Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

Драги оче,

2 су овде проблема: 1) твоје интерпретације католичке позиције, 2) ако се узме твоја лична позиција она се ни у чему не би разликовала од ове коју ти видиш у католика. Дакле, певате исту песму, само што католици инсистирају на папи, ти на "саборности". 

Ти, као и католици за своју цркву велиш да је она "права" истинска, мада су они шири од тебе па признају благодат у одељеним црквама, док је ти негираш католицима и тиме их бацаш све у пакао јер нема, осим Хр, имена којим би се човек могао спасити. Ја, опрости ми, не верујем да се неко може спасити ван Хр и свега што то подразумева, а то је благодат којом нас Бог чини учесницима његовог живота. Када к. веле да нисмо пуна црква, то је нормално, јер нисмо у јединству са њима. Немамо видљивог јединства које је Петрова катедра, ако ћемо и по Кипријану. И ми ту нема шта да се бунимо. Лепо нам кажу људи и не лажу.


Тумач од ауторитета, за разлику од тебе и мене је Рацингер, који у Dominus Iesus, 16, вели да ми, иако нисмо у видљивом општењу са КЦ остајемо са њом у јединству (мада дефектном), јер делимо апостолско прејемство и валидну евхаристију, и ми смо за њих „валидне помесне цркве. Стога је и у овим црквама присутна и дејствујућа Христова Црква, иако недостаје пуно заједничарење са КЦ, утолико што не прихватају католичко учење о Примату“.

Ово је само продужење Августиновске доктрине. Али са признавањем да смо црква и да имамо евхаристију и свеце. 
Дакле, твоје тумачење да нас не признају црквом је неприхватљиво. Ти некако у свим овим стварима полазиш из сопственог искуства и то видиш споља. Када би твоје „тврдо“ тумачење било исправно, онда ништа не би могао да приговориш католицима јер они деле твоју позицију. Ти не желиш да прихватиш да су они напустили позицију нпр. папе Пија, кога си поменуо. Свет се изменио, као и КЦ. 
  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

 

ЕВО ПРИЛОГА РАСПРАВИ @Zoran Đurović из 19. вијека:)

Радио Београд, Tрећи програм

Студије
Жозеф де Местр: О папи


У седмичном циклусу СТУДИЈЕ, од понедељка, 11. до петка, 15. јула 2016. године, емитовани су одломци из књиге Жозефа де Местра "О папи".

Жозеф де Местр, писац, филозоф и дипломата рођен је у Шамбери, Војводству Савојском 1. априла 1753. године. Образовао се код језуита и након завршене обуке у праву на Универзитету у Торину постаје члан савојског Сената. Иако га с обзиром на језик којим је писао, сматрају Французом, он је себе сматрао Савојцем, нарочито после 1789. године, после Француске револуције. Од 1803. краљ Пијемонта и Сардиније Виктор Емануел I именује Жозефа де Местра за амбасадора у Русији. Заступао је интересе краљевства Сардиније са одређеним успехом и уживао је велики углед у петроградском високом друштву. Често се састајао са царем Александром I. У Русији је остао до 1817. године. После опозива са те дужности вратио се у Торино и био главни судија и државни министар све до смрти 25. фебруара 1821. Те године је објављен је и његов спис Санктпетербуршке вечери или Разговори о овоземаљској владавини Промисли.

Жозеф де Местр је био велики противник науке и либералних уверења, па самим тим и Франсиса Бекона, Волтера, Жан-Жака Русоа, Џона Лока. Важио је за образованог човека, а на основу његових текстова О револуцијама и Санктпетербушких вечери или Разговора о овоземаљској владавини Промисли не може му се оспорити јасан, убедљив стил. Сам Жозеф де Местр о свом стилу је рекао: „Оно што верујемо да је истинито, треба рећи и то рећи храбро; хтео бих, макар ме скупо коштало, открити неку истину која би шокирала цео људски род. Рекао бих му је без длаке на језику.”

Сматрао је да је револуција рационално одбацивање хришћанства, да је управо она главни кривац за крвопролиће и хаос који настају јер тако Бог кажњава оне који мењају поредак ствари. По Жозефу де Местру тај поредак и ред подразумевају пре свега монархију, изнад које је папа који треба да одлучује о најважнијим световним стварима, и наравно, џелат као неко ко ће кажњавати оне који не поштују тај поредак. Де Местр извор свих зала види у протестантизму и назива га „највећим непријатељем Европе којег је важно угушити свим средствима”. Сматрао је протестантизам „оцем анархије”. Жозеф де Местр се дивио „првобитном стању”, сматрао је да су антички мислоци били много ближи пореклу ствари иако лишени просвећености. Исто тако сматрао је да је рат божански, а самим тим саставни део законитости света, да је то начин окајавања греха оних који су грешни. Жозеф де Местр је био аутор Писма о инквизицији, неке врсте извињења за казнену улогу шпанске инквизиције. Без обзира што неки у њему виде пророка који се добро разумео у политику, тадашњи прогресивни умови су га сматрали за изразитог конзервативца.

Књига ће ускоро бити објављена у издању Службеног гласника.

Текст је превео Иван Радосављевић.
Чита: Марица Милчановић
Уредница Оливера Нушић.

Први део: 0:00
Други део: 19:01
Трећи део: 38:52
Четврти део: 55:17
Пети део: 1:14:13

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story..

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Драги оче,

2 су овде проблема: 1) твоје интерпретације католичке позиције, 2) ако се узме твоја лична позиција она се ни у чему не би разликовала од ове коју ти видиш у католика. Дакле, певате исту песму, само што католици инсистирају на папи, ти на "саборности". 

Ти, као и католици за своју цркву велиш да је она "права" истинска, мада су они шири од тебе па признају благодат у одељеним црквама, док је ти негираш католицима и тиме их бацаш све у пакао јер нема, осим Хр, имена којим би се човек могао спасити. Ја, опрости ми, не верујем да се неко може спасити ван Хр и свега што то подразумева, а то је благодат којом нас Бог чини учесницима његовог живота. Када к. веле да нисмо пуна црква, то је нормално, јер нисмо у јединству са њима. Немамо видљивог јединства које је Петрова катедра, ако ћемо и по Кипријану. И ми ту нема шта да се бунимо. Лепо нам кажу људи и не лажу.


Тумач од ауторитета, за разлику од тебе и мене је Рацингер, који у Dominus Iesus, 16, вели да ми, иако нисмо у видљивом општењу са КЦ остајемо са њом у јединству (мада дефектном), јер делимо апостолско прејемство и валидну евхаристију, и ми смо за њих „валидне помесне цркве. Стога је и у овим црквама присутна и дејствујућа Христова Црква, иако недостаје пуно заједничарење са КЦ, утолико што не прихватају католичко учење о Примату“.

Ово је само продужење Августиновске доктрине. Али са признавањем да смо црква и да имамо евхаристију и свеце. 
Дакле, твоје тумачење да нас не признају црквом је неприхватљиво. Ти некако у свим овим стварима полазиш из сопственог искуства и то видиш споља. Када би твоје „тврдо“ тумачење било исправно, онда ништа не би могао да приговориш католицима јер они деле твоју позицију. Ти не желиш да прихватиш да су они напустили позицију нпр. папе Пија, кога си поменуо. Свет се изменио, као и КЦ. 
  

Драго ми је да си потврдио оно што сам заправо и хтео да кажем. Римокатоличко схватање Цркве неодвојиво је и незамисливо без њиховог учења о папи које већ уобичајено зовемо папизам. Црквеност ван "видљивих граница" црквене структуре која је везана за папу постоји али не по себи, већ непотпуно и дефектно. Пуноћу добија тек признањем ауторитета папе. Једини начин да се оствари пуно јединство, које неће бити дефектно, јесте прихватање папизма. То се своди на исту причу, само се мења језик и методи. Ту нема суштинске разлике између Пија, Јована Павла, Бенедикта или Франциска. Разликује се само стил и језик. Данас је то више у домену public relations јер папа може у авиону да изјави на пример да се и атеисти спашавају и Бог зна шта друго, што би одушевило многе у свету, али учење црквеног магистеријума остаје исто.

