Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Оче Игумане, можете ли да нам појасните причу о грифонима? Шта је то и одакле на манастиру Дечани?

 

 

Да умало пропустих питање о грифонима и осталом зверињу :) На овој слици фигура више личи на крилатог лава, али имамо и грифона и других скулптуралних облика.

 

Дакле, како можемо сазнати из енциклопедија, грифони су легендарна бића са телом, репом и задњим ногама лава, а главом и крилима орла.  Јављају се у најранијим периодима уметничког стваралаштва. Сматрани су чуварима светиња и драгоцености и симболима божанске моћи. У разним облицима појављују се у уметности Вавилоније, Персије, Египта, Грчке, Рима и других цивилизација. У почетку су ове митске фигуре као, уосталом, и свака веза са митологијом, одбациване у хришћанској уметности. Међутим, у Средњем веку грифони и остала необична бића постају уобичајени на средњовековним грађевинама посебно катедралама, на Западу, а понекад, као што је случај у Србији, и на Истоку. Једино је од давнина у црквеној уметности постојао тзв. тетраморфон - четири крилата симбола четворице еванђелиста (анђео или човек - Матеј, лав - Марко, бик - Лука и орао - Јован). Отуда је и симбол Венеције чији је заштитник Св. Апостол Марко постао крилати лав, који се јако много и после користи у хералдици Западне Европе, а видимо га и на нашој фасади.

 

У средњовековној архитектури постоје и тзв гаргуљи (фр. gargouille, рус. гаргульи, енг. gargoyle). То су камене гротескне фигуре које често имају и практичну улогу у архитектури, да држе конзолу или да спроводе воду да се слива низ камене зидове.

 

Грифони, крилати лавови и гаргуљи, као и друга камена пластика у нашим средњовековним манастирима, посебно у Високим Дечанима, имају искључиво декоративну улогу. Не смемо заборавити да је главни архитекта Дечана био Фра Вита, фрањевац из Котора и да је са собом донео традицију романике и готике која је у то време била широко распрострањена у Западној Европи. Православна црквена архитектура не познаје овакве врсте украса али, као што видимо, наши преци никада нису били искључиви и знали су да прихвате одређене уметничке трендове свога времена.

 

Дечанска црква зато има, како увек напомињем гостима, западно тело, али источну душу. Она представља веома занимљив спој Истока и Запада који су се на нашим просторима увек међусобно прожимали, тако да смо за Исток били Запад (у служби Св. Краља пева се за нашу земљу „западная страна“), а за Запад смо били Исток и део византијског културног и духовног круга.

 

О томе је лепо говорио својевремено и Св. Сава у посланици Иринеју 1221. године: „Исток је мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток. Неки од нас су погрешно схватили наше место у овом сукобу струја па су викали: ми нисмо ни једна ни друга страна, а неки да смо искључиво једна или друга! А ми смо, кажем ти, Иринеју, судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку!”

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

 (анђео или човек - Матеј, лав - Марко, бик - Лука и орао - Јован). Отуда је и симбол Венеције чији је заштитник Св. Апостол Марко постао крилати лав, који се јако много и после користи у хералдици Западне Европе, а видимо га и на нашој фасади.

 

Име ми је Марко а у хороскопу сам Лав :))) , хвала оче Саво на овим информацијама.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог, оче игумане и благословите!

Мене занима у којој мери је код вас на богослужењима заступљено византијско, а у којој мери српско црквено појање по карловачком напеву и да ли за византијско појање користите и записе Игора Зиројевића? Читају ли се молитве и на српском и на црквенословенском језику?

Какав је ваш однос према томе и како Ви видите стање што се тиче црквеног пјенија у нашој помесној православној цркви ? Верујем да је свима нама када се помену дечански монаси у глави њихово живо, динамично и Богом надахнуто појање. У Христу Ваш брат Срећко.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог, оче игумане и благословите!

Мене занима у којој мери је код вас на богослужењима заступљено византијско, а у којој мери српско црквено појање по карловачком напеву и да ли за византијско појање користите и записе Игора Зиројевића? Читају ли се молитве и на српском и на црквенословенском језику?

Какав је ваш однос према томе и како Ви видите стање што се тиче црквеног пјенија у нашој помесној православној цркви ? Верујем да је свима нама када се помену дечански монаси у глави њихово живо, динамично и Богом надахнуто појање. У Христу Ваш брат Срећко.

 

Бог те благословио брате Срећко,

 

У нашем манастиру највећи део служби певамо по карловачком напеву. Наши појци су научили и понешто од византијског појања па недељну и празничну Литургију и празнична бдења певамо већином "византијски" (осим стихира и тропара које и тада већином певамо по карловачком напеву). Нажалост, нисмо до сада имали прилике да систематски учимо византијско појање, нити умемо да читамо неуме, те за сада још нисмо у могућности да озбиљније уведемо византијски напев.

