Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

1 hour ago, grigorije22 рече

Oce Savo, Zeljko je ovde pokrenuo jednu interesantu temu pa me zanima vase misljenje

Da li savremena neurobilogija negira postojanje besmrtne duse, posto dokazuje da je za najveci deo fenomena odgovorn mozak?

Евентуално пресађивање главе, односно, прикључивање главе на ново тело је још на нивоу научне фантастике, иако није сасвим теоретски немогуће да ће једнога дана и то бити могуће. Пре свега, када говоримо о души није добро да мислимо о аутономном ентитету који постоји независно од тела и који се физички налази на једном конкретном месту. Такође, када говоримо о телу не говоримо о истом телу које имамо сада и оном које смо имали пре 30 или 50 година. Биолошки такво тело не постоји јер се ћелије стално мењају. Заправо, моје тело у овом тренутку када пишем неће бити идентично са оним када пошаљем поруку јер ће одређен број ћелија одумрети, настаће нове јер у створеној природи све је у непрестаној промени. Остаје моја свест о мени као личности и континуитету моје личности од времена када сам био тинејџер у биолошком, али да ли и у духовном, то је већ друго питање?. У 23. години живота примио сам крштење и према нашој вери крштењем улазимо у нови начин постојања. Закони биологије и даље владају нама и осећамо континуитет са оном "старом" личношћу од пре крштења, али то је због тога што континуитет личности сводимо на свест и сећање, запостављајући чињеницу да крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у Христу. То није само фраза или моралистичка категорија (кршењем постајемо бољи, духовнији и сл, што увек није случај:) већ питање онтологије која се не може регистровати на нивоу биологије. Дакле, у сваком погледу наши појмови о телу и души су јако ограничени.

Испитивајући где се чува човеково памћење у мозгу научници су наишли на јако необичне феномене. Дуго времена се сматрало да сваки догађај који запамтимо ствара или одређени синапсис у мозгу или одређени молекул који је везан за конкретан догађај. Међутим, низом експеримената дошло се до закључка да памћење није лоцирано на једном месту и да делује на принципу интеракције слично холограму. Да не бих ишао у даљину холограм представља слику добијену интерференцијом два светлосна таласа, као реконструкцију једног од та два таласа користећи други у процесу. Звучи прилично апстрактно и постављамо питање какве то везе има са нама. Холограмска слика на филму ничим не указује на објекат који холограм представља и личи на површину воде где један бачени каменчић ствара своје таласе, а други своје и тако даље и добијамо њихову међусобну интерференцију. Холограм настаје када се ласерски зрак раздвоји на два посебна зрака, први се одбија од предмета који фотографишемо, а други се потом судара са рефлектованом светлошћу првог. На комаду филма овај тзв. интерференцијски узорак личи на концентричне прстенове и разне облике, који тек када се кроз њих пропусти поново ласерски зрак дају слику тродимензионалног објекта око кога можемо да шетамо и посматрамо га као виртуално постојећег. 

Зашто је ово важно за наша питања? У крајњем случају као један од примера за разумевање богословских реалности. Особина холограма није само да чува облик тродимензионалности на дводимензионалној плочи, већ када се комад холографског филма пререже на половину и осветли ласером, свака половина ће садржати читаву тродименизионалну слику. Наравно, што више цепкамо филм слика ће бити мутнија. Дакле једна конкретна слика не постоји на једном месту већ је резултат интерференције. Зато неки научници сада верују да наше памћење функционише на принципу холограма. 

Враћајући се на наше питање, рекао бих да је душа енергија човека која у односу на тело постоји ХОЛОГРАМСКИ тј. није концентрисана на једном месту, ни у мозгу, ни у срцу, ни у руци, ни у нози. Након телесне смрти тела и његовог распадања човек и даље постоји, обично кажемо у памјати Божијој, јер човек није само тело или само душа, али непотпуно и тек након васкрсења "наш холограм" се поново благодатним дејством Божијим манифестује као васкрсло тело. Ово је само једно крајње условно поређење са једним природним феноменом који је везан за шире тајне постојања твари. Квантна механика нам показује да електрони на један начин постоје и делују када их не посматрамо, а на други начин када их посматрамо и инструментима меримо њихово креатање (чувени Томас-Јунгов експеримент са двоструким прорезом). Када их не меримо и не посматрамо понашају се као таласи, а када их посматрамо и меримо понашају се као солидне честице. Ови принципи несталности физичког света су направили праву револуцију у поимању твари. Принцип холограма често користим као пригодну илустрацију у објашњавању и природе Цркве. Као што је сваки део холограма носи целу слику тако и свака Црква Божија јесте истовремено и помесна и цела Католичанска Црква. Универзалистички поглед полази од тога да постоји само Католичанска Црква као целина, а помесне Цркве (са својим епископима) су делови те целине и самостално немају пуноћу реалности Цркве без везе са њеном главом, односно (у римокатоличкој верзији са папом). Идући даље елементи холограма су на известан начин и једно (целина) и многи, а то је призрак највеће тајне нашег постојања у Христу. Тајне Божије су сакривене у створеној природи иако је неизмерно надилазе. 

Теоретски гледано човек чија би глава добила ново тело имао би континуитет личности и душе без обзира на ново тело јер у крајњем случају и код здравог човека тело се више пута промени у току живота. Али ни то тело, ни оно које је имао пре тога неће бити идентично оном телу које ће постојати у будућем веку. Када говоримо о васкрсењу тела не говоримо о васкрсењу пропадљивог тела, већ новог тела које поседује нову телесност по икони Христовој. Зато наша тела у будућем веку неће бити тела мушкараца и жена, нити ће имати антрополошке карактеристике Грка и Јевреја. 

Човек у о овом садашњем биолошком начину постојања живи у јако ограниченим координатама које региструјемо само својим чулима. За нас је стварно само оно што можемо да региструјемо чулима. Оно што не можемо да региструјемо, за већину људи не постоји. То је толико с друге стране нелогично као што би човек који седи у соби где нема телевизију, радио, интернет везу и рекао да ти електронски сигнали не постоје јер их он не види иако је соба у којој седи препуна екелтронских таласа и сигнала. Наравно, када нема апарате којим може да их региструје они за њега на постоје, када их има тв и радио, интернет и те како постају део нашег искуства, и те како утичу на наше поимање реалности. Неки научници теоретски сматрају да уколико би се човеков мозак екстрактовао и омогућио његов живот ван тела, рецимо у некој текућини која би симулирала живот у телу, и потом мозак стимулисао одређеним информацијама, сигналима које ниначе добијамо од чула (пошто мозак ни не види ни не чује већ само се у њему сигнали споља манифестују као звук, слика итд), онда би мозак заправо могао да живи у виртуелној реалности. Мозак би могао да мисли да трчи у природи или шета иако заправо борави ван тела у потпуно другом окружењу. Можемо се сетити овог сајнс фикшна из филма Матрикс, који нимало није безазлен. Мозак заправо нема директног контакта са спољним светом и са њим комуницира искључиво на принципу сигнала који у њега пристижу из чула, обрађују се и стварају одређену реалност. У Христу, Духом Светим ми поимамо свет даље од чула и отварају нам се видици који надилазе биолошка ограничења наше створене природе. Зато је истинско знање управо тајна нашег обожења у Христу. 

