вековима верује и исповеда да је она ЈЕДНА И ЈЕДИНА Света Саборна и Апостолска Црква и као таква једина има пуни континуитет и догматски и историјски са Црквом из апостолских времена. Одвојени хришћани који су сачували више или мање од православног предања нису са нама у евхаристијској заједници и њихове заједнице које само условно можемо назвати црквама не поседују пуноћу истине, нити чувају неокрњени лик Богочовека Христа. Међутим, Црква није овосветска организација већ Тело Христово које дише Духом Светим. Дух Свети васцелу твар приводи вечном постојању, оцрковљује, али дише где Он хоће. Колико и на који начин Дух Свети делује и ван видљивих граница наше Цркве не можемо да знамо, али исповедамо да благодат Божија једино долази кроз Православну Католичанску Цркву и у њој други хришћани учествују у оној мери колико су евхаристијски и исповедањем своје вере повезани са нама. Ако, дакле, имамо чуда Божија и ван наше Цркве она бивају Духом Светим који дише и даје се Христом кроз Цркву, а не од тих одвојених заједница које само делимично познају Христа. Зато мора да будемо с једне стране отворени за друге хришћане и да никада не престајемо да исповедамо своју веру али истинујући у љубави. Свети Оци су увек то наглашавали јер самоизолација и затварање Цркве за контакте са другима у супротности је са заповешћу Господњом апостолима да проповедају веру. Наравно, сведочење вере у љубави мора да буде засновано на истини, а не на полуистинама или компромисима. Проблем псеудо-зилота је у томе што они истинују али без љубави, као што је проблем поборника неправославног синкретистичког-екуменизма љубав без истиновања. 

Када говоримо о повратку одвојених хришћана у Католичанску Цркву то подразумева њихов повратак у ону веру и предање коју су њихови преци имали пре него што су иступили из пуноће евхаристијског јединства са Православном Црквом. Ми од њих не тражимо да се одричу својих православних предања јер традиција Цркве никада није била униформна и православни запад има предивна хришћанска предања која су само донекле сачувана, најчешће по спољашњој форми, али не и пуноћи истине. Али они морају да се одрекну погрешних учења јер Дух Свети нема ништа са духом лажи и неистине. Уношењем разних људских измишљотина и полуистина, посебно од 9. века надаље почело је све веће отуђење православног Запада од православног Истока. Тешко је рећи на који начин може да дође до повратка Римокатоличке цркве у пуноћу заједнице са Католичанском Православном Црквом. То би подразумевало дубоки унутрашњи преображај, а не само неко формално регулисање проблема филиокве или папског примата политички-коректном формулом или споразумом. Та два проблема су само два врха огромног леденог брега који представља читав један корпус погрешних учења и схватања која деформишу пуноћу лепоте лика Христовог. Иако лично верујем да Дух Свети, који стално конституише, тј. одржава нашу Цркву као Тело Христово, делује на неки начин и у тим одвојеним "црквама" и омогућава да они који траже заједницу са Христом не буду лишени спасења, треба имати у виду да погрешна учења (јереси) на којима те заједнице почивају, јако отежавају заједницу са Богом јер га представљају на другачији начин. Ситуација је много тежа код протестаната који су још више изгубили од православног предања. Тзв. дохалкидонске цркве нису прихватиле у пуноћи Халкидонско исповедање које је камен темељац православне Христологије иако у последње време многи из тих заједница имплицитно признају православну христологију иако се држе терминологије и традиција које су сачуване до петог века. Без прихватања пуноће истине која је уграђена у 7 Васељенских сабора Православне Цркве тешко је међутим замислити пуно евхаристијско јединство које не сме да буде средство, већ циљ јединства. Од неправославних можемо да научимо много пре свега као од људи међу којима је много оних који са дубоком жудњом траже Христа и нису и не могу бити одговорни ако су рођени у другој традицији, посебно ако их ми православни често саблажњавамо сопственим посртањима (посебно етнофилетизмом који је директна негација православне еклисиологије). 

