Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

15 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Одлична беседа. Владика је заиста све јако лепо и јасно објаснио и нагласивши да нема правог евхаристијског живота без подвига, али да и подвиг једино има смисао уколико нас води сједињењу са Господом. Хвала вам што сте ово поделили.

Има и да се слажемо у многоме: https://facebookreporter.files.wordpress.com/2014/10/artemije.pdf :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Има и да се слажемо у многоме: https://facebookreporter.files.wordpress.com/2014/10/artemije.pdf :D

И даље не успевам да схватим зашто не можемо да се сложимо око пријема инославних у Цркву. Покушаћу да још једном прецизније изнесем мој став да не би било забуне. 

Они који су пажљиво читали моје одговоре могу да виде да нигде нисам истицао да је обавезни и једини валидни начин пријема инославних потпуно крштење (иако је то до сада била пракса у нашој Епархији, као што је и даље на Св. Гори и у неким другим Епархијама и чак канонским Црквама нпр. Јерусалимској). Када је увођено крштавање Латина у Грчкој или Русији у одређеним периодима историје, разлог је био веровање да се изгубила форма крштења јер се крштавани код римокатолика нису погружавали, већ само обливали или кропили. С озбиром да је пракса трократног обливања (па чак једно време и кропљења), што је у древној Цркви признавано само као изузетак, постала у међувремену широко распрострањена и у православним срединама, можемо само да закључимо да је крштавање Латина остало заправо само као рефлексија те логике, а не последица става који их третира као незнабошце који тек прилазе Христу.

Зато мислим да би било сасвим прихватљиво да се на новоу СПЦ саборском одлуком униформише пракса примања инославних који су у својим заједницама крштени трикратним погружењем или барем обливањем искључиво миропомазањем, јер миропомазање сасвим адекватно оснажује њихово крштење тј. даје му пуни смисао и потврђује њихову пуну заједницу у Телу Христовом, што значи могућност да приступе евхаристијској чаши, што као инославни не могу.

Мислим да је ипак кључно место нашег неслагања у томе да испада да су не само крштење, већ и евхаристија и свештенство, па уз то и миропомазање и друге тајне по логици opus operatum-а валидне у Римокатоличкој цркви на једнак начин као што су валидне нпр. у МПЦ, са којом смо у расколу због неканонског проглашења аутокефалије или као што смо могли да чујемо да су биле валидне код древних Аријанаца "јер их врши Христос". Ово је јако проблематичан став. Са тзв. Македонском црквом имамо пример непричешћивање (ακοινωνησία) из канонских и пастирских разлога, али не постоји негирање светотајинског живота. Са Римокатолицима, Коптима, Јерменима и протестантима који су сачували тајне и апостолско прејемство, разлике су веће од православних који су у канонском-правном расколу и зато сам износио ставове православних богослова који сматрају да инославни мање или више (у зависности од одступања од православне традиције Цркве) поседују на известан начин благодат, али не и пуноћу светотајинске реалности. Мислим да је јасно да се за већину православних инославне заједнице могу потенцијално гледати као део Цркве и не сасвим лишене деловања Духа Светога јер их Он стално упућује ка пуноћи Цркве из чијег су видљивог јединства на овај или онај начин иступили. Овде бих се највише сложио са Владкиком Атанасијем који каже да инославним као сасушеним удовима ипак треба благодатна сила Духа Светога да би заживели пуноћом живота у Цркви. То је и главни разлог зашто се приликом примања инославних у Православну Цркву примењује миропомазање у већини Цркава, јер је то знак и потврда пуноће јединства у Духу Светоме. Како другачије објаснити зашто се онда "понавља" миропомазање ако је већ светотајински пуноважно дато и примљено у инославним заједницама. 

Рећи да су инославни хришћани, посебно они који су сачували велики део аутентичног учења Цркве, некрштени, заиста није адекватно. Они нису незнабошци. Али раскид са евхаристијском заједницом Католичанске Цркве увео их је у стање својеврсне девалвације благодатног живота и зато можемо рећи да њихово крштење ипак није у потпуности пуноважно иако постоји. Они јесу хришћани по имену и многим својим учењима јер верују у Христа и чувају многе вредне традиције Цркве, али рећи да инославне заједнице имају пуноћу благодатног дејства као и наша Црква за коју верујемо да га има, мислим да је заиста јако смело и у потпуности супротно целокупном догматском и канонском предању Католичанске Цркве. Зато Црква Христова не може и не сме да се одрекне настојања да инославнима омогући повратак у пуноћу благодатне заједнице која постоји и непосредно се манифестује у Православној Цркви.

Пуноћа благодати у некој хришћанској заједници подразумевала би и потпуно валидну евхаристију и у том случлају не би било никакве препреке за наше причешћивање код инославних или њих код нас, што није пракса ни у једној канонској Цркви (ако овде неко може да ме исправи и да ми пример да није тако био бих искрено благодаран).

Издвајање светотајинског живота ван евхаристије је јако опасно јер води механичком и магијском тумачењу тајни "које врши Христос" и које се служе и потпуно светотајински делују независно од пуне заједнице са Црквом и исправног учења. Дакле, тајне условно постоје и код инославних и за њих јако много значе и ми их не презиремо, већ их гледамо као рефлексију  светотајинског живота Цркве, али никако у смислу благодатне пуноће. Ту пуноћу им дајемо даром Духа Светога, тј. миропомазањем приликом присаједињавања Цркви. То је оно што се често назива "непотпуно општење са Црквом" и "залог повратка јединству Цркве". Зато можемо говорити о одвојеним, инославним заједницама као Црквама само потенцијално, било у смислу историјског континуитета или у перспективи могућности њиховог пријсаједињења Телу Христовом, али не суштински јер је Црква Једна и Једина. Већ сам објаснио да у латинској теологији постоји сличан став према не-католичким заједницама, само постоји кључна разлика да је повратак јединству Цркве за њих васпостављање заједнице са римским епископом, а за нас повратак православном исповадању вере и канонском јединству које постоји међу Православним Црквама и који је заснован превасходно на евхаристијској еклисиологији и саборности.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 12/10/2016 at 23:56, Архимандрит Сава Јањић рече

И даље не успевам да схватим зашто не можемо да се сложимо око пријема инославних у Цркву. Покушаћу да још једном прецизније изнесем мој став да не би било забуне. 

