Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Оче благословите

Можете ли ми нешто више рећи о монаштву, конкретно у Дечанима? Доста сам млад, али имам жељу да постанем монах. До сада сам на дуже једино боравио у манастиру Ковиљ. 

Свако добро, праштајте.

 

Бог благословио брате,

 

Манастир Високи Дечани је општежитељни манастир као и манастир Ковиљ и остални слични манастири. Трудимо се по својим ограниченим моћима да живећи заједнички и делећи све једни са другима, живимо монашким животом настојећи да досегнемо у висину раста Христовог (Еф. 4.13). Монашки живот је пре свега (за)корак ка вечности и есхатолошком царству Божијем и боримо се да живећи у овом веку и простору, колико је то у нашој моћи, остваримо реалност живота који очекујемо да имамо у Царству небеском, које већ овде почиње и осећамо његово присуство, пре свега у Светој Литургији и литургијском начину постојања.

 

Монашки живот није бег од стварности, већ непосредни сусрет са стварношћу која нас окружује, иако тој стварности приступамо из перспективе вечног Царства Божијег. Ми не бежимо од проблема овог света, али се суочавамо са њима у светлости есхатолошког обећања Христовог. Зато је монашки живот за нас живот у пуној реалности Еванђеља. Истовремено, наш живот је и духовна арена у којој се боримо са страстима и слабостима пале људске природе, како бисмо што више узрасли у љубави Божијој, гледајући једни на друге и на све људе око нас у перспективи Божијег промисла да сву твар преведе из пропадљивости у вечно постојање.

 

Наравно, ми монаси се на бавимо спекулативном философијом, већ животом у Христу са циљем да љубављу познамо свет око себе и тако дођемо у познање воље живог Бога коме служимо, остварајући себе у Христу Господу као удове тела Христовог - Цркве

 

Опет бих вас упутио на предиван текст архимандритга Василија Гондикакиса - Монашко ткање на чунку живота које је један од кључних текстова за разумевање смисла монашког живота http://www.vavedenjebeograd.net/page66.html

 

Пажљиво прочитајте овај текст и видећете да је монашки живот један посебан однос према стварности у којој живимо. Монах није биће које одједном фасцинира својом необичношћу, већ пре свега човек који открива природни начин постојања и живота у Христу. Тајна монаштва зато није у неким посебним методама и философији, већ у једноставности постојања, у којој живимо као деца али не детињимо умом (1Кор, 1.20). Сећам се мог сусрета са великим старцима и делатницима духовног живота: старцем Порфиријем, Јаковом са Евије и старцем Пајсијем Светогорцем. У сусрету са њима човек доживљава природно постојање људске природе, свака туга постаје радост и свака недоумица чудесно јасна тајна Божија. Они ни ме нису фасцинирали неком посебном способношћу колико једном једноставношћу и добротом пред којом човек осећа потребу да излије своју душу и нађе најсигурније духовно уточиште. Дубоко верујем, а нисам једини,  да сам у њима упознао светитеље Божије, људе будућег века, људе који су већ у овом животу остварили начин постојања на који смо позвани у Царству Христовом.

 

Монашки живот не искључује друге благословене начине живота у Цркви, иако монаси трче ка вечности и одрчу се чак и благословеног живота у браку и породици, настојећи да своје постојање заснују у потпуности на Христу, запостављајући чак и своје биолошко, природно, постојање.

 

У монашком братству ми брата не видимо само као неког споредног сапутника или колегу као Царству небеском, већ изнад свега разумевамо да ми као личности не можемо да се остваримо и спасемо без свога ближњега. Други зато за нас није нужна неопходност или, не дао Бог, конкуренција или опасност, већ главни предуслов нашег остварења као пуне личности у Христу. Уколико нисмо у стању да ближњег заволимо барем као себе саме наше спасење и вечни живот је под знаком питања. У манастиру зато треба да живимо са свешћу да се не спашавамо као појединци, већ као заједница и да онај који не осећа и не доживљава ближњег као саставни део своје личности заправо сам себе удаљује од те заједнице и улази упростор индивидуалног постојања и вечног мрака.