Тренутно Ватикан ради на припреми терена за неку врсту јединства са Православљем које би било засновано не на органском јединству у пуноћи истине, већ више на некој мирној коегзистенцији (сапостојању) два предања која би међусобно била интерпретирана на такав начин да не искључују једно друго. Реч је о некој варијацији унијатизма где би православни требало да макар формално признају кључну улогу римског папе као оног који председава у љубави (иако не јурисдикцијски). Папе су имале посебну улогу у Цркви првом миленијуму хришћанства али ништа налик на улогу коју им садашња римокатоличка еклисиологија даје. Мислим да је овај пут јако погрешан и опасан и да православни хришћани никада неће прихватити овакву врсту уније без обзира колико им неко то буде наметао. Познајем многе римокатолике и свима врло јасно кажем какав је мој став, свиђало се то њима или не. С једне стране дивим се њиховим старим предањима и у њима препознајем лепоту и достојанство древне Римске Цркве која је била стуб истине и правилног исповедања вере у току бурног историјског периода Васељенских сабора. Сваки мој одлазак у Рим је сусрет са тим древним предањем које је негде затрпано испод гордих барокних фасада и светског сјаја и моћи данашње Римокатоличке цркве, која је иначе у дубокој духовној кризи.

Размишљајући о јединству Цркве ми смо стално у димензијама овог света и века у коме Цркву без обзира колико је сматрали Једном и Неподељеном видимо разједињену. Црква је и у времену и ван времена јер је Црква тело Христа Богочовека. Нажалост и неки православни говоре да је Црква подељена, што је велика заблуда. Црква није и не може бити подељена јер се Христос не дели. То не значи да постоји нека неподељена невидљива Црква и подељеност у историји (о чему уче протестанти и тзв. Светски савет цркава) већ радије можемо говорити о томе да постоји само ЈЕДНА ЦРКВА у којој по Божијој љубави на неки начин учествују и други хришћани само у оној мери у којој су опитовали Христа у Духу Светоме. Колико је ко то успео, па чак и међу нама православнима, зна само Бог који је коначни судија. Наше је да сведочимо истину љубави и да сваки од нас лично сматра да су други бољи од њега, да их не вређа и не омаловажава и да их поштује као људе и оне који су позвани да буду наша вечна сабраћа не судећи им уместо Бога. Ово се не односи само на хришћане, него и на нехришћане, који такође имају одређени степен познања Бога иако не познају Христа као Спаситеља. Међутим, иако га не познају и ако живе по савести Бог може да им се на нама непознат начин открије, односно да га познају као Спаситеља и Бога. Никада не смемо омаловажити тежњу сваког човека да позна Бога и да нико није бирао где ће се родити и одрасти. Не знамо нити можемо да знамо како је то могуће. Али ако мислимо да се ми православни сигурно спасавамо, а остали сигурно иду у пакао, МИ СМО ВЕЋ СЕБЕ ОСУДИЛИ. Такав је закон љубави Божије. Ако неправославни или нехришћани не познају Бога чак и поред нашег сведочења увек треба да се сваки од нас запита колико ми заиста сведочимо Христа и праву веру својим делима и љубављу. Зато су наши светитељи највећи просветитељи јер многи од њих су прихваћени и препознати као Божији људи чак и међу онима који не познају Христа. Многи неправославни и нехришћани долазе моштима наших светитеља и добијају исцељење по вери да је Бог присутан у њима и делује преко њихових мошти. Када животиње препознају Бога у светим људима, колико ће тек пре то бити случај са онима који немају праву веру или не познају уопште Бога. Највећи проблем многих од нас јесте што смо Бога фарисејски поистоветили са правилним исповедањем вере, а срце нисмо окадили Духом Светим. Уместо истиновања у љубави живимо у ревности која није по разуму, те други који траже Бога у нама не препознају истинске служитеље Божије јер ни ми њих не волимо као своју вечну сабраћу. То је суштина проблема лажног ревнитељства, које је велика заблуда и прелест.

