Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

1 hour ago, Bokisd рече

Sv. Genadije Sholarije, je bio ucenik sv. Marka. U vreme Florentinske unije bio je malo naklonjen na stranu cara i unijatskog patrijarha, pa je sv. Marko kroz razna pisanija, objasnjavao i ubedjivao Genadija da shvati svu pogubnost i 'jereticnost' unije i da se vrati pravoslavlju. Kasnije posle upokojenja sv. Marka, on se vraca u pravoslavnu srkvu i postaje Carigradski patrijarh. Sv. Genadije uspeva da sazove Sabor 1484. godine koji je odbacio uniju u Ferari.

Dakle, moze se reci da je Genadije bio odlucan borac protiv unije i jasno je da u ovom slucaju primanja nafore snishodi rimskim hriscanima hodocasnicima. Dakle hriscanima koji obilaze Sveta mesta i svetinje celog hriscanstava. U samo takvim situacijama, pravi se ovaj izuzetak, jer, kao stro kaze sv. Genadije to je:

"Такав је обичај васионске хришћанске цркве".

Medjutim, kada je u pitanju pricesce, onda vazi ovaj obicaj i pravili :

"Само им велику тајну Причешћа не дајите, не само због величине Тајне, него и због чињенице да ова тајна представља целокупни Божански домострој, коме претходи исповедање праве вере, због чега не би требало причешће давати онима који погрешно мисле о божанском домостроју или теологији и противрече Католичкој цркви."

Lepo pise, mora biti pravo ispovedanje vere, ako ne postoji ( kao sto ne postoji kod rimokatrolika ), onda ne treba davati pricesce, cak ni hodocasnicima.

 

И ја тако ово разумем. Нафора није евхаристијски хлеб и постоје у Православљу разне праксе. Негде се по расуђивању даје и инославнима (не баш припадницима Сајентолошке цркве или адвентистима, већ онима који су историјски били везани вековима за Католичанску Цркву), али се већином не даје јер неки мисле да су примили евхаристију, пошто их у римокатоличким црквама ионако не причешћују под оба вида. Схоларије јасно указује да валидна евхаристија зависи од исправности вере, и без пуноће истине у Христу нема ни евхаристије код инославних, нити се она даје инославнима. То није ствар педагогије, већ суштине нашег разумевања евхаристије као пуноће заједнице у Телу Христовом која, како велика већина верује, пројављује у благодатним даровима Духа Светога једино у Православној Цркви. Као што већ рекох, из целог контекста православне традиције може се закључити да  инославни хришћани немају потпуну светотајинску реалност ни Цркве ни тајни, али су неки од њих сачували барем њихово обличје и друге обичаје Цркве, што је вредно поштовања. Такође, инославне без проблема називамо хришћанима зато што су историјски проистекли из Цркве и многи од њих деле са нама најважнија учења о Светој Тројици и Христу Богочовеку. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

15 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

И ја тако ово разумем. Нафора није евхаристијски хлеб и постоје у Православљу разне праксе. Негде се по расуђивању даје и инославнима (не баш припадницима Сајентолошке цркве или адвентистима, већ онима који су историјски били везани вековима за Католичанску Цркву), али се већином не даје јер неки мисле да су примили евхаристију, пошто их у римокатоличким црквама ионако не причешћују под оба вида. Схоларије јасно указује да валидна евхаристија зависи од исправности вере, и без пуноће истине у Христу нема ни евхаристије код инославних, нити се она даје инославнима. То није ствар педагогије, већ суштине нашег разумевања евхаристије као пуноће заједнице у Телу Христовом која, како велика већина верује, пројављује у благодатним даровима Духа Светога једино у Православној Цркви. Као што већ рекох, из целог контекста православне традиције може се закључити да  инославни хришћани немају потпуну светотајинску реалност ни Цркве ни тајни, али су неки од њих сачували барем њихово обличје и друге обичаје Цркве, што је вредно поштовања. Такође, инославне без проблема називамо хришћанима зато што су историјски проистекли из Цркве и многи од њих деле са нама најважнија учења о Светој Тројици и Христу Богочовеку.