Колико је ова виртуелна стварност нашег света и века нешто што је већ и сада део свакодневног живота показују снови. У сновима често врло живописмо доживљвамо да смо на неком другом месту и некој другој стварности, "видимо" слике, "чујемо" звукове, неки чак осете и мирис неке посебне хране, а заправо лежимо у кревету и мозак функционише у одређеном модусу независном од наших чула. Колико заправо функционишемо као исте личности у сновима? Ово је јако занимљиво питање. Све то показује да је биолошки свет и наша искуства која су искључиво утемељена на чулима и биохемијским процесима у мозгу нису пуна реалност. Као хришћани ми овај свет видимо само као сенку будућег вечног Царства Божијег. Живимо у свету али са свешћу да нисмо од овог света, ходимо по земљи, а знамо да је наша отаџбина на небу. Занимљиво је колико савремена истраживања у науци показују "нестварност" света који сводимо искључиво на наша чулна искуства. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Хвала вам на линковима. Што се тиче читања псалтира имате правило на једном руском сајту (мислим да може да се лако разуме).

http://xn--80aafxiqcbbffb0agpc0d.xn--p1ai/psaltir/ustav/index.html

Иначе псалтир можемо да читамо у свакој потреби. Мени је посебно леп твз. Псалтир Светог Јеронима. Св. Јероним Стридонски био је велики познавалац Светог Писма и посебно Псалтира. Из Псалтира је извукао посебно лепе стихове као свој свакодневни духовни подседник и све молитвено уобличио. Врло га радо читам. Древни оци су често издвајали посебне псалме, као Шестопсалмије, Дванаест псалама у египатској монашкој традицији и многе псалме су знали напамет, а стихове појединих псалама су понављали у току дана као молитву, слично као што сада понаваљамо Исусову молитву. "Псалтир Св. Јеронима" имате у прилогу. Користио сам савремени превод на српски изабраних стихова које сам нашао у латинском тексту његовог пслатира.

Psaltir svetog Jeronima.docx

Хвала Вам много од срца! Свако добро Вам желим!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Поштовани оче Саво,

колико је значајно одлазити на света места, учествовати у литургији, поштовати свештенство. Понекад ми реч запне и незнам како даље да кренем. трудим се да нешто напишем али ми не иде. Онда се помолим Богу и све се врати на своје место. Често пута и претерам са причом. Да ли је то грех? Неки ми пребацују да много причам.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче благословите!

Имам неколико питања у вези причешћивања мимо моста и редовном причешћивању и сповести! Знам да је много писано на форуму о овоме сад не знам да ли сте ви одгварали, па ако можете да продискутујете и да чујем Ваш искрен одговор и мишљење.

Многи свештеници и монаси кажу да ако човек пости све постове и среду и петак да треба да пред причешће пости бар три дана мимо поста да би се причестио. Па ме занима зашто је то тако? Нпр у Епархији зворничкој - тузланској и епархији Бачкој и мислим још неким епархијијама небитно, је да ако човек пости све постове и среду и петак да може да се причести мимо поста. Па ме занима зашто се уводи још додатно три дана или више дана мимо поста? То се може рећи за оне људе који не воде духовни живот "како треба" тј посте прву или задњу седмицу поста или не посте среду и петак па чак и редовно се не исповедају, па да би се подигла свест о причешћу па им се могу наложити таква правила или да кажем неки вид епитимије.
Генерално гледано сваки дан је дан Господњи и сваки је дан по нечему значајан у историји Цркве Христове. Посебно се ставља акценат на Среду где је јуда Господа издао као и Петак због распећа Господњег и његове крсне смрти. Е сад не видим разлог зашто треба да се пости још неки дан мимо Среде и Петка да би се причестило мимо поста? 

Као дете од малена сам ишао у Цркву,тј код нас је сеоска Црква и многе ствари нисам знао. Нисам знао да постоји исповест речима, да постоји причешће мимо поста, да постоји парастос за задушнице да не причам о јутрењу, вечерњем богослужењу, као и за акатисте и каноне и остале службе. Тек кад сам отишао у Нови Сад да студирам електротехнику и кад сам да почео да посећујем јутрње и вечерње богослужење колико су ми то обавезе дозвољавале почео сам да учим више о Цркви православној уопште. Са својих ето да кажем 18 година сам се први пут исповедио речима у Новом Саду, нисам знао одакле да кренем, али ми је тада свештеник рекао долази чешће док не ухватиш ритам и Бог ће те било кроз људе или кроз духовне књиге усмерити и научити. У разговору са многим мојом браћом и сестром који су долазили из мањих варошица и села увидео сам да ни они нису знали горе поменуте ствари. Па се питам да ли смо ми верници толико смо незаинтересовани за своју веру, или смо толико заостали и глупи или и свештеници нису заинтересовани да пренесу својим парохијанима неке елементарне ствари. Док сам био млађи нпр. мимо поста кад дођем на Литургију јако Оче чудно ми је било, гледам како се свештеник причести мимо поста а ми људи јок. То ме је питање баш доста времена мучило. У чему је разлика између свештеника и нас верујућег народа? Јер Вама свештеним лицима је по канонима "обавеза" да се причестите на свакој Литургији.

Кад сам завршио факултет и се вратио код мене у село и питао свештеника да ли могу да се исповедам речима, он ми каже може нема никавих проблема само се најавиш као и за причешће и то је то. Ја знам да је разрешна молитва то пре свега свештеницима да би имали што мање обавеза јер и овако на Литургија се одужи поготову за Васркшњи пост. Човеку много значи кад пусти крик речима из своје душе тј кад изкаже проблем речима на исповести па макар свештеник не рекао ни једну поучну реч.

Имао сам један да кажем "проблем" духовне природе тј једна страст ме је мучила баш доста времена. Једном сам отишао у манастир Студеницу са миљшу да ми некако Бог размрси ту дилему до краја мог живота да ли је боље исповест речима или разрешна молитва. Ту је био отац Сава и ја одем код њега и кажем на исповести тако и тако имам такав проблем духовни и сад сам очекивао да ће ми рећи неку почну реч нисам му рекао за дилему коју сам имао, само ме питао да ли се кајем ја реко да и прочита ми молитву. У том тренутку сам осетио такву мир и тишину у души као никад у животу. Кад сам излазио из Цркве и окренем се према њему он се само насмеја. На врло прост начин ми је Бог и отац Сава показао да исповест речима много значи човеку поготову кад пусти искрен крик из своје душе.

Јако је непријатно некад човеку ако се труди колико је могуће у души његовој да у заједници са Богом поправља свој духовни живот и да живи хришћански колико може док га живот служи и да пости све постове укључујући среду и петак и онда кад дође у неки манастир и онда му кажу некад дрско не можеш да се причестиш. Да бар некад смирено објасне зашто је тако у манастирима или да саслушају људе поготову који долазе из мањих места и први пут искрено пођу на поклоничко путовање у неки манастир.

Да ли треба да се причешћујем чешће или не? Ја по мом веровању да ако човек се труди да живи хришћански пре свега мислим на духовни живот тј на елиминацију страсти уз помоћ Божију и ако пости све постове среду и петак да би требало да се причешћује чешће. По себи сам видео да некад намерно се не причестим 5-6 седмица и да једноставно више не будем ја какав би требало да будем да неко управља мноме тј сстрасти, једноставно почнем да осцилујем. Друго по мени јер има бољег лека од светог причешћа и исповести за страсти? Јер распон између великих постова зна да буде чак некад и до 5 седмица и више, а овако не знам кад ће ме смрт клепити може у било ком временском тренутку и зашто да се коцкам са својом највећом вредношћу тј  са својим вечним спасењем и душом?