До двадесетог века и привхатања сличних идеја у православним круговима, наравно из православне перспективе, у инославним заједницама се није могло говорити о светотајинској реалности независно од евхаристијске заједнице у Католичанској Цркви. Постојали су разни начини пријема оних који су одступили од вере у зависности од примене акривије или икономије (у чему се нисмо сложили у претходној дискусији). Имајући у виду да је у римокатоличком учењу суштина цркве у структури везаној за папу, а не у светотајинској реалности која зависи од Духа Светога (да будем овако директан), не би ме чудило да под условом да се сачува папски ауторитет римокатолици прихвате мистерије и других религија. Уосталом, већ видимо толико елемената синкретизма који су прихватљиви само уколико се уклапају у ту структуру. Православни приступ је другачији јер је схватање Цркве засновано од почетка на евхаристијском богословљу и заједници у Духу Светоме. Црква је реалност историјског присуства Христовог која се манифестује светотајинским деловањем Духа Светога где год правоверни епископ приноси Евхаристију. Из евхаристије произлазе и све друге тајне Цркве, њихов смисао и њихова валидност. Локална Цркве, Епархија је истовремено и локална и цела Католичанска Црква. У римокатоличком учењу једина пуна Црква јесте она којом председава римски бискуп, а остале цркве, бискупије имају пуноћу у оној мери у којој су повезане са том структуром универзалистичке еклисиологије. Папа је једини епископ пар екселанс, а остали су "апостолски збор око Петра" и његови викари. Ово је кључна разлика у поимању Цркве. Да би се оправдала централна и за римокатолике онтолошка и божанска установа папског ауторитета развијена је фабулозна традиција о вези Апостола Петра и Римске Цркве, која је заправо само резултат одређених историјских фактора и не подразумева никакву врсту божанског преноса ауторитета и власти. Зашто, уосталом, та мистерија није функционисала док је Петар био у Јудеји или у Антиохији већ се активирала тек у Риму. За православни исток ово је била римска бајка и нема историјских извора који би могли да посведоче да је Црква на овај начин разумевана. Ако се помињао апостол Петар, подразумевало се да је сваки канонски епископ наследник Петров али и осталих апостола. Римска еклисиологија која се с временом у овој форми развила на западу и доживела врхунац у Првом ватиканском концилу била је и остала страна Цркви Христовој. Зато су сви покушаји њеног насилног наметања православном свету били одбацивани и доживљавани као насиље и наметање неистине. Нажалост отпори римском централизму на Западу су брзо угушени и некада јаки црквени центри на Западу (Африка, Галија, Милано, Аквилеја итд) постали су само испоставе римских папа и курије. Колико у том процесу можемо говорити о тајни Цркве? 

У крајњем исходишту имамо једну богооткривену истину и предање Цркве као евхаристијске заједнице Тела Христовог коју конституише Дух Свети и једну историјску људску традицију Цркве као структуре којом председава папа као Христов прокси и гарант њеног јединства. Ово је јако озбиљна разлика и не може се узети као сапостојање две различите традиције које су једнако вредне, већ као истина и фалсификат. Што се тиче спасења, мислим да се слажемо да се нико не може спасити (ући у вечно постојање) осим кроз Христа. И инославне заједнице деле са Католичанском Црквом одређене традиције које упућују ка Христу али говорити о пуној валидности кључних тајни код инославних (на пример, недавно си то помено јако чудан став да је и аријанско причешће било валидно јер, како рече, није он освећивао дарове него Христос) потпуно излази ван оквира православне традиције, барем оне која је мени позната. Чему онда борба против јереси, да ли је то била само последица недовољне просвећености и знања древних отаца који би требало да се угледају на данашње корифеје верског синкретизма и конформизма у коме је све могуће и све треба и прихватити и толерисати. Оштрина борбе Цркве против јереси показује да је за древне оце то било озбиљно питање јер се вечни живот доводи у питање губитком светотајинске заједнице у Духу Светоме. Ако то није проблем, онда је све прихватљиво и целокупно досадашње предање треба свечано предати забораву.

Мислим да се суштинскине слажемо око овог питања и поштујем твоје право да се не слажеш са овим, само није у реду да се овај став који је Православна Црква вековима чувала сада проглашава талибанским само зато што не улази у оквире савременог синкретистичког екуменизма.  

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pa, evo najnoviji slucaj koji se upravo desava u Rimskoj crkvi, sinod o porodici. Skupili su se biskupi iz celog sveta u Rim, raspravlajli su o ulozi poridice u savremenom svetu, kako treba da izgleda ( porodica), sta je osnova, koji su problemi, kako ih prevazici i slicno.  Bili su zastupljeni razliciti stavovi na tom sinodu, od tvrdih tradicionalistickih, do nesto libelarnijih. Na kraju, sve odluke i tekstovi sa sinoda su prosledjeni papi na razmatranje, i poglavar rimokatolicke crkve, ce u dogledno vreme, izdati neku svoju enckliku u kojoj ce dati svoj konacni sud o ovoj temi, koji ce ( sud ) imati vecu tezinu, od sinoda biskupa koji su rapravljali na ovu temu. Ispada, da su biskupi, samo neki savetodavci pape, koji na kraju, i ne mora da uzme njihova misljenja skroz u obzir pri donosenju svoje odluke.

„Када то околности траже, он говори у име свих пастира који су у општењу са њим. Он такође може, под врло специфичним условима који су јасно изнесени у Првом Ватиканском концилу, да прогласи ex cathedra да одређена учења припадају ризници вере. Сведочећи тако истину, он (папа) служи јединству“

Tako glasi jedan deo enciklike  Ut unum sint (Да буду једно) из 1995. године. Lepo se moze videti, na ovom primeru sa sinodom  o porodici, da jos uvek postoji jaka centralizovana vlast papske stolice koja donosi konacne odluke u rimskoj crkvi.

Slazem se sa o.Savom, da rimska crkva i dalje gleda na jedinstvo, samo u smislu prihvatanju papskog primata u crkvi. Sad, postoji ova najnovija odluka mesovite komisije za dijalog, koja je razmatrala pitanje primata u prvom milenijumu, gde je konstatovano, da postoji primat, ali, samo kao kroz delovanje u ljubavi i kao pitanje casti i postovanja nekih stecenih istorijskih autoriteta. Videcemo kako ce se razmatrati ova stvar u vezi primata u drugom milenijumu, koji je dosta komplikovaniji po ovom pitanju.



 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

25 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

У крајњем исходишту имамо једну богооткривену истину и предање Цркве као евхаристијске заједнице Тела Христовог коју конституише Дух Свети и једну историјску људску традицију Цркве као структуре којом председава папа као Христов прокси и гарант њеног јединства. Ово је јако озбиљна разлика и не може се узети као сапостојање две различите традиције које су једнако вредне, већ као истина и фалсификат. Што се тиче спасења, мислим да се слажемо да се нико не може спасити (ући у вечно постојање) осим кроз Христа. И инославне заједнице деле са Католичанском Црквом одређене традиције које упућују ка Христу али говорити о пуној валидности кључних тајни код инославних (на пример, недавно си то помено јако чудан став да је и аријанско причешће било валидно јер, како рече, није он освећивао дарове него Христос) потпуно излази ван оквира православне традиције, барем оне која је мени позната. Чему онда борба против јереси, да ли је то била само последица недовољне просвећености и знања древних отаца који би требало да се угледају на данашње корифеје верског синкретизма и конформизма у коме је све могуће и све треба и прихватити и толерисати. Оштрина борбе Цркве против јереси показује да је за древне оце то било озбиљно питање јер се вечни живот доводи у питање губитком светотајинске заједнице у Духу Светоме. Ако то није проблем, онда је све прихватљиво и целокупно досадашње предање треба свечано предати забораву.

Мислим да се суштинскине слажемо око овог питања и поштујем твоје право да се не слажеш са овим, само није у реду да се овај став који је Православна Црква вековима чувала сада проглашава талибанским само зато што не улази у оквире савременог синкретистичког екуменизма.  

 

За синкретистички екуменизам честитам!12:smeha: Тако треба да се ради у полемикама. Од срца си ме насмејао. Што вели Павле, свађајте се али се не прождирите... 

Дакле, јасно је да је видљива веза са папом битна за кат. и да због тога веле да храмљемо. Али, то кат. веле јасно и нема шта да им се љутимо. 

Постоји сада проблем који не видиш јасно. И ми имамо учење о првенству и то на свим нивоима. Руси се буне за овај универзални. Препознају га пак на свим другим. Делује чудно да једна правила игре важе 89 минута, а онда се у 90том промене. Првенство као првенство части је најобичнија флоскула, јер је у пракси било спровођено као власт. Леп пример је стари добри александријски папа ("фараон"). Тамо је све функционисало као на средњовековном западу. Друге владике, велим, у пракси су били углавном привесци, како ти то видиш у случају папизма. 