Зато, закључујући ово размишљање, мислим да је веома могуће да ће хришћани остати највероватније овако разједињени до доласка Христовог, али Црква Католичанска ће остати ЈЕДНА И НЕПОДЕЉЕНА и Дух Свети ће кроз Цркву наставити да стално приводи васцелу творевину вечном животу. Када Христос поново дође многи ће у њему препознати Спаситеља и то ће бити њихово сједињење са Црквом, али неки међу православнима неће га препознати, ако се не покају, јер ни сада у лику ближњих који су посрнули не препознају лик Христов. Истинска вера нам помаже да препознамо Христа и заволимо га и у ближњима и у васцелој твари. Ако исправна вера постане идол човек може да остане отуђен од Бога мислећи да га познаје и да заувек буде лишен заједнице са њим. Тако су фарисеји и законици старозаветни Закон поштовали као идол и распели су Цара Славе који је живео међу њима. Нису га препознали од своје ревности за истину. Зато је чување пуноће православне вере важно, али са расуђивањем које се задобија животом у Цркви, Евхаристији и у опитовању Духа Светога. Псевдо-зилоти се неразумно одвајају од заједнице са Црквом мислећи да тиме чувају пуноћу истине, а заправо улазе у опасне воде самомњења и заблуде, на сличан начин као што они који релативизују православну истину и омаловажавају значај православних догмата и отачких предања улазе у мутне воде овосветског хуманизма и синкретистичког екуменизма и ризикују сопствено спасење градећи погрешну слику о Богу, чију љубав мисле да имају и познају. Оци исповедници Цркве нису формирали своје парасинагоге, постављали лажне-епископе и обмањивали народ.

Погледајмо најлепши пример Св. Аве Јустина у нашем роду који је као нико у његовом времену разобличавао јерес синкретистичког екуменизма, док је с друге стране остао верни син Цркве и никада није престао ни речју ни молитвом ни сузом да сведочи истину о Христу кога је толико волео. Зато га је Црква и поред свих искушења са синкретистичким екуменизмом кроз која још пролазимо препознала васељенски као светитеља и истинског сведока православне вере. Шта ће нам лепши и бољи пример него овај који имамо пред нама?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

нити чувају неокрњени лик Богочовека Христа.

Uvek sam se pitao, kako na jednostavan nacin shvatiti u cemu grese oni koji su van istinite Crkve ? I, ova Vasa recenica o.Savo, mislim da sublimira samu sustinu problema u kojem se nalaze inoslavni.

Puno pozdrava Vam zelim i dobro od Boga i da Vas sve cuva i pokriva Svojom silom,  tamo na nasem mucenickom Kosovu.
 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 33 минута, grigorije22 рече

Ali iz ovoga sto ste napisali ipak sledi da ce da udju. Nece da ostanu u vecnom nepostojanju. Ako sam dobro razumeo one ce da budu preobrazene tako da nece da poseduju instikte i nagone. U zitiju Svetog Gerasima pise da je lav jeo slamu iz njegove ruke. Takodje postoji psalm 35 koji  kaze Људе и животиње спасићеш Господе.  Ili Jov 12:10 Kojemu je u ruci dusa svega zivoga i duh svakog tela covecijeg. I sam Spasitelj kaze ne prodaje li se pet vrabaca za dva dinara, i nijedan od njih nije zaboravljen pred Bogom. To moze jedino da znaci da zivotinje zive u umu Bozijem i da ce nakon vaskrsenja i njih da vrati u postojanje. A evo jos nekih delova iz Svetog Pisma. 