 

Општежитељни монах ураста у заједницу Христову одричући се од свог индивидуалног постојања, воље и амбиција како би урастао у колективну личност Христову - Цркву - оличену у братству чији члан постаје. Зато се истински напредак у монашком животу не мери количином личних достигнућа, подвига и успеха, већ у оној мери у којој смо у стању да радости и туге свог ближњег, суштински доживљавамо као своје и себе остваримо као део заједнице у којој смо положили своје завете. Монашки живот је на својеврстан начин негација индивидуалног постојања и пресаздавање себе као личности која једино може да постоји у заједници. Стога је монашки живот један од најлепших израза евхаристијског, црквеног, начина постојања на који нас позива Господ. Монаштво је вековима било стални подстицај и подсетник Цркви да идемо ка Царству небеском у коме ћемо живети другачијим начином постојања од овог биолошког начина постојања у овом свету и веку. Монашки живот је зато не НЕприродни, већ НАТприродни начин постојања и израз жеље човека хришћанина да и у овоме свету и веку живи у радости Царства Божијег.

 

Након двадесет година свог монашког живота, иако још као почлетник, могу само да кажем да ми је жао што можда раније нисам започео овај начин живота, иако у дубокој благодарности Богу који ме је призвао овом начину постојања, са дивљењем гледам како ме је Господ  постепено припремао за живот који сам са радошћу изабрао и који никада не бих мењао ни за шта на овом свету.

 

Што се тиче самог живота у Дечанима најбоље је да дођете и сами упознате наш начин живота. Не мислим да ми нешто имамо посегбно другачије од других општежитељних манастира, али сам сигуран да ће вам боравак у нашем манастиру помоћи да стекнете потпунију перспективу о смислу монашког живота и помоћи да и сами донесете одлуку када и где да започнете свој монашки живот.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Опет бих вас упутио на предиван текст архимандритга Василија Гондикакиса - Монашко ткање на чунку живота које је један од кључних текстова за разумевање смисла монашког живота http://www.vavedenje...net/page66.html
 
Хвала на одговору, оче. Прочитао сам текст архимандрита Василија. 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo,

možete li nešto reći o izboru zanimanja, čime da se hrišćanin rukovodi pri izboru-srcem ili razumom? Dopalo mi se "...са дивљењем гледам како ме је Господ  постепено припремао за живот који сам са радошћу изабрао и који никада не бих мењао ни за шта на овом свету." Takodje, kako se može zavoleti zanimanje, s obzirom da je malo onih koji se bave poslom koji im se dopada, ili se bar meni tako čini?

Hvala unapred i svako dobro od Gospoda!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oче благословите

 

Занима ме да ли је битно, пресудно, бити увек на свакој недељној литургији? Тачније, да ли је велики преступ ако човек по неку литургију прескочи? Да ли постоји неки количински "норматив" у одлажењу на Богослужење,молитву па и причешће, да би човек могао да се сматра да је у заједници са Христом? 

 

Својевремено нисам био редован као данас, а опет, није ми увек јасно колико те ствари утичу на наш однос са Богом. Да ли нашу децу морамо стално водити са собом на Богослужење или је довољно бар једном два пут месечно, постепено их привикавати? Како ускладити те ствари поготову ако смо у браку са неверујућом особом којој није баш јасно колико је битно бити у Цркви, постити, присуствовати....понекад нас и та особа "прозове" што водимо дете . Занима ме ваше мишљење, хвала!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo,

možete li nešto reći o izboru zanimanja, čime da se hrišćanin rukovodi pri izboru-srcem ili razumom? Dopalo mi se "...са дивљењем гледам како ме је Господ  постепено припремао за живот који сам са радошћу изабрао и који никада не бих мењао ни за шта на овом свету." Takodje, kako se može zavoleti zanimanje, s obzirom da je malo onih koji se bave poslom koji im se dopada, ili se bar meni tako čini?

Hvala unapred i svako dobro od Gospoda!