Зашто пак је црква канонски устројила да се препознаје први? Латини ће рећи да је то по божанском праву. Цг 381 и Халкидон ће то видети у политичким разлозима. Када је Цг пао, изгубио политичку моћ, почео је да се позива као и Латини на божанско право, па је онда Цг одмах уз Рима јер је тај установио Петар, а овога његов брат Андреј!:)) То су бесмислице које се продају неуком народу. Зато Руси траже да имају вођство данас, да Москва буде Трећи Рим. 

Иста тензија се да видети историјски са преласка од синагогалног управљања црквом на монархијско. Јероним ће то тумачити политички: Владика је само први међу поповима да дискусије не би биле бесконачне и да има неко ко ће, дакле, да лупи шаком о сто. Да је то тако, види се и из тога што су презвитери у Александрији од древних времена рукополагали папу. Међутим, имамо и једно "божанско" тумачење монархије, а то је да она одражава Тројични поредак где је Отац узрок божанског бића, односно Сина и Духа Светог. По том "божанском" принципу нужан је папа на универзалном нивоу. Са друге стране, ако и канонски гледамо (политички), опет је нужан тај први као гарант видљивог јединства. Не може свака вашка обашка. Папе су председавале кроз легате васионским саборима и први су потписивали акта. Знао се неки ред док смо били нерањена црква. 

Проблем овог еклисиолошког модела који ти пропагираш, и уопште теорије пентархије је у томе што увек може да неко ту отпадне па онда више немамо саборну/католичку/универзалну цркву. Сада су Антиохија и Јерусалим у расколу. Не опште евхаристијски. А да ли су њихове евхаристије валидне? Мислим да би свак нормалан то признао. Али то стање називамо болесним, јер је рањено јединство које је сакраментално-канонско. Ту само једна црква може да има мање или више за право. Али је један Хр у Јерус као и у Антиох. Но, не можемо да говоримо о целој цркви. Јер оне не опште на видљив начин. Као ми и македонци. Иако је проблем наш настао због политике комунистичких власти које су ишле на раздробљавање српског (словенског) бића. Не можемо да кажемо да се неки македонци спашавају кроз ћирибу-ћириба, него кроз валидну евхарстију коју имају. 

- Једно појашњење око арјанаца. Арије је био православни поп иако са наопаким исповедањем. Док је служио, његова евхаристија је била валидна. Аријанци нису у блоку нестали из цркве. Дакле, њихове евхаристије су биле валидне где су верници били помешани. Није било, пре саборских одлука, али чак и после њих, аутоматских одељивања. Стварност није била црно-бела. Никомидијски крсти Константина. Где су их пак примали у чину, ту се признавала и евхаристија. Јер ситуација, кажем, ни најмање није била јасна. Да ми пак неко сада окачи да исповедам аријанство и да им признајем евхаристију, мало је много... Још да се јави неки борац за неверу па да каже како Евномију сликам икону или Аецију :D.

И овај аријански спор може да те назида. Једно 5 пута паде св. Атанасију глава. Постављали и аријанце на његово место. И да ли ти сада замишљаш како су верници ишли у катедралу док је био Атанасије а после престајали? И тако се мењали редом?... Не, ишли су тамо без обзира ко је служио. Кроз рат и где је било веће поларизације и острашћености се нису више мешали и долазило је до раскола, па је свако узимао да се моли у својој цркви. Шта да радимо са Антиохијом где се и данас научници свађају ко је направио раскол, Мелетије или Павлин? А било и једноручних рукоположења па се данас Артемити на то позивају не би ли оправдали њихово безумље.

Мислим да је довољно јасно да силазак Духа на дарове не зависи од правоверности служитеља (не говорим за разне секте, ја увек имам на уму католике), јер ако би то било тако, онда би се више него често људи причешћивали код јеретика. Јер, понављам, аријанци су служили у православној цркви. А гарантујем ти да је сваки који се тамо причестио са вером, причестио се са Хр. Ово када би артемити и богословље схватили као подвиг, а не само испошћавање и проклињање католика и нас екумениста три пута дневно, отворило би им очи, а не да се као лудаци позивају на 15. канон о коме сам исцрпно писао и који је уствари њима на осуду. Јер је то ствар која је донета у специфичним условима и готово никад примењивана. Искрено су се мрзели Игњатије и Фоције, нису говорили један са другим, расколили се, верници један другом вадили очи. И на крају црква убаци обојицу у календарче! И где остадоше они који су се свађали до тада? Зато се увек сетити оног: Текидизи, гринго!:D 

Није циљ богословља лов на вештице. Теологија има сврху просвећивања духа на првом месту и разликовања лажи од истине. Јер, лаж је душепогубна. Зато су оци са толико страсти се борили против јереси. Оне нису безазлене. Јер, како наведох из Нисенца твом бившем владици, Ђаво тражи најпре да те корумпира у уму, а после те оставља да се подвизаваш колико хоћеш.

Ја сам вам навео Августинове речи да је монструозан грех крштавати католике. То је чак јерес после јасних одлука 2Вас 7 и Трул95. Само се у сумрачним круговима позива на Цг 1756. О том сабору ћу посебно написати. Јер не може анабаптизам да буде једнако валидна пракса са овим васељенским. Скоро сам на то скренуо пажњу владици Атанасију. Него, да не оживљавам овде ту полемику. Надам се да сам донекле био јасан јер су ово углавном сиромашни ставови, а не нека теолошка елаборација.           

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

6 hours ago, Bokisd рече

Pa, evo najnoviji slucaj koji se upravo desava u Rimskoj crkvi, sinod o porodici. Skupili su se biskupi iz celog sveta u Rim, raspravlajli su o ulozi poridice u savremenom svetu, kako treba da izgleda ( porodica), sta je osnova, koji su problemi, kako ih prevazici i slicno.  Bili su zastupljeni razliciti stavovi na tom sinodu, od tvrdih tradicionalistickih, do nesto libelarnijih. Na kraju, sve odluke i tekstovi sa sinoda su prosledjeni papi na razmatranje, i poglavar rimokatolicke crkve, ce u dogledno vreme, izdati neku svoju enckliku u kojoj ce dati svoj konacni sud o ovoj temi, koji ce ( sud ) imati vecu tezinu, od sinoda biskupa koji su rapravljali na ovu temu. Ispada, da su biskupi, samo neki savetodavci pape, koji na kraju, i ne mora da uzme njihova misljenja skroz u obzir pri donosenju svoje odluke.

Pitanje za o.Savu, kako su na Kritu donošene odluke? Ko je donosio odluke u ime svih pastira i vernog naroda?

Ako mi kažete da ih je donosio Sveti Duh kao UPRAVITELJ Crkve onda u redu ali ako mi kažete da ih je donosio Sveti Duh kao Utešitelj čovečanstva, onda se sa pravom pitam što Ga ograničavate i nedozvoljavate da Sveti Duh diše gde hoće i kako On hoće i van granica Kritskog sabora?

Još jedno pitanje za o.Savu, da li vi stvarno ne vidite Pravoslavno učenje blaženog Augustina na kome počiva trenutno učenje rimokatoliče crkve a u vezi nastavka Augustinove svetlosti (jer jeres nije od juče dragi oče i sveštenici su krivi za jeres a ne mirjani), da Crkva neke radja unutar a neke van Crkve. CRKVA RADJA!

I na kraju bojim se da je o.Zoran u pravu, vi ne vidite da rimokatolička Crkva ne negira SVETE TAJNE Hristove u pravoslavnoj Crkvi, no se govori da zbog narušenog jedinstva nema Crkva punoću i pri tom samo meni loodaku ne pada na pamet da mislim kako zbog toga rimokatolička Crkva negira našu LITURGIJU, Evharistiju iz koje SVE PROIZLAZI a to može razumeti i onaj koji nije teolog.

Sa druge strane vi njih gledate kao JERETIKE BEZ HRISTOVIH TAJNI ODNOSNO SA FORMULAMA BEZ BLAGODATI SVETOGA DUHA, ŠTA GOD TO VAMA ZNAČILO.

Ako ih ne gledate kao JERETIKE, nego kao ODELJENU braću, onda je negiranje prisustva Svetoga Duha kod rimokatolika LUDOST.

Dakle jesu li rimokatolici JERETICI  ili su ODELJENA BRAĆA. Ovo mi je vrlo važno da znam za dalje razumevanje ne tako lakog problema. (Pošto sam ja još na poziciji da je u pitanju viševekovni politički raskol a ne raskol koji bilo kome od dve strane suštinski menja VERU)

Hvala  unapred.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

2 hours ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pitanje za o.Savu, kako su na Kritu donošene odluke? Ko je donosio odluke u ime svih pastira i vernog naroda?