Bog je npr. u vreme Potopa rekao koje životinje da stavi u barku da ih izbavi od pogibije. Apostol Pavle kaže da sva tvar uzdiše da se pojave sinovi pravednosti radi izbavljenja od propadljivosti. Postanje 1:30 kaže:
"A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako."
Postanje 9:4:
"Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv." U istoj toj glavi, od 8. do 17. stiha, pominje se da Bog sklapa večni zavet sa Nojem i njegovim potomcima kao i sa životinjama. Navešću neke stihove:
"9A ja evo postavljam zavet svoj s vama i s vašim semenom nakon vas,
10I sa svim životinjama, što su s vama od ptica, od stoke i od svih zveri zemaljskih što su s vama, sa svačim što je izašlo iz kovčega, i sa svim zverima zemaljskim.
12I reče Bog: Evo znak zaveta koji postavljam između sebe i vas i svake žive tvari, koja je s vama do veka
15I opomenuću se zaveta svog koji je između mene i vas i svake duše žive u svakom telu, i neće više biti od vode potopa da zatre svako telo.
16Duga će biti u oblacima, pa ću je pogledati, i opomenuću se večnog zaveta između Boga i svake duše žive u svakom telu koje je na zemlji."
Isaija 11:6-9 kaže kako će biti u hiljadugodišnjem carstvu:
"I vuk će boraviti s jagnjetom, i ris će ležati s jaretom, tele i lavić i ugojeno živinče biće zajedno, i malo dete vodiće ih.
I krava i medvedica zajedno će pasti, mlad njihova ležaće zajedno, i lav će jesti slamu kao vo.
I dete koje sisa igraće se nad rupom aspidinom, i dete odbijeno od sise zavlačiće ruku svoju u rupu zmije vasilinske.
Neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, jer će zemlja biti puna poznanja Gospodnjeg kao more vode što je puno."

 

E, sada, sto se tice licnosti to je vrlo zanimljivo posto moderna nauka pokazuje da cak i neki insekti poseduju licnost, a da ne govorimo za pse,konje ili delfine. U jevrejskom originalu se koristi ista rec za dah koji je udahnut coveku i ono sto imaju zivotinje nismat hajim. Ono sto sam uspeo da nadjem na internetu je da teolozi i svestenici uglavnom odgovaraju da mi ne znamo sta se desava sa zivotinjom kada ugine, da li postoji neki nematerjalni deo koji nadzivljava telesnu smrt. Ako postoji to je bitno drugacijeg kvaliteta od ljudske duse. Sveti Teofan Zatvornik je pisao o mogucnosti da je Bog stvorio neku opstu dusu u koju se utapaju sve zivotinje nakon telesne smrti. Neke druge teorije kazu da se mozda ono sto ostane nakon telesne smrti ljubimca sjedinjuje sa ljudskom besmrtnom dusom i tako ceka vaskrsenje i preobrazenje.

Поновио бих да ће животоње и биљке ући у вечно постојање али не као такве већ као преображена твар. Када се говори о души живој не мисли се на личност (ипостас) која је заснована на слободи и коју једино има човек који је створен по икони Божијој. Након човекове телесне смрти остаје да постоји оно што називамо душом, али то није ни платонистичка душа која аутономно може да постоји за себе, нити душа као животна енергија која обједињује тело и његов састав. Ми користимо реч "душа" али под тим подразумевамо да човек као личностс (ипостас) наставља да постоји и након смрти тела. Та душа носи слику тела и по том обрасцу тело ће бити обновљено у васкрсењу свих. Животиње као и ми имају ту животну енергију која делује у интеракцији биохемијских процеса и након смрти и нас и животиња ти процеси престају и враћају се у твар која стално кружи. 

Говорећи о томе како ће јагње и лав бити заједно и мало дете ће их водити, наравно, морамо да ово разумемо символично јер и сада код светитеља видимо да су пред њима и домаће и дивље животиње мирне и кротке. Да ли ће у Новом Јерусалиму, Царству Божијем бити животиња и биљака не можемо знати. Све о томе је речено јако символично јер је реч о стварности која је назамислива за нашу овоземаљску логику. Бог који је створио животиње и биљке да украшавају свет и Еденски врт можда ће и постојати у вечности, али говорити о континуитету животиња из овога света и века са оним које евентуално могу да постоје у вечности је апсурдно. Личност може из пролазности у вечност само да уђе преко Христа који је образ нашег постојања. Ово је веома важно јер Христос је постао човек да би кроз човека спасао васцелу твар.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...