Добри мој оче, надам се да сам и ја сада јаснији: 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

На теми о Константинопољском сабору 1756 изнео сам цитате из једне веома значајне књиге протопрезвитера Петра Хирса (Peter Heers) из Грчке Цркве - Ecclesiological Renovation of Vatican II - An Orthodox Examination of Rome's Ecumenical Theology Regarding Baptism and the Church (Еклисиолошка обнова Другог Ватиканског Сабора - Православно испитивање екуменског богословља Рима у вези крштења и Цркве). Цитирао сам поглавља о учењу бл. Августина о "постојању валидних тајни код оних у јереси" и потом поглавље у коме се прати развој овог учења у Средњем веку, преко Томе Аквинског до новијег времена. 

Мислим да су аргументи које је о. Хирс прикупио веома значајни јер показују да заправо идеја о томе да је Црква од најранијих времена признавала тајне оних који су у јереси заснована превасходно на учењу бл. Августина о разлици између SACRAMENTUM и RES SACRAMENTI, тј. свете тајне с једне и благодатно-спасоносног дејства свете тајне с друге стране. Августин је према тумачењу о. Хирса и на основу прилично обимне библиографије коју наводи веровао да код оних који су у јереси и одвојени од Цркве постоје валидне тајне, али само као спољашњи знак, белег и лишене су унутрашње силе и дејства док год се одвојени од Цркве не врате у њену заједницу. Тада крштење по Августину не треба понављати већ им се даје дар Духа Светога. Говорећи о валидним тајнама Августин је подразумевао да су валидне уколико су урађене на начин како их врши Црква. Овај став је у складу са већ постојећом праксом, посебно у време великих јереси 4 и 5. века да се они који нису покварили форму крштења примају у Цркву на такав начин. Међутим, овај Августинов став нипошто не признаје дејство тих тајни у заједницама ван Цркве, оне су празне и нису спасоносне уколико не воде јединству Цркве. Ово је јако велика разлика јер говорећи о валидним тајнама, данашња римокатоличка сакраментологија полази од тога да су тајне у тзв. одвојеним заједницама не само валидне, већ и у потпуности дејствене и дају освећење. 

Дакле, став о. Зорана Ђуровића о валидности тајни ван Цркве јесте "валидан" само у оној мери у којој се држи Августинове традиције да то не подразумева и признавање благодатног дејства тих тајни ван Цркве. Августин је на првом месту имао на уму потребу да Донатисте врати у окриље Цркве. Замислите да је полазио од данашње римокатоличке сакраментологије и рекао им - не само да вам признајем тајне већ су и оне сасвим спасоносне за вас. До повратка Донатиста не би дошло. Његов став је врло могуће првенствено пастирски мотивисан и зато да би их лакше вратио Цркви полази од својеврсне икономије - да, ваше крштење је валидно, али да бисте имали користи од њега и било вам на спасење морате да се вратите у окриље Католичанске Цркве. Ово је сасвим логички јасно. Хирс у књизи објашањава да је и овај Августинов став крио одређене слабе тачке, што је по његовом мишљењу и охрабрило његове наследнике у Средњем веку да оду и ван онога што је он икада желео, тј. да подрију саме темеље еклисиологије Цркве.

Иако је на Истоку али и добрим делом на Западу до Другог васељенског сабора преовладавао став о крштењу оних који су у јереси, видимо да Црква због огромног броја оних који су се одвојили и да би их пастирски што лакше вратила телу Христовом примењује икономију и не понавља крштење (ако је извршено трикратним погружењем уз призивање имена Свете Тројице). Овај став који видимо у 7. канону 2 Васељенског Сабора и у 95. канону Трулског Сабора у 5. веку ипак НИЈЕ у контрадикцији са канонима који подржавају примену акривије (тј. строжијег приступа који негира крштење оних у јереси) и који се баве овом темом: XLVII и LXVIII Апостолским, VIII and XIX Првог Васељенског; VII и VIII Лаодикијског; I Картагенског (3 век); I и XLVII Св. Василија; који сви имају васељенски ауторитет јер су "потврђени" канонима: I Четвртог Васељенског, II Петошестог, и I и XI Седмог Васељенског Сабора. Више о овоме сам рекао препричавајући два карактеристична поглавља из књиге о. Георгија Металиноса "Исповедам једно крштење" http://oodegr.co/english/biblia/baptisma1/perieh.htm

Ова акривијска пракса је чак била и присутна и на Западу пре Константиновог времена, осим у Риму, што видимо из занимљиве епизоде сукоба између Св. Кипријана Картагинског и папе Стефана Римског из 3. века (о чему пише и Евсевије у свој Црквеној историји). Подршку Кипријану дао је и Фирмилијан Кападокијски 256. године у свом чувеном писму у коме Фирмилијан потврђује да се на Истоку они који се из јереси враћају у Цркву обавезно крсте, што је пракса коју је заступао и Св. Кипријан са својим северно-афричким епископима (ово писмо је од посебног значаја јер показује како епископи Цркве знају да укажу и Римском епископу да не може да намеће своје ставове http://www.newadvent.org/fathers/050674.htm).

