Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

12 hours ago, Bokisd рече

Koliko se secam, u odredjenim 'napetim' istorijskim situacijama ( latinsko misionaranje na teritoriji ruske drzave ), Ruska crkva je primenjivala 'strogu' kanonsku akriviju i ponovo primenjivla praksu ponovnog krtsavanja rimokatolika. Krajem 19. i pocetkom 20. veka, Ruska crkva je vodila intezivne pregovore sa Anglikanskom i Starokatolickom crkvom oko sjedinjenja sa Istocnom crkvom, i zbog povoljne crkvene situacije u odnosima sa ovim dvema inoslavnim crkvama, nastala je praksa, da se ne primenjuje miropozanje, za anglikansku i starokatolicku crkvu. Na taj nacin su svi inoslavni koji prilaze ruskoj crkvi, primani 'samo' odredjenim obredno - formularnim nacinima, tj. nekim ispovedanjem pravoslavne vere ( za starokatolike ) ili odricanjem od nepravoslavnih ucenja za rimokatolike. 
 

Да, то се мењало у различитим периодима. Наводећи разне примере желео сам да укажем да ове различите праксе треба схватити у контексту примене икономије или акривије, а не у смислу признавања валидности светих тајни као таквих, јер је то у контрадикцији са целокупним православним предањем. Врло често су правила одређивале пасторалне потребе и процене, посебно када је реч о могућности повратка у Цркву оних који су одступили од ње. Право расуђивање треба тражити у простору између фанатичног и ригидног формализма и крајњег либерализма у коме је све дозвољено и могуће. Зато сам посебно поменуо став о. Станилоае као и пример Руске Цркве где се и одвојене заједнице на известан начин виде потенцијално као део Цркве, али, што рече Владика Атанасије, као сасушени удови којима треба благодатна сила Духа Светога да би заживели пуноћом живота Цркве.

Поновио бих овај одељак који сажима однос Московске патријаршије према инославним хришћанима. Врло јасно речено и у том контексту треба схватити и њихову начин пријема инославних у Цркву јер инославне тајне се не гледају као саме по себи спасоносне већ једино у својству залога повратка католичанском јединству Цркве. То је нешто сасвим друго.

" 1.15 Православна Црква преко Светих Отаца тврди да се спасење може задобити само у Цркви Христовој. Истовремено, међутим, заједнице које су отпале од Православља никада се нису гледале као потпуно лишене благодати Божије. Сваки раскид са црквеним општењем неизбежно води ка ерозији благодатног живота, али не означава увек потпни губитак у овим одвојеним заједницама. Зато Православна Црква (конкретно пракса Московске Патријаршије) оне који јој долазе из не православних заједница не прима само светом тајном крштења. И поред губитка јединства (са Црквом) остаје неко непотпуно општење које служи као залог повратка јединству Цркве, у католичанску пуноћу и јединство. "

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Kad se vec prica o ovim stvarima, setio sam se jedne sintagme, koja se upotrebljava od starine, a tice se inoslavnih hriscana svih epoha. Oci su govorili o postojanju odredjene 'crkvenosti' , tj. postojanje nekih crkvenih elemenata i kod onih koji nisu u jedinstvu sa istinskom crkvom.

Najbolji primer je, pitanje ponovnog krstenja. Na onima koji su imali pravilnu formu i tacno ispovedanje sv.Trojice, ( kod krstenja ), nije se ponavljava ova sveta tajna, bez obzira na velicinu i jacinu jeresi. Po meni, to je i prirodno i logicno, jer, ako su imali krstenje koje je u svojoj obrednoj formi bilo slicno kao kod prave crkve, zasto bi takve hriscane ponovo krstili ? Zar se ne bi takvim cinom, ( ponovnog krstenja ), potencijalno odbili takvi hriscani, od namere da se sjedine sa crkvom, jer su obavljali krstenje u pravilnoj formi  i kod sjedinjenja sa crkvom, su dobijali istinski dar Duha svetoga, ( koji dopunjuje krstenje )  i ostale svete tajne, miropomazanje, ispovest,  pricesce i drugo.

Moje misljenje je da je bl. Avgustin govorio i pricao o raskolima na ovaj nacin vidjenja 'crkvenosti' u tim raznim grupacijama. Avgustin se, koliko se secam, najvise borio i pisao protiv  donatista, i zahvaljuljuci i njegovim zaslugama, ovaj raskol je zaceljen u Africkoj crkvi. Donatisti su bili bas jaki i rasirili su se po celoj severnoj Africi. Osim toga podelili su se na mnoge grane i struje, pa ih je bilo tesko razlikovati. Problem je bio i te prirode, sto  se po spoljasnjem blagocescu i sluzbama , nisu mnogo razlikovali od istinske Crkve ( najbolja paralela su unijatske crkve ).

I bl.Avgsutin u takvom okruzenju i crkvenoj situaciji, kaze ( parafrazirama), 'vidim, da postoje mnoge crkve i da se vrse sluzbe po mnogim mestima, ali, pitanje je, da li u tim crkvama postoji blagodat i da li se ljudi spasavaju'. Avgustin  je pricao na ovaj nacin, verovatno zbog odredjene crkvene situacije, jer, u nekim drugim pismima, mozemo videti, da je bio vrlo ostar u recima prema donatistima i beskompromisan u njihovoj osudi.

Nesto slicno je govorio i sv. Grigorije Bogoslov za setru sv.Vasilija, svetoj  Makrini. Jos dok je zivela kao svetovna devojka, pokazivala je veliku poboznost i podvig, pa, je sv. Griogorije, rekao o njoj, ( parafraza ), 'ona zivi kao istinski hriscanin, nije sa nama, ali, kao da je od nas'.

Dakle, poenta je jasna, savim je prirodno je, sto je Crkva rasudjujuci o inoslavnima i njihovoj veri, mudro spoznala i priznala, odredjene delove 'crkvenosti' i kod hriscana koji nisu bili u opstenju sa njom. Ta razlika u ucenjima i razlika u tome, koliko je koja inoslavna grupacija odstupila od Crkve , (u pogresnim ucenjima i obredima ), i koliko su u sebi zadrzali taj obraz 'crkvenosti', je lepo formulisana i kroz kanone i pravila Crkve i njihovoj primeni kroz akriviji ili ikonomiju.