Желео бих да Оче да чујем Ваш искрен одговор и како је правило код Вас у манастиру Високи Дечани и како кад дођу поклоници из разних делова света?

Опростите на превеликом тексту, али морао сам са неким да поделим искуства моја и моје браће и сестара. 

Хвала Вам много унапред! Свако добро Вам желим!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Хаџи Срђан рече

Опростите на превеликом тексту, али морао сам са неким да поделим искуства моја и моје браће и сестара. 

Хвала Вам много унапред! Свако добро Вам желим!

Zelim i ja da se nadovezem sa nekim svijim iskustvima . U nekim eparhijama  kao da se ne zne raspored bogosluzenja . Na crkvi ne postoji cak ni oglasna tabla . Da bi neko nasao broj telefona parohijskog svestenika te crkve , kao da mora da unajmi detektiva . 

I ove godine smo zakasnili na Badnje Vece . Meni je bilo veoma zao . Posebno zato sto smo imali goste . 

Za Bozic , takodje , jedne godine , liturgija na koju smo zakasnili , pocela je u 5 : 30 h . Mi smo stigli u 7 h . 

Sve je cudno . Sve se menja . Ne postoji nikakav ritam . 

Moj Ujak koji je pokusao da razgovara sa svestenikom je rekao da je on glup . 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 17.8.2016. at 10:04, Архимандрит Сава Јањић рече

Драги брате Марко,

Колико успевам да пратим ситуацију са ССЦ, мој утисак остаје да је реч о броду који тоне. Додатно су ме у то уверили коментари које сам чуо на Сабору на Криту и чињеница да је један од кључних саборских докумената дошао на танак лед првенствено због тога што је приликом припрема у Шамбезију у њега убачен део о ССЦ, који je додатно искомпликовао ситуацију, посебно зато што све помесне Православне Цркве не учествују у том покрету. ССЦ је кренуо убрзано низлазном линијом још од скупа у Харареу 1998 године. Иако се до скупа у Порто Алегреу 2006. године изашло у сусрет неким приговорима православне стране мислим да је ситуација прилично неизвесна. Фамозна Теорија грана (Branch Theory) као мрачан облак надноси се од почетка над овом организацијом у којој већина чланова (дакле првенствено протестанти) верују да јединствена Црква постоји без обзира што разне конфесије нису у заједништву и да само треба наставити са трудом да се то заједништво коначно изрази. Разлике су сада толико велике да православни првојерарси више не могу да учествују у скуповима на којима се на пример појављују жене епископи у одјејању или долазе у посете нашим Црквама у својству званичних представника. О овоме је говорио чак и Васељенски Патријарх који је морао да одбије једну такву посету Фанару. Како време пролази, протестантски свет иде све више у правцу потпуног либерализма, што доводи озбиљно у питање даље учешће Правсолавних у ССЦ јер је заједничких тема све мање.

Мени још није сасвим јасан став неких православних богослова, нпр. Флоровског који је допринос Православне Цркве у ССЦ изразио на следећи начин: "All local Churches indeed have their particular contributions. But the Eastern Church is in an unparalleled position to contribute something more and something different. The witness of the Eastern Church is precisely a witness to the common background of ecumenical Christianity because she stands not so much for the local tradition of her own but for the common heritage of the Church Universal. Her voice is not merely a voice of the Christian East, but a voice of Christian antiquity" The Eastern Orthodox Church and the Ecumenical Movement by Georges Florovsky in "Theology Today" April 1950. Веома би било занимљиво дискутовати о томе какву разлику Флоровски види између "Источне Цркве" и "Универзалне Цркве" и како можемо да схватимо да глас наше Цркве у ССЦ "није само глас хришћанског истока него и глас хришћанске старине". Од најранијих времена Православна Црква је чувала врло јаку свест о томе да је она Једна Света Саборна и Апостолска Црква, а не нека Источна црква или репозиторијум хришћанских старина и обичаја. 

Мој општи утисак јесте да последњих година долази до све већег јаза између традиционалних хришћанских цркава и заједница (Православне Цркве, Римокатолика и Дохалкидонаца) с једне стране и протестантских конфесија с друге, посебно у погледу основних хришћанских вредности, начина живота, схватања породице, морала и уопште значења хришћанске традиције у нашем времену. Ово отвара могућност развоја две врсте дијалога, једног са нама сроднијим хришћанским конфесијама и другог са онима са којима су разлике већ, бојим се, потпуно непремостиве. Нисам противник дијалога али он мора да има свој циљ, а то је да аргументовано и недвосмислено сведочимо пуноћу истине коју поседује Правсолавна Црква уз спремност да са другим хришћанима сарађујемо у свему ономе што води ка њиховом пуном јединству у Католичанској Цркви. Свака друга врста дијалога једноставно је нелогична и директно је у супротности са светоотачким предањем и православном еклисилогијом.

Познато је да Ватикан не учествује у ССЦ пре свега зато што је римокатоличка визија хришћанског јединства дубоко заснована на принципима јединства видљиве Цркве на чијем челу стоји папа, што је јасно дефинисано у њиховим саборским документима. Предлажем да прочитате енциклику Mortalium animos Папе Пија XI из 1928. која врло јасно негира основне премисе на којима је касније створен ССЦ. Хрватски превод је доступан на https://zrno.wordpress.com/teoloske-teme/crkveni-dokumenti/mortalium-animos-1928/) Овде можемо да видимо како Ватикан оштро забрањује учествовање у пан-хришћанским организацијама које траже јединство ван духовног ауторитета римског папе. Чињеница је да је у тексту  Unitatis redintegratio на Другом ватиканском сабору донекле испеглан језик ове енциклике из 1928, ипак, пошто папске енциклике по њиховом веровању не подлежу могућности доктринарне грешке, до већег заокрета једноставно не може да дође. Овде заиста не можемо, а да не покажемо искрено поштовање, ако не према било чему другом, онда према врло доследном ставу Ватикана, који негира било какву врсту екуменизма која не би у својој коначници подразумевала јединство око "видљиве главе Цркве" тј „Петровог наследника“. Штета што неким нашим богословима када говоре о овим темама недостаје доследност и континуитет са ставовима православних отаца и сабора пре 20. века.