Hvala o.Savo na odgovoru. Ja sam ipak 'laik' ( iako nesto malo napredniji ) u Crkvi, znace mi puno ovakve potvrde, ( da ipak razumem neke stvari ), od autoritativnih i crkvenih ljudi. Blagodarim puno. :skidamkapu:

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

56 minutes ago, Bokisd рече

Hvala o.Savo na odgovoru. Ja sam ipak 'laik' ( iako nesto malo napredniji ) u Crkvi, znace mi puno ovakve potvrde, ( da ipak razumem neke stvari ), od autoritativnih i crkvenih ljudi. Blagodarim puno. :skidamkapu:
 

За разлику од других хришћанских традиција, посебно оних на западу где је све рационално одређено у ситне детаље, у Православним Црквама постоје разне праксе и сваки Епископ, наравно у оквирима православне традиције по којој се инославнима не дају тајне, нити се од њих оне примају, може да одреди степен икономије како поступати у разним питањима. Негде је то одређено на нивоу помесне Цркве. Нпр Московска патријаршија на свом сајту има документ о односу према неправославном свету https://mospat.ru/en/documents/attitude-to-the-non-orthodox/ 

Ево једног карактеристичног одељка:

1.15 Православна Црква преко Светих Отаца тврди да се спасење може задобити само у Цркви Христовој. Истовремено, међутим, заједнице које су отпале од Православља никада се нису гледале као потпуно лишене благодати Божије. Сваки раскид са црквеним општењем неизбежно води ка ерозији благодатног живота, али не означава увек потпни губитак у овим одвојеним заједницама. Зато Православна Црква (конкретно пракса Московске Патријаршије) оне који јој долазе из не православних заједница не прима само светом тајном крштења. И поред губитка јединства (са Црквом) остаје неко непотпуно општење које служи као залог повратка јединству Цркве, у католичанску пуноћу и јединство. 

1.15 Пвославная Церковь устами святых отцов утверждает, что спасение может быть обретено лишь в Церкви Христовой. Но в то же время общины, отпавшие от единства с Православием, никогда не рассматривались как полностью лишенные благодати Божией. Разрыв церковного общения неизбежно приводит к повреждению благодатной жизни, но не всегда к полному ее исчезновению в отделившихся общинах. Именно с этим связана практика приема в Православную Церковь приходящих из инославных сообществ не только через Таинство Крещения. Несмотря на разрыв единения, остается некое неполное общение, служащее залогом возможности возвращения к единству в Церкви, в кафолическую полноту и единство.

1.15. The Orthodox Church, through the mouths of the holy fathers, affirms that salvation can be attained only in the Church of Christ. At the same time however, communities which have fallen away from Orthodoxy have never been viewed as fully deprived of the grace of God. Any break from communion with the Church inevitably leads to an erosion of her grace-filled life, but not always to its complete loss in these separated communities. This is why the Orthodox Church does not receive those coming to her from non-Orthodox communities only through the Sacrament of Baptism. In spite of the rupture of unity, there remains a certain incomplete fellowship which serves as the pledge of a return to unity in the Church, to catholic fullness and oneness. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Да будемо искрени, и у православним земљама је било прогона јеретика, у Византији, у Русији, у средњовековној Србији али тај посао није водила Црква нити постоји икакво учење Цркве о оправданости убијања људи ради спасења њихових душа.

Да будемо исправни, ни на Западу црква није спаљивала људе. Били су предавани световној власти (brachium saeculare), а онда су их тамо каштигали. Дакле, ни тамо црква није водила... Али, то су све само софистичка прикривања. Ево га пример у нас, из Првовенчаног, Житије Немањино: "А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: - Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем. Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим. Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, Сина Божијег".

Такође, наш је Немања, наш је светац, члан цркве. Свако одвајање је вештачко, а овде видимо и директно да су у генералштабу били свештеници.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Молим вас, ова еку-шећерлема може да прође само код оних који не познају ни историју Цркве ни своју веру и лаковерним продају рог за свећу.

Molim i ja vas oče, da govorimo o istoriji staroj 2000 godina.

Ja se nalazim u pravoslavnoj Crkvi, gde imam sve što mi je potrebno kako bi priveo svoju ličnost spasenju koje nam obeća Sin Božji i moja šećerlema nije ništa drugo do dovoljnost Istine koju imam u Hristovoj Crkvi, da mi na pamet ne pada govoriti i zatvarati se u granice na koje vi ukazujete.