 

На богослужењима користимо црквенословенски, иако катизме читамо на српском, у преводу Еп. Атанасија. Српски користимо и у Литургији (превод Св. Арх. Синода) и, наравно, користимо и српски превод Требника (најновије издање Јустиновог превода које је приредио Еп. Атанасије). Лично сам велики пристилица српског језика у богослужењу и јако ми је тешко да разумем оне који по сваку цену инсистирају на древним језицима, који, иако предивни и богати значењем, нису разумљиви већини верника. Увођење српског у наше богослужење велико је дело Св. Аве Јустина и осталих који су омогућили да данас наша Црква без икаквих проблема користи говорни језик барем у најважнијим богослужењима.

 

Појање је увек било важно у Цркви и сматрам да му се мора посветити посебна пажња. Наравно морамо бити опрезни да се ни ту не претера јер богослужење не сме да се сведе на ритуал. Традиционално карловачко појање, када се пева једноставно уз дискретан исон и без претенциозности, веома лепо звучи. Пошто сви знамо то појање у нашем манастиру, онда је свима лако да учествујемо. У свечаним приликама певамо у византијском напеву јектеније, Возбраноје, Свјете тихи, понеки тропар или стихиру, Славословље и сл и то се доста лепо искомбинује, барем за наш укус. Многима наше појање пристојно звучи иако смо свесни да би требало много озбиљније да се тиме позабавимо.

 

Византијско појање се одликује посебном лепотом и богослужбени текст много боље долази до изражаја, посебно ако се правилно акцентира и усклади са мелодијом, што је и најважнији циљ појања. Већ је доста учињено на том плану и имамо, како и сами рекосте, врло лепе записе Игора Зиројевића, кога лично познајем и дубоко ценим његов рад. Појање тражи врло озбиљан и студиозан приступ и не би требало да се препушта импровизацији па је рад таквих људи врло драгоцен за нашу Цркву.

 

У манастирима постоје услови да се више времена посвети традиционалном појању. Што се тиче парохија, мислим да је веома важно да у Литургији учествује верни народ, а да би учествовао, оно мора да буде (посебно Литургија) једноставније. У Грчкој у неким црквама где много посвећују пажњу византијском појању Литургија се пева у 8 гласова. Међутим, ту обичан народ не може да учествује јер су музичке линије веома компликоване и зато пева само хор. Колико год све то добро звучало, народ се претвара у пасивну публику, као на концерту. Можда би могло све да се поједностави тако што ће се Литургија певати само у једном гласу и с временом верници ће то научити као што су научили Мокрањчеву Литургију. Хорско вишегласно певање јесте део новије српске традиције али ја сам, иако велики љубитељ хорске музике, ипак за то да се да приоритет учешћу народа, а појци само да воде појање.

 

Међу монаштвом посебно је важно да се поред византијског појања, које сада многи уче, за још неко време не запоставља карловачко појање. Често се нађемо заједно на некој служби и лепо је када можемо да сви равноправно учествујемо у појању. Наметање једног или другог појања по сваку цену може да изазове и непријатну атмосферу и својеврстан елитизам. Смисао појања јесте у томе да покажемо да смо сви као једна душа у Христу и зато је појање звучна икона наше заједнице у Господу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Данас сам преслушао веома занимљиво предавање Митрополита Калиста Диоклијског о разликама између Православне и Римокатоличке Цркве. Предавање је на енглеском језику и најтоплије препоручујем онима који су заинтересовани за ову тему.

http://www.youtube.com/watch?v=Fp4rdwtxsPQ

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Pomaze Bog.

Zanima me koliko je ovo tacno? I sta se desava na sudu trenutno sa ovim slucajem.

 

Лично не бих могао да дајем никакве изјаве поводом овог случаја јер је судски  процес у току. Могу само да поновим оно што су епархијски адвокати већ објавили у медијима у јулу месецу ове године, а то је да је Комисија за вештачење по налогу Суда направила детаљан увид у пословања бившег Епископа и обишла 17 објеката, цркава и манастира у Епархији међу којима су (ман. Бањска, Зочиште, Врачево, Улије, Девине воде, Гориоч, Грачаница и др). Комисија је установила да је Епархија извођачу радова, Епархијском центру „Раде Неимар“, исплатила 2.057.518 евра, иако је процењена вредност изведених радова и услуга 1.018.283 евра.

 

Процењена разлика вредности изведених радова и услуга, добијена на основу документације која је вештацима стављена на располагање, увида у стање објеката и изјава сведока, износи према томе укупно 1.039.234 евра.