Oprostite o.Savo, necu vise da pisem na vasoj temi o ovim stvarima, samo sam ovo hteo da dodam, kao neki moj licni zakljucak o ovim pitanjima. 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 9.10.2016. at 8:44, Архимандрит Сава Јањић рече

У мом претходном коментару на ову тему већ сам говорио о томе, али ево још пар речи:

Званично, колико ми је познато, теорија грана није обавезна за све чланице ССЦ. Мислим да је то чак и одлучено на једној од скупштина ССЦ, али треба проверити. Неке Православне Цркве учествују у раду Савета због тога што постоји уверење да се на тај начин сведочи православна традиција пред другима. Са том намером учешће у ССЦ су подржали и неки угледни богослови као Флорвски, Шмеман итд. Друге наше Цркве опет имају став да су компромиси постали исувише велики да би могли учествовати у тој организацији. На Сабору на Криту могао сам да чујем да више јако значајних православних јерарха сматра да је ова организација у кризи и да је превазиђена, односно да не доприноси повратку неправославних традицији Цркве. Зато су пасуси о ССЦ у документу о односу према другим хрићанима били посебно проблематични за више православних јерараха који нису потписали овај документ. Римокатолици не учествују у ССЦ јер то експлицитно забрањује њихова еклисиологија, посебно папска енцилика Mortaium animos папе Пија XI из 1928. године. Хрватски превод целе енциклике се може наћи на https://zrno.wordpress.com/teoloske-teme/crkveni-dokumenti/mortalium-animos-1928/

Навео бих један део поменуте папске енциклике због тога што врло јасно показује зашто је римокатоличка еклисиологија неускладива са учешћем у ССЦ и сличним организацијама које траже јединство и приближавање хришћана, али не под универзалном влашћу римских папа. Мислим да ово многима није познато и вреди прочитати, посебно зато што енциклика помиње и неприхватљивост учења оних који римском првосвештенику признају одређени примат части, али не и божанско право власти (што је став Православне Цркве). Ове папске одредбе никада нису поништене и даље су саставни део римокатоличког учења. Ниједан папа не може јавно да каже да је ово погрешно, а да не уђе у колизију са њиховим схватањем Цркве и власти у Цркви. Жао ми је што код нас православних постоји не мали број оних који улазе у опасну колизију са континуитетом наше традиције и чак оптужују за талибанство оне који се држе оног што је Црква вековима исповедала. Ако ништа друго, од римокатолика се можемо научити доследности. Они подржавају екуменизам али екуменизам који у коначној форми подразумева очување божанског карактера папског ауторитета као кључног фактора Цркве. За Православну Цркву ово је једнако неприхватљиво као и теорија грана коју развијају протестанти. Између римокатоличког и протестантског екуменизма ми морамо да инсистирамо на православном икуменизму (ако већ користимо ову реч новијег порекла), а која није ништа друго него бескомпромисно сведочење православне вере утврђене у вишевековном саборном и догматском искуству наше Цркве.

Погледајмо због чега РКатоличка црква не може да прихвати учешће у организацијама као што је "Светски савет цркава":

" 7. Ovdje se pak čini prikladnim izložiti i odbaciti određeno pogrješno mišljenje o kojemu ovisi cijelo ovo pitanje, kao i onaj složeni pokret kojim nekatolici pokušavaju uspostaviti jedinstvo kršćanskih Crkava. Naime, autori koji zastupaju ovo stanovište uobičavaju gotovo bezbroj puta navoditi ove Kristove riječi: “Da svi budu jedno… I bit će jedno stado i jedan pastir” (Iv 17, 21; 10, 16) – međutim sa sljedećim značenjem: da je Krist Isus izrazio tek želju i molitvu koja još nije ispunjena. Oni su naime mnijenja da jedinstvo vjere i uprave – koje je oznaka jedne istinite Kristove Crkvi – do sada gotovo nije postojalo, te da niti danas ne postoji. Oni drže da se to jedinstvo doista može željeti te da se čak jednoga dana može i ostvariti posredstvom voljâ usmjerenih k istome cilju – no da se u međuvremenu može smatrati jedino pukim idealom. Dodaju da je Crkva u sebi, odnosno po svojoj prirodi, podijeljena u odsjeke; to znači da je sastavljena od nekoliko crkava ili različitih zajednica koje još uvijek ostaju odijeljenima, te premda imaju neke zajedničke članke vjere, ipak se razlikuju u ostalima; da sve one uživaju ista prava; i da je Crkva bila jedna i jedinstvena od, uglavnom, apostolskoga doba sve do prvih sveopćih sabora. Stoga treba, kažu oni, posve ostaviti na stranu sporove i velike različitosti mišljenja, koje sve do danas razdvajaju članove kršćanske obitelji, te sastaviti od preostaloga nauka zajednički oblik vjere i predložiti ga za vjerovanje; po takvoj bi vjeroispovijesti svi mogli ne samo znati, već i osjećati da su braća. Mnoštvo crkava i zajednica, ukoliko bi se ujedinile u svojevrsni opći savez, bile bi u stanju snažno i uspješno se suprotstaviti napredovanju bezvjerstva. Obično se, časna braćo, govori ovako. Ima doduše nekih koji priznaju i tvrde da je protestantizam, kako ga nazivaju, vrlo nepromišljeno odbacio određene članke vjere i neke vanjske obrede koji su ustvari privlačni i korisni, i koje Rimska Crkva još uvijek zadržava. Međutim, uskoro nastavljaju s tvrdnjom da je i Crkva pogriješila te iskvarila izvornu vjeru dodajući i predlažući za vjerovanje određene nauke koji su ne samo strani Evanđelju, nego mu se dapače protive. Među najznačajnije od tih nauka ubrajaju onaj koji se odnosi na prvenstvo jurisdikcije, udijeljeno Petru i njegovim nasljednicima na rimskoj stolici. Između njih postoje neki, premda malobrojni, koji priznaju Rimskome Prvosvećeniku prvenstvo časti ili čak stanovitu jurisdikciju ili vlast; no ipak smatraju da to ne proistječe iz božanskoga zakona već iz sporazuma vjernikâ. Drugi opet idu čak dotle da žele da sâm Papa predsjeda nad njihovim, takoreći, šarolikim zborovima. No uprkos tome, premda se mogu pronaći mnogi nekatolici koji glasno propovijedaju bratsko zajedništvo u Kristu Isusu, ipak se ne može pronaći niti jedan jedini kome bi ikada palo na pamet podvrgnuti se i slušati Namjesnika Isusa Krista, bilo u njegovu svojstvo učitelja ili upravitelja. Tvrde međutim da bi se drage volje nagodili s Rimskom Crkvom, ali na istoj razini, to jest, kao jednaki s jednakim: no čak i kad bi mogli tako nastupiti, nema sumnje da ih nijedan savez u koji bi mogli ući ne bi primorao da se okane onih mišljenja koja su još uvijek razlogom njihove zablude i lutanja izvan jednoga Kristova stada.