Што се тиче приложеног либелуса тј. текста одрицања од, како у тексту стоји, „новотарија Латинске Цркве о догматима, тајнама, предањима и делима Цркве“ мислим да је сасвим јасно да се овде израз „Латинска црква“ технички термин који се користи у истом смислу као што бисмо говорили о било којој другој заједници која себе тако назива. Реч «ἐκκλησία» на јелинском означава не само Цркву која је једна и једина Апостолска Црква, Тело Христово, већ разна врста сабрања, па чак и оних која нису благословена (нпр. «εκκλησία πονηρευομένων» (црква тј. сабрање нечастивих) Псалм 25. Када се, међутим,  догматски говори о Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, ова реч се не користи за неправославне заједнице. Исти приступ имају и Римокатолици па у документима Другог Ватиканског сабора нигде не можемо видети да се "црквом" назива било која заједница која није у јединству са римским папом. Говори се једино о „одвојеним заједницама“. У претходној поруци сам послао линк са цитатима. У свакодневном језику куртоазне комуникације и једни и други по икономији  називамо хришћанске заједнице црквама, наравно, условно речено, тј. признајући (како је на Криту прихваћено) њихов историјски назив, али не и пуноћу црквености јер би се у том случају сасвим логично поставило питање зашто немамо онда и пуно општење. Овде је став Јеладске Цркве на Криту био врло изричит и првобитни нацрт у коме се помињало признање неправославних цркава и заједница је морао бити промењен. Занимљив коментар на питање коришћења назива "цркве" дао је митроп. Јеротеј Влахос на http://www.dogma.gr/dialogos/mitropolitis-nafpaktou-o-oros-ekklisia/33721/

Zbog cega nasa Crkva i dalje ima predstavnika u SCC, ako je saborskom odlukom iz 1997 potvrdjeno da je clanstvo eklisioloski neprihvatljivo? U toj organizaciji se ispoveda jereticko ucenje o teoriji grana. Da li svojim ucescem u SCC nasa Crkva automatski prihvata sve ukljucujuci i teoriju grana? Ava Justin Popovic je to nazavao jezivom izdajom 1968 godine. Statut SCC predvidja teoriju grana a svako ko je clan te organizacije mora da postuje statut.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Поштовани оче Саво,

Интересује ме како Православна Црква гледа на католичке светитеље?

Прочитах малопре на теми о светој Бернардици

да јој је тело остало нераспаднуто тако дуг временски период, мада не помињу да из њега излази свето миро нити да се дешавају чуда али опет да је остало нетрулежно, па ме интересује да ли и ми православни треба да поштујемо католичке светитеље и да ли наша Црква сматра да је св.Бернардица на овај начин од Бога прослављена или како већ гледа на чињеницу нетрулежности њеног тела?

Хвала.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 10/7/2016 at 19:38, PredragVId рече

Поштовани оче Саво,

колико је значајно одлазити на света места, учествовати у литургији, поштовати свештенство. Понекад ми реч запне и незнам како даље да кренем. трудим се да нешто напишем али ми не иде. Онда се помолим Богу и све се врати на своје место. Често пута и претерам са причом. Да ли је то грех? Неки ми пребацују да много причам.

Само учествујте редовно на светим литургијама и молите се Богу. Духовни живот је постепени повратак у очински дом. Важно је да идемо ка њему, а Бог ће видети нашу добру вољу и потрчати нам у загрљај као у причи о блудном сину. У суштини све је то јако једноставно, али ми по слабости људској, волимо да рационализујемо своје доживљаје и онда нам изгледа компликовано и тешко да објаснимо и себи и другима. Препустите бригу Богу, а ви чините што стоји до вас.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 10/8/2016 at 15:28, Хаџи Срђан рече

Оче благословите!

Имам неколико питања у вези причешћивања мимо моста и редовном причешћивању и сповести! Знам да је много писано на форуму о овоме сад не знам да ли сте ви одгварали, па ако можете да продискутујете и да чујем Ваш искрен одговор и мишљење.

Многи свештеници и монаси кажу да ако човек пости све постове и среду и петак да треба да пред причешће пости бар три дана мимо поста да би се причестио. Па ме занима зашто је то тако? Нпр у Епархији зворничкој - тузланској и епархији Бачкој и мислим још неким епархијијама небитно, је да ако човек пости све постове и среду и петак да може да се причести мимо поста. Па ме занима зашто се уводи још додатно три дана или више дана мимо поста? То се може рећи за оне људе који не воде духовни живот "како треба" тј посте прву или задњу седмицу поста или не посте среду и петак па чак и редовно се не исповедају, па да би се подигла свест о причешћу па им се могу наложити таква правила или да кажем неки вид епитимије.
Генерално гледано сваки дан је дан Господњи и сваки је дан по нечему значајан у историји Цркве Христове. Посебно се ставља акценат на Среду где је јуда Господа издао као и Петак због распећа Господњег и његове крсне смрти. Е сад не видим разлог зашто треба да се пости још неки дан мимо Среде и Петка да би се причестило мимо поста? 

Као дете од малена сам ишао у Цркву,тј код нас је сеоска Црква и многе ствари нисам знао. Нисам знао да постоји исповест речима, да постоји причешће мимо поста, да постоји парастос за задушнице да не причам о јутрењу, вечерњем богослужењу, као и за акатисте и каноне и остале службе. Тек кад сам отишао у Нови Сад да студирам електротехнику и кад сам да почео да посећујем јутрње и вечерње богослужење колико су ми то обавезе дозвољавале почео сам да учим више о Цркви православној уопште. Са својих ето да кажем 18 година сам се први пут исповедио речима у Новом Саду, нисам знао одакле да кренем, али ми је тада свештеник рекао долази чешће док не ухватиш ритам и Бог ће те било кроз људе или кроз духовне књиге усмерити и научити. У разговору са многим мојом браћом и сестром који су долазили из мањих варошица и села увидео сам да ни они нису знали горе поменуте ствари. Па се питам да ли смо ми верници толико смо незаинтересовани за своју веру, или смо толико заостали и глупи или и свештеници нису заинтересовани да пренесу својим парохијанима неке елементарне ствари. Док сам био млађи нпр. мимо поста кад дођем на Литургију јако Оче чудно ми је било, гледам како се свештеник причести мимо поста а ми људи јок. То ме је питање баш доста времена мучило. У чему је разлика између свештеника и нас верујућег народа? Јер Вама свештеним лицима је по канонима "обавеза" да се причестите на свакој Литургији.

Кад сам завршио факултет и се вратио код мене у село и питао свештеника да ли могу да се исповедам речима, он ми каже може нема никавих проблема само се најавиш као и за причешће и то је то. Ја знам да је разрешна молитва то пре свега свештеницима да би имали што мање обавеза јер и овако на Литургија се одужи поготову за Васркшњи пост. Човеку много значи кад пусти крик речима из своје душе тј кад изкаже проблем речима на исповести па макар свештеник не рекао ни једну поучну реч.

Имао сам један да кажем "проблем" духовне природе тј једна страст ме је мучила баш доста времена. Једном сам отишао у манастир Студеницу са миљшу да ми некако Бог размрси ту дилему до краја мог живота да ли је боље исповест речима или разрешна молитва. Ту је био отац Сава и ја одем код њега и кажем на исповести тако и тако имам такав проблем духовни и сад сам очекивао да ће ми рећи неку почну реч нисам му рекао за дилему коју сам имао, само ме питао да ли се кајем ја реко да и прочита ми молитву. У том тренутку сам осетио такву мир и тишину у души као никад у животу. Кад сам излазио из Цркве и окренем се према њему он се само насмеја. На врло прост начин ми је Бог и отац Сава показао да исповест речима много значи човеку поготову кад пусти искрен крик из своје душе.

Јако је непријатно некад човеку ако се труди колико је могуће у души његовој да у заједници са Богом поправља свој духовни живот и да живи хришћански колико може док га живот служи и да пости све постове укључујући среду и петак и онда кад дође у неки манастир и онда му кажу некад дрско не можеш да се причестиш. Да бар некад смирено објасне зашто је тако у манастирима или да саслушају људе поготову који долазе из мањих места и први пут искрено пођу на поклоничко путовање у неки манастир.