 

Дакле, једном нимало малом делу новчаних средстава која су добијена наменски за изградњу и обнову објеката у Епархији губи се сваки траг. Да би се то прикрило свесно су нереално увећаване поједине грађевинске позиције или су чак уписивани непостојећи радови, што је Комисија за вештачење детаљно евидентирала. Где је новац завршио, даља истрага тек треба да установи.

 

Према мишљењу правних експерата постоји јасна основа да се убрзо подигне оптужница и против самог рашчињеног Епископа, који је више пута јавно рекао да стоји иза свега што су радили његови сарадници за које он тврди да су радили поштено и савесно. Иначе, већ раније је подигнута оптужница против директора Епархијског центра „Раде Неимар“ Предрага Суботичког и рашчињеног и из Цркве одлученог Симеона (Дејана) Виловског, бившег сарадника тадашњег Еп. Артемија. Оптужница их терети да су обојица од 2004. до 2010. године злоупотребом службеног положаја незаконито присвојили близу 350.000 евра. Виловски је, како се тврди у оптужници, давао усмене налоге епархијском благајнику да из благајне на руке Предрага Суботичког исплати 349.875 евра и то на име фиктивних радова. Новац је Суботички уплаћивао потом на рачун свога предузећа који није био у црквеном  власништву, већ је само носио назив „Епархијски центар“.

 

У даљој истрази биће покренуто и питање других проневера, међу којима је и продаја једног супермаркета у Ђаковици јер новац од његове продаје није убележен у епархијске књиге и постоји сумња да је завршио на приватним рачунима као, уосталом и остала новчана средства којима нема трага.

 

Највећа трагедија је у томе што је новац који је злоупотребљен био већином из донација Владе Србији тј. од доприноса народа Србије за помоћ Косову и Метохији и појединачних донација верника, а незаконити послови вршени су у време највећег страдања српског народа на овом простору.

 

На Епархијском сајту налази се један део документације који се тиче разних других црквених и финансијских злоупотреба као и други документи везани за случај бившег Епископа и његових одбеглих монаха и сарадника, па се овде можете детаљније о свему обавестити:

 

http://www.eparhija-prizren.com/sr/arhiva2

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Шта ми не да да благовремено осетим кад ме неко напада а знам ко је а не могу да се одбраним? Шта ми треба да се одбраним? - Пита вас мој отац, Душан. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Још додаје: Стуб куће је исти ко и мој, само другачије боје и водимо борбу један против другог. Једном сам био на тешким мукама, уз вашу помоћ сам се одбранио, ал ме не пустају у слободу. Дал је то због стуба кога не могу да прикалемим на кућу и дал да га пустим а немам где да идем? Више сам провео ноћи ван куће, него у кући што би морао. Молим за ваш благослов и вашу помоћ и даље, иако ме са вратију манастира врати жедну децу и мене и гладне у пустињи, а не би желео да идем ван питоме земље, нити да је заборавим. Молим за ваш одговор и благослов. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce Savo, da li ste gledali ruski film Tvrdjava, jako je upecatljiv?

Kako bi "zdravi ljudi" trebalo da se odnose prama hendikepiranima: da li sa podsmehom, ili sazaljenjem, ili mozda kao sebi ravnima?

Pitam zato sto mi je ponekad tesko da otrpim i podsmeh na ulici, pa onda pocnem da gundjam protiv njih.

A opet i sazaljanje pod maskom hriscanskog milosrdja dobija ponizavajucu notu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Добар дан пре свега.

 

имам једно веома битно питање.

 

ја сам одрастао у веома скромној породици која нажалост никада није имала ту везаност за цркву и Бога (велико нажалост).

 

ја сам одрастао и временом се везао за цркву, Бога, веру, православље и Србију.

 

како сам одрастао у незнању веома ми је тешко сад да уклопим све што сазнајем, за почетак ми треба савет/помоћ око избора духовника, никада нисам имао духовника нити сам имао неких озбиљнијих прилика да насамо попричам са неким од свештених лица.

 

хвала унапред,

срдачан поздрав свима,

Срђан

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Шта ми не да да благовремено осетим кад ме неко напада а знам ко је а не могу да се одбраним? Шта ми треба да се одбраним? - Пита вас мој отац, Душан. 

 

Брате Иване, искрено не могу да добро разумем твоје питање. Било би добро ако би то могао мало конкретније да кажеш.

Морам да напоменем да је некада тешко одговарати на питања која су потпуно личне природе јер за то је најбољи разговор у четири ока или исповест. Лично не спадам у оне који преко интернета или телефона дају благослове за решавање личних проблема. О томе је најбоље поразговарати са својим парохијским свештеником.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce Savo, da li ste gledali ruski film Tvrdjava, jako je upecatljiv?

