Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Драги оче,

2 су овде проблема: 1) твоје интерпретације католичке позиције, 2) ако се узме твоја лична позиција она се ни у чему не би разликовала од ове коју ти видиш у католика. Дакле, певате исту песму, само што католици инсистирају на папи, ти на "саборности". 

Ти, као и католици за своју цркву велиш да је она "права" истинска, мада су они шири од тебе па признају благодат у одељеним црквама, док је ти негираш католицима и тиме их бацаш све у пакао јер нема, осим Хр, имена којим би се човек могао спасити. Ја, опрости ми, не верујем да се неко може спасити ван Хр и свега што то подразумева, а то је благодат којом нас Бог чини учесницима његовог живота. Када к. веле да нисмо пуна црква, то је нормално, јер нисмо у јединству са њима. Немамо видљивог јединства које је Петрова катедра, ако ћемо и по Кипријану. И ми ту нема шта да се бунимо. Лепо нам кажу људи и не лажу.


Тумач од ауторитета, за разлику од тебе и мене је Рацингер, који у Dominus Iesus, 16, вели да ми, иако нисмо у видљивом општењу са КЦ остајемо са њом у јединству (мада дефектном), јер делимо апостолско прејемство и валидну евхаристију, и ми смо за њих „валидне помесне цркве. Стога је и у овим црквама присутна и дејствујућа Христова Црква, иако недостаје пуно заједничарење са КЦ, утолико што не прихватају католичко учење о Примату“.

Ово је само продужење Августиновске доктрине. Али са признавањем да смо црква и да имамо евхаристију и свеце. 
Дакле, твоје тумачење да нас не признају црквом је неприхватљиво. Ти некако у свим овим стварима полазиш из сопственог искуства и то видиш споља. Када би твоје „тврдо“ тумачење било исправно, онда ништа не би могао да приговориш католицима јер они деле твоју позицију. Ти не желиш да прихватиш да су они напустили позицију нпр. папе Пија, кога си поменуо. Свет се изменио, као и КЦ. 
  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што

Манастир Високи Дечани је општежиће са 25 монаха и искушеника. Наш свакодневни живот је организован према устаљеном типику иако трентуно због изградње конака у коме ће од октобра живети братија морамо

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili misl

Постоване слике

 

ЕВО ПРИЛОГА РАСПРАВИ @Zoran Đurović из 19. вијека:)

Радио Београд, Tрећи програм

Студије
Жозеф де Местр: О папи


У седмичном циклусу СТУДИЈЕ, од понедељка, 11. до петка, 15. јула 2016. године, емитовани су одломци из књиге Жозефа де Местра "О папи".

Жозеф де Местр, писац, филозоф и дипломата рођен је у Шамбери, Војводству Савојском 1. априла 1753. године. Образовао се код језуита и након завршене обуке у праву на Универзитету у Торину постаје члан савојског Сената. Иако га с обзиром на језик којим је писао, сматрају Французом, он је себе сматрао Савојцем, нарочито после 1789. године, после Француске револуције. Од 1803. краљ Пијемонта и Сардиније Виктор Емануел I именује Жозефа де Местра за амбасадора у Русији. Заступао је интересе краљевства Сардиније са одређеним успехом и уживао је велики углед у петроградском високом друштву. Често се састајао са царем Александром I. У Русији је остао до 1817. године. После опозива са те дужности вратио се у Торино и био главни судија и државни министар све до смрти 25. фебруара 1821. Те године је објављен је и његов спис Санктпетербуршке вечери или Разговори о овоземаљској владавини Промисли.

Жозеф де Местр је био велики противник науке и либералних уверења, па самим тим и Франсиса Бекона, Волтера, Жан-Жака Русоа, Џона Лока. Важио је за образованог човека, а на основу његових текстова О револуцијама и Санктпетербушких вечери или Разговора о овоземаљској владавини Промисли не може му се оспорити јасан, убедљив стил. Сам Жозеф де Местр о свом стилу је рекао: „Оно што верујемо да је истинито, треба рећи и то рећи храбро; хтео бих, макар ме скупо коштало, открити неку истину која би шокирала цео људски род. Рекао бих му је без длаке на језику.”

Сматрао је да је револуција рационално одбацивање хришћанства, да је управо она главни кривац за крвопролиће и хаос који настају јер тако Бог кажњава оне који мењају поредак ствари. По Жозефу де Местру тај поредак и ред подразумевају пре свега монархију, изнад које је папа који треба да одлучује о најважнијим световним стварима, и наравно, џелат као неко ко ће кажњавати оне који не поштују тај поредак. Де Местр извор свих зала види у протестантизму и назива га „највећим непријатељем Европе којег је важно угушити свим средствима”. Сматрао је протестантизам „оцем анархије”. Жозеф де Местр се дивио „првобитном стању”, сматрао је да су антички мислоци били много ближи пореклу ствари иако лишени просвећености. Исто тако сматрао је да је рат божански, а самим тим саставни део законитости света, да је то начин окајавања греха оних који су грешни. Жозеф де Местр је био аутор Писма о инквизицији, неке врсте извињења за казнену улогу шпанске инквизиције. Без обзира што неки у њему виде пророка који се добро разумео у политику, тадашњи прогресивни умови су га сматрали за изразитог конзервативца.

Књига ће ускоро бити објављена у издању Службеног гласника.

Текст је превео Иван Радосављевић.
Чита: Марица Милчановић
Уредница Оливера Нушић.

Први део: 0:00
Други део: 19:01
Трећи део: 38:52
Четврти део: 55:17
Пети део: 1:14:13

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story..

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Zoran Đurović рече

Драги оче,

2 су овде проблема: 1) твоје интерпретације католичке позиције, 2) ако се узме твоја лична позиција она се ни у чему не би разликовала од ове коју ти видиш у католика. Дакле, певате исту песму, само што католици инсистирају на папи, ти на "саборности". 

Ти, као и католици за своју цркву велиш да је она "права" истинска, мада су они шири од тебе па признају благодат у одељеним црквама, док је ти негираш католицима и тиме их бацаш све у пакао јер нема, осим Хр, имена којим би се човек могао спасити. Ја, опрости ми, не верујем да се неко може спасити ван Хр и свега што то подразумева, а то је благодат којом нас Бог чини учесницима његовог живота. Када к. веле да нисмо пуна црква, то је нормално, јер нисмо у јединству са њима. Немамо видљивог јединства које је Петрова катедра, ако ћемо и по Кипријану. И ми ту нема шта да се бунимо. Лепо нам кажу људи и не лажу.


Тумач од ауторитета, за разлику од тебе и мене је Рацингер, који у Dominus Iesus, 16, вели да ми, иако нисмо у видљивом општењу са КЦ остајемо са њом у јединству (мада дефектном), јер делимо апостолско прејемство и валидну евхаристију, и ми смо за њих „валидне помесне цркве. Стога је и у овим црквама присутна и дејствујућа Христова Црква, иако недостаје пуно заједничарење са КЦ, утолико што не прихватају католичко учење о Примату“.

Ово је само продужење Августиновске доктрине. Али са признавањем да смо црква и да имамо евхаристију и свеце. 
Дакле, твоје тумачење да нас не признају црквом је неприхватљиво. Ти некако у свим овим стварима полазиш из сопственог искуства и то видиш споља. Када би твоје „тврдо“ тумачење било исправно, онда ништа не би могао да приговориш католицима јер они деле твоју позицију. Ти не желиш да прихватиш да су они напустили позицију нпр. папе Пија, кога си поменуо. Свет се изменио, као и КЦ. 
  