8. Budući da je tome tako, jasno je da Apostolska stolica ni na koji način ne može sudjelovati u njihovim skupštinama, i da katolicima nipošto nije dopušteno bilo podržavati bilo raditi za takve pothvate; jer ako tako čine, poduprijet će lažno kršćanstvo, posve strano jednoj Kristovoj Crkvi.https://zrno.wordpress.com/teoloske-teme/crkveni-dokumenti/mortalium-animos-1928/ 

или на енглеском http://w2.vatican.va/content/pius-xi/en/encyclicals/documents/hf_p-xi_enc_19280106_mortalium-animos.html 

To je najverovatnije ovo Membership does not imply that each church must regard the other member churches as churches in the true and full sense of the word.  Ako je to vec sve tako kao sto kazete, zbog cega onda nasa Crkva salje predstavnika na svake dve godine? Posto je vec doneta saborska odluka da je clanstvo u toj organizaciji neprihvatljivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, grigorije22 рече

To je najverovatnije ovo Membership does not imply that each church must regard the other member churches as churches in the true and full sense of the word.  Ako je to vec sve tako kao sto kazete, zbog cega onda nasa Crkva salje predstavnika na svake dve godine? Posto je vec doneta saborska odluka da je clanstvo u toj organizaciji neprihvatljivo.

Очигледно да је еклисиологија тема над темама нашег времена. Одговарајући на ваше питање, осећао сам потребу да укажем на неке врло важне еклисиолошке принципе конкретно код Римокатолика и нас Православних јер је то и кључно питање како видимо једни друге.

Овај цитат који сте навели: "Чланство не подразумева да свака црква мора да сматра друге цркве чланице као цркве у истинитом и пуном смислу речи" је један од гараната из Торонтске декларације из 1970 г. који задржава право свакој чланици да учествује у ССЦ без комрпомиса са сопственим разумевањем природе, мисије и сведочења Цркве. Православне Цркве су више пута инсистирале на овим принципима јер ССЦ има тенденцију да да иде у правцу супер-цркве или реконструкције Цркве која невидљиво постоји, а видљиво је разбијена или сличних идеја које већином долазе из протестантског света и темеље се на тзв "теорији грана".

Док год се ове гаранције поштују учешће православних у ССЦ може да се по икономији још оправдава сведочењем аутентичног хришћанства и природе Цркве. Проблем је у томе што протестантски свет све више иде у правцу крајњег релативизовања и мењања суштинских предања Цркве. Мислим да је то главни разлог зашто долази до интензивнијег преиспитивања у православном свету колико даље учешће има смисла, о чему се говорило и на Криту. 

-------

Начин на који се изражава разумевање шта је Једна Света Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква доживљава одређени развој у односу на раније векове и код римокатолика и код православних. Плашим се да код многих православних не постоји јасно разумевање римокатолике редефиниције Цркве и "њених граница" на 2Ватиканском Концилу и да се исувише олако прихвата чињеница да је Рим прихватио bona fide Православне Цркве као Цркву у пуном смислу речи. Ево мале анализе, прво код Римокатолика:

1) КОД РИМОКАТОЛИКА је на 2Ватиканском Концилу дефинисано у догматској Lumen Gentium "да је Црква конституисана и организована као друштво у овом садашњем свету и да постоји у Католичкој Цркви којом управљ наследник Петров са епископима који су са њим у заједници, мада, многи елементи освећења и истине могу да се нађу ванњене структуре; такви елементи, као дарови својствени су Цркви Христовој и упућују ка католичком јединству" (Haec Ecclesia, in hoc mundo ut societas constituta et ordinata, subsistit in Ecclesia catholicain Ecclesia catholica, a successore Petri et Episcopis in eius communione gubernata, licet extra eius compaginem elementa plura sanctificationis et veritatis inveniantur, quae ut dona Ecclesiae Christi propria, ad unitatem catholicam impellunt.) Употребљена је врло необична реч да Црква постоји subsistit, и није једноставно речено Црква је (est). Најпрецизнији превод речи subsistere у философском контексту терминологије од Аристотела до Томе Аквинског био би "постоји по себи", дакле не у суштинској зависности од других или према другима, што упућује на тумачење да остале цркве којима Ватикан сада признаје име и светотајинску реалност, не постоје "по себи" већ само у односу на "Католичку Цркву" која се манифестује пре свега овом времену и свету као заједница око "Петровог наследника".

Ова дефиниција је изазвала бригу конзервативнијих кругова па је Конгрегација за веру 1985. године поводом "неправилних тумачења" објаснила да је Концил изабрао реч subsistit како би указао да постоји једна супстистенција (subsistence), односно суштинска манифестација истините Цркве, док су они ван видљиве структуре само elementa ecclesiae (црквени елементи) који имају црквену реалност само у смислу што воде католичком јединству. Према тумачењима римокатоличких богослова пуноћа Цркве не долази од делимичних (партикуларних) елемената црквености, већ од пуног присуства свих суштинских елемената које чине Цркву, а то су пре свега Примат папе као искључивог наследника Петровог, колегијалност епископа (римокатоличка верзија синодалности). Зато да би поједине цркве по овом учењу, нпр. Православни, Јермени, Копти итд добили пуноћу црквености треба да постоје у универзалној заједници цркава (Communio Ecclesiarum) која ни у било ком случају није могућа без општења са апостолском столицом тј. њеним првим Епископом и прихватања његове централне улоге у онтологији Цркве (дакле не ради се само о прихватању традиције као традиције Запада, већ онтологије Цркве, што је јако велика разлика, барем по већини тумача). Појединачне цркве не субсистирају тј. не постоје као цркве по себи јер немају све елементе црквености (неке имају више неке мање) и немају сталност која је имуна на дефекте (indefectible permanence). Оне могу да историјски престану да постоје, као што се дешавало са Донатистима, Аријанцима и сл. У складу са декретом Christus Dominus из 1965. године може да се разуме да за римокатоличку еклисиологију Црква Христова "је присутна и оперативна" (inest et operatur) у појединачним црквама, али не "постоји по себи". Другим речима не-католичке Цркве су Католичка Црква у оној мери колико су сачувале елемената католичке црквености (свете тајне, апостолско прејемство, евхаристија итд). 