Ako mi kažete da ih je donosio Sveti Duh kao UPRAVITELJ Crkve onda u redu ali ako mi kažete da ih je donosio Sveti Duh kao Utešitelj čovečanstva, onda se sa pravom pitam što Ga ograničavate i nedozvoljavate da Sveti Duh diše gde hoće i kako On hoće i van granica Kritskog sabora?

Još jedno pitanje za o.Savu, da li vi stvarno ne vidite Pravoslavno učenje blaženog Augustina na kome počiva trenutno učenje rimokatoliče crkve a u vezi nastavka Augustinove svetlosti (jer jeres nije od juče dragi oče i sveštenici su krivi za jeres a ne mirjani), da Crkva neke radja unutar a neke van Crkve. CRKVA RADJA!

I na kraju bojim se da je o.Zoran u pravu, vi ne vidite da rimokatolička Crkva ne negira SVETE TAJNE Hristove u pravoslavnoj Crkvi, no se govori da zbog narušenog jedinstva nema Crkva punoću i pri tom samo meni loodaku ne pada na pamet da mislim kako zbog toga rimokatolička Crkva negira našu LITURGIJU, Evharistiju iz koje SVE PROIZLAZI a to može razumeti i onaj koji nije teolog.

Sa druge strane vi njih gledate kao JERETIKE BEZ HRISTOVIH TAJNI ODNOSNO SA FORMULAMA BEZ BLAGODATI SVETOGA DUHA, ŠTA GOD TO VAMA ZNAČILO.

Ako ih ne gledate kao JERETIKE, nego kao ODELJENU braću, onda je negiranje prisustva Svetoga Duha kod rimokatolika LUDOST.

Dakle jesu li rimokatolici JERETICI  ili su ODELJENA BRAĆA. Ovo mi je vrlo važno da znam za dalje razumevanje ne tako lakog problema. (Pošto sam ja još na poziciji da je u pitanju viševekovni politički raskol a ne raskol koji bilo kome od dve strane suštinski menja VERU)

Hvala  unapred.

О доношењу одлука на Криту већ су непосредно након Сабора говорили и Митрополит Амфилохије и за Ромфеу писао Епископ Иринеј Бачки, тако да не бих понављао оно што су они рекли. Такође имамо и сведочанства Митрополита Јеротеја Влахоса, који је објаснио оно што је за њега посебно било проблематично.

Проблем у овој дискусији, која се наставља на претходну о валидности крштења код инославних јесте у томе да се проглашава не само пуна валидност крштења, већ и евхаристије и свих осталих тајни, јер по тој логици ако су инославни валидно крштени, валидно су и рукоположени, а ако су валидно рукоположени и евхаристија им је валидна. Није ми јасно онда у чему је проблем да сви заједно лепо служимо и причешћујемо се и препустимо забораву древне оце који су се ето толико беспотребно борили да изобличе јереси, саберу толике саборе и донесу толике каноне. Требали смо само да сачекамо "просветљење" Другог Ватикансог концила на коме је Ватикан након векова коришћења отвореног насиља у превођењу свих у папску послушност, најбруталније прогоне (које нису иницирали сами владари, већ папе са својим одлукама и преко Конгрегације за пропаганду вере тј. "Свету инквизицију"). Не видим зашто онда православни који тако мисле не примају редовно причешће и друге тајне код римокатолика. Зар је онда један Христос у њиховим тајнама, а други у нашим. Ова логика је крајње неодржива и почива на релативизацији догматске и канонске традиције Цркве и човекоугодничком духу овога света који нема везе са Христовом љубављу. Не бих трошио ни време ни простор за доказивање да највећи оци, богослови и духовници у Православној Цркви апсолутно не деле ово мишљење. То је општепозната ствар и не треба да ја откривам топлу воду. Поред свега, треба поменути да је у вршењу тајни код Латина промењена и форма (не само у крштењу, што се нажалост пренело и код нас) већ и у евхаристији, тако да се од 15. века наовамо лаици причешћују само хостијом јер су њихови богослови објаснили да хостија као тело Христово имплицитно садржи и крв. Тако су њихови преци вековима беспотребно примали причешће под обе прилике (sub utroque specie) да би им надахнутији средњовековни богослови открили да то више није неопходно. Ова погрешна пракса се и поред неких настојања да се исправи и даље наставља. 

Ако сте читали шта сам раније писао на ову тему, нигде нисам рекао да су инославне заједнице потпуно одвојене и лишене икакве вредности или да су они у њима без наде у спасење. У Светим тајнама имамо пуноћу присуства Духа Светога који светотајински у пуноћи делује једино у Православној Цркви. Наравно, знамо да без Духа Светога не може ни једна травка да порасте и зато Животворни Дух надахњује и инославне и све друге људе на свету упућујући их ка тајни Христа и пуноћи истине у Цркви. Зато проповедамо и сведочимо нашу веру да бисмо све привели у познање истине. Дух Божији васцелу творевину освећује и упућује ка њеном коначном циљу, оцрковљењу, заједници у Христу у коме ће све бити сједињено и предато Оцу Небеском. Црква се не може ригидно свести само на исповедање вере, већ је козмички догађај, благодатна заједница изабраних у Христу која заквашује васцелу твар и преводи из пропадљивости у вечност. Али без пуноће истине, нема ни пуноће деловања Светог Духа који ту истину (Христа) пројављује и открива, те самим тим не може бити ни пуне валидности тајни без обзира на њихову форму. У том смислу је чување истините вере суштински важно јер наша вера није у "мудрости људској" већ у "сили Божијој" и "показивању Духа и силе" која се открива Духом Светим и по томе је различита од "убедљивих речи" мудрости овога света и века. Зато Црква није и не може бити подељена јер надилази ово време и простор. У Цркви се учествује кроз тајне и пре свега кроз Евхаристију и то учешће представља пројаву пуноће заједнице у Духу Светоме.

Навео бих врло одмерен став на ову тему, великог румунског  боглослова о. Димитрија Станилоае:

Али овде се поставља питање, шта су друге хришћанске конфесије које не исповедају тако непосредно и делатно јединство интегралног Христа у њима? Сматрамо да су некомплетне цркве, неке ближе пуноћи, неке даље…. Сматрамо да су неправославне конфесије посебне групе које су формиране у одређеном односу са пуноћом Цркве и постоје у одређеном односу са њом, али не учествују у пуноћи светлости и силе Христа. Тако на известан начин Црква обухвата и оне конфесије које су одвојене од ње, јер оне нису могле у потпуности да одступе од традиције Цркве. Али Црква у пуном смислу речи је једино Православна Црква“ Догматика 2. том

Из овога одељка, али и из ширег учења блаженопочившег о. Димитрија, видимо да он не признаје пуноћу светотајинске црквености инославним заједницама које назива "конфесијама" (на чему су на Критском сабору посебно инсистирали епископи Јеладске Цркве, па је на крају прихваћено да Црква признаје само историјско име других "цркава"). Са инославнима, у зависности од мере њиховог оступања од пуноће истине која постоји једино у Католичанској (Православној) Цркви, делимо многа заједничка предања. Многи од њих поштују Пресвету Богородицу, многе светитеље који су нам заједнички, али пошто су прихватили учења људске мудрости која су их удаљила од Цркве, зато са њима немамо евхаристијског општења које је знак и реалност пуног јединства у Христу. Оне инославне који теже истини и спасењу и свесно не следе погрешна учења и заблуде, препуштамо нади да их Господ неће оставити без могућности спасења, али не преко погрешних учења и веровања својих "цркава" и њихових тајни лишених спасоносне силе, већ даром Духа Светога који се од Христа (Цркве) раздаје и у Христу (Цркви) све сабира. 

 

Ово мишљење се подудара и са ставом Епископа Атанасија (Јевтића) у вези валидности инославног крштења о чему је већ било говора. Владика Атанасије, тумачећи праксу икономије којом се инославни могу примати миропомазањем у Цркву закључује:

"Ово свакако не значи да Православна Црква "признаје Свете Тајне" изван Цркве, него сведочи о томе да извесне јереси, настале отцепљењем од Цркве, нису сасвим изгубиле сваку везу са њом, него су Црквом на свој начин "маркиране", "ознамењене" и ти "знакови" могу бити Духом Светим, у Цркви, када јој приступе оживотворени јер се они прикалемљују живом организму Тела Христовог (као рањени, засушени или привремено одсечени удови). То је смисао и примене на њих спасоносне икономије црквене којом се такви присаједињују и приопштавају Божанској Икономији спањења - Цркви"

Цео одговор имате на:

Управо руковођене овом традицијом да код инославних не постоји пуноћа деловања Духа Светога и да њихове заједнице нису у светотајинском смислу Црква, иако су са њом историјски везане неким учењима и традицијама која инославни нису напустили, Православне Цркве на различите начине и у различитим временским периодима приступају конкретно "валидизацији" крштења, било вршењем целог обреда (Јерусалимска Црква, Света Гора и у више Епархија у другим Црквама по личном расуђивању Епископа) или миропомазањем (најчешћа пракса) или у руској пракси одрицањем од латинских или других јереси. Икономија се примењује пре свега из пасторалних разлога, а не зато што се признаје реалност инославних тајни. Примена икономије не искључује примену акривије (строжије праксе), а они који по расуђивању примењују акривију у овом погледу не би требало да негирају примену икономије, ако то пастриски разлози налажу.