Логика која стоји иза овог акривијског и у суштини древног православног става била је да нема светих тајни ван евхаристијске заједнице и јединства Цркве, што је био и остао темељ православног учења о светим тајнама. Исток није размишљао у контексту јелинистичких философских идеја, правећи разлику између форме и суштине, знака и дејства тог знака и сл.. Једноставно, и форма ако постоји она је и по многим великим оцима Истока бескорисна ако не подразумева евхаристијско јединство у Цркви. У каснијим вековима видимо да је примену икономије диктирала специфична ситуација која је настала када су велики делови Цркве одступали у јерес (аријанци, македонијанци и неке друге групе) те се према одређеним и јасно наведеним групама примењује икономија и примају се само миропомазањем којим се оснажујуе заправо само спољашња форма крштења коју су примили и то само под условом да су је примили исправно (трократним погружењем и призивом имена Св. Тројице). Акривија и икономија су у овом погледу сапостојали вековима јер 2 Васељенски Сабор само је конкретно наложио примену икономије према одређеним групама, а не према свима који су у јереси. Канон 7. је само направио снисхођење од општег правила, а није увео опште правило јер се у тексту канона не даје упуство да од тада то треба да важи за све који су ван Цркве. Такође из овог канона и примене икономије се нигде не види да се снисхођење примењује зато што наводно Црква признаје реалност тајни ван Цркве. Нема ниједног православног светог оца који би то потврдио на начин како раде римокатолички богослови од Средњег века. То је крајње произвољан закључак који не почива на аргументима и вреди, како објашњава о. Хирс и у Риму све до Средњег века, јер Рим је показивао континуирано икономију избегавајући поновно крштење, али је обавезно инсистирао да се тајне морају оснажити у Цркви и да нису дејствене, држећи се вековима Августинове теорије да се они који су у јереси и расколу морају вратити у окриље Цркве да би оно што су примили у својим заједницама имало пуни смисао и духовну корист.

У књизи о. Хирса се јасно наглашава да пракса признавања дејствености тајни (res sacramenta) није постојала на Западу све до Средњег века када се у учењу Томе Аквинског и богослова тог времена појављују модификације Августиновог приступа који се још темељио на томе да "ван Цркве нема спасења". Средњовековно римокатоличко богословље ослањајући се делом на Августиново признавање валидности, али не и дејствености тајни ван Цркве, уводи принцип да дејство тајни постоји у зависности од настројења онога који их прима, тј. ако их неко прима не знајући да их прима од оних који су одвојени од Цркве, оне делују јер остављају неизбрисив знак, не као белег, споља, већ унутрашњи знак (карактер) у души.  Ово је већ покренуло читав процес развоја сакраментологије на Западу који је коначно резултирао 2 Ватиканским сабором који прихвата пуну реалност тајни ван видљивих граница Цркве, и валидност и дејство (спасоносност), што је неускладиво са традиционалним православним ставом да је управо непостојање тајни и посебно њиховог спасоносног дејства главни разлог зашто Црква и даље прима инославне који се враћају у окриље Цркве (и римокатолике и протестанте и друге). Православно богословље условно може, позивајући се конкретно на Августина који је био православан, да највише каже да постоји обличје тајни, као знак и залог заједнице у Цркви који се активира, оснажује миропомазањем, иако сама примена крштења јеретика који се враћају у Цркву није никада осуђена у Православљу као погрешна и чак се примењује још у неким помесним Црквама по угледу на древну праксу. 

Ово је само укратко препричано моје виђење дискусије која се наставила на ову тему, а све у контексту књиге о. Петра Хирса која се комплексније бави питањем нове еклисиологије Ватикана која се суштински разликује од Православне еклисиологије и праксе. Данас имамо покушаје да се и са православне стране прихвате принципи западног схватања светих тајни у циљу непосреднијег превазилажења одвојености Православља и хришћанског Запада, међутим проблем јесте у томе што се тиме улази у озбиљан раскорак са целокупном досадашњом и канонском и светоотачком традициојом Цркве. 

Књигу о. Петра Хирса која је, мислим, јако мало позната у нашој средини, прикачио сам у ПДФ формату за ову поруку, па они који добро разумеју енглески могу да је прочитају и детаљније уђу у ову проблематику ако их интересује.

Ја сам ради дискусије на теми о. Зорана на брзину превео два поглавља која су посебно важна како би могли да се укључе и они који не разумеју енглески. Наравно овај превод је само прва рука, и требало би детаљно да се среди и исправи (за што, нажалост, немам времена). Вероватно ће неко са више слободног времена узети на себе да преведе ову целу књигу на српски, детаљно и студиозно, јер је тематика врло комплексна. Дакле имам три атачмента. (Напомињем ови преводи на српски су само приручно-информативног значаја и личну употребу, па они који желе детаљније да проуче материју треба да испрате оригинал).

RENOVATION_VATICAN_II_HEERS.pdf

DUBLJI KORENI KOD AVGUSTINA.docx

RASKID TOME AKVINSKOG SA AVGUSTINOM.docx

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Још један занимљив текст о. Питера Хирса у вези Тајне крштења и јединства Цркве у контексту питања тзв. крштењског јединства. На сајту pravoslavie.ru http://www.pravoslavie.ru/english/80888.htm  

или у ПДФ на https://www.academia.edu/11397436/The_Mystery_of_Baptism_and_the_Unity_of_the_Church 

Хирс очигледно лично заступа акривију као најприхватљивији модел, очигледно у контексту свог става према савременом екуменизму, према коме има критички однос. Мислим да су његови ставови врло утемељени и он прави јасну разлику између принципа светотајинског богословља које постоји кор Римокатолика и које признаје светотајинску реалност ван видљиве заједнице Цркве и примену икономије у домену црквене дисциплине, пастирског живота и мисије Цркве.