Ово учење је основни темељ римокатоличког екуменског богословља. За неке је ово револуционарна промена, међутим суштински ако желимо да објаснимо најкраће могуће, нема пуноће Цркве без папе као врховног поглавара и суштинског елемента Цркве. У претходним вековима је тако Римокатоличка црква подстицала унијатство, користећи много грубље речи (јеретици, шизматици и сл) али је опет основни темељ ове идеологије био да се задрже сви традиционални елементи источних цркава и да се они потврде везом са римским епископом.

2) У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ имамо традиционални став да је Црква ЈЕДНА и ЈЕДИНА и да је то Православна Црква. Међутим, под утицајем римокатоличког екуменског богословља долази до покушаја да се нађе одговор како можемо и инославне заједнице називати црквама, а да тиме не доводимо у питање јединственост Цркве, односно да не говоримо о подељености Цркве с једне стране или с друге стране да инославне не проглашавамо за потпуно лишене сваке црквености. Већ сам навео цитат из документа Руске Цркве о односу према инославнима где се наводи да и "поред губитка јединства (инославних са Православном Црквом) остаје неко непотпуно општење које служи као залог могућности повратка јединству Цркве, у католичанску пуноћу и јединство (остается некое неполное общение, служащее залогом возможности возвращения к единству в Церкви, в кафолическую полноту и единство)". Слично расуђује и проф. Станилоае у својој Догматици 2.том "Сматрамо да су неправославне конфесије посебне групе које су формиране у одређеном односу са пуноћом Цркве и постоје у одређеном односу са њом, али не учествују у пуноћи светлости и силе Христа. Тако на известан начин Црква обухвата и оне конфесије које су одвојене од ње, јер оне нису могле у потпуности да одступе од традиције Цркве. Али Црква у пуном смислу речи је једино Православна Црква". Мислим да је ова дефиниција о. Станилоае јако добро допуњује овај пасус из текста Московске Патријаршије о односу према инославним.

Дакле, православно екуменско богословље не разрађује философски рационално теорију како инославни партиципирају у Цркви (без аристотеловских и томистичких термина) али може да се каже да мање више указује на исто оно што и Римокатолици тврде о свом схватању "Католичке Цркве". Суштинска разлика јесте што повратк у католичанску пуноћу и јединство код православних подразумева евхаристијску заједницу у контексту саборности како је разуме Православна Црква. Већ сам поменуо да римокатоличко схватање епископске синодалности или колегијалности није идентично православном. У римокатоличкој традицији папа није један од епископа, што би се на енглеском рекло (a Bishop) већ THE BISHOP, тј. једини Епископ са пуном и универзалном епископском влашћу. Зато је текућа дискусија о схватању примата синодалности у Првом миленијуму (која је недавно окончана), а следеће године и дискусија о примату и синодалности у Другом миленијуму врло важна за даље односе Рима и Православља. Римски Епископ у православном разумевању синодалности има примат љубави и одређене историјске привилегије које су везане за његов примат посебно од 4. до 11. века. Међутим, за православно богословље римски епископ је ипак само епископ и његов посебан положај (пре великог раскола) није био схватан на Истоку као божанска институција, већ као питање канонског устројства и поретка Цркве, посебно у контексту пентархије (пет древних патријаршија). За латинско богословље и пре и после 2 Ватиканума папа је био и остао суштаствени елемент Цркве и "Петров примат" је његова ексклузивна привилегија, а не нешто што у пуном смислу припада и свим канонским епископима. Ово је јако важна разлика. 

Погледајмо како је на Критском сабору додатно дефинисан однос Православне Цркве према неправославном свету. 

У Енциклици Великог Сабора се каже:

Ἡ Ὀρθόδοξος Ἐκκλησία.... ἀποτελεῖ τήν αὐθεντικήν συνέχειαν τῆς μιᾶς, ἁγίας, καθολικῆς καί ἀποστολικῆς Ἐκκλησίας, ὡς αὕτη ὁμολογεῖται εἰς τό Σύμβολον τῆς πίστεως καί βεβαιοῦται διά τῆς διδασκαλίας τῶν Πατέρων τῆς Ἐκκλησίας. Οὕτως, αἰσθάνεται μείζονα τήν εὐθύνην αὐτῆς ὄχι μόνον διά τήν αὐθεντικήν βίωσιν τῆς ἐμπειρίας αὐτῆς ὑπό τοῦ ἐκκλησιαστικοῦ σώματος, ἀλλά καί διά τήν ἀξιόπιστον μαρτυρίαν τῆς ἀληθείας πρός πάντας τούς ἀνθρώπους. (Православна црква.... представља аутентични наставак једне, свете, саборне и апостолске Цркве, као што је исповеђено у Символу вере и потврђено у учењу отаца Цркве. На тај начин, она је свесна своје велике одговорности, не само да осигура аутентични израз овог искуства у телу Цркве, него и да понуди веродостојно сведочанство истине читавом човечанству.)