Разлика између римокатоличког (пост 2ВатКонцилског) и православног става у односу Цркве према "одвојеним заједницама" јесте у томе што је кључни критеријум пуноће светотајинске реалности код римокатолика јединство са римским епископом са убрзаном тенденцијом да се све друго релативизује до бескраја, а у Православној Цркви је то евхаристијско јединство као печат јединства у апостолској и отачкој вери, заснованој на тријадологији, христологији и канонском устројству Великих Сабора. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

12 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

О доношењу одлука на Криту већ су непосредно након Сабора говорили и Митрополит Амфилохије и за Ромфеу писао Епископ Иринеј Бачки, тако да не бих понављао оно што су они рекли. Такође имамо и сведочанства Митрополита Јеротеја Влахоса, који је објаснио оно што је за њега посебно било проблематично.

Проблем у овој дискусији, која се наставља на претходну о валидности крштења код инославних јесте у томе да се проглашава не само пуна валидност крштења, већ и евхаристије и свих осталих тајни, јер по тој логици ако су инославни валидно крштени, валидно су и рукоположени, а ако су валидно рукоположени и евхаристија им је валидна. Није ми јасно онда у чему је проблем да сви заједно лепо служимо и причешћујемо се и препустимо забораву древне оце који су се ето толико беспотребно борили да изобличе јереси, саберу толике саборе и донесу толике каноне. Требали смо само да сачекамо "просветљење" Другог Ватикансог концила на коме је Ватикан након векова коришћења отвореног насиља у превођењу свих у папску послушност, најбруталније прогоне (које нису иницирали сами владари, већ папе са својим одлукама и преко Конгрегације за пропаганду вере тј. "Свету инквизицију"). Не видим зашто онда православни који тако мисле не примају редовно причешће и друге тајне код римокатолика. Зар је онда један Христос у њиховим тајнама, а други у нашим. Ова логика је крајње неодржива и почива на релативизацији догматске и канонске традиције Цркве и човекоугодничком духу овога света који нема везе са Христовом љубављу. Не бих трошио ни време ни простор за доказивање да највећи оци, богослови и духовници у Православној Цркви апсолутно не деле ово мишљење. То је општепозната ствар и не треба да ја откривам топлу воду. Поред свега, треба поменути да је у вршењу тајни код Латина промењена и форма (не само у крштењу, што се нажалост пренело и код нас) већ и у евхаристији, тако да се од 15. века наовамо лаици причешћују само хостијом јер су њихови богослови објаснили да хостија као тело Христово имплицитно садржи и крв. Тако су њихови преци вековима беспотребно примали причешће под обе прилике (sub utroque specie) да би им надахнутији средњовековни богослови открили да то више није неопходно. Ова погрешна пракса се и поред неких настојања да се исправи и даље наставља. 

Ако сте читали шта сам раније писао на ову тему, нигде нисам рекао да су инославне заједнице потпуно одвојене и лишене икакве вредности или да су они у њима без наде у спасење. У Светим тајнама имамо пуноћу присуства Духа Светога који светотајински у пуноћи делује једино у Православној Цркви. Наравно, знамо да без Духа Светога не може ни једна травка да порасте и зато Животворни Дух надахњује и инославне и све друге људе на свету упућујући их ка тајни Христа и пуноћи истине у Цркви. Зато проповедамо и сведочимо нашу веру да бисмо све привели у познање истине. Дух Божији васцелу творевину освећује и упућује ка њеном коначном циљу, оцрковљењу, заједници у Христу у коме ће све бити сједињено и предато Оцу Небеском. Црква се не може ригидно свести само на исповедање вере, већ је козмички догађај, благодатна заједница изабраних у Христу која заквашује васцелу твар и преводи из пропадљивости у вечност. Али без пуноће истине, нема ни пуноће деловања Светог Духа који ту истину (Христа) пројављује и открива, те самим тим не може бити ни пуне валидности тајни без обзира на њихову форму. У том смислу је чување истините вере суштински важно јер наша вера није у "мудрости људској" већ у "сили Божијој" и "показивању Духа и силе" која се открива Духом Светим и по томе је различита од "убедљивих речи" мудрости овога света и века. Зато Црква није и не може бити подељена јер надилази ово време и простор. У Цркви се учествује кроз тајне и пре свега кроз Евхаристију и то учешће представља пројаву пуноће заједнице у Духу Светоме.

Навео бих врло одмерен став на ову тему, великог румунског  боглослова о. Димитрија Станилоае:

Али овде се поставља питање, шта су друге хришћанске конфесије које не исповедају тако непосредно и делатно јединство интегралног Христа у њима? Сматрамо да су некомплетне цркве, неке ближе пуноћи, неке даље…. Сматрамо да су неправославне конфесије посебне групе које су формиране у одређеном односу са пуноћом Цркве и постоје у одређеном односу са њом, али не учествују у пуноћи светлости и силе Христа. Тако на известан начин Црква обухвата и оне конфесије које су одвојене од ње, јер оне нису могле у потпуности да одступе од традиције Цркве. Али Црква у пуном смислу речи је једино Православна Црква“ Догматика 2. том

Из овога одељка, али и из ширег учења блаженопочившег о. Димитрија, видимо да он не признаје пуноћу светотајинске црквености инославним заједницама које назива "конфесијама" (на чему су на Критском сабору посебно инсистирали епископи Јеладске Цркве, па је на крају прихваћено да Црква признаје само историјско име других "цркава"). Са инославнима, у зависности од мере њиховог оступања од пуноће истине која постоји једино у Католичанској (Православној) Цркви, делимо многа заједничка предања. Многи од њих поштују Пресвету Богородицу, многе светитеље који су нам заједнички, али пошто су прихватили учења људске мудрости која су их удаљила од Цркве, зато са њима немамо евхаристијског општења које је знак и реалност пуног јединства у Христу. Оне инославне који теже истини и спасењу и свесно не следе погрешна учења и заблуде, препуштамо нади да их Господ неће оставити без могућности спасења, али не преко погрешних учења и веровања својих "цркава" и њихових тајни лишених спасоносне силе, већ даром Духа Светога који се од Христа (Цркве) раздаје и у Христу (Цркви) све сабира. 

 

Ово мишљење се подудара и са ставом Епископа Атанасија (Јевтића) у вези валидности инославног крштења о чему је већ било говора. Владика Атанасије, тумачећи праксу икономије којом се инославни могу примати миропомазањем у Цркву закључује:

"Ово свакако не значи да Православна Црква "признаје Свете Тајне" изван Цркве, него сведочи о томе да извесне јереси, настале отцепљењем од Цркве, нису сасвим изгубиле сваку везу са њом, него су Црквом на свој начин "маркиране", "ознамењене" и ти "знакови" могу бити Духом Светим, у Цркви, када јој приступе оживотворени јер се они прикалемљују живом организму Тела Христовог (као рањени, засушени или привремено одсечени удови). То је смисао и примене на њих спасоносне икономије црквене којом се такви присаједињују и приопштавају Божанској Икономији спањења - Цркви"

Цео одговор имате на:

Управо руковођене овом традицијом да код инославних не постоји пуноћа деловања Духа Светога и да њихове заједнице нису у светотајинском смислу Црква, иако су са њом историјски везане неким учењима и традицијама која инославни нису напустили, Православне Цркве на различите начине и у различитим временским периодима приступају конкретно "валидизацији" крштења, било вршењем целог обреда (Јерусалимска Црква, Света Гора и у више Епархија у другим Црквама по личном расуђивању Епископа) или миропомазањем (најчешћа пракса) или у руској пракси одрицањем од латинских или других јереси. Икономија се примењује пре свега из пасторалних разлога, а не зато што се признаје реалност инославних тајни. Примена икономије не искључује примену акривије (строжије праксе), а они који по расуђивању примењују акривију у овом погледу не би требало да негирају примену икономије, ако то пастриски разлози налажу.