Драго ми је да си потврдио оно што сам заправо и хтео да кажем. Римокатоличко схватање Цркве неодвојиво је и незамисливо без њиховог учења о папи које већ уобичајено зовемо папизам. Црквеност ван "видљивих граница" црквене структуре која је везана за папу постоји али не по себи, већ непотпуно и дефектно. Пуноћу добија тек признањем ауторитета папе. Једини начин да се оствари пуно јединство, које неће бити дефектно, јесте прихватање папизма. То се своди на исту причу, само се мења језик и методи. Ту нема суштинске разлике између Пија, Јована Павла, Бенедикта или Франциска. Разликује се само стил и језик. Данас је то више у домену public relations јер папа може у авиону да изјави на пример да се и атеисти спашавају и Бог зна шта друго, што би одушевило многе у свету, али учење црквеног магистеријума остаје исто.

До двадесетог века и привхатања сличних идеја у православним круговима, наравно из православне перспективе, у инославним заједницама се није могло говорити о светотајинској реалности независно од евхаристијске заједнице у Католичанској Цркви. Постојали су разни начини пријема оних који су одступили од вере у зависности од примене акривије или икономије (у чему се нисмо сложили у претходној дискусији). Имајући у виду да је у римокатоличком учењу суштина цркве у структури везаној за папу, а не у светотајинској реалности која зависи од Духа Светога (да будем овако директан), не би ме чудило да под условом да се сачува папски ауторитет римокатолици прихвате мистерије и других религија. Уосталом, већ видимо толико елемената синкретизма који су прихватљиви само уколико се уклапају у ту структуру. Православни приступ је другачији јер је схватање Цркве засновано од почетка на евхаристијском богословљу и заједници у Духу Светоме. Црква је реалност историјског присуства Христовог која се манифестује светотајинским деловањем Духа Светога где год правоверни епископ приноси Евхаристију. Из евхаристије произлазе и све друге тајне Цркве, њихов смисао и њихова валидност. Локална Цркве, Епархија је истовремено и локална и цела Католичанска Црква. У римокатоличком учењу једина пуна Црква јесте она којом председава римски бискуп, а остале цркве, бискупије имају пуноћу у оној мери у којој су повезане са том структуром универзалистичке еклисиологије. Папа је једини епископ пар екселанс, а остали су "апостолски збор око Петра" и његови викари. Ово је кључна разлика у поимању Цркве. Да би се оправдала централна и за римокатолике онтолошка и божанска установа папског ауторитета развијена је фабулозна традиција о вези Апостола Петра и Римске Цркве, која је заправо само резултат одређених историјских фактора и не подразумева никакву врсту божанског преноса ауторитета и власти. Зашто, уосталом, та мистерија није функционисала док је Петар био у Јудеји или у Антиохији већ се активирала тек у Риму. За православни исток ово је била римска бајка и нема историјских извора који би могли да посведоче да је Црква на овај начин разумевана. Ако се помињао апостол Петар, подразумевало се да је сваки канонски епископ наследник Петров али и осталих апостола. Римска еклисиологија која се с временом у овој форми развила на западу и доживела врхунац у Првом ватиканском концилу била је и остала страна Цркви Христовој. Зато су сви покушаји њеног насилног наметања православном свету били одбацивани и доживљавани као насиље и наметање неистине. Нажалост отпори римском централизму на Западу су брзо угушени и некада јаки црквени центри на Западу (Африка, Галија, Милано, Аквилеја итд) постали су само испоставе римских папа и курије. Колико у том процесу можемо говорити о тајни Цркве? 

У крајњем исходишту имамо једну богооткривену истину и предање Цркве као евхаристијске заједнице Тела Христовог коју конституише Дух Свети и једну историјску људску традицију Цркве као структуре којом председава папа као Христов прокси и гарант њеног јединства. Ово је јако озбиљна разлика и не може се узети као сапостојање две различите традиције које су једнако вредне, већ као истина и фалсификат. Што се тиче спасења, мислим да се слажемо да се нико не може спасити (ући у вечно постојање) осим кроз Христа. И инославне заједнице деле са Католичанском Црквом одређене традиције које упућују ка Христу али говорити о пуној валидности кључних тајни код инославних (на пример, недавно си то помено јако чудан став да је и аријанско причешће било валидно јер, како рече, није он освећивао дарове него Христос) потпуно излази ван оквира православне традиције, барем оне која је мени позната. Чему онда борба против јереси, да ли је то била само последица недовољне просвећености и знања древних отаца који би требало да се угледају на данашње корифеје верског синкретизма и конформизма у коме је све могуће и све треба и прихватити и толерисати. Оштрина борбе Цркве против јереси показује да је за древне оце то било озбиљно питање јер се вечни живот доводи у питање губитком светотајинске заједнице у Духу Светоме. Ако то није проблем, онда је све прихватљиво и целокупно досадашње предање треба свечано предати забораву.

Мислим да се суштинскине слажемо око овог питања и поштујем твоје право да се не слажеш са овим, само није у реду да се овај став који је Православна Црква вековима чувала сада проглашава талибанским само зато што не улази у оквире савременог синкретистичког екуменизма.  

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pa, evo najnoviji slucaj koji se upravo desava u Rimskoj crkvi, sinod o porodici. Skupili su se biskupi iz celog sveta u Rim, raspravlajli su o ulozi poridice u savremenom svetu, kako treba da izgleda ( porodica), sta je osnova, koji su problemi, kako ih prevazici i slicno.  Bili su zastupljeni razliciti stavovi na tom sinodu, od tvrdih tradicionalistickih, do nesto libelarnijih. Na kraju, sve odluke i tekstovi sa sinoda su prosledjeni papi na razmatranje, i poglavar rimokatolicke crkve, ce u dogledno vreme, izdati neku svoju enckliku u kojoj ce dati svoj konacni sud o ovoj temi, koji ce ( sud ) imati vecu tezinu, od sinoda biskupa koji su rapravljali na ovu temu. Ispada, da su biskupi, samo neki savetodavci pape, koji na kraju, i ne mora da uzme njihova misljenja skroz u obzir pri donosenju svoje odluke.

„Када то околности траже, он говори у име свих пастира који су у општењу са њим. Он такође може, под врло специфичним условима који су јасно изнесени у Првом Ватиканском концилу, да прогласи ex cathedra да одређена учења припадају ризници вере. Сведочећи тако истину, он (папа) служи јединству“

Tako glasi jedan deo enciklike  Ut unum sint (Да буду једно) из 1995. године. Lepo se moze videti, na ovom primeru sa sinodom  o porodici, da jos uvek postoji jaka centralizovana vlast papske stolice koja donosi konacne odluke u rimskoj crkvi.

Slazem se sa o.Savom, da rimska crkva i dalje gleda na jedinstvo, samo u smislu prihvatanju papskog primata u crkvi. Sad, postoji ova najnovija odluka mesovite komisije za dijalog, koja je razmatrala pitanje primata u prvom milenijumu, gde je konstatovano, da postoji primat, ali, samo kao kroz delovanje u ljubavi i kao pitanje casti i postovanja nekih stecenih istorijskih autoriteta. Videcemo kako ce se razmatrati ova stvar u vezi primata u drugom milenijumu, koji je dosta komplikovaniji po ovom pitanju.



 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
25 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

У крајњем исходишту имамо једну богооткривену истину и предање Цркве као евхаристијске заједнице Тела Христовог коју конституише Дух Свети и једну историјску људску традицију Цркве као структуре којом председава папа као Христов прокси и гарант њеног јединства. Ово је јако озбиљна разлика и не може се узети као сапостојање две различите традиције које су једнако вредне, већ као истина и фалсификат. Што се тиче спасења, мислим да се слажемо да се нико не може спасити (ући у вечно постојање) осим кроз Христа. И инославне заједнице деле са Католичанском Црквом одређене традиције које упућују ка Христу али говорити о пуној валидности кључних тајни код инославних (на пример, недавно си то помено јако чудан став да је и аријанско причешће било валидно јер, како рече, није он освећивао дарове него Христос) потпуно излази ван оквира православне традиције, барем оне која је мени позната. Чему онда борба против јереси, да ли је то била само последица недовољне просвећености и знања древних отаца који би требало да се угледају на данашње корифеје верског синкретизма и конформизма у коме је све могуће и све треба и прихватити и толерисати. Оштрина борбе Цркве против јереси показује да је за древне оце то било озбиљно питање јер се вечни живот доводи у питање губитком светотајинске заједнице у Духу Светоме. Ако то није проблем, онда је све прихватљиво и целокупно досадашње предање треба свечано предати забораву.