Оно што је важно да се разуме јесте да за традиционално православно учење прихватање валидности инославних тајни самих по себи представља нешто што никада није било прихваћено. Икономија се примењује у складу са пасторалним потребама и само као помоћ да би инославни пронашли пут ка пуноћи Цркве и евхаристијској заједници. Међутим ако се икономија у погледу примања инославних без крштења постави као правило и утемељи на Августиновом или каснијем римокатоличком учењу да Христос врши тајну и ван Цркве и да она има благодатно дејство независно од евхаристијског јединства са Црквом, излазимо ван граница предања. 

У горенаведеном тексту Хирс сам каже "Било да Црква примењује κατ’ ακρίβειαν (терапију) крштења или κατ’ οικονομίαν прибегава миропомазању или исповедању вере, то не указује на промену у православној еклисиологији и светотајинском богословљу, већ само промену у дисциплинарној пракси.

Лично бих додао да је један од посебних разлога зашто имамо разилажење по овом питању и у томе да савремена римокатоличка еклисиологија и сакраментологија, држећи се одређених западних отаца подразумева да тајне бивају независно од евхаристијске заједнице Цркве. Православна еклисиологија је много више евхаристијски оријентисана и без заједнице у Телу Христовом не може бити ни истинских тајни које произилазе из те заједнице. Христос не делује одвојено од Цркве која је Његово Тело већ тајне манифестују јединство верних у Цркви у благодатном деловању Духа Светога који Цркву стално сабира и утврђује. 

Данас сам мало ишчитавао Августинов спис "О крштењу, против Донатиста" који је писан полемички у односу на његовог претходника из 3. века Св. Кипријана, који је како знамо био заступник акривије, и не само он већ и многи други Оци Цркве. 

Два кључна става Августинова би се могла свести на ове две реченице

Ми, дакле, не прихватамо крштење јеретика, када их не крштавамо. Али пошто признајемо да Христос постоји и међу лошим људима, било отворено изван или тајно одвојеним међу нама, примамо их са дужним поштовањем исправљајући их у ономе што су погрешили. (Non itaque haereticorum Baptisma acceptamus, quando post eos non baptizamus: sed quod Christi esse cognoscimus, etiam in malis hominibus, sive aperte foris, sive intus occulte separatis, illis in ea re in qua deviabant correctis, debita veneratione suscipimus.)

Дакле, онај који је крштен у јереси не постаје храм Божији, али да ли то значи да њега не треба сматрати крштеним? Да ли похлепни људи који су крштени у Цркви, постају храм Божији, осим уколико одступе од своје похлепе, јер они који постају храм Божији засигурно ће наследити Царство Божије. (Baptizatus ergo in haeresi non fit templum Dei: numquid tamen ideo pro baptizato non habendus est? Nam nec avarus intus baptizatus fit templum Dei, si ab avaritia non recesserit; qui enim fiunt templum Dei, possident utique regnum Dei. Apostolus autem dicit inter multa: Neque avari, neque rapaces regnum Dei possidebunt)

Мислим да овде долази до мешања два плана светотајинског и етичког (слично као што Латини мешају вечно исхођење Духа Светога само од Оца, и давање Духа Сином у времену, икономији спасења). Наравно да је Бог присутан и међу лошим људима, и наравно да Дух свети делује (енергетски, али не и светотајински) међу онима који нису део Тела Цркве, али то никако не значи, барем са тачке гледишта традиционалог православља да светотајинске границе Цркве постоје тамо где нема евхариистијске заједнице. Зато је икономија увек питање расуђивања Цркве и пасторалне дисциплине, а не знак да је Црква признала благодатно дејство сакрамента (тј. знака) крштења који је дат у заједницама које су одвојене од ње.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

52 minutes ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

E sada jedno vaistinu za mene važno pitanje o. Savo, kakav je nacrt tog prostora i način na koji treba da se uspostavi zajednica, da nije opet ikonomija, gde će se održati samo zajednička liturgija posle usaglašavanja učenja i jedinstvo nastaviti ponovo pod okriljem božanskog Hristovog porekla?

Da li je moguće da se o tim stvarima ( o načinu na koji bi trebalo doći do ujedinjenja, nije razgovaralo a ostavio se prostor za ujedinjenje ( u slučaju da mi kažete da ne znate proceduru koja bi usledila za dan ujedinjenja)? 

Da bi se jedinstvo obnovilo jednom takvom Liturgijom na kojoj bi se jednostavno proglasilo da smo jedna Crkva trebalo bi prethodno da ta svest duboko zaživi u Pravoslavnoj Crkvi pre svega, a mislim da to nije realno jer ogromna većina pravoslavnih i jerarhije i naroda ne doživljava Rimokatoličanstvo kao svetotajinsku Crkvu. Trenutno stavovi variraju od krajnje liberalnih do krajnje tradicionalnih ali kako stvari stoje ako bi iko pokušao da ishitreno proglasi sjedinjenje kao gotov čin duboko verujem da bi ušao u raskol sa najvećim delom Crkve. 

Rimokatolička crkva je već manje-više definisala svoj framework za eventualno vaspostavljanje jedinstva i on se temelji na tome da Pravoslavni jednostavno prihvate da je celokupna postojeća rimokatolička tradicija, njihva učenja i kanoni i pre svega učenje o papi legitimno nasleđe Crkve na Zapadu koje nije neophodno obavezno i za Crkvu na Istoku. Za Zapad bi papa bio univerzalni pastir Crkve, nezabludiv ex cathedra i sve ostalo, filioque bi ostalo samo kao tradicija Zapada itd. Po toj ideji, Istočna Crkva bi zadržala svoje dogmatsko i kanonsko ustrojstvo ne pretendujući da ono mora biti prihvaćeno i na Zapadu. Papa bi se priznavao samo kao prvi po ugledu, predsedavajući u ljubavi, i ne bi se mešao u pitanja i samostalnost Istočnih Patrijaršija. Ovo je model koji zapravo trenutno zagovara rimokatolička strana i koji jako podseća na modifikovanu eklisiologiju unije (s tim da unijati moraju da prihvate univerzalni autoritet pape ali Istočne katoličke crkve imaju određenu samostalnost u odnosu na Latinsku crkvu i u administraciji i u obredu. Čitava ekumenska eklisiologija 2Vatikanskog sabora i više novijih enciklika na ovu temu upravo ukazuje na ovaj put.