Да ли треба да се причешћујем чешће или не? Ја по мом веровању да ако човек се труди да живи хришћански пре свега мислим на духовни живот тј на елиминацију страсти уз помоћ Божију и ако пости све постове среду и петак да би требало да се причешћује чешће. По себи сам видео да некад намерно се не причестим 5-6 седмица и да једноставно више не будем ја какав би требало да будем да неко управља мноме тј сстрасти, једноставно почнем да осцилујем. Друго по мени јер има бољег лека од светог причешћа и исповести за страсти? Јер распон између великих постова зна да буде чак некад и до 5 седмица и више, а овако не знам кад ће ме смрт клепити може у било ком временском тренутку и зашто да се коцкам са својом највећом вредношћу тј  са својим вечним спасењем и душом?

Желео бих да Оче да чујем Ваш искрен одговор и како је правило код Вас у манастиру Високи Дечани и како кад дођу поклоници из разних делова света?

Опростите на превеликом тексту, али морао сам са неким да поделим искуства моја и моје браће и сестара. 

Хвала Вам много унапред! Свако добро Вам желим!

Већ сам и раније писао о томе та је суштина литургије да се саберемо заједно, узнесемо благодарност Богу заједно са својим епископом или свештеником, принесемо дарове и причестимо се њима. Ми долазимо на литургију не само да се молимо или да "присуствујемо" ритуалу, већ да живо и непосредно опитујемо да смо једно у Христу. На литургију долазимо заправо да једемо, ако бих могао да кажем најједноставније. У раним периодима историје Цркве било је незамисливо да неко долази на литугију и не причести се, као што је незамисливо да некога позовете на вечеру, а он не једе и само гледа како ви једете. Проблем је с временом настао што је дошло до слабљења литургијске свести. Рани хришћани су живели у дубокој свести да су тело Христово, једна заједница, породица и да нису од овога света, да су само путници у овом времену и простору. Данас имамо озбиљан проблем секуларизације. Одласци на литургију су често бег из гужве и галаме свакодневног живота у коме често заборављамо и да смо хришћани и који је смисао нашег начина живота. Међутим, треба да се враћамо литургији као темељу нашег хришћанског живота и да разумемо да наш литургијски живот не престаје завршетком службе у цркви, већ се наставља, у породици, на послу, у сваком тренутку нашег живота. Зато је важан подвиг, да нас подсећа и враћа Христу. 

Због губитка литургијске свести код доброг броја хришћана, напуштања редовних постова, молитава, учешћа у богослужењима у појединим епархијама за оне који не посте редовно и не живе активним хришћанским животом обично се уводи период посебне припреме за причешће. Иако у канонима Цркве нема упутстава за посебне постове, осим редовних постова и литургијског поста (од поноћи до причешћа), епископи и свештеници упућују вернике на посебну припрему за причешће. Најбоље би било уколико бисмо редовно држали све постове, исповедали се и учествовали у редовном литургијском животу (службе барем недељом и празником). У том случају посебна припрема није неопходна осим уколико надлежни Архијереј или парох то тражи. Различите су праксе. У нашем манастиру имамо на недељним и празничним службама вернике (поклонике) који живе ативним хришћанским животом, који редовно држе постове и труде се у борби са грехом и страстима. Они могу да се причесте без посебног додатног поста. Понекад имамо поклонике који чак и не знају шта је причешће и њих упућујемо да морају да се припреме како би учествовали у евхаристији. Евхаристија није магијска радња која сама по себи исправља. Ако човек не зна шта прима и не улаже труд у борби са грехом и страстима учешће у евхаристији нема пуни смисао. Господ нам се у евхаристијским освећеним даровима даје цео али ако не знамо шта једемо и пијемо, причешће није на спасење и вечни живот.

У данашњој пракси имамо две врсте крајности. Једна је да се пред вернике постављају посебни постови и услови за причешће без обзира да ли живе редовним хришћанским и евхаристијским животом или не. Резултат је да се на таквим литургијама ретко ко причешћује. Причешће се по незнању неких свештеника и верника тумачи као награда за врлински живот и људи "из смирења" избегавају да се причесте. Ово је јако погрешна пракса која обесмишљава литургију. С друге стране имамо другу крајност. Причешће се даје свима без обзира да ли знају шта примају или не, да ли се труде у хришћанском животу или не. И ово је погрешно јер се инсистира на форми и људи врло често не мењају свој начин живота, а примају причешће често не знајући ни шта примају. Јако је добро да свештеник у беседи говори редовно о литургији, о смислу учествовања у литургији и о томе шта примамо. Примање Светог Причешћа није награда за добра дела, али с друге стране то је и лек за све нас који се боримо против страсти и греха. Господ се у евхаристији даје грешницима, али грешницима који се КАЈУ. Ово је јако важно јер, они који не живе у покајању не знају шта примају. Зато причећу прилазимо са дубоком свешћу да се сједињујемо са Господом, да прилазимо Лекару наших душа и тела, да добијамо лек бесмртности. Пошто све што нам Бог даје, даје се у слободи, без нашег слободног настројења и отворености срца свете тајне не делују саме по себи. Зато треба да борбом са страстима и грехом отворимо своје срце и Бог ће моћи да уђе и исцели нас. Они који занемарују значај покајања и сматрају да евхаристија делује сама по себе без обзира на наш начин живота дубоко су у криву, али исто тако и они који сматрају да је подвиг суштина хришћанског живота, а да је причешће или награда или средство за бољу борбу. Веома је важно да ово правилно разумемо јер у духовном животу све је у слободној синергији (садејству) Бога и човека.  

Зато је добро да се стално духовно саветујемо са својим свештеницима и редовно исповедамо и да се поуздамо у њихов духовни савет у вези учешћа у евхаристијском животу. Различите праксе треба да поштујемо и прилагођавамо се. Сваки епископ и свештеник носе одговорност за спасење душа које су им поверене и јако је важно да се држимо њиховог расуђивања, не правећи се учитељи другима. Ако смирено следујемо савету духовних пастира, Господ нас никада неће оставити. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

45 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Већ сам и раније писао о томе та је суштина литургије да се саберемо заједно, узнесемо благодарност Богу заједно са својим епископом или свештеником, принесемо дарове и причестимо се њима. Ми долазимо на литургију не само да се молимо или да "присуствујемо" ритуалу, већ да живо и непосредно опитујемо да смо једно у Христу. На литургију долазимо заправо да једемо, ако бих могао да кажем најједноставније. У раним периодима историје Цркве било је незамисливо да неко долази на литугију и не причести се, као што је незамисливо да некога позовете на вечеру, а он не једе и само гледа како ви једете. Проблем је с временом настао што је дошло до слабљења литургијске свести. Рани хришћани су живели у дубокој свести да су тело Христово, једна заједница, породица и да нису од овога света, да су само путници у овом времену и простору. Данас имамо озбиљан проблем секуларизације. Одласци на литургију су често бег из гужве и галаме свакодневног живота у коме често заборављамо и да смо хришћани и који је смисао нашег начина живота. Међутим, треба да се враћамо литургији као темељу нашег хришћанског живота и да разумемо да наш литургијски живот не престаје завршетком службе у цркви, већ се наставља, у породици, на послу, у сваком тренутку нашег живота. Зато је важан подвиг, да нас подсећа и враћа Христу. 