У Енциклици Православна Црква (у контексту њене историјске димензије у овом свету и веку) представља НАСТАВАК ЈЕДНЕ СВЕТЕ САБОРНЕ И АПОСТОЛСКЕ ЦРКВЕ. Да ли то значи да постоје и други (историјски) наставци те Цркве? И може и не мора да се тако схвати. Ако погледамо документ о односу према неправославном свету каже се мало јасније:

"Ἡ Ὀρθόδοξος Ἐκκλησία, οὖσα ἡ Μία, Ἁγία, Καθολική καί Ἀποστολική Ἐκκλησία, ἐν τῇ βαθείᾳ ἐκκλησιαστικῇ αὐτοσυνειδησίᾳ αὐτῆς πιστεύει ἀκραδάντως ὅτι κατέχει κυρίαν θέσιν εἰς τήν ὑπόθεσιν τῆς προωθήσεως τῆς χριστιανικῆς ἑνότητος ἐντός τοῦ συγχρόνου κόσμου." (Православна Црква, будући Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, у дубини своје црквене самосвести непоколебиво верује да заузима главно месту у делу  унапређења јединства хришћана у савременом свету.)

У оба одељка се посебно наглашава кључна улога Православне Цркве у процесу унапређења јединства хришћана у свету и да има посебну одговорност да очува аутентични израз отачког искуства у телу Цркве и понуди веродостојно сведочанство истине у свету. 

Али какво место у односу на Цркву која је ЈЕДНА имају друге цркве или конфесије или заједнице. 

Κατά τήν ὀντολογικήν φύσιν τῆς Ἐκκλησίας, ἡ ἑνότης αὐτῆς εἶναι ἀδύνατον νά διαταραχθῇ. Παρά ταῦτα, ἡ Ὀρθόδοξος Ἐκκλησία ἀποδέχεται τήν ἱστορικήν ὀνομασίαν τῶν μή εὑρισκομένων ἐν κοινωνίᾳ μετ’ αὐτῆς ἄλλων ἑτεροδόξων χριστιανικῶν Ἐκκλησιῶν καί Ὁμολογιῶν, ἀλλά πιστεύει ὅτι αἱ πρός ταύτας σχέσεις αὐτῆς πρέπει νά στηρίζωνται ἐπί τῆς ὑπ’ αὐτῶν ὅσον ἔνεστι ταχυτέρας καί ἀντικειμενικωτέρας ἀποσαφηνίσεως τοῦ ὅλου ἐκκλησιολογικοῦ θέματος καί ἰδιαιτέρως τῆς γενικωτέρας παρ’ αὐταῖς διδασκαλίας περί μυστηρίων, χάριτος, ἱερωσύνης καί ἀποστολικῆς διαδοχῆς. (Јединство Цркве у њеној онтолошкој природи није могуће уздрмати. И поред тога, Православна Црква признаје  историјски назив других хришћанских Цркава и вероисповести које се не налазе у заједници са њом, али и верује да њени односи према њима треба да се ослањају на њихова, што је могуће скорија и објективнија, појашњења целокупног еклисиолошог питања, њиховог општег учења о Светим Тајнама, благодати, свештенству и апостолском наслеђу.)

Ово је највише у овом правцу колико се отишло на Криту. Наиме, истиче се да онтолошка природа Цркве као ЈЕДНЕ И ЈЕДИНЕ не може бити уздрмана и доведена у знак питања. Али, данас смо сведоци видљивог разједињења хришћанског света. Овде Саборски документ наводи да Православна црква прихвата ИСТОРИЈСКИ НАЗИВ других хришћанских цркава и вероисповести које нису у зеједници са њом. Дакле, не признаје ОНТОЛОШКУ природу тих заједница и остаје у очекивању да инославни треба да појасне своја еклисиолошка питања и учења о тајнама итд. Инсистирање на "историјском називу" цркава, показује да у Православној Цркви нема признања онтолошке еклисијалности код инославних, већ само одређених традиција које су, како Руси кажу "залог повратка католичанском јединству" и представљају знак, обележје, извесног непотпуног општења тј. партиципирања у пуноћи Цркве у зависности од тога колико су те инославне заједнице одступиле од православне истине која се манифестује у евхаристијском јединству и саборности међу канонским епископима. 

Сматрам да је ова мала анализа и поређење како се код Римокатолика и код нас види однос Цркве према инославнима веома важан за разумевање проблема и евентуално за наставак даљег дијалога. Врло је заправо жалосно да се цела прича своди на питање ауторитета и власти у Цркви јер управо западно схватање папског примата, не у историјском смислу, јер то никада није био суштински проблем, већ са свим његовим онтолошким значењем за римокатоличку еклисиологију никако не може да се уклопи лако у православно схватање саборности. 

(Ових дана сам прочитао већ неколико занимљивих реакција на рад мешовите комисије која се бави питањем примата и саборности у првом миленијуму хришћанства. Већ сам рекао да имамо јако охрабрујућих знакова да се нешто помера у бољем правцу, али прави изазов ће бити "како проћи" кроз други миленијум, а то је заказано за следећу годину).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

37 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Наиме, истиче се да онтолошка природа Цркве као ЈЕДНЕ И ЈЕДИНЕ не може бити уздрмана и доведена у знак питања. Али, данас смо сведоци видљивог разједињења хришћанског света.

Драги оче, мени остаје нејасно о каквој то Једној и Јединој цркви се говори? Неколико столица на Криту није било присутно, доста владика није потписало акта. И о каквом јединству говоримо? Зашто би се Аминове речи односиле само на прошло? Чиме се то хвалимо? Да се потсетимо: Знам твоја дјела, имаш име да си жив, а мртав си. Прени се и бди, па утврди остало што је готово да помре, јер не нађох твоја дјела да су савршена пред Богом мојим... Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг. Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се. Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном.

Ми смо голи, а пувамо се! Непотписивање критских аката сведочи о различитој вери која је данас присутна у православним црквама. Ми не верујемо у Једну ПЦ! Имамо, још увек, само сакраментално јединство. А ако је црква једна и једномислећа, онда мора да има и 1 став како се то и изражавало на васионским саборима. И ово показује да вера није пресудна за јединство. Оно је нешто друго. Ona je communio in sacris. Евхаристија је валидна и у Аве Зорана и у Саве Дечанца. Иако у изузетно битној ствари различито мислимо. Један од нас двојице је јеретик, или да се екуменистички изразим: хетеродоксан:D. И како то да благодат није утекла са наших служби?