Ja ne moram, da opštim sa rimokatolicima ako nema jedinstva, niti moram govoriti da su oni bez blagodati, meni koji Hristu dolazim u pravoslavlju to nije potrebno. Ono što mogu govoriti jesu moja viđenja u odredjenim pogrešnim učenjima i mogu vam reći nisam u suprotnosti sa niti jednim pravoslavnim stajalištem. Ali oče Duh diše gde hoće i na koji god način hoće. Tako daje i blagodat. 

Crkva jeste Hristos, Hristos radja nekoga van Crkve nekoga u Crkvi, ovo je pravoslavno stajalište i malo je drugačije od vašeg gledanja.

Šta mi ukazujemo rimokatoličkom verniku? Na pogrešna učenja ili mu govorimo kako je bez blagodati iako je on oseća?  Na meni nije da sudim, na meni je da svedočim blagodat, pa nek se onda neko drugi pita ima li blagodat ili nema a ne ja da uzimam njegov deo posla na sebe. 

Baš me zanima kako izgleda rimokatolički vernik koji je prešao u pravoslavlje i veruje da nije nikada bio kršten?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

читав низ  покушаја да се Православље што милом, што силом приведе у папино стадо, ако су сматрали да су им тајне биле валидне и да је оно што им се намеће мачем и огњем Црква Христова.

Тада су папе биле као о. Сава и веровали да нема тајни у нас. Тако би и ти "мисионарио" да си био на њиховом месту. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

52 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

За разлику од других хришћанских традиција, посебно оних на западу где је све рационално одређено у ситне детаље, у Православним Црквама постоје разне праксе и сваки Епископ, наравно у оквирима православне традиције по којој се инославнима не дају тајне, нити се од њих оне примају, може да одреди степен икономије како поступати у разним питањима. Негде је то одређено на нивоу помесне Цркве. Нпр Московска патријаршија на свом сајту има документ о односу према неправославном свету https://mospat.ru/en/documents/attitude-to-the-non-orthodox/ 

Ево једног карактеристичног одељка:

1.15 Православна Црква преко Светих Отаца тврди да се спасење може задобити само у Цркви Христовој. Истовремено, међутим, заједнице које су отпале од Православља никада се нису гледале као потпуно лишене благодати Божије. Сваки раскид са црквеним општењем неизбежно води ка ерозији благодатног живота, али не означава увек потпни губитак у овим одвојеним заједницама. Зато Православна Црква (конкретно пракса Московске Патријаршије) оне који јој долазе из не православних заједница не прима само светом тајном крштења. И поред губитка јединства (са Црквом) остаје неко непотпуно општење које служи као залог повратка јединству Цркве, у католичанску пуноћу и јединство. 

1.15 Пвославная Церковь устами святых отцов утверждает, что спасение может быть обретено лишь в Церкви Христовой. Но в то же время общины, отпавшие от единства с Православием, никогда не рассматривались как полностью лишенные благодати Божией. Разрыв церковного общения неизбежно приводит к повреждению благодатной жизни, но не всегда к полному ее исчезновению в отделившихся общинах. Именно с этим связана практика приема в Православную Церковь приходящих из инославных сообществ не только через Таинство Крещения. Несмотря на разрыв единения, остается некое неполное общение, служащее залогом возможности возвращения к единству в Церкви, в кафолическую полноту и единство.

1.15. The Orthodox Church, through the mouths of the holy fathers, affirms that salvation can be attained only in the Church of Christ. At the same time however, communities which have fallen away from Orthodoxy have never been viewed as fully deprived of the grace of God. Any break from communion with the Church inevitably leads to an erosion of her grace-filled life, but not always to its complete loss in these separated communities. This is why the Orthodox Church does not receive those coming to her from non-Orthodox communities only through the Sacrament of Baptism. In spite of the rupture of unity, there remains a certain incomplete fellowship which serves as the pledge of a return to unity in the Church, to catholic fullness and oneness. 