Mnogi pravoslavni jerarsi i bogoslovi razumeju da je drevna Crkva od Zapada imala svoj specifičan istorijski i civilizacijski put i da jedinstvo Crkve u prvom milenijumu nije podrazumevalo uniformnost, ni u načinima kako su se objašnjavala određena teološka pitanja ni u obredu. Međutim, ipak postojala je jaka i duboka svest da je Crkva jedna i da postojeće razlike suštinski ne podrivaju svetotajinsko i liturgijsko jedinstvo. Iako se može reći da je Crkva otprilike do pred početak Raskola i funkcionisala jako slično ovom modelu koji sada zagovara Rimokatolička crkva,  tj. modelu mirne koezgistencije dva krila Crkve, ipak bogoslovske razlike koje su postojale do Raskola nisu bile suštinske i ticale su se više različitog bogoslovskog pristupa određenim pitanjima, različite terminologije i običaja. Sv. Kirilo brat Metodijev je u Rimu je još u 9. veku sa grčkim monasima živeo sa punom svešću da je to ona ista Crkva u kojoj je odrastao u Solunu. Ono što se od Srednjeg veka naovamo dogodilo na Zapadu donelo je sa sobom teško savladive prepreke da se jedinstvo obnovi na istim osnovama. 

Zapadni autori ove prepreke vide prvenstveno u kulturološkim razlikama koje su višestruko pojačane zbog različitih istorijskih zbivanja na Istoku i Zapadu i gubitkom svesti da jedinstvo podrazumeva izvesne razlike. To je veoma pojednostavljen pristup. Srednjovekovna zapadna teologija, posebno sa sholastikom i svim novim trendovima u novijoj istoriji učinila je da je rimokatolički svet za pravoslavne postao nešto suštinski drugačije, što ima obličje drevne Zapadne crkve, ali što punoća pravoslavnog naroda ne može da prepozna kao Crkvu Hristovu.

Da li to znači da smo daleko od vaspostavljanja jedinstva? Usudio bih se da kažem da je tako, bez obzira na dobru volju koja je uspostavljena među značajnim delom klirika i vernika sa obe strane. Tzv. ekumenski razgovor i međusobno upoznavanje je važno i treba ga nastaviti, ali verovati da će on automatski dovesti do proglašenja jedinstva jako je naivno. Za razliku od Zapada gde se odluke donose autoritetom pape i episkopskog kolegija, na Pravoslavnom Istoku videli smo u toku prethodnih vekova i u slučajevima neuspelih pokušaja vaspostavljanja jedinstva u Lionu 13. vek i Ferari-Firenci 15. vek da kada i jerarhija prihvati da jedinstvo postoji (što iz ličnog uverenja, što iz političke koristi ili drugih razloga), ako nema recepcije vernog naroda, ništa ne vredi. Za razliku od Rimokatoličanstva Pravoslavna Crkva je organizam u kome se čini da ne postoji autoritet i organizacija. Ali nije tako. Rimokatolička crkva je uređena više kao societas (društvo, organizacija) sa jasnim principima i pravilima (pogledajmo samo Corpus Iuri Canonici, brojne konstitucije, enciklike itd), sve je definisano i mogućnost da se spontano i slobodno izrazi glas vernog naroda je jako teško. To je društvo koje vode klirici. Pravoslavna Crkva iako episkopalnog ustrojstva pre svega je Crkva vernog naroda, bez obzira što je većina naroda jednostavna i nedovoljno bogoslovski obrazovana. Ipak iz tog vernog naroda proizilazi i vlast jerarhije. Narod potvrđuje izbor sveštenika, narod može da spreči izbor episkopa, narod može da obori sabor, imamo više primera. To nije vladavina plebs ecclesiae, već se kroz verni narod kao evharistijsku zajednicu manifestuje po pravoslavnom učenju delovanje Duha Svetoga i Hristos Duhom Svetim vodi svoj narod. Narod prepoznaje sveštenike kao svoje pastire, ali samo ukoliko doživljava da ga oni vode u Hristovo ime i Duhom Svetim. Postoje suštinske razlike u shvatanju tajne sveštenstva u Crkvi i na rimokatoličkom Zapadu.  Pravoslavna sabornost je nešto drugačije od rimokatoličke kolegijalnosti episkopa oko pape. To su dva eklisiološka sistema koja duboko oblikuju crkvenu svest.

Da li Zapad može da se toliko reformiše da bi ga Pravoslavni prepoznali kao deo jednog stada Hristovog. To je ozbiljno pitanje. Mnogi misle da to nije moguće na nivou sadašnjeg ustrojstva Crkve na Zapadu koja počiva na drugačijoj logici ne samo od Istočne, već i od Zapadne Crkve u drevno doba. U svakom slučaju rimokatolici koji postaju pravoslavni bivaju prepoznati kao deo Crkve i prihvaćeni, ali da li je moguć potpuni zaokret Vatikana, lično nisam optimista. Važno je da ostanemo otvoreni za delovanje Duha Svetoga u istoriji i ne dozvolimo da sprečavamo njegovo delovanje svojim nerazumnim delima, ili nerazumnom revnošću, i treba da se trudimo da poštujemo jedni druge kao ljudi i oni koji su od Hrista pozvani da budu braća. Ali isto tako moramo biti kao pravoslavni hrišćani jako svesni da obnavljanje zajednice sa hrišćanskim Zapadom nikako ne može da bude delo ljudske strategije ili bogoslovske genijalnosti, već jedino Duha Svetoga.  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 10/12/2016 at 16:27, Ana Bjelan рече

Postovani oce, sta mislite o Miroljubu Petrovicu i onima koji slave Sabat? U redu da je neko rodjen u Izraelu i tamo je odrastao, pa da slavi Sabat, al mi nije jasno da je coveku dato da spozna pravoslavlje i on sad se pravi pametniji i od Nikolaja Velimirovica.