На томе ја инсистирам, добри мој оче Саво. А ако ја тебе не одбацујем као јеретика in pectore, немој ни ти католике. Доста ти је наведено што старих ауторитета, што нових, како си скоро и сам признао. Одбаци квасац артемитски. Исус употреби ту слику квасца, за нас стручњаке у теологији, свештенике, јер квасац надувава тело које не би иначе било такво. Па кад надође тело, вичемо: Ја па ја! Ми, ми ми! - Нема ништа од тога. Дух Свети нам је и кроз Крит послао поруку, само треба да је прочитамо.       

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче благословите!

Да ли оче постоји могућност да се сними у видео формату свеноћно бденије за Вашу крсну славу Св. Стефана Дечанског. Пошто ми из Р. Српске не можемо да дођемо на КиМ због оних несретних виза које је увела тзв. косовска влада изузев оних који имају држављанство Р. Србије, па да поделите на Вашој званичној фејсбук страници. Ако је у могућности комплетан снимак ако не онда може и из делова. Знам да ће то заузимати много, и да ће требати доста времена и труда да се постави. Ако нисмо физички у могућности да присутвујемо, да бар преко видео снимка видимо чар и дар канона Св. Стефану Дечанском и појање Ваших монаха. Хвала унапред много!

Велики поздрав из Р. Српске за земљаке на КиМ!

Свако добро од Господа желим!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

3 hours ago, Zoran Đurović рече

Драги оче, мени остаје нејасно о каквој то Једној и Јединој цркви се говори? Неколико столица на Криту није било присутно, доста владика није потписало акта. И о каквом јединству говоримо? Зашто би се Аминове речи односиле само на прошло? Чиме се то хвалимо? Да се потсетимо: Знам твоја дјела, имаш име да си жив, а мртав си. Прени се и бди, па утврди остало што је готово да помре, јер не нађох твоја дјела да су савршена пред Богом мојим... Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг. Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се. Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном.

Ми смо голи, а пувамо се! Непотписивање критских аката сведочи о различитој вери која је данас присутна у православним црквама. Ми не верујемо у Једну ПЦ! Имамо, још увек, само сакраментално јединство. А ако је црква једна и једномислећа, онда мора да има и 1 став како се то и изражавало на васионским саборима. И ово показује да вера није пресудна за јединство. Оно је нешто друго. Ona je communio in sacris. Евхаристија је валидна и у Аве Зорана и у Саве Дечанца. Иако у изузетно битној ствари различито мислимо. Један од нас двојице је јеретик, или да се екуменистички изразим: хетеродоксан:D. И како то да благодат није утекла са наших служби?

На томе ја инсистирам, добри мој оче Саво. А ако ја тебе не одбацујем као јеретика in pectore, немој ни ти католике. Доста ти је наведено што старих ауторитета, што нових, како си скоро и сам признао. Одбаци квасац артемитски. Исус употреби ту слику квасца, за нас стручњаке у теологији, свештенике, јер квасац надувава тело које не би иначе било такво. Па кад надође тело, вичемо: Ја па ја! Ми, ми ми! - Нема ништа од тога. Дух Свети нам је и кроз Крит послао поруку, само треба да је прочитамо.       

Управо у томе је кључни проблем оче када се гледа на ову тему из римске перспективе. Без намере да узвраћам са налепницама и ударцима испод стомака (некако не приличи, опет морам да кажем, јер огорченост не јача снагу аргумената), мислим да је једна од суштинских разлика између римокатоличке и православне еклисиологије заправо чињеница да Православље не дефинише Цркву, већ је непосредно живи и пројављује. Црква није друштво на челу са својим непогрешивим шефом фирме и његовим конгрегацијама, већ светотајински догађај и манифестација тајне која далеко надилази човека, и још више нашу логику. Због тога је истинска Црква апсурд и саблазан за овај свет, од Христа до данас. Од најранијих времена до данас Православни хришћани никада нису ни покушали да тајну Христа обухвате у неки summa theologica и све сместе у јуридичке категорије и дефиниције. Проблеми су решавани када је пуноћа Цркве осећала да се у живот Цркве насилно уноси нешто што је страно и зато одлуке Сабора нису аристотеловске дефиниције, већ оријентири који само омеђују простор око тајне Свете Тројице, Христа, Цркве, без амбиције да их свеобухватно сместе у оквире човековог разума. 

Прочитао сам папину реакцију на Сабор на Криту, отприлике у стилу деца се играла на Криту, али још им остаје да стасају. Мислим да је сличног незадовољства било и код оних православних који су очекивали да направе неку репризу Ватиканског концила и одушеве свет како ето и ми православни умемо да направимо нешто велико. Зато сада из перспективе од пет месеци могу да кажем да је сабор на Криту био јако важна порука и показатељ.  

Заправо, они који су разумели шта се десило осећају да сабор не може да се тек тако организује и да се на њему издекламују већ припремљене дефиниције које ће да одушеве цео свет. Показало се да је и поред свих припрема десетинама година управо сама Црква живи Сабор који не може да се предвиди и где неколицина епископа који имају и знају шта да кажу могу да и те како пре(усмере) ток збивања и укажу да је све један процес, а не догађај од 6 дана. Изнад свега сабор је литургијски догађај у коме не учествују само свештеници, већ и верни народ својом рецепцијом. Тек остаје да се саборским питањима и свим оним што није дискутовано бави пуноћа Цркве. На крају без обзира шта било одлучено, од народа коначно зависи да ли ће такав догађај препознати као светодуховски догађај или не. Иако сам, због сличних разлога као и они који су очекивали јако много, у почетку био прилично забринут, могу да кажем да тек сада разумем да је саборност у Православној Цркви нешто што вишеструко надилази људске системе и организацију и то је кључна разлика између Цркве коју ми знамо и оне која се тумачи у Риму. 