Разлика између римокатоличког (пост 2ВатКонцилског) и православног става у односу Цркве према "одвојеним заједницама" јесте у томе што је кључни критеријум пуноће светотајинске реалности код римокатолика јединство са римским епископом са убрзаном тенденцијом да се све друго релативизује до бескраја, а у Православној Цркви је то евхаристијско јединство као печат јединства у апостолској и отачкој вери, заснованој на тријадологији, христологији и канонском устројству Великих Сабора. 

О Јустиновом и Атанасијевом егзегетском покушају сам писао, па ако владика нађе за сходно, нека одговори. Јустина, како нисам некромант, не могу да дозовем да ми одговори. За разлику од тебе, они су видели да 2Вас7 и Тру95 признају реално крштење јеретика па су узели да фалсификују ствари: Јустин тезом да је реч о крштенима у ПЦ па који су мало залутали код јеретика и поново се вратили, Атанасије миропомазивањем несторијанаца. Текст: 

  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Разлика између римокатоличког (пост 2ВатКонцилског) и православног става у односу Цркве према "одвојеним заједницама" јесте у томе што је кључни критеријум пуноће светотајинске реалности код римокатолика јединство са римским епископом са убрзаном тенденцијом да се све друго релативизује до бескраја, а у Православној Цркви је то евхаристијско јединство као печат јединства у апостолској и отачкој вери, заснованој на тријадологији, христологији и канонском устројству Великих Сабора.

Hvala vam o.Savo na trudu, sad mi je jasan potpuno vaš stav.

Neću više postavljati pitanja, pošto vidim da vi rimokatolike nazivate jereticima, jer jedino odsustvo Svetoga Duha u životu rimokatoličke crkve možemo time da pravdamo.

Mislim, da su sveti oci na koje se pozivate i to listom unazad hiljadu godina osporavali neka učenja koja su po njihovom mišljenju a u korenu Apostolskog predanja odstupala toliko, da je u pitanju svojevrsna jeres. Ja ne mogu a da se ne otmem utisku, da su u pitanju pojedinačna učenja i da su ispravne kritike tih učenja (papska nezabludivost u saboru) jeresi koja definitivno ne mogu uticati na odustvo Svetoga Duha u Hristovim Tajnama, koje su sveštenici ispravno primili i ispravno predali na spasenje vernicima.

Danas niko ne spori svetitelje pravoslavne Crkve koji sa pravom govore o zabludama papske nezabludnosti u saboru i prvenstvo po vlasti, no govorimo o tome gde su Hristove Tajne koje su ISPRAVNO PRIMLJENE I ISPRAVNO PREDATE završile?

Takodje govorimo o tome, da li su rimokatolici jeretici ili su odeljena braća, koja su uvela nekoliko svojih učenja, koja nisu imala saborno jedinstvo samim tim i pečat Duha Svetoga.

Jeste u tim učenjima izistinski onda možemo tvrditi da nema Svetoga Duha ali po mom mišljenju ne i da se Sveti Duh naljutio i izostao iz života jedne crkve koja ima isti koren i istu glavu a to je Isus Hristos.

Rimokatolička crkva nije nastala od raskolničke crkve, no jeste u njoj Hristova Tajna od početka a šta se sada sa njom dešava ja to ne bi mogao tvrditi i ne znam ko to može opšte.

Odsustvo Svetoga Duha u rimokatoličkim Hristovim Tajnama...... uh kako to nenormalno zvuči, čuj rimokatoličke Hristove Tajne..? 

Praštaj oče, bilo bi red da znaš sada i moj stav po ovom pitanju, koji je definitivno otvoren i Bogu prepušten na sud, ja nemam to srce da kažem kako Svetoga Duha nema tamo gde Ga se priziva.

Što se mene tiče i mog ličnog spasenja, ja sam deo pravoslavne Crkve ovde živim Liturgijski, ovde nalazim spasenje i namam nameru da idem van pravoslavlja, tako da što se ovog pitanja tiče moja pozicija je posve jasna.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

Odsustvo Svetoga Duha u rimokatoličkim Hristovim Tajnama......

Ili : Odsustvo Svetoga Duha u "šizmatičkim" Hristovim Tajnama ....

isto to je bila "prejaka kafa" i sablazan za sve drugovatikanske pape od Jovana XXIII, Pia VI, Jovana Pavla I i Jovana Pavla II Wojtyle te  Benedikta XVI i Francisca.

Inače je to standardni oficijalni nauk katolički pred drugovatikanski tj. tridentinski o nepostojanju blagodeti sv. Duha izvan Crkve, tim mišljeno Katoličke Crkve čijim poglavarom je papa.

Obe strane bi si imale shvatit da do egzaltiranog iracionalnog pretjerivanja doći može ali ga je potrebno opustitit čim si ga postanu svjesne.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Inače u izjavama o prisustvu i neprisustvu blagodati, milosti posvećujuće Duha Svetoga bi se zaista trebali svi mirnit i krotit jer niko nije "upraviteljem" Duha Svetoga, Ducha Svatého., To me podsjetilo na anegdotu kad su nekakve časne sestre bile u Rimu na audijenciji kod pape Wojtyle i njihova "matka představená"(igumanija) se imala predstavit riječima "ja sam matka představena reda službenica Duha Svetoga" a ona od te treme i u brzopletosti izjavila tamo pred papom. "Ja sam matka představena Duha Svetoga". Papa se okrenuo, nasmijao i veli: "No, to još nisam ni slutio da Duh Sveti ima takvu "matku představenu". Ja sam samo jedan obični papa a vi ste matka představena Duhu Svetome.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Католици немају благодати? Отрежњујући је савет који св. Генадије Схоларије, антиуниониста и ученик св. Марка Ефеског дао синајским монасима. Превод дајем по руском тексту, јер ми је компликовано да идем до библиотеке. Не сумњам у Занемонецову стручност и не видим шта је могао погрешно да преведе. Занемонец А. В., Иоанн Евгеник и православное сопротивление Флорентийской унии, СПб. Алетейя, 2008, 135-136. Гр оригинал се налази у Louis Petit, X. A Siderides & Martin Jugie, Oeuvres complètes de Gennadios Scholarios, Paris: Maison de la bonne presse, 1928-1936, vol. IV, 198-206.  

 

 

4. Још су монаси питали да ли је могуће да дају панагију јерменским и латинским ходочасницима. Ми пак кажемо да им дајете и антидор (нафору) зато што су хришћани и због тога долазе из тих далеких земаља да би се поклонили Господњем гробу. Ако су они и одвојени од нас због неких верских питања и неправославни су, али као хришћани, са вером и преданошћу траже наше освећење, ми смо обавезни да их га дамо. А речено: „Не дајте светиње псима“ итд., односи се на невернике, односно Јевреје, Сарацене, Грке, манихејце и остале који се претварају да су хришћани, а нису. Због тога и додаје: „Да их не погазе, и окренувши се не растргну вас“. Види како су они који газе заиста пси и свиње, а који траже светињу са вером и благочестивошћу и примају је нису такви. Слушај како каже Господ: „Сваки који није против нас, тај је са нама“, и „оног ко ми прилази не изгоним ван“. Само им велику тајну Причешћа не дајите, не само због величине Тајне, него и због чињенице да ова тајна представља целокупни Божански домострој, коме претходи исповедање праве вере, због чега не би требало причешће давати онима који погрешно мисле о божанском домостроју или теологији и противрече Католичкој цркви. Ако неко од њих, пожели да остане у том месту или оболи, па се одрекне своје отачке вере и исповеда веру васионске цркве, таквога удостојите и тог општења. Такав је обичај васионске хришћанске цркве. Тако и свети патријарх, када је вршио по празницима литургију, пристигле Јермене и Латине, који су са свим поштовањем били на литургији, није истеривао, него их је благосиљао, када су му прилазили заједно са православнима, метанисали пред њим и љубили патријарашку руку, и раздавао им је антидор. Тако и ученици Христови нису терали оне који су долазили њима. Довољно је пак да ви сами не тражите и узимате освећења од њих, као неправосланих и одвојених.

 

 

Верујем да је овај текст једна солидна база за екуменски дијалог. Не бих могао све да потпишем из њега, али је отрежњујући. Види се да Генадије не завлачи католике кад их назива хришћанима (као у поменутим критским вратоломијама) јер их он присаједињује светињи. Ја не дајем нафору некрштенима. Али католицима дајем. И то сам радио и пре него да прочитам овај Генадијев текст. Јер су католици освећене особе, а канони нам бране да нафору делимо некрштенима (можда је у Дечанима нека друга пракса?). Јер, да би узео нафору мораш да будеш у цркви, да се Богу колиш, да дођеш до краја и узмеш благослов. И ми те благослове не дајемо неспособнима да их приме, односно некрштенима.