И Руси су хипи-екуменисти као и ја:))

А за несколько лет до принятия «Основ» Синодальная Богословская Комиссия РПЦ публиковала в «Журнале Московской Патриархии» такие Комментарии:

«II Ватиканский Собор Римско-Католической Церкви назвал Православную Церковь Церковью-Сестрой, подтвердив тем самым свое признание благодатности Православной Церкви и спасительности ее Таинств. Православная Церковь, в свою очередь, всегда признавала действительность Таинств Католической Церкви. Свидетельством этому является то, что католики принимаются в Православную Церковь по так называемому третьему чину приема в Православие - не через Крещение, как принимаются нехристиане и сектанты, и не через Миропомазание, как протестанты, а через покаяние, как раскольники. Клирики Католической Церкви принимаются этим же чином в сущем сане, то есть с сохранением той степени священства, на которую были возведены в своей Церкви. Не случайно старообрядцы, также находящиеся в расколе с Православной Церковью, принимаются в Православие по тому же чину, что и римо-католики. Приведенный факт свидетельствует о том, что, несмотря на серьезные, принципиальные расхождения с Православной Церковью по целому ряду вопросов, связанных с вероучением и основами духовной жизни, римский католицизм воспринимается православным сознанием и Преданием как христианская община, находящаяся в расколе по отношению к Православной Церкви, но сохраняющая апостольское преемство».

Видиш како су дубоко Руси духовно пали па веле како је "Православна Црква свагда признавала истинитост Тајни Католичке Цркве". Ти можеш да мислиш супротно, слободан си човек, али немој да претендујеш да износиш православно становиште, јер то оно није. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

37 minutes ago, Zoran Đurović рече

Да будемо исправни, ни на Западу црква није спаљивала људе. Били су предавани световној власти (brachium saeculare), а онда су их тамо каштигали. Дакле, ни тамо црква није водила... Али, то су све само софистичка прикривања. Ево га пример у нас, из Првовенчаног, Житије Немањино: "А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: - Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем. Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим. Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, Сина Божијег".

Такође, наш је Немања, наш је светац, члан цркве. Свако одвајање је вештачко, а овде видимо и директно да су у генералштабу били свештеници.

 

Драги оче, Ватикан је ово довео до савршенства, и ови наши локални примери су игра за малу децу. 15. маја 1252 папа Инокентије IV (један од незаблудивих, јел) је објавио булу Ad extirpanda којом је као званично учење РКатоличке црке ауторизовано учење о примени мучења од стране Инквизиције приликом изнуђивања признања од јеретика. Дакле то нису били појединачни примери, есцеси или претеривања већ званичне одредбе највиших ауторитета у њиховој Цркви. Можемо да се овако натежемо до бескраја али заиста не намеравам да идем у хорор и цитирам делове или методе које су рађене ad majorem gloriam dei. Моја поента јесте да су те аномалије последица њихових погрешних учења и о Цркви и о Христу, због чега их Православна Црква с правом није видела као Цркву Христову.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

34 minutes ago, Zoran Đurović рече

И Руси су хипи-екуменисти као и ја:))

А за несколько лет до принятия «Основ» Синодальная Богословская Комиссия РПЦ публиковала в «Журнале Московской Патриархии» такие Комментарии:

«II Ватиканский Собор Римско-Католической Церкви назвал Православную Церковь Церковью-Сестрой, подтвердив тем самым свое признание благодатности Православной Церкви и спасительности ее Таинств. Православная Церковь, в свою очередь, всегда признавала действительность Таинств Католической Церкви. Свидетельством этому является то, что католики принимаются в Православную Церковь по так называемому третьему чину приема в Православие - не через Крещение, как принимаются нехристиане и сектанты, и не через Миропомазание, как протестанты, а через покаяние, как раскольники. Клирики Католической Церкви принимаются этим же чином в сущем сане, то есть с сохранением той степени священства, на которую были возведены в своей Церкви. Не случайно старообрядцы, также находящиеся в расколе с Православной Церковью, принимаются в Православие по тому же чину, что и римо-католики. Приведенный факт свидетельствует о том, что, несмотря на серьезные, принципиальные расхождения с Православной Церковью по целому ряду вопросов, связанных с вероучением и основами духовной жизни, римский католицизм воспринимается православным сознанием и Преданием как христианская община, находящаяся в расколе по отношению к Православной Церкви, но сохраняющая апостольское преемство».

Видиш како су дубоко Руси духовно пали па веле како је "Православна Црква свагда признавала истинитост Тајни Католичке Цркве". Ти можеш да мислиш супротно, слободан си човек, али немој да претендујеш да износиш православно становиште, јер то оно није. 