Мислим да се суштинскине слажемо око овог питања и поштујем твоје право да се не слажеш са овим, само није у реду да се овај став који је Православна Црква вековима чувала сада проглашава талибанским само зато што не улази у оквире савременог синкретистичког екуменизма.  

 

За синкретистички екуменизам честитам!12:smeha: Тако треба да се ради у полемикама. Од срца си ме насмејао. Што вели Павле, свађајте се али се не прождирите... 

Дакле, јасно је да је видљива веза са папом битна за кат. и да због тога веле да храмљемо. Али, то кат. веле јасно и нема шта да им се љутимо. 

Постоји сада проблем који не видиш јасно. И ми имамо учење о првенству и то на свим нивоима. Руси се буне за овај универзални. Препознају га пак на свим другим. Делује чудно да једна правила игре важе 89 минута, а онда се у 90том промене. Првенство као првенство части је најобичнија флоскула, јер је у пракси било спровођено као власт. Леп пример је стари добри александријски папа ("фараон"). Тамо је све функционисало као на средњовековном западу. Друге владике, велим, у пракси су били углавном привесци, како ти то видиш у случају папизма. 

Зашто пак је црква канонски устројила да се препознаје први? Латини ће рећи да је то по божанском праву. Цг 381 и Халкидон ће то видети у политичким разлозима. Када је Цг пао, изгубио политичку моћ, почео је да се позива као и Латини на божанско право, па је онда Цг одмах уз Рима јер је тај установио Петар, а овога његов брат Андреј!:)) То су бесмислице које се продају неуком народу. Зато Руси траже да имају вођство данас, да Москва буде Трећи Рим. 

Иста тензија се да видети историјски са преласка од синагогалног управљања црквом на монархијско. Јероним ће то тумачити политички: Владика је само први међу поповима да дискусије не би биле бесконачне и да има неко ко ће, дакле, да лупи шаком о сто. Да је то тако, види се и из тога што су презвитери у Александрији од древних времена рукополагали папу. Међутим, имамо и једно "божанско" тумачење монархије, а то је да она одражава Тројични поредак где је Отац узрок божанског бића, односно Сина и Духа Светог. По том "божанском" принципу нужан је папа на универзалном нивоу. Са друге стране, ако и канонски гледамо (политички), опет је нужан тај први као гарант видљивог јединства. Не може свака вашка обашка. Папе су председавале кроз легате васионским саборима и први су потписивали акта. Знао се неки ред док смо били нерањена црква. 

Проблем овог еклисиолошког модела који ти пропагираш, и уопште теорије пентархије је у томе што увек може да неко ту отпадне па онда више немамо саборну/католичку/универзалну цркву. Сада су Антиохија и Јерусалим у расколу. Не опште евхаристијски. А да ли су њихове евхаристије валидне? Мислим да би свак нормалан то признао. Али то стање називамо болесним, јер је рањено јединство које је сакраментално-канонско. Ту само једна црква може да има мање или више за право. Али је један Хр у Јерус као и у Антиох. Но, не можемо да говоримо о целој цркви. Јер оне не опште на видљив начин. Као ми и македонци. Иако је проблем наш настао због политике комунистичких власти које су ишле на раздробљавање српског (словенског) бића. Не можемо да кажемо да се неки македонци спашавају кроз ћирибу-ћириба, него кроз валидну евхарстију коју имају. 

- Једно појашњење око арјанаца. Арије је био православни поп иако са наопаким исповедањем. Док је служио, његова евхаристија је била валидна. Аријанци нису у блоку нестали из цркве. Дакле, њихове евхаристије су биле валидне где су верници били помешани. Није било, пре саборских одлука, али чак и после њих, аутоматских одељивања. Стварност није била црно-бела. Никомидијски крсти Константина. Где су их пак примали у чину, ту се признавала и евхаристија. Јер ситуација, кажем, ни најмање није била јасна. Да ми пак неко сада окачи да исповедам аријанство и да им признајем евхаристију, мало је много... Још да се јави неки борац за неверу па да каже како Евномију сликам икону или Аецију :D.

И овај аријански спор може да те назида. Једно 5 пута паде св. Атанасију глава. Постављали и аријанце на његово место. И да ли ти сада замишљаш како су верници ишли у катедралу док је био Атанасије а после престајали? И тако се мењали редом?... Не, ишли су тамо без обзира ко је служио. Кроз рат и где је било веће поларизације и острашћености се нису више мешали и долазило је до раскола, па је свако узимао да се моли у својој цркви. Шта да радимо са Антиохијом где се и данас научници свађају ко је направио раскол, Мелетије или Павлин? А било и једноручних рукоположења па се данас Артемити на то позивају не би ли оправдали њихово безумље.

Мислим да је довољно јасно да силазак Духа на дарове не зависи од правоверности служитеља (не говорим за разне секте, ја увек имам на уму католике), јер ако би то било тако, онда би се више него често људи причешћивали код јеретика. Јер, понављам, аријанци су служили у православној цркви. А гарантујем ти да је сваки који се тамо причестио са вером, причестио се са Хр. Ово када би артемити и богословље схватили као подвиг, а не само испошћавање и проклињање католика и нас екумениста три пута дневно, отворило би им очи, а не да се као лудаци позивају на 15. канон о коме сам исцрпно писао и који је уствари њима на осуду. Јер је то ствар која је донета у специфичним условима и готово никад примењивана. Искрено су се мрзели Игњатије и Фоције, нису говорили један са другим, расколили се, верници један другом вадили очи. И на крају црква убаци обојицу у календарче! И где остадоше они који су се свађали до тада? Зато се увек сетити оног: Текидизи, гринго!:D 

Није циљ богословља лов на вештице. Теологија има сврху просвећивања духа на првом месту и разликовања лажи од истине. Јер, лаж је душепогубна. Зато су оци са толико страсти се борили против јереси. Оне нису безазлене. Јер, како наведох из Нисенца твом бившем владици, Ђаво тражи најпре да те корумпира у уму, а после те оставља да се подвизаваш колико хоћеш.

Ја сам вам навео Августинове речи да је монструозан грех крштавати католике. То је чак јерес после јасних одлука 2Вас 7 и Трул95. Само се у сумрачним круговима позива на Цг 1756. О том сабору ћу посебно написати. Јер не може анабаптизам да буде једнако валидна пракса са овим васељенским. Скоро сам на то скренуо пажњу владици Атанасију. Него, да не оживљавам овде ту полемику. Надам се да сам донекле био јасан јер су ово углавном сиромашни ставови, а не нека теолошка елаборација.           

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
6 hours ago, Bokisd рече

Pa, evo najnoviji slucaj koji se upravo desava u Rimskoj crkvi, sinod o porodici. Skupili su se biskupi iz celog sveta u Rim, raspravlajli su o ulozi poridice u savremenom svetu, kako treba da izgleda ( porodica), sta je osnova, koji su problemi, kako ih prevazici i slicno.  Bili su zastupljeni razliciti stavovi na tom sinodu, od tvrdih tradicionalistickih, do nesto libelarnijih. Na kraju, sve odluke i tekstovi sa sinoda su prosledjeni papi na razmatranje, i poglavar rimokatolicke crkve, ce u dogledno vreme, izdati neku svoju enckliku u kojoj ce dati svoj konacni sud o ovoj temi, koji ce ( sud ) imati vecu tezinu, od sinoda biskupa koji su rapravljali na ovu temu. Ispada, da su biskupi, samo neki savetodavci pape, koji na kraju, i ne mora da uzme njihova misljenja skroz u obzir pri donosenju svoje odluke.

Pitanje za o.Savu, kako su na Kritu donošene odluke? Ko je donosio odluke u ime svih pastira i vernog naroda?