Сваки избор у животу је веома лична ствар и више је разлога који нас руководе да изаберемо свој животни пут. Зато је тешко уопштено говорити. Из мог личног искуства могу да кажем да је монашки пут посебна врста позива. Још од ране младости тражио сам неко дубље и непосредније искуство живота. Пошто нисам тачно знао шта тражим, покушавао сам да проникнем у неки дубљи духовни смисао читајући књиге о различитим религијама и предањима. Како нисам крштен као дете, мој избор хришћанске православне вере је у потпуности ствар моје личне одлуке.

 

Сазнајући све више о хришћанском духовном предању, нарочито о монаштву, почео сам да осећам да је управо то оно што сам тражио. Крстио сам се у 23. години, док сам био на студијама англистике у Београду. Пут до одлуке да прихватим монашки живот био је веома кратак. Монашки позив је сличан заљубљености, човек губи сваку вољу за било шта друго и само тежи да што више буде са Христом. То није питање рационалне одлуке где размишљамо дуго да ли је одлука добра или није. Када има много предомишљања, плашим се да није у питању истински позив. Човек једноставно изгара за жељом да остави "свет" и да живи животом који му се чини најбољи. Долазак у манастир за мене је био као коначни повратак кући, а цео претходни живот видео сам само као припрему за пут којим сам кренуо. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче Саво и - благослови!

 

Да ли можеш да нам из свог искуства препоручиш неки 'гордомер',

неки начин да препознамо гордост код себе још у њеном зачетку,

док нам је у мислима и у срцу?

 

Унапред захвалан,

 

брат Тома

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oче благословите

 

Занима ме да ли је битно, пресудно, бити увек на свакој недељној литургији? Тачније, да ли је велики преступ ако човек по неку литургију прескочи? Да ли постоји неки количински "норматив" у одлажењу на Богослужење,молитву па и причешће, да би човек могао да се сматра да је у заједници са Христом? 

 

Својевремено нисам био редован као данас, а опет, није ми увек јасно колико те ствари утичу на наш однос са Богом. Да ли нашу децу морамо стално водити са собом на Богослужење или је довољно бар једном два пут месечно, постепено их привикавати? Како ускладити те ствари поготову ако смо у браку са неверујућом особом којој није баш јасно колико је битно бити у Цркви, постити, присуствовати....понекад нас и та особа "прозове" што водимо дете . Занима ме ваше мишљење, хвала!

 

Литургија, као и друга богослужења и наше личне молитве суштински су делови нашег хришћанског постојања. Другим речима ми смо хришћани зато што се окупљамо на Литургији и заједницу са Богом остварујемо пре и изнад свега заједно са другима са којима чинимо Цркву. Заправо на Литургији ми заиста постојимо као Црква и време од једне до друге Литургије за хришћане би требало да буде наставак и продужење литургијског доживљаја. То је због тога што хришћанство није идеологија, скуп одређених идеја и веровања која интелекутално прихватамо, али живимо животом којим смо живели и раније. Вечни живот и спасење није неки блажени загробни живот, већ пре свега вечни литургијски сабор свих са Христом, и у Христу са Његовим Предвечним Оцем у заједници Духа Светога. Литургијским скуповима у овом свету и веку ми учествујемо у тој непрестаној Литургији коју свештенодејствује сам оваплоћени Син Божији и који све пролазно преводи у вечно и бесмртно.

 

Имајући ово у виду, хришћани се нису на Литургију окупљали само недељним даном већ и чешће, и та је пракса посебно заживела у манастирима, који не би требало да буду ништа друго него један континуирани живот у евхаристијском начину постојања. Нажалост, свакодневне литургије претвориле су се већином у свечаније јутарње богослужење јер учествовање у Литургији на којој се не причестимо и тиме потврдимо да смо део Цркве и у живој заједници са Христом, у великој мери ограничава наше учешће у евхаристијском животу. Мислим да кључно питање није колико се пута причешћивати, већ пре свега да ли на сваком литургијском приносу учествујемо у потпуности тј. примањем Св. Тајни или не. Дакле, није у питању квантитет, већ смисао литургијске заједнице. Наравно да је жеља за активнијим учешћем у литургијском животу довела до учешсталијих литургијских скупова. Да се не схватимо погрешно, Литургија никада није непотпуна било да се на њој неко причести или нико осим свештеника. Проблем је у томе колико ми себе ограничавамо у литургијском доживљају уколико Литургији искључиво прилазимо као свакодневној молитви. Ту је разлика између Литургије и других богослужења у којима продужујемо евхаристисјки начин постојања певањем и читањем молитава. Литургија је, како би рекли теолози, пре свега онтолошки догађај, а не обичан скуп јер Црква без Литургије не би постојала. Дакле не треба гледати на Литургију искључиво као обред који траје 2 сата или краће, већ на Литургију као живи и непосредни израз евхаристијског начина постојања. То је оно што Цркву разликује од других друштава и заједница јер је Црква небоземна установа.