Verovatno necete da ga oklevetate i postujem to, al sam mu rekla da prati forum i verovatno ce videti odgovor...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

12 minutes ago, Ana Bjelan рече

Verovatno necete da ga oklevetate i postujem to, al sam mu rekla da prati forum i verovatno ce videti odgovor...

Погледао сам пар његових видео клипова и колико сам могао да закључим на први поглед оно што он говори нема везе са хришћанством, и изазива немир. Да није трагично, било би чак и забавно. Не могу да разумем да то неко узима за озбиљно.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

2 hours ago, Ana Bjelan рече

prati forum i verovatno ce videti odgovor...

Било би пожељно да се региструје, да направимо тему па да г. Мирољуб има дискусију са нашим теолозима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Имамо ми овде доста истакнутих теолога, г.Мирољуб је врло активан и сучељвавње мишљења , директно, је преко потребно.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  3 hours ago, Иван ♪♫ рече

 

Žao mi je, ali ovo nema nikakvog smisla: ne priznaje im se krštenje, ali se ne krštavaju??? Kako sad to? Ako nema spasenja van Crkve, a krštenje im se ne priznaje, onda se moraju krstiti. Ako smatramo da nisu kršteni, onda valjda treba da se krste.

Ovim ne zastupam nijedan stav, nijednu stranu, već rasuđujem prema napisanom.

 

Августин хоће да каже да им се не признаје крштење као спасоносно (док су ван Цркве) али се не крштавају када се врате у Цркву. Мало сам више узео да читам о овом ставу Августина који треба правилно разумети и у контексту његовог времена и ситуација. Донатисти су покрштавали католике (тј. православне хришћане) и Августин у свом жару за јединство Цркве и повратак свих у заједницу Цркве инсистира да јеретици и расколници који се враћају у Цркву не треба да се поново крсте и на томе јако инсистира (отуда и толико жара на ову тему код о. Зорана који је на њему докторирао). Већ сам помињао дистинкцију у западној сакраментологији између самог сакрамента који је знак, обележје и духовног дејства који производи. Када се размишља на овај начин и у контексту пасторалних потреба сасвим могу да разумем Августина који је тражио најбољи начин да посрнулима омогући што лакши повратак, посебно што се вероватно суочавао са онима који су примили крштење у Католичанској Цркви, али су после отишли на погрешан пут. 

Суштина мог става кога упорно понављам јесте да се из свега онога што је о. Зоран трудољубиво сакупио нигде конкретно не види да Августин сматра тајне јеретика спасоносним по себи. Августин њихово крштење ван Цркве гледа више као залог спасења које добија свој смисао повратком у Цркву, а то је нешто сасвим друго. Августин, као и многи западни оци, а да не говоримо о источним, били су чврсти заступници става extra ecclesiam nulla salus. Августин заступа став да и они који су ван Цркве (у то време се не помиње израз "ван видљивих граница Цркве" што је производ данашњег времена) могу имати љубав и врлину. Они су тиме оправдани по Августину и духовно повезани са Црквом. Зато он каже да и они кои живе лошим животом, чак и леже у јереси или јелинском сујеверју, да и њих "Господ познаје као своје". То је оно што је цитирао и о. Зоран да "многи за које изгледа да су вани су заправо унутра и они који изгледају да су унутра су ван".

Међутим овде, уз најдубље смирење што се усуђујем да коментаришем Великог Африканца, на себи карактеристичан начин меша ниво етике и онтологије. Наравно, Бог и оне који су ван Цркве, у јереси или расколу или који су незнабошци види као своје јер их је створио на спасење, а не на пропаст. Сви су они потенцијално чланови Цркве, поготово они који чак и носе белег сједињења са Христом у крштењу, али онтолошки нису Христови без евхаристијске заједнице у њему не само са Црквом у овом времену, већ и кроз правоверно учење и обичаје који их везују са свим својим претходницима из раних векова. У противном, Црква би била заправо организација свих добрих људи, али тиме идемо у пијетистичко цмиздрење које је толико карактеристично за данашњи синкретистички екуменизам.

Августин такође сматра да они који су рођени у јереси, не својом кривицом, не могу се сматрати јеретицима. Наравно, са етичке стране ко може да тражи кривицу у онима који нису бирали где ће се родити и који без пуног познања истине живе у заблуди. То је етички јако ниско и Августин као човек великог срца то добро осећа. Међутим, погрешно учење ствара потпуно посебан менталитет и "вредности", у погрешном учењу се обликује потпуно другачија слика Христа него у Цркви. Зато никоме од отаца није пало на памет да каже да и такве, који нехотећи живе у заблуди, треба оставити да ту остану и не покушавати да им се укаже на пут истине. Отуда толико мукотрпни напори Цркве да поврати оне који су залутали.

Дакле, опет се вртимо између два различита нивоа - етике и онтологије. Човека не спасава тј. не уводи у вечност и заједницу са Христом добар живот, без обзира колико је врлина средство за остварење заједнице у Христу. Спасење је ствар онтологије, а не етике јер ако прихватимо ово друго, онда чему толико настојања у Цркви да се сачува правоверје. Православни који мисле да ће их само право исповедање вере сјединити са Христом такође су у криву. Оно их само приводи Христу и открива га али, ако сваки човек не отвори себе за деловање Духа Светога у Цркви, нема аутоматизма којим се спасава. Такође, човек никада не може рећи да ли ће неко бити спасен или не. Али ако ће бити спасен, а трудимо се да верујемо да сви хоће, то може бити једино кроз Христа, односно кроз Цркву. Зато, признајући с једне стране Цркву као конкретну заједницу верних који живе као евхаристијска заједница у Христу, верујемо да Господ неће оставити и оне који су изван Цркве и који ће на крају бити сједињени у Цркви Христу, и свако ће бити суђен по својим делима.