Ako mi kažete da ih je donosio Sveti Duh kao UPRAVITELJ Crkve onda u redu ali ako mi kažete da ih je donosio Sveti Duh kao Utešitelj čovečanstva, onda se sa pravom pitam što Ga ograničavate i nedozvoljavate da Sveti Duh diše gde hoće i kako On hoće i van granica Kritskog sabora?

Još jedno pitanje za o.Savu, da li vi stvarno ne vidite Pravoslavno učenje blaženog Augustina na kome počiva trenutno učenje rimokatoliče crkve a u vezi nastavka Augustinove svetlosti (jer jeres nije od juče dragi oče i sveštenici su krivi za jeres a ne mirjani), da Crkva neke radja unutar a neke van Crkve. CRKVA RADJA!

I na kraju bojim se da je o.Zoran u pravu, vi ne vidite da rimokatolička Crkva ne negira SVETE TAJNE Hristove u pravoslavnoj Crkvi, no se govori da zbog narušenog jedinstva nema Crkva punoću i pri tom samo meni loodaku ne pada na pamet da mislim kako zbog toga rimokatolička Crkva negira našu LITURGIJU, Evharistiju iz koje SVE PROIZLAZI a to može razumeti i onaj koji nije teolog.

Sa druge strane vi njih gledate kao JERETIKE BEZ HRISTOVIH TAJNI ODNOSNO SA FORMULAMA BEZ BLAGODATI SVETOGA DUHA, ŠTA GOD TO VAMA ZNAČILO.

Ako ih ne gledate kao JERETIKE, nego kao ODELJENU braću, onda je negiranje prisustva Svetoga Duha kod rimokatolika LUDOST.

Dakle jesu li rimokatolici JERETICI  ili su ODELJENA BRAĆA. Ovo mi je vrlo važno da znam za dalje razumevanje ne tako lakog problema. (Pošto sam ja još na poziciji da je u pitanju viševekovni politički raskol a ne raskol koji bilo kome od dve strane suštinski menja VERU)

Hvala  unapred.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
2 hours ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pitanje za o.Savu, kako su na Kritu donošene odluke? Ko je donosio odluke u ime svih pastira i vernog naroda?

Ako mi kažete da ih je donosio Sveti Duh kao UPRAVITELJ Crkve onda u redu ali ako mi kažete da ih je donosio Sveti Duh kao Utešitelj čovečanstva, onda se sa pravom pitam što Ga ograničavate i nedozvoljavate da Sveti Duh diše gde hoće i kako On hoće i van granica Kritskog sabora?

Još jedno pitanje za o.Savu, da li vi stvarno ne vidite Pravoslavno učenje blaženog Augustina na kome počiva trenutno učenje rimokatoliče crkve a u vezi nastavka Augustinove svetlosti (jer jeres nije od juče dragi oče i sveštenici su krivi za jeres a ne mirjani), da Crkva neke radja unutar a neke van Crkve. CRKVA RADJA!

I na kraju bojim se da je o.Zoran u pravu, vi ne vidite da rimokatolička Crkva ne negira SVETE TAJNE Hristove u pravoslavnoj Crkvi, no se govori da zbog narušenog jedinstva nema Crkva punoću i pri tom samo meni loodaku ne pada na pamet da mislim kako zbog toga rimokatolička Crkva negira našu LITURGIJU, Evharistiju iz koje SVE PROIZLAZI a to može razumeti i onaj koji nije teolog.

Sa druge strane vi njih gledate kao JERETIKE BEZ HRISTOVIH TAJNI ODNOSNO SA FORMULAMA BEZ BLAGODATI SVETOGA DUHA, ŠTA GOD TO VAMA ZNAČILO.

Ako ih ne gledate kao JERETIKE, nego kao ODELJENU braću, onda je negiranje prisustva Svetoga Duha kod rimokatolika LUDOST.

Dakle jesu li rimokatolici JERETICI  ili su ODELJENA BRAĆA. Ovo mi je vrlo važno da znam za dalje razumevanje ne tako lakog problema. (Pošto sam ja još na poziciji da je u pitanju viševekovni politički raskol a ne raskol koji bilo kome od dve strane suštinski menja VERU)

Hvala  unapred.

О доношењу одлука на Криту већ су непосредно након Сабора говорили и Митрополит Амфилохије и за Ромфеу писао Епископ Иринеј Бачки, тако да не бих понављао оно што су они рекли. Такође имамо и сведочанства Митрополита Јеротеја Влахоса, који је објаснио оно што је за њега посебно било проблематично.

Проблем у овој дискусији, која се наставља на претходну о валидности крштења код инославних јесте у томе да се проглашава не само пуна валидност крштења, већ и евхаристије и свих осталих тајни, јер по тој логици ако су инославни валидно крштени, валидно су и рукоположени, а ако су валидно рукоположени и евхаристија им је валидна. Није ми јасно онда у чему је проблем да сви заједно лепо служимо и причешћујемо се и препустимо забораву древне оце који су се ето толико беспотребно борили да изобличе јереси, саберу толике саборе и донесу толике каноне. Требали смо само да сачекамо "просветљење" Другог Ватикансог концила на коме је Ватикан након векова коришћења отвореног насиља у превођењу свих у папску послушност, најбруталније прогоне (које нису иницирали сами владари, већ папе са својим одлукама и преко Конгрегације за пропаганду вере тј. "Свету инквизицију"). Не видим зашто онда православни који тако мисле не примају редовно причешће и друге тајне код римокатолика. Зар је онда један Христос у њиховим тајнама, а други у нашим. Ова логика је крајње неодржива и почива на релативизацији догматске и канонске традиције Цркве и човекоугодничком духу овога света који нема везе са Христовом љубављу. Не бих трошио ни време ни простор за доказивање да највећи оци, богослови и духовници у Православној Цркви апсолутно не деле ово мишљење. То је општепозната ствар и не треба да ја откривам топлу воду. Поред свега, треба поменути да је у вршењу тајни код Латина промењена и форма (не само у крштењу, што се нажалост пренело и код нас) већ и у евхаристији, тако да се од 15. века наовамо лаици причешћују само хостијом јер су њихови богослови објаснили да хостија као тело Христово имплицитно садржи и крв. Тако су њихови преци вековима беспотребно примали причешће под обе прилике (sub utroque specie) да би им надахнутији средњовековни богослови открили да то више није неопходно. Ова погрешна пракса се и поред неких настојања да се исправи и даље наставља. 

Ако сте читали шта сам раније писао на ову тему, нигде нисам рекао да су инославне заједнице потпуно одвојене и лишене икакве вредности или да су они у њима без наде у спасење. У Светим тајнама имамо пуноћу присуства Духа Светога који светотајински у пуноћи делује једино у Православној Цркви. Наравно, знамо да без Духа Светога не може ни једна травка да порасте и зато Животворни Дух надахњује и инославне и све друге људе на свету упућујући их ка тајни Христа и пуноћи истине у Цркви. Зато проповедамо и сведочимо нашу веру да бисмо све привели у познање истине. Дух Божији васцелу творевину освећује и упућује ка њеном коначном циљу, оцрковљењу, заједници у Христу у коме ће све бити сједињено и предато Оцу Небеском. Црква се не може ригидно свести само на исповедање вере, већ је козмички догађај, благодатна заједница изабраних у Христу која заквашује васцелу твар и преводи из пропадљивости у вечност. Али без пуноће истине, нема ни пуноће деловања Светог Духа који ту истину (Христа) пројављује и открива, те самим тим не може бити ни пуне валидности тајни без обзира на њихову форму. У том смислу је чување истините вере суштински важно јер наша вера није у "мудрости људској" већ у "сили Божијој" и "показивању Духа и силе" која се открива Духом Светим и по томе је различита од "убедљивих речи" мудрости овога света и века. Зато Црква није и не може бити подељена јер надилази ово време и простор. У Цркви се учествује кроз тајне и пре свега кроз Евхаристију и то учешће представља пројаву пуноће заједнице у Духу Светоме.