Kako bi "zdravi ljudi" trebalo da se odnose prama hendikepiranima: da li sa podsmehom, ili sazaljenjem, ili mozda kao sebi ravnima?

Pitam zato sto mi je ponekad tesko da otrpim i podsmeh na ulici, pa onda pocnem da gundjam protiv njih.

A opet i sazaljanje pod maskom hriscanskog milosrdja dobija ponizavajucu notu.

 

Да, гледао сам овај документарни филм о руским монасима који се брину за око 140торо хендикепиране деце. Филм одише неизмерном топлином и љубављу људи који су се посветили Христу и Христа препознају у тој деци о којој се брину, а истовремено и љубављу те деце која и поред тешког крста који носе зраче великом благодаћу Божијом. Ово је само један, можда и најбољи пример који сам до сада видео, како православно монаштво не може да се сведе у калупе и како се љубав према Богу преноси на ближње, на оне мале Христове. Најтоплије бих препоручио овај документарни филм свима онима који га нису одгледали. Може се наћи на http://www.youtube.com/watch?v=thh58Wrea7Y

 

Физички хендикепи и ометеност у развоју велики су крст за свако људско биће и Бог то допушта по свом посебном Промислу. Међутим, и ти природни недостаци ни у чему не ограничавају човеков приступ и заједницу са Богом. Штавише, људи који носе тај крст по природи ствари много дубље могу да осете посрнулост и ограниченост људске природе и смире се пред Богом. Однос према хендикепиранима треба да буде братски, спонтан и непосредан, без претерано афектиране пажње, али нарочито без ниподаштавања и неосетљивости. 

 

У нашем манастиру имамо два потпуно слепа монаха и једног монаха који од младости због повреде кичме веома тешко хода. Ми их доживљавамо у потпуности као равноправне чланове нашег братства. Штавише, својим способностима и талентима они врло често учествују много интензивније у животу манастира него неки други у братству који немају физичких недостатака. Посебно бих поменуо нашег о. Јеремију који је ослепео због једног обољења периферних крвних судова још као младић. Захваљујући компјуторском програму за слепе и знању брејловог писма он врло активно чита, можда и понајвише од свих у манастиру. Такође, тај програм му омогућава да потпуно несметано користи компјутер, припрема текстове, обрађује аудио фајлове и спрема аудио библиотеку. Осим тога један је од главних појаца и много тога зна напамет или док пева прати текст исписан брејловим писмом.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да, гледао сам овај документарни филм о руским монасима који се брину за око 140торо хендикепиране деце. Филм одише неизмерном топлином и љубављу људи који су се посветили Христу и Христа препознају у тој деци о којој се брину, а истовремено и љубављу те деце која и поред тешког крста који носе зраче великом благодаћу Божијом. Ово је само један, можда и најбољи пример који сам до сада видео, како православно монаштво не може да се сведе у калупе и како се љубав према Богу преноси на ближње, на оне мале Христове. Најтоплије бих препоручио овај документарни филм свима онима који га нису одгледали. Може се наћи на http://www.youtube.com/watch?v=thh58Wrea7Y

 

Физички хендикепи и ометеност у развоју велики су крст за свако људско биће и Бог то допушта по свом посебном Промислу. Међутим, и ти природни недостаци ни у чему не ограничавају човеков приступ и заједницу са Богом. Штавише, људи који носе тај крст по природи ствари много дубље могу да осете посрнулост и ограниченост људске природе и смире се пред Богом. Однос према хендикепиранима треба да буде братски, спонтан и непосредан, без претерано афектиране пажње, али нарочито без ниподаштавања и неосетљивости. 

 

У нашем манастиру имамо два потпуно слепа монаха и једног монаха који од младости због повреде кичме веома тешко хода. Ми их доживљавамо у потпуности као равноправне чланове нашег братства. Штавише, својим способностима и талентима они врло често учествују много интензивније у животу манастира него неки други у братству који немају физичких недостатака. Посебно бих поменуо нашег о. Јеремију који је ослепео због једног обољења периферних крвних судова још као младић. Захваљујући компјуторском програму за слепе и знању брејловог писма он врло активно чита, можда и понајвише од свих у манастиру. Такође, тај програм му омогућава да потпуно несметано користи компјутер, припрема текстове, обрађује аудио фајлове и спрема аудио библиотеку. Осим тога један је од главних појаца и много тога зна напамет или док пева прати текст исписан брејловим писмом.

 

Слава Ти Боже, на оваквом укрепљењу мени малодушној.

Благодарим, оче, на одговору.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...