Већ сам и раније поменуо да Руси не примењују миропомазање али траже одрицање од папе и латинских јереси (као што се види на видео клипу који сам недавно послао), али као што рекох, то је једна од пракси у Православној Цркви и питање њиховог схватања икономије. Ајде да видимо да се римокатолички свештеник прими у СПЦ или у Еладску Цркву тако што ће само да обуче фелон након исповести. Уосталом, нисам чуо ни за једног руског епископа који би одобрио причешће код римокатолика својим верницима, а у руским црквама колико знам римокатолици могу да приме причешће. Као што се из целог контекста текста (посебно из пасуса који сам раније цитирао) види да се не признаје потпуност благодатног дејства код инославних. Чак ни начн пријема инославних није јединствен свуда, па Грци и већина осталих примењују миропомазање, а Јерусалимска Патријаршија, Св. Гора и добар део појединих епархија у другим црквама укључујући неке и у СПЦ потпуно крштење. Неке Православне Цркве признају венчања са инославнима, Грузијска Црква то изричито одбацује. Неке учестују у ССЦ, а неке (Бугарска и Грузијска) не учествују. Све у свему нема општеправославног утврђеног става. Покушај да се усвоји на Криту није славно прошао и поред свих настојања да се нацрт из Шамбезија прогура у првобитној верзији. Да тачно је, наћи ћеш добар број истомишљеника оче, али у целом контексту православне традиције то је пракса која се обликује последњих деценија и мислим да смо далеко од тога да она постане опште-прихватљива. Познати су јако велики отпори у РПЦ поводом ових ставова, али то је јако опширна тема.

Такође имамо потпуно један ток размишљања у православној традицији до првих деценија двадесетог века и нови начин размишљања након тога са Баламандским споразумом 1994 који није ни прихваћен од свих православних Цркава и остаје дубоко контроверзан. У сваком случају, прихватање инославних тајни као валидних јако је тешко ускладити са континуитетом православне традиције и ова тенденција наилази с правом на озбиљне отпоре не неких маргиналних група већ и целих помесних Цркава и бројних богослова.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

13 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Драги оче, Ватикан је ово довео до савршенства, и ови наши локални примери су игра за малу децу. 15. маја 1252 папа Инокентије IV (један од незаблудивих, јел) је објавио булу Ad extirpanda којом је као званично учење РКатоличке црке ауторизовано учење о примени мучења од стране Инквизиције приликом изнуђивања признања од јеретика. Дакле то нису били појединачни примери, есцеси или претеривања већ званичне одредбе највиших ауторитета у њиховој Цркви. Можемо да се овако натежемо до бескраја али заиста не намеравам да идем у хорор и цитирам делове или методе које су рађене ad majorem gloriam dei. Моја поента јесте да су те аномалије последица њихових погрешних учења и о Цркви и о Христу, због чега их Православна Црква с правом није видела као Цркву Христову.

Проблем је то што ти све католичко гигантизујеш, а наше умањујеш. Кад скупиш наше прогоне, то се опако приближава и католичким. Но, верујем да се зло не мери по квантитету.

Иначе, сумпор је кад је КЦ више ценила признање које се добијало кроз мучење него добровољно. 12:smeha: То је било као право признање. Али, ако бисмо гледали само зло, како ти настојиш, онда сигурно Логос не би сишао у ову јудолу пуну туговања... Зато твој приступ не одговара Писму. Исправно би било да нас је све подавио и ћао ђаци. 

Овај пак став: због чега их Православна Црква с правом није видела као Цркву Христову, је у колизији са руским: Православна Црква је свагда признавала истинитост Тајни Католичке Цркве.

Да ставимо на страну мене и васељенске саборе, али фрешки став РПЦ... мало је много... или није?    

Link to comment
Подели на овим сајтовима

8 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

а Јерусалимска Патријаршија, Св. Гора и добар део појединих епархија у другим црквама укључујући неке и у СПЦ потпуно крштење.

Чисто јеретичка пракса. Нема места никаквој сумњи.

9 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Неке учестују у ССЦ, а неке (Бугарска и Грузијска) не учествују. Све у свему нема општеправославног утврђеног става.

И онда ми кажемо да смо једна црква? Заслужујемо да нам се свет смеје. 