Православна Црква никада није ишла у ригоризам који видимо на пример код Римокатолика у Средњем веку, када се на сабору у Фиренци каже да "Црква чврсто верује, исповеда и проповеда да сви они који су изван Католичке цркве, не само пагани, већ и Јевреји и јеретици и расколници не могу имати удела у вечном животу и ићи ће у вечни огањ који је приправљен ђаволу и његовим анђелима, осим ако се присаједине Католичкој цркви пре краја свог живота". Погледајмо овај став и онај из Другог Ватиканског концила који иду у потпуно другу крајност и видимо како римокатоличка теологија прелеће из једног у други крај ринга. 

Православна Црква се није никада на овај начнин бавила коначним дефиницијама и осудама, већ све остаје препуштено Господу, али је увек инсистирала да без Христа нема спасења и да заједницу у Христу можемо да изгубимо ако у њега правилно не верујемо. Овај став са Флорентинског сабора (кога су православни после одбацили са свим његовим измишљотинама и небулозама), основа је каснијег учења који је опет Ватикан одобрио да чак јеретике треба предавати огњу не би ли им се душа спасила. Колико је само тај мрачни средњовековни римокатолицизам који је ширила њихова црква далеко од човекољубља и истинске духовне ревности за Цркву једног Августина који је неком несрећом проглашен за једног од главних ауторитета за учења која су толико далеко одступила од онога што је он и тадашња правоверна Римска Црква учила и веровала.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

3 hours ago, Zoran Đurović рече

Добри мој, о. Саво, приметио је то Ава, али је прећутао јер је хтео да сакрије голотињу брата свога... Али, како сада инсистираш, а поштоваоци твога дела и мисли исто понављају, морам да вас отрезним. Ја сам мислио да су Иван и Васијан задужени за пропливавање, али видим да си и ти то урадио, ваљда исцрпљен свеноћним бдењима. А ја сам зато и дао онај дугачак извод, кад би било среће да и неко чита, из Августина и прећутао ову олимпијску дисциплину пливања у слободном стилу. Побркао си ко шта каже. 

Реченица: Baptizatus ergo in haeresi non fit templum Dei, је реченица св. Кипријана коју Августин демолира. Она се налази у CYPR., Ep. 73, 12, 2. Пошто је Кипријан био светац кога Августин цени, узео је да га разбије начисто. Не њега, него његове заблуде. Као што ја радим са вама. Из љубави. Јер, од Кипријана су се родили донатисти. Елем, Кип је овим желео да каже како јеретици не постају храм Божији крштењем, јер крштења немају. Аг му узвраћа: крштења имају као што га имају и католички похлепници, а ни он нису храм Божији. Сада је јасно?

Реченица: Non itaque haereticorum Baptisma acceptamus, значи да ми не прихватамо крштење јеретика као њихово, него као Христово. Јер Аг наставља: Ми препознајемо оно што је од Христа и у злима, било у онима коју су јавно одељени, ван Цркве, било у онима који су унутра али скривени, и кад се врате на исправан пут, прихватамо их са дужним поштовањем. Овде поново доказује исто против Кип да је једнако крштење католика и јеретика. Није потребно прочитати ни финалну реченицу из овог параграфа да би се разумело шта Аг говори: Et quomodo accipienti non prodest Baptismus ei qui saeculo verbis non factis renuntiat; sic non prodest ei qui in haeresi vel in schismate baptizatur: utrique autem correcto prodesse incipit, quod ante non proderat, sed tamen inerat. Видиш да је крштење једнако некорисно злобнику и јеретику, али је једно и исто? Но, о свему томе у том дужем изводу из Аг.

Морају дела да се читају. Теологија је тежак посао. Умара се тело, а и дух. Нема ништа од тога да се напарбирчи нека реченица успут, а да се не зна ни од кога је ни зашто је изговорена. Чиниш једнаку штету као и Зизјулас, јер не износиш оно што Аг вели него неке твоје идеје. Фалсификујеш човека. Зизјулас је то довео до савршенства, тако да нешто представља као Августинов став, који он критикује, а управо је тај критизерски став од Августина! Јер, понављам, мора много да се ђеље да би се био теолог.    

 

Драги оче, ако се не слажемо не треба да идемо у доцирање. Наравно да сам прочитао тај цео пасус али он ништа суштински другачије и не каже.

Et quomodo accipienti non prodest Baptismus ei qui saeculo verbis non factis renuntiat; sic non prodest ei qui in haeresi vel in schismate baptizatur: utrique autem correcto prodesse incipit, quod ante non proderat, sed tamen inerat. (И као што крштење ономе који га прима не користи ако се не одрекне света и речју и делом, тако нема ни користи ономе ко је крштен у јереси или расколу, јер сваки од њих када се исправи, почиње да добија корист од онога што раније није било корисно, али је раније било у њему).

У целом пасусу Августин меша питање врлине и светотајински ниво, етику и онтологију, што се види и у његовом разумевању односа између ипостаси Св. Тројице и у другим питањима што је после у римокатоличанству развијено потпуно на другачији начин од православне традиције. Можемо овако ићи бескрајно и цитирати по цео дан Августина. Дубоко поштујем твоје знање светитеља на коме си докторирао, али када инсистираш да се светотајински живот унутар Цркве и ван ње може изједначити то је јако смело и по ономе што могу да разумем далеко иде ван Августина и предања Цркве.