Идеја да су Васељенски сабори у историји били статично-униформни изливи јединствене вере свих епископа како се то обично разуме, веома је погрешна. Сви сабори били су у сталном процесу, са доста необичних догађаја, каткада прилично неуобичајених и тек је народни сабор давао пуну валидност претходном. Уосталом, у историји су сазивани многи сабори али сви сабори нису остали у духовном памћењу пуноће Цркве као васељенски. Једна ствар је стално понављана код неких на Криту да Православна Црква није конфедерација Цркава, већ једна Црква. У први мах то звучи јако логично, међутим, управо мислим да је овај начин посматрања ствари врло забрињавајући. Црква јесте ЈЕДНА и ЈЕДИНА али појединачне Цркве и Епископи нису декор или поједини чланови целине који тек заједно чине Цркву, већ су и сами Епископи са својим верним народом манифестација пуноће Католичанске Цркве. Цела Црква је једнако присутна у једној епархији колико у васцелој Цркви широм васељене и зато се у ранохришћанским црквама и поједине црке у градовима називају католичанским. Већ сам о томе раније писао и то је суштина евхаристијског модела православне еклисиологије која не почива на римском моделу societas-a, Цркве као организације, друштва са епископима као саставним деловима целине коју води један човек у име Божије са колегијем епископа као декорацијом за постер. Ово су суштински два различита модела. На Васељенским саборима поједини Епископи, па чак и ђакони, као Св. Атанасије играли су важнију улогу од римских легата или епископа неких великих и познатих Цркава. Саборност не поништава личност, као што истинско првенство афирмише саборност. 

Дух Свети не говори бројем (јер бројеве су имали и аријанци и иконоборци, па су њихови сабори заборављени). Дух Свети не говори униформном једномисленошћу и диктатом, већ тако што се и поред свих људских намера да се расправе одређени проблеми заправо тек ОТВОРЕ права питања и процес који ће да потраје. Мислим да је инсистирање СПЦ на Криту као почетку процеса, а не скупу од 6 дана, управо значајно због тога што права питања тек треба отворити, а не само затворити оно што је већ било дефинисано у Шамбезију. Зато је Критски сабор јако значајан као почетак процеса и вероватно ће у историји остати тако и забележен уколико га прихвати пуноћа Цркве као таквог. То не значи да сада Црква има да каже нешто што се до сада није знало (ми немамо учење о еволуцији догме), већ Црква реагује као живи организам, не на изазове времена јер онда бисмо имали фамозни aggiornamento, већ на покушаје да се на ниво времена и овога света и века грубо приземљи оно што представља небеску тајну и што треба да земљу и ово време преображава и узведе у вечност. Опет потпуно различит принцип од саборске логике овога света.

Црква у овом свету је у сталном процесу пројављивања тајне која никада неће бити сасвим јасно дефинисана и која се разумева Духом Светим, а не разумом. И поред спољашњег неслагања појединих епископа, а неслагања је било и на првом сабору у Јерусалиму и међу самим апостолима, као што знамо, та различита схватања за сада ни најмање, како видимо, не угрожавају литургијско јединство Цркве. Ево првојерарси Цркава које нису ни биле на Криту посећују једни друге и саслужују јер литургијски Сабор стално траје и не треба им универзални епископ или курија који би решавали њихове случајеве. Проблем је вероватно у томе што су неки очекивали да се јединство може поистоветити са униформношћу, а тога никада није било. Чак и васељенски Сабори су омеђивали основне истине вере, али је тек у једном процесу сазревала свест о пуном значењу тих одлука. Сетимо се само Првог сабора који је био велики историјски догађај на коме је цар са неким од водећих епископа мислио да реши проблем аријанства једном декларацијом вере. Без обзира што је Никејски символ светиња био и остао, заборављамо да он није решио проблем него парадоксално отворио низ проблема. Православни исток је деценијама био у превирању јер латинска логика која произилази из менталитета римског легализма Roma locuta, causa finita (када Рим проговори ствар је решена) односно у овој верзији Synodus locuta, causa finita (када сабор проговори, ствар је решена) једноставно неопходно и изненађујуће увек не важи. Иако је омоусиос (једносушност) био и остао темељ наше тријадологије, ригидни омоусијанизам створио је на Истоку, који Бога превасходно доживљавао у пуноћи реалности три личности Божије, утисак савелијанизма (да су лица Божија својеврсне маске једног Бога), па су источни епископи који и нису били аријанци кроз богословски дијалог и озбиљне потресе на крају изградили још дубље разумевање тријадологије коју су нам посебно оставили кападокијски оци.

Мислим да у Православљу имамо проблем да се папски ауторитет који постоји на Западу често по аутоматизму  замењује ауторитетом Сабора, као да је без  великих сабора Црква обезглављена, што смо могли да читамо у штампи да ето... православни вековима не могу да одрже сабор. То је велика неистина јер је читава историја Цркве саборски догађај. Читава историја Православне цркве је непрестано саборовање и Дух Свети се некада пројави кроз учење појединих светитеља много потпуније него у збору од више стотина епископа. Светитељи су онтолошки саборни догађај Цркве, а не индивидуални чин. Светитељи Цркве су излив Светога Духа, а не појединачни морални примери доброг живота где треба пронаћи пар верника који су се исцелили "њиховим заговором".  Да ли би било Трећег васељенског сабора без Св. Кирила Александријског који је преломио преко колена нека правила и матирао јерес Несторија. Или шта би било без Томоса папе Лава у Халкидону? То не значи да сабори нису важни, они су и те како важни, али на њима не важе људска правила и најбоље решење се пројави не када ми хоћемо, већ када то Бог хоће и на начин како Бог хоће.

Римокатоличка логика и сабора и Цркве почива на другачијим принципима зато што је њихово схватање природе Цркве суштински другачије. Зато када ствари гледамо из те перспективе православни исток може да изгледа да је у тоталној конфузији и није у стању ни да каже шта тачно верује, док су западни теолози све то лепо издефинисали да чак и амерички конгресмени могу да разумеју тај језик јер почива на истој логици закона и права овога света. Ова неухватљива природа Цркве никако не значи да је хаос и неорганизованост суштина Цркве, далеко од тога. Али ред у Цркви није стерилна лабораторија, као што су наше Цркве стално кретање свештенослужитеља и верника, тако тешко разумљива многима на Западу. Црква почива на поретку али не на диктату, јер изнад правила постоји расуђивање, и наравно тај неухватљиви свет православне акривије и икономије који Запад никако не може да смести у своје логичке оквире. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Од најранијих времена до данас Православни хришћани никада нису ни покушали да тајну Христа обухвате у неки summa theologica и све сместе у јуридичке категорије и дефиниције.