Због губитка литургијске свести код доброг броја хришћана, напуштања редовних постова, молитава, учешћа у богослужењима у појединим епархијама за оне који не посте редовно и не живе активним хришћанским животом обично се уводи период посебне припреме за причешће. Иако у канонима Цркве нема упутстава за посебне постове, осим редовних постова и литургијског поста (од поноћи до причешћа), епископи и свештеници упућују вернике на посебну припрему за причешће. Најбоље би било уколико бисмо редовно држали све постове, исповедали се и учествовали у редовном литургијском животу (службе барем недељом и празником). У том случају посебна припрема није неопходна осим уколико надлежни Архијереј или парох то тражи. Различите су праксе. У нашем манастиру имамо на недељним и празничним службама вернике (поклонике) који живе ативним хришћанским животом, који редовно држе постове и труде се у борби са грехом и страстима. Они могу да се причесте без посебног додатног поста. Понекад имамо поклонике који чак и не знају шта је причешће и њих упућујемо да морају да се припреме како би учествовали у евхаристији. Евхаристија није магијска радња која сама по себи исправља. Ако човек не зна шта прима и не улаже труд у борби са грехом и страстима учешће у евхаристији нема пуни смисао. Господ нам се у евхаристијским освећеним даровима даје цео али ако не знамо шта једемо и пијемо, причешће није на спасење и вечни живот.

У данашњој пракси имамо две врсте крајности. Једна је да се пред вернике постављају посебни постови и услови за причешће без обзира да ли живе редовним хришћанским и евхаристијским животом или не. Резултат је да се на таквим литургијама ретко ко причешћује. Причешће се по незнању неких свештеника и верника тумачи као награда за врлински живот и људи "из смирења" избегавају да се причесте. Ово је јако погрешна пракса која обесмишљава литургију. С друге стране имамо другу крајност. Причешће се даје свима без обзира да ли знају шта примају или не, да ли се труде у хришћанском животу или не. И ово је погрешно јер се инсистира на форми и људи врло често не мењају свој начин живота, а примају причешће често не знајући ни шта примају. Јако је добро да свештеник у беседи говори редовно о литургији, о смислу учествовања у литургији и о томе шта примамо. Примање Светог Причешћа није награда за добра дела, али с друге стране то је и лек за све нас који се боримо против страсти и греха. Господ се у евхаристији даје грешницима, али грешницима који се КАЈУ. Ово је јако важно јер, они који не живе у покајању не знају шта примају. Зато причећу прилазимо са дубоком свешћу да се сједињујемо са Господом, да прилазимо Лекару наших душа и тела, да добијамо лек бесмртности. Пошто све што нам Бог даје, даје се у слободи, без нашег слободног настројења и отворености срца свете тајне не делују саме по себи. Зато треба да борбом са страстима и грехом отворимо своје срце и Бог ће моћи да уђе и исцели нас. Они који занемарују значај покајања и сматрају да евхаристија делује сама по себе без обзира на наш начин живота дубоко су у криву, али исто тако и они који сматрају да је подвиг суштина хришћанског живота, а да је причешће или награда или средство за бољу борбу. Веома је важно да ово правилно разумемо јер у духовном животу све је у слободној синергији (садејству) Бога и човека.  

Зато је добро да се стално духовно саветујемо са својим свештеницима и редовно исповедамо и да се поуздамо у њихов духовни савет у вези учешћа у евхаристијском животу. Различите праксе треба да поштујемо и прилагођавамо се. Сваки епископ и свештеник носе одговорност за спасење душа које су им поверене и јако је важно да се држимо њиховог расуђивања, не правећи се учитељи другима. Ако смирено следујемо савету духовних пастира, Господ нас никада неће оставити. 

Хвала Вам много на овоме! Свако добро!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

4 hours ago, grigorije22 рече

Zbog cega nasa Crkva i dalje ima predstavnika u SCC, ako je saborskom odlukom iz 1997 potvrdjeno da je clanstvo eklisioloski neprihvatljivo? U toj organizaciji se ispoveda jereticko ucenje o teoriji grana. Da li svojim ucescem u SCC nasa Crkva automatski prihvata sve ukljucujuci i teoriju grana? Ava Justin Popovic je to nazavao jezivom izdajom 1968 godine. Statut SCC predvidja teoriju grana a svako ko je clan te organizacije mora da postuje statut.

У мом претходном коментару на ову тему већ сам говорио о томе, али ево још пар речи:

Званично, колико ми је познато, теорија грана није обавезна за све чланице ССЦ. Мислим да је то чак и одлучено на једној од скупштина ССЦ, али треба проверити. Неке Православне Цркве учествују у раду Савета због тога што постоји уверење да се на тај начин сведочи православна традиција пред другима. Са том намером учешће у ССЦ су подржали и неки угледни богослови као Флорвски, Шмеман итд. Друге наше Цркве опет имају став да су компромиси постали исувише велики да би могли учествовати у тој организацији. На Сабору на Криту могао сам да чујем да више јако значајних православних јерарха сматра да је ова организација у кризи и да је превазиђена, односно да не доприноси повратку неправославних традицији Цркве. Зато су пасуси о ССЦ у документу о односу према другим хрићанима били посебно проблематични за више православних јерараха који нису потписали овај документ. Римокатолици не учествују у ССЦ јер то експлицитно забрањује њихова еклисиологија, посебно папска енцилика Mortaium animos папе Пија XI из 1928. године. Хрватски превод целе енциклике се може наћи на https://zrno.wordpress.com/teoloske-teme/crkveni-dokumenti/mortalium-animos-1928/

Навео бих један део поменуте папске енциклике због тога што врло јасно показује зашто је римокатоличка еклисиологија неускладива са учешћем у ССЦ и сличним организацијама које траже јединство и приближавање хришћана, али не под универзалном влашћу римских папа. Мислим да ово многима није познато и вреди прочитати, посебно зато што енциклика помиње и неприхватљивост учења оних који римском првосвештенику признају одређени примат части, али не и божанско право власти (што је став Православне Цркве). Ове папске одредбе никада нису поништене и даље су саставни део римокатоличког учења. Ниједан папа не може јавно да каже да је ово погрешно, а да не уђе у колизију са њиховим схватањем Цркве и власти у Цркви. Жао ми је што код нас православних постоји не мали број оних који улазе у опасну колизију са континуитетом наше традиције и чак оптужују за талибанство оне који се држе оног што је Црква вековима исповедала. Ако ништа друго, од римокатолика се можемо научити доследности. Они подржавају екуменизам али екуменизам који у коначној форми подразумева очување божанског карактера папског ауторитета као кључног фактора Цркве. За Православну Цркву ово је једнако неприхватљиво као и теорија грана коју развијају протестанти. Између римокатоличког и протестантског екуменизма ми морамо да инсистирамо на православном икуменизму (ако већ користимо ову реч новијег порекла), а која није ништа друго него бескомпромисно сведочење православне вере утврђене у вишевековном саборном и догматском искуству наше Цркве.