Навео бих врло одмерен став на ову тему, великог румунског  боглослова о. Димитрија Станилоае:

Али овде се поставља питање, шта су друге хришћанске конфесије које не исповедају тако непосредно и делатно јединство интегралног Христа у њима? Сматрамо да су некомплетне цркве, неке ближе пуноћи, неке даље…. Сматрамо да су неправославне конфесије посебне групе које су формиране у одређеном односу са пуноћом Цркве и постоје у одређеном односу са њом, али не учествују у пуноћи светлости и силе Христа. Тако на известан начин Црква обухвата и оне конфесије које су одвојене од ње, јер оне нису могле у потпуности да одступе од традиције Цркве. Али Црква у пуном смислу речи је једино Православна Црква“ Догматика 2. том

Из овога одељка, али и из ширег учења блаженопочившег о. Димитрија, видимо да он не признаје пуноћу светотајинске црквености инославним заједницама које назива "конфесијама" (на чему су на Критском сабору посебно инсистирали епископи Јеладске Цркве, па је на крају прихваћено да Црква признаје само историјско име других "цркава"). Са инославнима, у зависности од мере њиховог оступања од пуноће истине која постоји једино у Католичанској (Православној) Цркви, делимо многа заједничка предања. Многи од њих поштују Пресвету Богородицу, многе светитеље који су нам заједнички, али пошто су прихватили учења људске мудрости која су их удаљила од Цркве, зато са њима немамо евхаристијског општења које је знак и реалност пуног јединства у Христу. Оне инославне који теже истини и спасењу и свесно не следе погрешна учења и заблуде, препуштамо нади да их Господ неће оставити без могућности спасења, али не преко погрешних учења и веровања својих "цркава" и њихових тајни лишених спасоносне силе, већ даром Духа Светога који се од Христа (Цркве) раздаје и у Христу (Цркви) све сабира. 

 

Ово мишљење се подудара и са ставом Епископа Атанасија (Јевтића) у вези валидности инославног крштења о чему је већ било говора. Владика Атанасије, тумачећи праксу икономије којом се инославни могу примати миропомазањем у Цркву закључује:

"Ово свакако не значи да Православна Црква "признаје Свете Тајне" изван Цркве, него сведочи о томе да извесне јереси, настале отцепљењем од Цркве, нису сасвим изгубиле сваку везу са њом, него су Црквом на свој начин "маркиране", "ознамењене" и ти "знакови" могу бити Духом Светим, у Цркви, када јој приступе оживотворени јер се они прикалемљују живом организму Тела Христовог (као рањени, засушени или привремено одсечени удови). То је смисао и примене на њих спасоносне икономије црквене којом се такви присаједињују и приопштавају Божанској Икономији спањења - Цркви"

Цео одговор имате на:

Управо руковођене овом традицијом да код инославних не постоји пуноћа деловања Духа Светога и да њихове заједнице нису у светотајинском смислу Црква, иако су са њом историјски везане неким учењима и традицијама која инославни нису напустили, Православне Цркве на различите начине и у различитим временским периодима приступају конкретно "валидизацији" крштења, било вршењем целог обреда (Јерусалимска Црква, Света Гора и у више Епархија у другим Црквама по личном расуђивању Епископа) или миропомазањем (најчешћа пракса) или у руској пракси одрицањем од латинских или других јереси. Икономија се примењује пре свега из пасторалних разлога, а не зато што се признаје реалност инославних тајни. Примена икономије не искључује примену акривије (строжије праксе), а они који по расуђивању примењују акривију у овом погледу не би требало да негирају примену икономије, ако то пастриски разлози налажу.

Разлика између римокатоличког (пост 2ВатКонцилског) и православног става у односу Цркве према "одвојеним заједницама" јесте у томе што је кључни критеријум пуноће светотајинске реалности код римокатолика јединство са римским епископом са убрзаном тенденцијом да се све друго релативизује до бескраја, а у Православној Цркви је то евхаристијско јединство као печат јединства у апостолској и отачкој вери, заснованој на тријадологији, христологији и канонском устројству Великих Сабора. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
12 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

О доношењу одлука на Криту већ су непосредно након Сабора говорили и Митрополит Амфилохије и за Ромфеу писао Епископ Иринеј Бачки, тако да не бих понављао оно што су они рекли. Такође имамо и сведочанства Митрополита Јеротеја Влахоса, који је објаснио оно што је за њега посебно било проблематично.

Проблем у овој дискусији, која се наставља на претходну о валидности крштења код инославних јесте у томе да се проглашава не само пуна валидност крштења, већ и евхаристије и свих осталих тајни, јер по тој логици ако су инославни валидно крштени, валидно су и рукоположени, а ако су валидно рукоположени и евхаристија им је валидна. Није ми јасно онда у чему је проблем да сви заједно лепо служимо и причешћујемо се и препустимо забораву древне оце који су се ето толико беспотребно борили да изобличе јереси, саберу толике саборе и донесу толике каноне. Требали смо само да сачекамо "просветљење" Другог Ватикансог концила на коме је Ватикан након векова коришћења отвореног насиља у превођењу свих у папску послушност, најбруталније прогоне (које нису иницирали сами владари, већ папе са својим одлукама и преко Конгрегације за пропаганду вере тј. "Свету инквизицију"). Не видим зашто онда православни који тако мисле не примају редовно причешће и друге тајне код римокатолика. Зар је онда један Христос у њиховим тајнама, а други у нашим. Ова логика је крајње неодржива и почива на релативизацији догматске и канонске традиције Цркве и човекоугодничком духу овога света који нема везе са Христовом љубављу. Не бих трошио ни време ни простор за доказивање да највећи оци, богослови и духовници у Православној Цркви апсолутно не деле ово мишљење. То је општепозната ствар и не треба да ја откривам топлу воду. Поред свега, треба поменути да је у вршењу тајни код Латина промењена и форма (не само у крштењу, што се нажалост пренело и код нас) већ и у евхаристији, тако да се од 15. века наовамо лаици причешћују само хостијом јер су њихови богослови објаснили да хостија као тело Христово имплицитно садржи и крв. Тако су њихови преци вековима беспотребно примали причешће под обе прилике (sub utroque specie) да би им надахнутији средњовековни богослови открили да то више није неопходно. Ова погрешна пракса се и поред неких настојања да се исправи и даље наставља. 

Ако сте читали шта сам раније писао на ову тему, нигде нисам рекао да су инославне заједнице потпуно одвојене и лишене икакве вредности или да су они у њима без наде у спасење. У Светим тајнама имамо пуноћу присуства Духа Светога који светотајински у пуноћи делује једино у Православној Цркви. Наравно, знамо да без Духа Светога не може ни једна травка да порасте и зато Животворни Дух надахњује и инославне и све друге људе на свету упућујући их ка тајни Христа и пуноћи истине у Цркви. Зато проповедамо и сведочимо нашу веру да бисмо све привели у познање истине. Дух Божији васцелу творевину освећује и упућује ка њеном коначном циљу, оцрковљењу, заједници у Христу у коме ће све бити сједињено и предато Оцу Небеском. Црква се не може ригидно свести само на исповедање вере, већ је козмички догађај, благодатна заједница изабраних у Христу која заквашује васцелу твар и преводи из пропадљивости у вечност. Али без пуноће истине, нема ни пуноће деловања Светог Духа који ту истину (Христа) пројављује и открива, те самим тим не може бити ни пуне валидности тајни без обзира на њихову форму. У том смислу је чување истините вере суштински важно јер наша вера није у "мудрости људској" већ у "сили Божијој" и "показивању Духа и силе" која се открива Духом Светим и по томе је различита од "убедљивих речи" мудрости овога света и века. Зато Црква није и не може бити подељена јер надилази ово време и простор. У Цркви се учествује кроз тајне и пре свега кроз Евхаристију и то учешће представља пројаву пуноће заједнице у Духу Светоме.