 

10 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Да тачно је, наћи ћеш добар број истомишљеника оче,

Фалим те Боже да напокон признаде! Нисам ја једнини који износи ове "херезе":D

 

12 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

мислим да смо далеко од тога да она постане опште-прихватљива

И за омоусиос је требало неколико векова. Ово питање је сада дошло на дневни ред. Да ли ћемо га видети решеним, заиста не знам. Једино што знам да радим је да доприносим његовом решењу. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Будући да се опет понављамо и ја и други, предлажем да ако неко има нешто ново нека настави на теми о. Зорана која је посвећена искључиво овим стварима. Ако је неког интересовао мој став на ову тему мислим да сам доста већ рекао. Овде можемо да наставимо друге теме јер ћемо опет ући у чет и раширити причу у бескрај. Имамо очигледно различите аргументе и ставове, па свако нека верује по својој савести :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У праву сте оче Саво!

Молим форумаше да уваже ову сугестију.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

22 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Већ сам и раније поменуо да Руси не примењују миропомазање али траже одрицање од папе и латинских јереси (као што се види на видео клипу који сам недавно послао), али као што рекох, то је једна од пракси у Православној Цркви и питање њиховог схватања икономије. Ајде да видимо да се римокатолички свештеник прими у СПЦ или у Еладску Цркву тако што ће само да обуче фелон након исповести. Уосталом, нисам чуо ни за једног руског епископа који би одобрио причешће код римокатолика својим верницима, а у руским црквама колико знам римокатолици могу да приме причешће. Као што се из целог контекста текста (посебно из пасуса који сам раније цитирао) види да се не признаје потпуност благодатног дејства код инославних. Чак ни начн пријема инославних није јединствен свуда, па Грци и већина осталих примењују миропомазање, а Јерусалимска Патријаршија, Св. Гора и добар део појединих епархија у другим црквама укључујући неке и у СПЦ потпуно крштење. Неке Православне Цркве признају венчања са инославнима, Грузијска Црква то изричито одбацује. Неке учестују у ССЦ, а неке (Бугарска и Грузијска) не учествују. Све у свему нема општеправославног утврђеног става. Покушај да се усвоји на Криту није славно прошао и поред свих настојања да се нацрт из Шамбезија прогура у првобитној верзији. Да тачно је, наћи ћеш добар број истомишљеника оче, али у целом контексту православне традиције то је пракса која се обликује последњих деценија и мислим да смо далеко од тога да она постане опште-прихватљива. Познати су јако велики отпори у РПЦ поводом ових ставова, али то је јако опширна тема.

Такође имамо потпуно један ток размишљања у православној традицији до првих деценија двадесетог века и нови начин размишљања након тога са Баламандским споразумом 1994 који није ни прихваћен од свих православних Цркава и остаје дубоко контроверзан. У сваком случају, прихватање инославних тајни као валидних јако је тешко ускладити са континуитетом православне традиције и ова тенденција наилази с правом на озбиљне отпоре не неких маргиналних група већ и целих помесних Цркава и бројних богослова.

Koliko se secam, u odredjenim 'napetim' istorijskim situacijama ( latinsko misionaranje na teritoriji ruske drzave ), Ruska crkva je primenjivala 'strogu' kanonsku akriviju i ponovo primenjivla praksu ponovnog krtsavanja rimokatolika. Krajem 19. i pocetkom 20. veka, Ruska crkva je vodila intezivne pregovore sa Anglikanskom i Starokatolickom crkvom oko sjedinjenja sa Istocnom crkvom, i zbog povoljne crkvene situacije u odnosima sa ovim dvema inoslavnim crkvama, nastala je praksa, da se ne primenjuje miropozanje, za anglikansku i starokatolicku crkvu. Na taj nacin su svi inoslavni koji prilaze ruskoj crkvi, primani 'samo' odredjenim obredno - formularnim nacinima, tj. nekim ispovedanjem pravoslavne vere ( za starokatolike ) ili odricanjem od nepravoslavnih ucenja za rimokatolike. 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Не желим да овај мој коментар не буде утук на последњи коментар о. Саве или аминистратора Милана Ракића ипак:


шалу на страну, али поменутих Руса има више него свих осталих скупа па њихова пракса не може да се подведе под усамљени случај.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...