Погледајмо због чега РКатоличка црква не може да прихвати учешће у организацијама као што је "Светски савет цркава":

" 7. Ovdje se pak čini prikladnim izložiti i odbaciti određeno pogrješno mišljenje o kojemu ovisi cijelo ovo pitanje, kao i onaj složeni pokret kojim nekatolici pokušavaju uspostaviti jedinstvo kršćanskih Crkava. Naime, autori koji zastupaju ovo stanovište uobičavaju gotovo bezbroj puta navoditi ove Kristove riječi: “Da svi budu jedno… I bit će jedno stado i jedan pastir” (Iv 17, 21; 10, 16) – međutim sa sljedećim značenjem: da je Krist Isus izrazio tek želju i molitvu koja još nije ispunjena. Oni su naime mnijenja da jedinstvo vjere i uprave – koje je oznaka jedne istinite Kristove Crkvi – do sada gotovo nije postojalo, te da niti danas ne postoji. Oni drže da se to jedinstvo doista može željeti te da se čak jednoga dana može i ostvariti posredstvom voljâ usmjerenih k istome cilju – no da se u međuvremenu može smatrati jedino pukim idealom. Dodaju da je Crkva u sebi, odnosno po svojoj prirodi, podijeljena u odsjeke; to znači da je sastavljena od nekoliko crkava ili različitih zajednica koje još uvijek ostaju odijeljenima, te premda imaju neke zajedničke članke vjere, ipak se razlikuju u ostalima; da sve one uživaju ista prava; i da je Crkva bila jedna i jedinstvena od, uglavnom, apostolskoga doba sve do prvih sveopćih sabora. Stoga treba, kažu oni, posve ostaviti na stranu sporove i velike različitosti mišljenja, koje sve do danas razdvajaju članove kršćanske obitelji, te sastaviti od preostaloga nauka zajednički oblik vjere i predložiti ga za vjerovanje; po takvoj bi vjeroispovijesti svi mogli ne samo znati, već i osjećati da su braća. Mnoštvo crkava i zajednica, ukoliko bi se ujedinile u svojevrsni opći savez, bile bi u stanju snažno i uspješno se suprotstaviti napredovanju bezvjerstva. Obično se, časna braćo, govori ovako. Ima doduše nekih koji priznaju i tvrde da je protestantizam, kako ga nazivaju, vrlo nepromišljeno odbacio određene članke vjere i neke vanjske obrede koji su ustvari privlačni i korisni, i koje Rimska Crkva još uvijek zadržava. Međutim, uskoro nastavljaju s tvrdnjom da je i Crkva pogriješila te iskvarila izvornu vjeru dodajući i predlažući za vjerovanje određene nauke koji su ne samo strani Evanđelju, nego mu se dapače protive. Među najznačajnije od tih nauka ubrajaju onaj koji se odnosi na prvenstvo jurisdikcije, udijeljeno Petru i njegovim nasljednicima na rimskoj stolici. Između njih postoje neki, premda malobrojni, koji priznaju Rimskome Prvosvećeniku prvenstvo časti ili čak stanovitu jurisdikciju ili vlast; no ipak smatraju da to ne proistječe iz božanskoga zakona već iz sporazuma vjernikâ. Drugi opet idu čak dotle da žele da sâm Papa predsjeda nad njihovim, takoreći, šarolikim zborovima. No uprkos tome, premda se mogu pronaći mnogi nekatolici koji glasno propovijedaju bratsko zajedništvo u Kristu Isusu, ipak se ne može pronaći niti jedan jedini kome bi ikada palo na pamet podvrgnuti se i slušati Namjesnika Isusa Krista, bilo u njegovu svojstvo učitelja ili upravitelja. Tvrde međutim da bi se drage volje nagodili s Rimskom Crkvom, ali na istoj razini, to jest, kao jednaki s jednakim: no čak i kad bi mogli tako nastupiti, nema sumnje da ih nijedan savez u koji bi mogli ući ne bi primorao da se okane onih mišljenja koja su još uvijek razlogom njihove zablude i lutanja izvan jednoga Kristova stada.

8. Budući da je tome tako, jasno je da Apostolska stolica ni na koji način ne može sudjelovati u njihovim skupštinama, i da katolicima nipošto nije dopušteno bilo podržavati bilo raditi za takve pothvate; jer ako tako čine, poduprijet će lažno kršćanstvo, posve strano jednoj Kristovoj Crkvi.https://zrno.wordpress.com/teoloske-teme/crkveni-dokumenti/mortalium-animos-1928/ 

или на енглеском http://w2.vatican.va/content/pius-xi/en/encyclicals/documents/hf_p-xi_enc_19280106_mortalium-animos.html 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

4 hours ago, Живана рече

Поштовани оче Саво,

Интересује ме како Православна Црква гледа на католичке светитеље?

Прочитах малопре на теми о светој Бернардици

да јој је тело остало нераспаднуто тако дуг временски период, мада не помињу да из њега излази свето миро нити да се дешавају чуда али опет да је остало нетрулежно, па ме интересује да ли и ми православни треба да поштујемо католичке светитеље и да ли наша Црква сматра да је св.Бернардица на овај начин од Бога прослављена или како већ гледа на чињеницу нетрулежности њеног тела?

Хвала.

Римокатоличке и друге неправославне светитеље наша Црква богослужбено не прославља нити помиње. Лично верујем да и ван канонских и евхаристијских граница наше Цркве делује Дух Свети који упућује на пуноћу вере Католичанске Цркве која своју пуноћу има у православној традицији, али да треба бити јако опрезан. С једне стране не треба хулити ни на неправославне тајне ни на оне који неправославни сматрају светитељима, али с друге стране, од њих не тражимо молитвену помоћ нити обележавамо њихове празнике. То је вековна традиција наше Цркве. Сама нераспаднутост тела није по себи знак светости. Имамо случајева и код будиста и код других религија где постоје примери готово савршеног очувања човековог тела. Светитеље наше Цркве препознаје прво верни народ и потом се они и званично прослављају у Цркви. Светитељство није морална категорија у православљу, већ онтолошка. Светитељи су препознати као живи носиоци благодати Духа Светога у Цркви и зато прослављамо Господа који се чудесно у њима прославио.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

38 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

У мом претходном коментару на ову тему већ сам говорио о томе, али ево још пар речи:

Званично, колико ми је познато, теорија грана није обавезна за све чланице ССЦ. Мислим да је то чак и одлучено на једној од скупштина ССЦ, али треба проверити. Неке Православне Цркве учествују у раду Савета због тога што постоји уверење да се на тај начин сведочи православна традиција пред другима. Са том намером учешће у ССЦ су подржали и неки угледни богослови као Флорвски, Шмеман итд. Навео бих један део поменуте папске енциклике због тога што врло јасно показује зашто је римокатоличка еклисиологија неускладива са учешћем у ССЦ и сличним организацијама које траже јединство и приближавање хришћана, али не под универзалном влашћу римских папа. Мислим да ово многима није познато и вреди прочитати, посебно зато што енциклика помиње и неприхватљивост учења оних који римском првосвештенику признају одређени примат части, али не и божанско право власти (што је став Православне Цркве). Ове папске одредбе никада нису поништене и даље су саставни део римокатоличког учења. Ниједан папа не може јавно да каже да је ово погрешно, а да не уђе у колизију са њиховим схватањем Цркве и власти у Цркви. Жао ми је што код нас православних постоји не мали број оних који улазе у опасну колизију са континуитетом наше традиције и чак оптужују за талибанство оне који се држе оног што је Црква вековима исповедала. Ако ништа друго, од римокатолика се можемо научити доследности. Они подржавају екуменизам али екуменизам који у коначној форми подразумева очување божанског карактера папског ауторитета као кључног фактора Цркве. За Православну Цркву ово је једнако неприхватљиво као и теорија грана коју развијају протестанти. Између римокатоличког и протестантског екуменизма ми морамо да инсистирамо на православном икуменизму (ако већ користимо ову реч новијег порекла), а која није ништа друго него бескомпромисно сведочење православне вере утврђене у вишевековном саборном и догматском искуству наше Цркве.