Данашњи борци за неверу руже Амфилохија што даје нафору католицима (http://borbazaveru.info/content/view/5244/1/). Артемити са задовољством преносе како Бугари не дају нафору екуменистима (иако ја овде служим и са Бугарима, нису сви сумашедши: https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2016/10/05/критски-рецидив-у-бугарској-нема-нафо/).

Али, ови талибани су доследни. Јер они полазе од тезе да католичко крштење није крштење. Тако бих и ја радио да то верујем. Прекрштаво бих католике као што и дечанци раде, али бих писао синоду СПЦ да се избаци пракса миропомазивања, јер онда испада да причешћују некрштене. Но, о томе је већ довољно било речи.

Међутим, моја позиција је ова Генадијева скоро у потпуности. Људи су крштени и побожни, имају праве намере, има да их благосиљам. Само због уверења да акривија може помоћи одељеној браћи, ми немамо евхаристијско општење. И то је онда канонско питање. Јер велимо: Немате у пуноћи благодат зато што сте одвојени од нас. То исто нам они узвраћају. Генадије не вели као Сава да су католици некрштени (неко би требало да обавести папу Франциска да је некрштен и у смртној опасности:))). У смисли, дакле, акривије, треба разумети Генадијеву интервенцију, а не у смислу да он мисли да су католици безблагодатни. Ваља приметити и да их он прима без миропомазања, довољно је да се „откажу отачких заблуда“.

Написавши ово и превевши текстић, верујем да ми је кликнуло на Небу 5-6 поена за напредовање у светости. Јер ми ниједан динар не зазвони у џепу...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sv. Genadije Sholarije, je bio ucenik sv. Marka. U vreme Florentinske unije bio je malo naklonjen na stranu cara i unijatskog patrijarha, pa je sv. Marko kroz razna pisanija, objasnjavao i ubedjivao Genadija da shvati svu pogubnost i 'jereticnost' unije i da se vrati pravoslavlju. Kasnije posle upokojenja sv. Marka, on se vraca u pravoslavnu crkvu i postaje Carigradski patrijarh. Sv. Genadije uspeva da sazove Sabor 1484. godine koji je odbacio uniju u Ferari.

Dakle, moze se reci da je Genadije bio odlucan borac protiv unije i jasno je da u ovom slucaju primanja nafore snishodi rimskim hriscanima hodocasnicima. Dakle hriscanima koji obilaze Sveta mesta i svetinje celog hriscanstava. U samo takvim situacijama, pravi se ovaj izuzetak, jer, kao stro kaze sv. Genadije to je:

"Такав је обичај васионске хришћанске цркве".

Medjutim, kada je u pitanju pricesce, onda vazi ovaj obicaj i pravilo :

"Само им велику тајну Причешћа не дајите, не само због величине Тајне, него и због чињенице да ова тајна представља целокупни Божански домострој, коме претходи исповедање праве вере, због чега не би требало причешће давати онима који погрешно мисле о божанском домостроју или теологији и противрече Католичкој цркви."

Lepo pise, mora biti pravo ispovedanje vere, ako ne postoji ( kao sto ne postoji kod rimokatrolika ), onda ne treba davati pricesce, cak ni hodocasnicima.





 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Inace, djaba je i zatvorena ona tema o sv. Stefanu Prvovencanom, naso' o.Zoran ( i drugi forumasi ), nacin da se produzi diskusija. :)))

Moje misljenje je, da treba otvoriti ponovo onu temu, ovako se samo pravi zbrka, pa neka se tamo pise, ovo je tema uvazenog o.Save i njegovih briljantih i duboko duhovnih odgovara braci hriscanima, na razne nedoumice.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

4 hours ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

Hvala vam o.Savo na trudu, sad mi je jasan potpuno vaš stav.

Neću više postavljati pitanja, pošto vidim da vi rimokatolike nazivate jereticima, jer jedino odsustvo Svetoga Duha u životu rimokatoličke crkve možemo time da pravdamo.

Mislim, da su sveti oci na koje se pozivate i to listom unazad hiljadu godina osporavali neka učenja koja su po njihovom mišljenju a u korenu Apostolskog predanja odstupala toliko, da je u pitanju svojevrsna jeres. Ja ne mogu a da se ne otmem utisku, da su u pitanju pojedinačna učenja i da su ispravne kritike tih učenja (papska nezabludivost u saboru) jeresi koja definitivno ne mogu uticati na odustvo Svetoga Duha u Hristovim Tajnama, koje su sveštenici ispravno primili i ispravno predali na spasenje vernicima.

Danas niko ne spori svetitelje pravoslavne Crkve koji sa pravom govore o zabludama papske nezabludnosti u saboru i prvenstvo po vlasti, no govorimo o tome gde su Hristove Tajne koje su ISPRAVNO PRIMLJENE I ISPRAVNO PREDATE završile?

Takodje govorimo o tome, da li su rimokatolici jeretici ili su odeljena braća, koja su uvela nekoliko svojih učenja, koja nisu imala saborno jedinstvo samim tim i pečat Duha Svetoga.

Jeste u tim učenjima izistinski onda možemo tvrditi da nema Svetoga Duha ali po mom mišljenju ne i da se Sveti Duh naljutio i izostao iz života jedne crkve koja ima isti koren i istu glavu a to je Isus Hristos.

Rimokatolička crkva nije nastala od raskolničke crkve, no jeste u njoj Hristova Tajna od početka a šta se sada sa njom dešava ja to ne bi mogao tvrditi i ne znam ko to može opšte.

Odsustvo Svetoga Duha u rimokatoličkim Hristovim Tajnama...... uh kako to nenormalno zvuči, čuj rimokatoličke Hristove Tajne..? 

Praštaj oče, bilo bi red da znaš sada i moj stav po ovom pitanju, koji je definitivno otvoren i Bogu prepušten na sud, ja nemam to srce da kažem kako Svetoga Duha nema tamo gde Ga se priziva.

Što se mene tiče i mog ličnog spasenja, ja sam deo pravoslavne Crkve ovde živim Liturgijski, ovde nalazim spasenje i namam nameru da idem van pravoslavlja, tako da što se ovog pitanja tiče moja pozicija je posve jasna.

Речи јеретик и јерес данас имају јако ружну конотацију, нажалост понајвише зато што су јеретици брутално прогањани и убијани, опет кажем, не на иницијативу овог или оног владара, већ понајвише Римске цркве која је вековима водила кампању систематског прогона јеретика. Православна црква никада није имала учење о томе да се физичким страдањем јеретика њихове душе искупљују пред Богом, нити је организовала аутодафее тј. јавна суђења уз спаљивање људи, што се технички у римокатоличкој терминологији називало actus fidei (акт вере). Православни хришћани били су ужаснути делима крсташа којима је папа Урбан II обећао царство небеско и пуни опроштај грехова free of charge ако крену у свети рат. Неко ће рећи, па добро то је било давно и сада Римска црква говори о љубави, али знамо, из не тако давне прошлости, да су управо читав низ погрешних учења о искупљењу, задовољењу Божије правде итд представљали основу, а некима и оправдање, за слична дела у НДХ. Али добро, опет ће неко рећи, то је била нацистичка творевина која нема везе са црквом (иако је Црква до краја сарађивала са том творевином). Ипак, политика прекрштавања је била не само одобрена или прећутно подржана од Ватикана (иако је Рим био јако добро обавештен, и после чак организовао и бег злочинаца из Хрватске Ватикана преко твз. пацовских канала). Сада цела ова прича треба да добије коначну потврду Ватикана у канонизацији Алозија Степинца. Док чекамо да се велики постер са насмејаним Алојзијем размота са балкона базилике Св. Петра и стотине хиљада римокатолика узнесу своје молитве новом свецу, треба застати и мало размислити какве ће та позоришна представа уопште имати везе са Христом. 