Навео бих врло одмерен став на ову тему, великог румунског  боглослова о. Димитрија Станилоае:

Али овде се поставља питање, шта су друге хришћанске конфесије које не исповедају тако непосредно и делатно јединство интегралног Христа у њима? Сматрамо да су некомплетне цркве, неке ближе пуноћи, неке даље…. Сматрамо да су неправославне конфесије посебне групе које су формиране у одређеном односу са пуноћом Цркве и постоје у одређеном односу са њом, али не учествују у пуноћи светлости и силе Христа. Тако на известан начин Црква обухвата и оне конфесије које су одвојене од ње, јер оне нису могле у потпуности да одступе од традиције Цркве. Али Црква у пуном смислу речи је једино Православна Црква“ Догматика 2. том

Из овога одељка, али и из ширег учења блаженопочившег о. Димитрија, видимо да он не признаје пуноћу светотајинске црквености инославним заједницама које назива "конфесијама" (на чему су на Критском сабору посебно инсистирали епископи Јеладске Цркве, па је на крају прихваћено да Црква признаје само историјско име других "цркава"). Са инославнима, у зависности од мере њиховог оступања од пуноће истине која постоји једино у Католичанској (Православној) Цркви, делимо многа заједничка предања. Многи од њих поштују Пресвету Богородицу, многе светитеље који су нам заједнички, али пошто су прихватили учења људске мудрости која су их удаљила од Цркве, зато са њима немамо евхаристијског општења које је знак и реалност пуног јединства у Христу. Оне инославне који теже истини и спасењу и свесно не следе погрешна учења и заблуде, препуштамо нади да их Господ неће оставити без могућности спасења, али не преко погрешних учења и веровања својих "цркава" и њихових тајни лишених спасоносне силе, већ даром Духа Светога који се од Христа (Цркве) раздаје и у Христу (Цркви) све сабира. 

 

Ово мишљење се подудара и са ставом Епископа Атанасија (Јевтића) у вези валидности инославног крштења о чему је већ било говора. Владика Атанасије, тумачећи праксу икономије којом се инославни могу примати миропомазањем у Цркву закључује:

"Ово свакако не значи да Православна Црква "признаје Свете Тајне" изван Цркве, него сведочи о томе да извесне јереси, настале отцепљењем од Цркве, нису сасвим изгубиле сваку везу са њом, него су Црквом на свој начин "маркиране", "ознамењене" и ти "знакови" могу бити Духом Светим, у Цркви, када јој приступе оживотворени јер се они прикалемљују живом организму Тела Христовог (као рањени, засушени или привремено одсечени удови). То је смисао и примене на њих спасоносне икономије црквене којом се такви присаједињују и приопштавају Божанској Икономији спањења - Цркви"

Цео одговор имате на:

Управо руковођене овом традицијом да код инославних не постоји пуноћа деловања Духа Светога и да њихове заједнице нису у светотајинском смислу Црква, иако су са њом историјски везане неким учењима и традицијама која инославни нису напустили, Православне Цркве на различите начине и у различитим временским периодима приступају конкретно "валидизацији" крштења, било вршењем целог обреда (Јерусалимска Црква, Света Гора и у више Епархија у другим Црквама по личном расуђивању Епископа) или миропомазањем (најчешћа пракса) или у руској пракси одрицањем од латинских или других јереси. Икономија се примењује пре свега из пасторалних разлога, а не зато што се признаје реалност инославних тајни. Примена икономије не искључује примену акривије (строжије праксе), а они који по расуђивању примењују акривију у овом погледу не би требало да негирају примену икономије, ако то пастриски разлози налажу.

Разлика између римокатоличког (пост 2ВатКонцилског) и православног става у односу Цркве према "одвојеним заједницама" јесте у томе што је кључни критеријум пуноће светотајинске реалности код римокатолика јединство са римским епископом са убрзаном тенденцијом да се све друго релативизује до бескраја, а у Православној Цркви је то евхаристијско јединство као печат јединства у апостолској и отачкој вери, заснованој на тријадологији, христологији и канонском устројству Великих Сабора. 

О Јустиновом и Атанасијевом егзегетском покушају сам писао, па ако владика нађе за сходно, нека одговори. Јустина, како нисам некромант, не могу да дозовем да ми одговори. За разлику од тебе, они су видели да 2Вас7 и Тру95 признају реално крштење јеретика па су узели да фалсификују ствари: Јустин тезом да је реч о крштенима у ПЦ па који су мало залутали код јеретика и поново се вратили, Атанасије миропомазивањем несторијанаца. Текст: 

  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Разлика између римокатоличког (пост 2ВатКонцилског) и православног става у односу Цркве према "одвојеним заједницама" јесте у томе што је кључни критеријум пуноће светотајинске реалности код римокатолика јединство са римским епископом са убрзаном тенденцијом да се све друго релативизује до бескраја, а у Православној Цркви је то евхаристијско јединство као печат јединства у апостолској и отачкој вери, заснованој на тријадологији, христологији и канонском устројству Великих Сабора.

Hvala vam o.Savo na trudu, sad mi je jasan potpuno vaš stav.

Neću više postavljati pitanja, pošto vidim da vi rimokatolike nazivate jereticima, jer jedino odsustvo Svetoga Duha u životu rimokatoličke crkve možemo time da pravdamo.

Mislim, da su sveti oci na koje se pozivate i to listom unazad hiljadu godina osporavali neka učenja koja su po njihovom mišljenju a u korenu Apostolskog predanja odstupala toliko, da je u pitanju svojevrsna jeres. Ja ne mogu a da se ne otmem utisku, da su u pitanju pojedinačna učenja i da su ispravne kritike tih učenja (papska nezabludivost u saboru) jeresi koja definitivno ne mogu uticati na odustvo Svetoga Duha u Hristovim Tajnama, koje su sveštenici ispravno primili i ispravno predali na spasenje vernicima.

Danas niko ne spori svetitelje pravoslavne Crkve koji sa pravom govore o zabludama papske nezabludnosti u saboru i prvenstvo po vlasti, no govorimo o tome gde su Hristove Tajne koje su ISPRAVNO PRIMLJENE I ISPRAVNO PREDATE završile?

Takodje govorimo o tome, da li su rimokatolici jeretici ili su odeljena braća, koja su uvela nekoliko svojih učenja, koja nisu imala saborno jedinstvo samim tim i pečat Duha Svetoga.

Jeste u tim učenjima izistinski onda možemo tvrditi da nema Svetoga Duha ali po mom mišljenju ne i da se Sveti Duh naljutio i izostao iz života jedne crkve koja ima isti koren i istu glavu a to je Isus Hristos.

Rimokatolička crkva nije nastala od raskolničke crkve, no jeste u njoj Hristova Tajna od početka a šta se sada sa njom dešava ja to ne bi mogao tvrditi i ne znam ko to može opšte.

Odsustvo Svetoga Duha u rimokatoličkim Hristovim Tajnama...... uh kako to nenormalno zvuči, čuj rimokatoličke Hristove Tajne..? 

Praštaj oče, bilo bi red da znaš sada i moj stav po ovom pitanju, koji je definitivno otvoren i Bogu prepušten na sud, ja nemam to srce da kažem kako Svetoga Duha nema tamo gde Ga se priziva.

Što se mene tiče i mog ličnog spasenja, ja sam deo pravoslavne Crkve ovde živim Liturgijski, ovde nalazim spasenje i namam nameru da idem van pravoslavlja, tako da što se ovog pitanja tiče moja pozicija je posve jasna.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

Odsustvo Svetoga Duha u rimokatoličkim Hristovim Tajnama......

Ili : Odsustvo Svetoga Duha u "šizmatičkim" Hristovim Tajnama ....

isto to je bila "prejaka kafa" i sablazan za sve drugovatikanske pape od Jovana XXIII, Pia VI, Jovana Pavla I i Jovana Pavla II Wojtyle te  Benedikta XVI i Francisca.