 

Тешко је конкретно дати рецепт колико често ићи на богослужења. То је пре свега питање наше личне вере, а понекад и конкретних могућности. Рекао бих да су недељне и празничне литургије нека норма иако у данашњем времену није увек лако одржавати редовно учешће у богослужењима. Не могу тачно да се сетим који канон је то регулисао, али самовољно удаљавање од причешћа више од 40 дана сматрано је суштинским удаљавањем од Цркве и заједнице у Христу. Увек су постојали изузеци, али зато је важно да се стално говори о значају Евхаристије, јер то није неко споредно и помоћно средство да живимо боље и здравије, да се боље молимо и подвизавамо, већ је суштински израз нашег постојања у Христу. 

 

Децу је добро редовно водити на Литургију јер и деца могу да у пуноћи учествују у Св. Тајнама. Наравно, у случају да живите са неверујућом особом свему треба приступати са много расуђивања и у сталном саветовању са парохијским свештеником. Најбољи начин да другима који не верују пренесете лепоту своје вере и помогнете им да нађу пут ка Христу јесте да према њима имате нелицимерну љубав и да ригидним држањем неких правила не направите више штете. Највећа саблазан коју верници чине пред неверујућима јесте да агресивно инсистирају на својим правилима и својој вери, често осуђујући друге, а с друге стране нису у стању да се изборе са својом себичношћу, самољубљем и гневом. Силина вере се не препознаје у многоречитости већ у делима (уп. 1Кор, 2.4-5)

 

Што се поста тиче, Црква је одредила правила поста којих се здрав човек углавном може придржавати, а неко по благослову свештеника може да примени и строжија правила. Ипак, увек треба имати у виду да је главно правило поста да не чинимо другима оно што не желимо да они чине нама и да уколико нисмо некада у стању да применимо правило у исхрани то надоместимо тиме што ћемо бити милостивији и учинити неко дело милосрђа својим ближњима. Циљ поста није исцрпљивање тела, већ жеља да ограничимо своје биолошке прохтеве како бисмо имали више љубави, трпљења и милосрђа. Уколико пост не доноси ове плодове, очигледно је заснован на самомњењу и обмани. Стари хришћани имали су обичај да када посте вишак новца који би иначе потрошили за скупа јестива одвоје и подају сиромашнима. Пост без милосрђа и љубави је јако штетан. Црква зато у својим богослужбеним текстовима, нарочито у време великопосног периода, стално указује да је пост пре свега духовне природе и да је уздржање од одређене врсте хране само средство да остваримо нешто више од тога.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

O.Savo i ja mislim da nema vece od Hristove Ljubavi pa ako je prihvatis mozes da zivis i u buretu citav zivot samo ako imas Ziv odnos sa Bogom.

 

Naravno da ne mislim sada ovde sve bukvalno mada ni ta opcija nije losa.

 

Није грех да се трудимо да живимо мирно и без искушења и зато се молимо Богу да нас сачува и не даде нам оно што нисмо у стању да носимо. Ипак, у љубави према Богу човек је у стању много да поднесе и што је љубав већа, већа је и спремност на саможртвовање, више је милосрђа, смирења, трпљења итд. (уп. 1Кор 13). Занимљиво је када читамо Павлову "химну о љубави" колико се не говори о емоцијама већ о односу према другом. Љубав према Богу се у целости изражава кроз љубав према ближњем јер љубимо Бога у сваком људском бићу које носи његов лик, љубимо Бога у његовој творевини јер у њој видимо посејане његове предвечне логосе (односно његову вољу о чему говори Св. Максим). Зато нема љубави Божије где нема правилног односа према ближњем и творевини Божијој. То је само једна психолошка пројекција нашег самољубља и гордости. Зато је и св. Ава Јустин говорио да се љубав према Богу препознаје у човекољубљу, а опет да нема ни истинског човекољубља уколико оно не проистиче из љубави према Богу. Исто тако и поглавља о љубави Св. Максима нису поетски изливи занесеног "заљубљеника у Бога" већ пре свега изношење практичне философије љубави која се не може задобити уколико себе волимо више од Бога и других.