Да будемо искрени, и у православним земљама је било прогона јеретика, у Византији, у Русији, у средњовековној Србији али тај посао није водила Црква нити постоји икакво учење Цркве о оправданости убијања људи ради спасења њихових душа. Учење о сатисфакцији увређеног Божијег достојанства је за православље бесмислица. Зато је реч јеретик, данас јако тешка и мучна и, слажем се, треба је избегавати јер милиони римокатолика кроз историју нису били одговорни за оно што су радиле њихове папе и учили њихови богослови и многи од њих данас могу нам бити пример честитог живота, као, уосталом и многи људи из других верских традиција. Али рећи да и поред ове и читавог низа деформација хришћанског учења у римокатоличанству постоји континуитет валидности светих тајни и да их је Православље као такве прихватало је science fiction. Зашто Византијски нису тако срдачно дочекали успостављње паралелне јерархије након крсташке пљачке Цариграда, зашто су одбачена оба унионистичка Сабора (пред највећом исламском опасношћу) и читав низ  покушаја да се Православље што милом, што силом приведе у папино стадо, ако су сматрали да су им тајне биле валидне и да је оно што им се намеће мачем и огњем Црква Христова. Који су православни светитељи, признати као такви од пуноће наше Цркве, икада признали инославна учења или тајне као валидне и спасоносне или упућивали верне да их прихвате. Молим вас, ова еку-шећерлема може да прође само код оних који не познају ни историју Цркве ни своју веру и лаковерним продају рог за свећу.

Јерес тј. јелински αἵρεσις означава различито мишљење, односно припаднике оних група који на тим мишљењима и веровањима граде своју веру. У Новом завету се помиње "јерес Садукеја" Дап 5.17 и "јерес Фарисеја" Дап 15.5; 26.5. Када православни кажу да је неко јеретик ми не тврдимо, оно што је Рим тврдио вековима (што се од 2ВатикКонцила више не тврди) да ће јеретици горети у тварном огњу који је Бог припремио да вечно мучи непријатеље Цркве, нити је за њих спремамо ломачу. За нас Бог није створио тварни огањ за вечно мучење, нити чистилиште за сортирање оних који нису довољно принели покајања. Једноставно, реч је о погрешним учењима која озбиљно доводе у питање пуноћу њихове вере и лишава их пуноће благодатног дејства Св. Духа.

Господ ће на крају све једнако призвати у пуноћу своје љубави која је безусловна и не зависи од јуридичких категорија, нити где се ко родио (јер нисмо могли да бирамо), али они који свесно негују погрешну слику о Христу или су изабрали пут таме и негирања Бога налазе се у озбиљној опасности да ли ће прихватити и препознати Господа. Ипак ни тада не можемо тачно рећи ко ће се спасити, а ко неће јер, хвала Богу, свима суди Бог љубави, а не судије овога света, а поготово не нека Инквизиција. Уосталом, зато данас у свим Православним црквама примамо обраћенике из римокатоличанства и протестантизма који траже аутентичну традицију Цркве. Да Православна Црква признаје валидност њихове вере, тајни, евхаристије, зар им се једноставно не би рекло, идите у своје цркве и верујете како верујете јер све је то исто. Сви знамо да хришћански запад из времена првог миленијума има поштовања вредну древну хришћанску традицију и најбоље би било када би се Рим вратио ономе што има и пустио низ Тибар бројне папске енциклике у које и данас многи не верују. Православни икуменизам, ако већ користимо овај термин, једино оправдање има ако сведочимо истину коју наша Црква чува, и не тражимо компромис са оним с чим не може бити компромиса. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Током пожара у Северној Евији, чудо је спасило Свети манастир Светог Давида, ватрогасце и три монаха који су остали унутра. Монаси манастира навели су да је ватра дошла до зидова манастира, али Бог је био ту да га заштити!

       
      Ситуација је била критична у манастиру Светог Давида на језеру Евиа, где је пламен долазио до његових капија. Пламен је био огроман и према процени ватрогасне службе достизао чак 80 метара, док неприступачност терена спречавао ватрогасце да се приближе ватри.
      У изјави за грчку Православну агенцију (Ορθοδοξια) монаси манастира навели су да је ватра “лизала” зидове манастира. У међувремену, непрекидни пожари круже око села Палеохори и Каламоуди, приморавајући ватрогасне бригаде да воде одвојене битке, како би спречиле већу штету. Али чудом је пламен престао у дворишту манастира и историјски манастир је остао нетакнут.
      Вест је потврдио и заменик регионалног гувернера, господин Воурданос, који је изјавио да су оштећене само мале цркве које се налазе око манастира.
      Раније је монасима и онима који су пожурили да помогну да га пожар не уништи, наређено да се евакуишу. Монаси и ходочасници су понели са собом свете мошти, свете иконе и уклонили се из манастира по упутствима надлежних органа, док су три монаха одбила евакуацију и заједно са ватрогасцима остала у манастиру.
      Игуман Гаврило у очају је изјавио да је манастир препуштен на милост Божију, али је апеловао на све вернике да се моле: “Манастир Светог Давида је духовна лука у који долазе хиљаде ходочасника. Када су сви ти људи били обавештени, они су се молили Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и чудо се догодило… Иако су огромне ватре спалиле све око манастира, а манастир је у овом тренутку нетакнут.”
      Игуман манастира Светог Давида, архимандрит Гаврило, разговарао је у среду ујутру са Атинском новинском агенцијом, где је изјавио:
      “Гушили смо се у диму. Видели смо само дим који је долазио према нама. Од браће која стижу у манастир сазнавали смо вести о местима докле је ватра стигла. Молили смо се да Богородица и свети старац заштите манастир од пожара који уништава све. Ватра је спалила све око манастира. Ипак, наши светитељи су заштитили манастир од уништења. Милошћу Божијом, манастир је спашен, али ми је жао што морам да кажем да нисмо имали никакве помоћи. Није било координације, није било довољно ватрогасаца. Неки људи су хтели да манастир изгори, не знам шта да кажем. Изашао сам из манастира у последњи час са још два монаха и два ватрогасца који су се такође евакуисали, јер је ситуација постајала све опаснија. Ватра је неконтролисано горела а да је нико није зауставио. Говоримо о великој боровој шуми која је изгорела. Имали смо бескрајне телефонске позиве и ништа се није догодило.” Међутим, иако су људи напустили манастир, Бог је био ту да га заштити!
      Митрополит Халкиски г. Хризостомос је изјавио да је ситуација била ван контроле. Такође је напоменуо да су многе цркве и многе куће запаљене, док је за оне који су изгубили своје домове, митрополит нагласио да ће бити збринути у хостелу Светог Јована Руског у Прокопима, али и у шаторима ако је потребно.
      Три ватрогасца који су учествовали у гашењу пожара у манастиру превезени су са опекотинама у оближњи Дом здравља.
      У исто време, на многе путеве и пролазе, који су водили од језера до манастира, срушили су се изгорели стубови, каблови за напајање, изгорела стабла и нису дозвољавала возилима ватрогасне јединице да се крећу по том подручју.
      Почела су да дејствују и три ватрогасна авиона (канадера), заједно са хеликоптером, који су се налазили у том подручју. Међутим, сва вода коју су избацивали авиони испаравала је услед врелине пре него што би додирнула тло. Борбу са пламеном водио је и велики руски ватрогасни авион Бериев-200, који је избачен из “битке” када је оштетио мотор током лета док је помагао копненим снагама у гашењу пожара на Евији. Његови пилоти, како преноси ЕРТ, успели су да га безбедно спусте на аеродром Елефсина.
      Према саопштењу гувернера Централне Грчке Фаниса Спаноса, „ватрогасци, полиција, добровољци, шумарски службеници, окружни и општински службеници уложили су надљудске напоре током целе ноћи да обуздају пламен. Настављамо свим снагама, јер је пред нама дуг и тежак пут “.
      У међувремену, агонија за становнике Северне Евије се наставља други дан заредом, где катастрофални пожари несконтролисано бесне и настављају своје ширење. Координациони центар издао је наређење за евакуацију многих насеља, што је такође најавио заменик министра цивилне заштите, господин Никос Хардалиас, током свог брифинга. Ватрогасна возила су заробљена у разним местима, а канадери и хеликоптер настављају да испуштају тоне воде, али фронтова има много. Позиви за помоћ авионом или копном су стални. Наредба о евакуацији такође је издата за село Коуркоулои. Тамо је пламен, међутим, окружио село и заробио у њему и ватрогасце и становнике, који траже излаз како би могли да се евакуишу.
      Неједнака битка са пламеном наставља се и у многим деловима Грчке. Пожар прети и предграђу Атине. Главни фронтови који се не могу контролисати постоје и данас, 5. августа, како у Северној Евији, тако и у Древној Олимпији, где су ватрогасци током целе ноћи улагали надљудске напоре да спрече да се ватра приближи археолошком налазишту, док је тамошњи храм изгорео.
      Манастир Светог Давида у Евији је био и дом чувеног старца из 20. века Светог Јакова из Евије који је канонизован крајем 2017.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
×
×
  • Креирај ново...