Inače je to standardni oficijalni nauk katolički pred drugovatikanski tj. tridentinski o nepostojanju blagodeti sv. Duha izvan Crkve, tim mišljeno Katoličke Crkve čijim poglavarom je papa.

Obe strane bi si imale shvatit da do egzaltiranog iracionalnog pretjerivanja doći može ali ga je potrebno opustitit čim si ga postanu svjesne.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Inače u izjavama o prisustvu i neprisustvu blagodati, milosti posvećujuće Duha Svetoga bi se zaista trebali svi mirnit i krotit jer niko nije "upraviteljem" Duha Svetoga, Ducha Svatého., To me podsjetilo na anegdotu kad su nekakve časne sestre bile u Rimu na audijenciji kod pape Wojtyle i njihova "matka představená"(igumanija) se imala predstavit riječima "ja sam matka představena reda službenica Duha Svetoga" a ona od te treme i u brzopletosti izjavila tamo pred papom. "Ja sam matka představena Duha Svetoga". Papa se okrenuo, nasmijao i veli: "No, to još nisam ni slutio da Duh Sveti ima takvu "matku představenu". Ja sam samo jedan obični papa a vi ste matka představena Duhu Svetome.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Католици немају благодати? Отрежњујући је савет који св. Генадије Схоларије, антиуниониста и ученик св. Марка Ефеског дао синајским монасима. Превод дајем по руском тексту, јер ми је компликовано да идем до библиотеке. Не сумњам у Занемонецову стручност и не видим шта је могао погрешно да преведе. Занемонец А. В., Иоанн Евгеник и православное сопротивление Флорентийской унии, СПб. Алетейя, 2008, 135-136. Гр оригинал се налази у Louis Petit, X. A Siderides & Martin Jugie, Oeuvres complètes de Gennadios Scholarios, Paris: Maison de la bonne presse, 1928-1936, vol. IV, 198-206.  

 

 

4. Још су монаси питали да ли је могуће да дају панагију јерменским и латинским ходочасницима. Ми пак кажемо да им дајете и антидор (нафору) зато што су хришћани и због тога долазе из тих далеких земаља да би се поклонили Господњем гробу. Ако су они и одвојени од нас због неких верских питања и неправославни су, али као хришћани, са вером и преданошћу траже наше освећење, ми смо обавезни да их га дамо. А речено: „Не дајте светиње псима“ итд., односи се на невернике, односно Јевреје, Сарацене, Грке, манихејце и остале који се претварају да су хришћани, а нису. Због тога и додаје: „Да их не погазе, и окренувши се не растргну вас“. Види како су они који газе заиста пси и свиње, а који траже светињу са вером и благочестивошћу и примају је нису такви. Слушај како каже Господ: „Сваки који није против нас, тај је са нама“, и „оног ко ми прилази не изгоним ван“. Само им велику тајну Причешћа не дајите, не само због величине Тајне, него и због чињенице да ова тајна представља целокупни Божански домострој, коме претходи исповедање праве вере, због чега не би требало причешће давати онима који погрешно мисле о божанском домостроју или теологији и противрече Католичкој цркви. Ако неко од њих, пожели да остане у том месту или оболи, па се одрекне своје отачке вере и исповеда веру васионске цркве, таквога удостојите и тог општења. Такав је обичај васионске хришћанске цркве. Тако и свети патријарх, када је вршио по празницима литургију, пристигле Јермене и Латине, који су са свим поштовањем били на литургији, није истеривао, него их је благосиљао, када су му прилазили заједно са православнима, метанисали пред њим и љубили патријарашку руку, и раздавао им је антидор. Тако и ученици Христови нису терали оне који су долазили њима. Довољно је пак да ви сами не тражите и узимате освећења од њих, као неправосланих и одвојених.

 

 

Верујем да је овај текст једна солидна база за екуменски дијалог. Не бих могао све да потпишем из њега, али је отрежњујући. Види се да Генадије не завлачи католике кад их назива хришћанима (као у поменутим критским вратоломијама) јер их он присаједињује светињи. Ја не дајем нафору некрштенима. Али католицима дајем. И то сам радио и пре него да прочитам овај Генадијев текст. Јер су католици освећене особе, а канони нам бране да нафору делимо некрштенима (можда је у Дечанима нека друга пракса?). Јер, да би узео нафору мораш да будеш у цркви, да се Богу колиш, да дођеш до краја и узмеш благослов. И ми те благослове не дајемо неспособнима да их приме, односно некрштенима.

Данашњи борци за неверу руже Амфилохија што даје нафору католицима (http://borbazaveru.info/content/view/5244/1/). Артемити са задовољством преносе како Бугари не дају нафору екуменистима (иако ја овде служим и са Бугарима, нису сви сумашедши: https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2016/10/05/критски-рецидив-у-бугарској-нема-нафо/).

Али, ови талибани су доследни. Јер они полазе од тезе да католичко крштење није крштење. Тако бих и ја радио да то верујем. Прекрштаво бих католике као што и дечанци раде, али бих писао синоду СПЦ да се избаци пракса миропомазивања, јер онда испада да причешћују некрштене. Но, о томе је већ довољно било речи.

Међутим, моја позиција је ова Генадијева скоро у потпуности. Људи су крштени и побожни, имају праве намере, има да их благосиљам. Само због уверења да акривија може помоћи одељеној браћи, ми немамо евхаристијско општење. И то је онда канонско питање. Јер велимо: Немате у пуноћи благодат зато што сте одвојени од нас. То исто нам они узвраћају. Генадије не вели као Сава да су католици некрштени (неко би требало да обавести папу Франциска да је некрштен и у смртној опасности:))). У смисли, дакле, акривије, треба разумети Генадијеву интервенцију, а не у смислу да он мисли да су католици безблагодатни. Ваља приметити и да их он прима без миропомазања, довољно је да се „откажу отачких заблуда“.

Написавши ово и превевши текстић, верујем да ми је кликнуло на Небу 5-6 поена за напредовање у светости. Јер ми ниједан динар не зазвони у џепу...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sv. Genadije Sholarije, je bio ucenik sv. Marka. U vreme Florentinske unije bio je malo naklonjen na stranu cara i unijatskog patrijarha, pa je sv. Marko kroz razna pisanija, objasnjavao i ubedjivao Genadija da shvati svu pogubnost i 'jereticnost' unije i da se vrati pravoslavlju. Kasnije posle upokojenja sv. Marka, on se vraca u pravoslavnu crkvu i postaje Carigradski patrijarh. Sv. Genadije uspeva da sazove Sabor 1484. godine koji je odbacio uniju u Ferari.

Dakle, moze se reci da je Genadije bio odlucan borac protiv unije i jasno je da u ovom slucaju primanja nafore snishodi rimskim hriscanima hodocasnicima. Dakle hriscanima koji obilaze Sveta mesta i svetinje celog hriscanstava. U samo takvim situacijama, pravi se ovaj izuzetak, jer, kao stro kaze sv. Genadije to je:

"Такав је обичај васионске хришћанске цркве".

Medjutim, kada je u pitanju pricesce, onda vazi ovaj obicaj i pravilo :

"Само им велику тајну Причешћа не дајите, не само због величине Тајне, него и због чињенице да ова тајна представља целокупни Божански домострој, коме претходи исповедање праве вере, због чега не би требало причешће давати онима који погрешно мисле о божанском домостроју или теологији и противрече Католичкој цркви."

Lepo pise, mora biti pravo ispovedanje vere, ako ne postoji ( kao sto ne postoji kod rimokatrolika ), onda ne treba davati pricesce, cak ni hodocasnicima.





 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Inace, djaba je i zatvorena ona tema o sv. Stefanu Prvovencanom, naso' o.Zoran ( i drugi forumasi ), nacin da se produzi diskusija. :)))

Moje misljenje je, da treba otvoriti ponovo onu temu, ovako se samo pravi zbrka, pa neka se tamo pise, ovo je tema uvazenog o.Save i njegovih briljantih i duboko duhovnih odgovara braci hriscanima, na razne nedoumice.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
4 hours ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

Hvala vam o.Savo na trudu, sad mi je jasan potpuno vaš stav.