Ево још једног цитата где видимо јасно како Августин види крштење ван и унутар Цркве, из истог дела о Крштењу против Донатиста, 4. књига први пасус. Мени је ово кристално јасно, а верујем да је и осталим који читају:

Упоредивши Цркву са рајем видимо да људи заиста примају њено крштење ван ње, али да нико вани не може примити нити задржати спасење блаженства. Јер као што сведоче речи Св. Писма, реке су текле из раја обилно, чак и ван његових граница. Помињу се њихова имена и кроз које земље су текле, и да су се налазиле ван раја, то је познато свима и у Мезопотамији, Египту и у којим земљама текле. Тамо није било оног блаженог живота као у Рају. Стога, мада су рајске воде текле ван граница раја, ипак његово блаженство је постојало само у Рају. Стога и крштење Цркве може постојати вани, али блажени живот се може наћи само у Цркви која је утемељена на стени и која је примила кључеве да везује и расрешава. Она је једина та која држи сву моћ свога женика и Господа. Том врлином као невеста она може да прихвати и децу слушкиња. И они ако нису високоумни биће позвани у њено наслеђе, али ако су високоумни остаће напољу. (Ecclesia paradiso comparata, indicat nobis posse quidem eius Baptismum homines etiam foris accipere, sed salutem beatitudinis extra eam neminem vel percipere vel tenere. Nam et flumina de fonte paradisi, sicut Scriptura testatur, etiam foras largiter manaverunt. Nominatim quippe commemorantur, et per quas terras fluant, et quia extra paradisum constitutae sunt, omnibus notum est : nec tamen in Mesopotamia vel in Aegypto, quo illa flumina pervenerunt, est felicitas vitae quae in paradiso commemoratur. Ita fit ut cum paradisi aqua sit extra paradisum, beatitudo tamen non sit nisi intra paradisum. Sic ergo Baptismus Ecclesiae potest esse extra Ecclesiam, munus autem beatae vitae non nisi intra Ecclesiam reperitur: quae super petram etiam fundata est, quae ligandi et solvendi claves accepit 3. Haec est una quae tenet et possidet omnem sui sponsi et Domini potestatem: per quam coniugalem potestatem etiam de ancillis filios parere potest: qui si non superbiant, in sortem haereditatis vocantur; si autem superbiant, extra remanebunt.)

Наредни пасус:

Још више, пошто се боримо за част и јединство Цркве, пазимо се давања значаја јериетицима за било шта што смо им признали. Него, научимо их аргументовано да оно што поседују и што је примљено од јединства није од користи за њихово спасење осим ако се не врате у то исто јединство. Јер вода Цркве је пуна вере и спасења и светости онима који је правилно користе. Никоме, међутим, може бити од користи ван Цркве. А онима који је користе погрешно било унутар или изван Цркве, она је на казну и не води њиховој награди. И тако се крштење не може покварити или испрљати, мада га могу имати они који су покварени или прељубници. И тако је и Црква сама непорочна и чиста и девствена. Зато у њој немају удела они који су похлепни, лопови, лихввари, многи од којих су по сведочанству самог на многим местима у његовим писмима постојали не само изван него и унутар Цркве и они су крштени и крсте без промене у својим срцима." (Magis ergo quia pro Ecclesiae honore atque unitate pugnamus, non tribuamus haereticis quidquid apud eos eius agnoscimus: sed eos arguentes doceamus, quod ex unitate habent non valere ad salutem, nisi ad eamdem venerint unitatem. Aqua enim Ecclesiae fidelis et salutaris et sancta est 5 bene utentibus. Ea vero bene uti extra Ecclesiam nemo potest. Male autem utentibus et foris et intus, ad supplicium geritur, non ad praemium suffragatur. Et ideo Baptismus corrumpi et adulterari non potest, etsi a corruptis et adulteris habeatur: sicut et ipsa Ecclesia incorrupta et casta et pudica est; et ideo non ad eam pertinent avari, raptores, feneratores: quos non tantum foris, sed etiam intus esse multis litterarum suarum locis Cyprianus ipse testatur: et tamen non mutato corde baptizantur et baptizant.)

Јасно је из овога и много тога другога да је за Августина крштење једно и једино, оно које даје Католичанска Црква, али очигледно је да његова спасоносност ван јединства Цркве per se не постоји. Августин  зато инсистира да је поновно крштавање immanissimum scelus јер жели да нагласи пут јединства који постоји једино у Католичанској Цркви и смисао крштења код јеретика види само у контексту њиховог повратка у Цркву.  

Жао ми је што тако олако и једнострано одбацујеш Св. Кипријана који је у свом спору са Папом Стефаном имао и те како значајну подршку Св. Фирмилијана са Истока који је био важан сведок праксе Цркве на тим просторима која никада није престала до данас. Праксе су биле различите у зависности од ситуације, и Августинова је развијана посебно у контексту борбе са Донатистима и није била ни општеприхваћена свуда у Цркви као што није и данас, барем у Православној Цркви. Фирмилијаново писмо подршке Кипријану против Стефана показује да су папе знале и у то време да буду искључиви, али да њихов самоумишљени положај у Цркви сви нису прихватали ни тада, као што не прихватају ни сада. 

Моје схватање Августина, а позивам се на више његових тумача чије сам коментаре ишчитао, јесте да тајне које се дају ван Католичанске Цркве, иако су истинске тајне по Августину, нису спасоносне по себи. Крштење ван Цркве не даје благодат, и благодат се прима, односно на известан начин активира тек уласком у Цркву. То је био кључни циљ и Августина, да се Донатисти врате у Цркву и у пуноћу евхаристијске заједнице. Дакле, опет да покушам да закључим - крштење јеретика није неопходно приликом њиховог повратка у Цркву и довољно га је оснажити миропомазањем, али суштински ова пракса постоји вековима и никада ни саборски ни консензусом отаца није укинута у Православној Цркви. Ако се по икономији крштење ван Цркве признаје, признаје се само као залог који свој смисао и пуноћу добија у евхаристијској заједници, у Цркви.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...