 

Ово је веома важно јер се хришћанска љубав суштински разликује од хуманизма који се исцрпљује било у општој љубави према неком апстрактном човеку, људском роду и сл или у љубави према појединцима према којима осећамо сажаљење или посебне емоције јер доживљавамо себе кроз њих, или доживљавамо неку личну корист или пријатност. Хришћанско поимање љубави, иако у неким спољашњим елементима веома слишно хуманизму у потпуности је засновано на другим поставкама. Другог волимо јер у њему волимо лик Христов и та љубав неће зависити од тога да ли је тај "други" добар или лош (односно прецизније речено, здрав или духовно болестан) јер лик Христов остаје утиснут у њему па чак и у највећем посрнућу. Другог волимо као члана Цркве, Тела Христовог или онога који је призван да постане део Цркве, волимо га у перспективи вечног Царства небеског. Ова љубав није земаљског порекла, није емоција, нити нека филосфија. Она је пре свега дар који Бог даје онима који отворе своје срце да би га примили, а то чинимо трудом и духовном борбом. Господ љуби и оне који га се одричу и који желе да вечно постоје без Бога. Он ће љубити и оне који ће пребивати у вечном мраку својим сопственим избором. Божија љубав је благотворна али и болна и њоме ће Бог судити свету, не по јуридичкој правди. Они који пребивају у љубави Христовој наставиће да узрастају вечно у њој, а они који су је одбацили бежаће вечнно у најдубље поноре ада јер ће их та иста производити бол и муку.

 

Хришћанска љубав, наравно, не одбацује биолошку љубав, родитеља према деци и обратно или супружанску љубав, али и њој приступа кроз Христа. Брак је зато не било каква заједница две особе које се воле, већ заједница човека и жене који живе у тајни Христа и Цркве (уп. Еф.5)  Добро знамо да у пуноћи Царства небеског неће бити ни мушког ни женског, а самим тим ни брака као заједнице која постоји у овом времену и простору. Зато је брак за хришћане Света Тајна и свака злоупотреба човекове сексуалне природе закорак је ка амбису пролазности и вечној смрти, јер све оно што неће бити уведено кроз Христа у вечно постојање остаће у сфери вечног мрака, недовршености и полупостојања. Проблем је када наше међуљудске односе видимо као сврху самим себи и заборавимо да смо у динамичком путу ка вечности и да још нисмо сасвим довршени као личности. Црква нас зато стално позива да остајући у биолошком начину постојања не будемо њиме овладани и да што је више могуће заживимо црквеним, евхаристијским начином постојања. 

 

Увек ме је фасцинирала хришћчанска свест да овим животом само пролазимо у сталном очекивању Господа. Рани хришћани говорили су Маран ата - Дођи Господе. Свако наше литургијско сабрање је израз ове свести очекивања Доласка Христовог и живо искуство да се све више приближава пуноћа Царства Божијег, а тиме и Његове вечне воље да све створено кроз Свога Сина Јединородног у заједници Духа Светога преведе у вечност.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Увек ме је фасцинирала хришћчанска свест да овим животом само пролазимо у сталном очекивању Господа. Рани хришћани говорили су Маран ата - Дођи Господе. Свако наше литургијско сабрање је израз ове свести очекивања Доласка Христовог и живо искуство да се све више приближава пуноћа Царства Божијег, а тиме и Његове вечне воље да све створено кроз Свога Сина Јединородног у заједници Духа Светога преведе у вечност.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог оче Саво и - благослови!