Neću više postavljati pitanja, pošto vidim da vi rimokatolike nazivate jereticima, jer jedino odsustvo Svetoga Duha u životu rimokatoličke crkve možemo time da pravdamo.

Mislim, da su sveti oci na koje se pozivate i to listom unazad hiljadu godina osporavali neka učenja koja su po njihovom mišljenju a u korenu Apostolskog predanja odstupala toliko, da je u pitanju svojevrsna jeres. Ja ne mogu a da se ne otmem utisku, da su u pitanju pojedinačna učenja i da su ispravne kritike tih učenja (papska nezabludivost u saboru) jeresi koja definitivno ne mogu uticati na odustvo Svetoga Duha u Hristovim Tajnama, koje su sveštenici ispravno primili i ispravno predali na spasenje vernicima.

Danas niko ne spori svetitelje pravoslavne Crkve koji sa pravom govore o zabludama papske nezabludnosti u saboru i prvenstvo po vlasti, no govorimo o tome gde su Hristove Tajne koje su ISPRAVNO PRIMLJENE I ISPRAVNO PREDATE završile?

Takodje govorimo o tome, da li su rimokatolici jeretici ili su odeljena braća, koja su uvela nekoliko svojih učenja, koja nisu imala saborno jedinstvo samim tim i pečat Duha Svetoga.

Jeste u tim učenjima izistinski onda možemo tvrditi da nema Svetoga Duha ali po mom mišljenju ne i da se Sveti Duh naljutio i izostao iz života jedne crkve koja ima isti koren i istu glavu a to je Isus Hristos.

Rimokatolička crkva nije nastala od raskolničke crkve, no jeste u njoj Hristova Tajna od početka a šta se sada sa njom dešava ja to ne bi mogao tvrditi i ne znam ko to može opšte.

Odsustvo Svetoga Duha u rimokatoličkim Hristovim Tajnama...... uh kako to nenormalno zvuči, čuj rimokatoličke Hristove Tajne..? 

Praštaj oče, bilo bi red da znaš sada i moj stav po ovom pitanju, koji je definitivno otvoren i Bogu prepušten na sud, ja nemam to srce da kažem kako Svetoga Duha nema tamo gde Ga se priziva.

Što se mene tiče i mog ličnog spasenja, ja sam deo pravoslavne Crkve ovde živim Liturgijski, ovde nalazim spasenje i namam nameru da idem van pravoslavlja, tako da što se ovog pitanja tiče moja pozicija je posve jasna.

Речи јеретик и јерес данас имају јако ружну конотацију, нажалост понајвише зато што су јеретици брутално прогањани и убијани, опет кажем, не на иницијативу овог или оног владара, већ понајвише Римске цркве која је вековима водила кампању систематског прогона јеретика. Православна црква никада није имала учење о томе да се физичким страдањем јеретика њихове душе искупљују пред Богом, нити је организовала аутодафее тј. јавна суђења уз спаљивање људи, што се технички у римокатоличкој терминологији називало actus fidei (акт вере). Православни хришћани били су ужаснути делима крсташа којима је папа Урбан II обећао царство небеско и пуни опроштај грехова free of charge ако крену у свети рат. Неко ће рећи, па добро то је било давно и сада Римска црква говори о љубави, али знамо, из не тако давне прошлости, да су управо читав низ погрешних учења о искупљењу, задовољењу Божије правде итд представљали основу, а некима и оправдање, за слична дела у НДХ. Али добро, опет ће неко рећи, то је била нацистичка творевина која нема везе са црквом (иако је Црква до краја сарађивала са том творевином). Ипак, политика прекрштавања је била не само одобрена или прећутно подржана од Ватикана (иако је Рим био јако добро обавештен, и после чак организовао и бег злочинаца из Хрватске Ватикана преко твз. пацовских канала). Сада цела ова прича треба да добије коначну потврду Ватикана у канонизацији Алозија Степинца. Док чекамо да се велики постер са насмејаним Алојзијем размота са балкона базилике Св. Петра и стотине хиљада римокатолика узнесу своје молитве новом свецу, треба застати и мало размислити какве ће та позоришна представа уопште имати везе са Христом. 

Да будемо искрени, и у православним земљама је било прогона јеретика, у Византији, у Русији, у средњовековној Србији али тај посао није водила Црква нити постоји икакво учење Цркве о оправданости убијања људи ради спасења њихових душа. Учење о сатисфакцији увређеног Божијег достојанства је за православље бесмислица. Зато је реч јеретик, данас јако тешка и мучна и, слажем се, треба је избегавати јер милиони римокатолика кроз историју нису били одговорни за оно што су радиле њихове папе и учили њихови богослови и многи од њих данас могу нам бити пример честитог живота, као, уосталом и многи људи из других верских традиција. Али рећи да и поред ове и читавог низа деформација хришћанског учења у римокатоличанству постоји континуитет валидности светих тајни и да их је Православље као такве прихватало је science fiction. Зашто Византијски нису тако срдачно дочекали успостављње паралелне јерархије након крсташке пљачке Цариграда, зашто су одбачена оба унионистичка Сабора (пред највећом исламском опасношћу) и читав низ  покушаја да се Православље што милом, што силом приведе у папино стадо, ако су сматрали да су им тајне биле валидне и да је оно што им се намеће мачем и огњем Црква Христова. Који су православни светитељи, признати као такви од пуноће наше Цркве, икада признали инославна учења или тајне као валидне и спасоносне или упућивали верне да их прихвате. Молим вас, ова еку-шећерлема може да прође само код оних који не познају ни историју Цркве ни своју веру и лаковерним продају рог за свећу.

Јерес тј. јелински αἵρεσις означава различито мишљење, односно припаднике оних група који на тим мишљењима и веровањима граде своју веру. У Новом завету се помиње "јерес Садукеја" Дап 5.17 и "јерес Фарисеја" Дап 15.5; 26.5. Када православни кажу да је неко јеретик ми не тврдимо, оно што је Рим тврдио вековима (што се од 2ВатикКонцила више не тврди) да ће јеретици горети у тварном огњу који је Бог припремио да вечно мучи непријатеље Цркве, нити је за њих спремамо ломачу. За нас Бог није створио тварни огањ за вечно мучење, нити чистилиште за сортирање оних који нису довољно принели покајања. Једноставно, реч је о погрешним учењима која озбиљно доводе у питање пуноћу њихове вере и лишава их пуноће благодатног дејства Св. Духа.

Господ ће на крају све једнако призвати у пуноћу своје љубави која је безусловна и не зависи од јуридичких категорија, нити где се ко родио (јер нисмо могли да бирамо), али они који свесно негују погрешну слику о Христу или су изабрали пут таме и негирања Бога налазе се у озбиљној опасности да ли ће прихватити и препознати Господа. Ипак ни тада не можемо тачно рећи ко ће се спасити, а ко неће јер, хвала Богу, свима суди Бог љубави, а не судије овога света, а поготово не нека Инквизиција. Уосталом, зато данас у свим Православним црквама примамо обраћенике из римокатоличанства и протестантизма који траже аутентичну традицију Цркве. Да Православна Црква признаје валидност њихове вере, тајни, евхаристије, зар им се једноставно не би рекло, идите у своје цркве и верујете како верујете јер све је то исто. Сви знамо да хришћански запад из времена првог миленијума има поштовања вредну древну хришћанску традицију и најбоље би било када би се Рим вратио ономе што има и пустио низ Тибар бројне папске енциклике у које и данас многи не верују. Православни икуменизам, ако већ користимо овај термин, једино оправдање има ако сведочимо истину коју наша Црква чува, и не тражимо компромис са оним с чим не може бити компромиса. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

       
      Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца.

       
      Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
      Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина.
      Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647).
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...