Не знам да ли сам Вас питао, своје мишљење на питање које ћу Вам поставити имам, али бих воле да чујем како Ви промишљате о изјави епископа Игнатија браничевског да циљ хришћанског живота није испњавање Божијих заповести?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

9 hours ago, Дејан рече

Не знам да ли сам Вас питао, своје мишљење на питање које ћу Вам поставити имам, али бих воле да чујем како Ви промишљате о изјави епископа Игнатија браничевског да циљ хришћанског живота није испњавање Божијих заповести?

Сасвим сам сигуран да Владика није имао намеру да умањи важност испуњавања Божијих заповести, већ да нагласи да је циљ нашег живота - обожење, да заживимо као нова твар у Христу јер једино кроз Христа можемо да задобијемо вечност и нетрулежност. На то је такође мислио и Св. Серафим Саровски када је у разговору са Мотовиловим објаснио да је смисао нашег живота у Цркви да задобијемо Духа Светога. Зато је, да се изразимо философским језиком, хришћански живот усмерен превасходно ка онтологији, а не етици као нечему што представља циљ сам за себе. Ово је једна од омиљених тема Владике Игнатија јер уколико етику, добрар хришћански живот, претпоставимо чињеници да у Христу треба да постанемо нова твар, и заједно са васцелом творевином у Христу-Цркви пређемо из пролазности у вечност, онда се наша вера претвара у моралистичку идеологију. Ово је јако важно да имамо у виду.

Наравно, веома важно је да никада не заборавимо да је испуњавање заповести Господњих, постови, молитве, милостиња и чињење других врлина веома важно у остварењу тог циља јер Бог не жели да нас на силу промени и уведе у Царство небеско. Потребан је наш труд и напор који изражавамо присиљавањем своје пале природе у борби са страстима и грехом. Отуда аскетика није супротстављена хришћанској онтологији спасења, већ је њен саставни део. Ми крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у Христу, али да бисмо заживели овим залогом вечног живота треба да активирамо његову силу и саображавањем своје воље Божијој вољи тј. да живимо по заповестима Божијим. Сам добар живот неће нас онтолошки (суштински) променити јер врлине које задобијамо нису морална постигнућа, већ дарови Духа Светога јер се наша вера у сили пројављује. У томе је разлика између хришћанске етике и нехришћанске. Код нас све што више вршимо заповести Божије у нама непосредније делује благодат Духа Светога и човек иако врлински напредује дубоко осећа да те врлине нису његове већ дар Божији и смирава се и прославља Бога. Свети људи све више познајући Бога, све више познају своје грехе. То није неопходно само познање личних грехова јер многи светитељи су живели врлинским животом од малена, већ је реч о дубљем познању огреховљености људске природе. Човек у Христу надраста себе као индивидуу и постаје еклисијална (црквена) личност која опитно разуме како је све у створеном свету повезано јер сви делимо исту природу, исту матрицу тварног постојања и да сви идемо ка истом циљу. Зато је грех и пад мога брата и мој грех и моја туга. Врлински живот у Христу је нешто сасвим другачије од врлинског живота у неким философским или религиозним системима иако људи често не праве никакву разлику. Ми се трудимо не да чинимо "добро", већ да будемо са јединим Добрим и да он кроз нас чини своја дела. Ми помажемо другима не ради сопствених циљева (напретка и узрастања у врлини) или због наклоности према другима, већ видећи у другоме икону Христову и разумевајући да је љубав суштина новог начина постојања у Христу. Због тога је хришћанска етика дубоко заснована на онтолошким основама новог живота у Христу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

16 hours ago, Хаџи Срђан рече

Оче благословите!

Да ли оче постоји могућност да се сними у видео формату свеноћно бденије за Вашу крсну славу Св. Стефана Дечанског. Пошто ми из Р. Српске не можемо да дођемо на КиМ због оних несретних виза које је увела тзв. косовска влада изузев оних који имају држављанство Р. Србије, па да поделите на Вашој званичној фејсбук страници. Ако је у могућности комплетан снимак ако не онда може и из делова. Знам да ће то заузимати много, и да ће требати доста времена и труда да се постави. Ако нисмо физички у могућности да присутвујемо, да бар преко видео снимка видимо чар и дар канона Св. Стефану Дечанском и појање Ваших монаха. Хвала унапред много!

Велики поздрав из Р. Српске за земљаке на КиМ!

Свако добро од Господа желим!

Видећемо, ако успемо да организујемо снимање ове године. Искрено ми је тешко што многа браћа и сестре из Републике Српске не могу да дођу у Дечане због докумената. Слично је и са руским верницима јер им траже Шенген визу као да улазе у Европу.

Већ имамо цео снимак славске литургије из 2013. године: 

Такође имамо и краћи снимак са бденија исте године:

Надам се да ће ови снимци помоћи и онима који за сада још нису били или не могу да дођу у Дечане, да осете макар мало од славске атмосфере. И ове године очекујемо да ће бити лепо као и претходних.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

6 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Видећемо, ако успемо да организујемо снимање ове године. Искрено ми је тешко што многа браћа и сестре из Републике Српске не могу да дођу у Дечане због докумената. Слично је и са руским верницима јер им траже Шенген визу као да улазе у Европу.

Већ имамо цео снимак славске литургије из 2013. године: 

Такође имамо и краћи снимак са бденија исте године:

Надам се да ће ови снимци помоћи и онима који за сада још нису били или не могу да дођу у Дечане, да осете макар мало од славске атмосфере. И ове године очекујемо да ће бити лепо као и претходних.

Важи! Хвала!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

3 hours ago, Ana Bjelan рече

Postovani oce, sta mislite o Miroljubu Petrovicu i onima koji slave Sabat? U redu da je neko rodjen u Izraelu i tamo je odrastao, pa da slavi Sabat, al mi nije jasno da je coveku dato da spozna pravoslavlje i on sad se pravi pametniji i od Nikolaja Velimirovica.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Васијан рече

@Дејан @Архимандрит Сава Јањић

Мали додатак на питање и одговор, везан за Вл. Игнатија

Одлична беседа. Владика је заиста све јако лепо и јасно објаснио и нагласивши да нема правог евхаристијског живота без подвига, али да и подвиг једино има смисао уколико нас води сједињењу са Господом. Хвала вам што сте ово поделили.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...