 

Да ли можеш да нам из свог искуства препоручиш неки 'гордомер',

неки начин да препознамо гордост код себе још у њеном зачетку,

док нам је у мислима и у срцу?

 

Унапред захвалан,

 

брат Тома

 

Свети Оци и подвижници много су написали о гордости. Гордост (гр. υπερηφάνεια) у основи показује да онај који је овладан овом страшћу жели да се представи и покаже другачијим и вишим него што јесте. У основи реч је о обмани и слепилу. Мени се посебно свиђа једна дефиниција по којој је гордост одсуство познања своје немоћи и истовремено одстуство познања Божије свемоћи. С једне стране не познајемо своју палу природу каква јесте у свом палом стању, а с друге немамо познање Бога или често живимо у одсуству вере у Њега. У таквом стању живимо лажним животом и доносимо одлуке којима можемо да угрозимо свој вечни живот и спасење, а неретко повређујемо своје ближње. Смирење је супротно гордости јер смирен човек познаје људску палу природу, али не очајава живећи у том познању јер духовно познаје Божију свемоћ, љубав и милосрђе. О томе је говорио Св. Старац Силуан када је поручивао да "држимо ум свој у аду и не очајавамо".

 

Као и све друге страсти и гордост се препознаје у односу према другим људима. Тамо где је гордост нема искрене љубави, несебичности, спремности на жртву према другима. Без обзира колико неко себе у гордости приказивао смиреним и кротким, одсуство љубави не може да се сакрије јер се љубав не испољава речима, већ у делима. 

 

Када човек почне да задобија смирење полако престаје да осуђује друге, престаје да гледа на њихове слабости, или, ако их и види препознаје их као део пале природе коју сви делимо. Светитељи су све више напредујући у богопознању постајали све смиренији и све дубље осећали грешност, односно палост природе. Истовремено нада у Христа, који је ту исту природу увео у ипостасну заједницу са својом божанском природом, чини да њихово духовно познање човековог пада не води у очајање, већ у дивљење тајни Христовог подвига спасења и победе над смрћу и коначно у сталну благодарност. Свако страдање и невољу смирен човек доживљава у светлости те радости и наде Христове и када посрне налази Божијом помоћу снаге да иде даље.

 

Горд човек уопште духовно не посматра себе, већ се себи диви и живи у лажном постојању. Он криви друге за све што се дешава око њега, често је пун горчине и нездраве ревности и стално осуђује и процењује друге према својим сопственим мерилима. Гордост у својој натежој форми води ка самообожењу, односно обожењу сопственог интелекта, па такав човек на Бога пројектује сопствене мисли и осећања и живи у лажном убеђењу да познаје вољу Божију. У страдању и искушењу горд човек постаје узнемирен, губи наду и веру и неретко може да потоне у потпуно очајање и безнађе јер је све наде положио у себе и своје способности. У простијим и лакше препознатљивијим формама гордости гордељивац се поноси својим природним даровима, верује да му је Бог дао неку посебну мисију и често јавно ниподаштава и вређа друге које сматра нижим од себе.

 

Најбољи пут да напредујемо ка смирењу и боримо се са гордошћу јесте да живимо у послушању Цркви и чувамо себе у евхаристијској заједници. Онај који се одвоји од Цркве и који живи потпуно изоловано од других лакше може бити савладан гордошћу и зато су посебно опасне јереси и расколи. У ревности за истину која није "по разуму" поједини људи удаљују се од заједнице са другима у Цркви и формирају своје посебне групице. Код таквих нема благодарности и смирења већ њиховим срцем владају осуђивање, горчина и цинизам, што је снажан показатељ гордости. За хришћанина је суштински важно да живи у заједници са другима, било да је реч о породици, парохији, монашкој заједници. Човек не може да оствари ни духовну ни биолошку зрелост уколико није у међузависности са ближњима нити је у стању да себе реално упозна. Наше духовно познање и себе и других не бива кроз рационални процес, већ кроз Христа и у односу на Христа. Људи који не знају за Бога могу много тога да закључе о људској природи јер човек има велике дарове, али духовно познање није ствар личног постигнућа већ је дар Божији који се даје смиренима. "Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима", Mt. 11.25

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...