Погледајмо због чега РКатоличка црква не може да прихвати учешће у организацијама као што је "Светски савет цркава":"

Драги оче,

Код нас се често апсолутизују "званични" ставови КЦ, па се тражи да се одрекну јавно у праху и пепелу својих заблуда. Но то не функционише тако. 2Ват је изменио доста ствари из 1Ват и Тридентина иако је тврдио како је у свему доследан овим саборима (блажен који верује у овако нешто :))). Често се разликују пракса и теорија. Нпр, ово је застарела Пијова енциклика против екуменизма као таквог, а види где су данас К. отишли? Пијо овде чак одбија да нас назове браћом, а данас, осим к. фундаменталиста нико то неће радити. И када је укинута Пијова одлука званично? Никад. А да ли су потоње папе које нас називају браћом, у правом смислу те речи, јер нам и сакраменте признају,јеретици? Нису.

Кроз теологију и конциле настале су промене, али нису формулисане: Пијо је лупао. Једноставно је његов антиекуменизам прегажен временом. И иде се напред. Једино што остаје као стожер, то је да је пуноћа истине у КЦ, док ми велимо да је у ПЦ. И ето забаве до зоре... ССЦ не може да буде нека над црква, како би неко хтео. И зато КЦ не учествује у томе. Али, као што и сам знаш, има посебне комисије за преговоре са одељеним црквама. Зато јој ништа не може бити наметнуто "с више". Ми смо мало тамо, мало вамо, како нам кад одговара.

Интересантно је те ствари видети и кроз проблем анатемисаног папе Хонорија монотелита. Сви озбиљни католички научници кажу да је исправно осуђен, али већина додаје да се несрећно изјаснио, па да није говорио екс катедра и сл. Чињеница је да се тај гаф десио, и да је озбиљан преседан, подривалачки елемент за тезу о незаблудивости папе. Из те идеје о незаблудивости, коју и ми делимо, упадамо у проблема оправдавања неоправдивог, лоботомије мозга и сл. Зато данас кат. елегантно прелазе преко ствари за које сматрају да су превазиђене. Тако и ми морамо стрпљиво да радимо на побијању идеје да су сви оци певали у хору...

Праштај на интервенцији...      

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

44 minutes ago, Zoran Đurović рече
1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

У мом претходном коментару на ову тему већ сам говорио о томе, али ево још пар речи:

Званично, колико ми је познато, теорија грана није обавезна за све чланице ССЦ. Мислим да је то чак и одлучено на једној од скупштина ССЦ, али треба проверити. Неке Православне Цркве учествују у раду Савета због тога што постоји уверење да се на тај начин сведочи православна традиција пред другима. Са том намером учешће у ССЦ су подржали и неки угледни богослови као Флорвски, Шмеман итд. Навео бих један део поменуте папске енциклике због тога што врло јасно показује зашто је римокатоличка еклисиологија неускладива са учешћем у ССЦ и сличним организацијама које траже јединство и приближавање хришћана, али не под универзалном влашћу римских папа. Мислим да ово многима није познато и вреди прочитати, посебно зато што енциклика помиње и неприхватљивост учења оних који римском првосвештенику признају одређени примат части, али не и божанско право власти (што је став Православне Цркве). Ове папске одредбе никада нису поништене и даље су саставни део римокатоличког учења. Ниједан папа не може јавно да каже да је ово погрешно, а да не уђе у колизију са њиховим схватањем Цркве и власти у Цркви. Жао ми је што код нас православних постоји не мали број оних који улазе у опасну колизију са континуитетом наше традиције и чак оптужују за талибанство оне који се држе оног што је Црква вековима исповедала. Ако ништа друго, од римокатолика се можемо научити доследности. Они подржавају екуменизам али екуменизам који у коначној форми подразумева очување божанског карактера папског ауторитета као кључног фактора Цркве. За Православну Цркву ово је једнако неприхватљиво као и теорија грана коју развијају протестанти. Између римокатоличког и протестантског екуменизма ми морамо да инсистирамо на православном икуменизму (ако већ користимо ову реч новијег порекла), а која није ништа друго него бескомпромисно сведочење православне вере утврђене у вишевековном саборном и догматском искуству наше Цркве.

Погледајмо због чега РКатоличка црква не може да прихвати учешће у организацијама као што је "Светски савет цркава":"

Драги оче,

Код нас се често апсолутизују "званични" ставови КЦ, па се тражи да се одрекну јавно у праху и пепелу својих заблуда. Но то не функционише тако. 2Ват је изменио доста ствари из 1Ват и Тридентина иако је тврдио како је у свему доследан овим саборима (блажен који верује у овако нешто :))). Често се разликују пракса и теорија. Нпр, ово је застарела Пијова енциклика против екуменизма као таквог, а види где су данас К. отишли? Пијо овде чак одбија да нас назове браћом, а данас, осим к. фундаменталиста нико то неће радити. И када је укинута Пијова одлука званично? Никад. А да ли су потоње папе које нас називају браћом, у правом смислу те речи, јер нам и сакраменте признају,јеретици? Нису.

Кроз теологију и конциле настале су промене, али нису формулисане: Пијо је лупао. Једноставно је његов антиекуменизам прегажен временом. И иде се напред. Једино што остаје као стожер, то је да је пуноћа истине у КЦ, док ми велимо да је у ПЦ. И ето забаве до зоре... ССЦ не може да буде нека над црква, како би неко хтео. И зато КЦ не учествује у томе. Али, као што и сам знаш, има посебне комисије за преговоре са одељеним црквама. Зато јој ништа не може бити наметнуто "с више". Ми смо мало тамо, мало вамо, како нам кад одговара.

Интересантно је те ствари видети и кроз проблем анатемисаног папе Хонорија монотелита. Сви озбиљни католички научници кажу да је исправно осуђен, али већина додаје да се несрећно изјаснио, па да није говорио екс катедра и сл. Чињеница је да се тај гаф десио, и да је озбиљан преседан, подривалачки елемент за тезу о незаблудивости папе. Из те идеје о незаблудивости, коју и ми делимо, упадамо у проблема оправдавања неоправдивог, лоботомије мозга и сл. Зато данас кат. елегантно прелазе преко ствари за које сматрају да су превазиђене. Тако и ми морамо стрпљиво да радимо на побијању идеје да су сви оци певали у хору...

Праштај на интервенцији...      

 

Хвала на интервенцији оче. Наравно, поменута енциклика је из 1928, али ни најновија документа Ватикана нису дала подршку за учешће у ССЦ. Не бих се сасвим сложио да ова енциклика нема вредности.

Поменуо си Други Ватикански Концил из 60тих година. Недавно сам о томе нешто писао јер је на Криту, између осталог помињан однос римокатолика према Православној Цркви. Из кључних докумената не може се видети признање ни светотајинске црквености, ни пуноће валидности Светих тајни. Ево коментара који сам недавно пустио на ову тему:

На овом великом и до сада последњем сабору Римокатоличке цркве који је трајао три године и на коме је више заседања уз стални рад неколико саборских комисија на припреми докумената, јасно је дефинисан однос Рима према „одељеним хришћанима“ посебно православним. Реч је о два кључна документа Концила: Lumen gentium (Светлост народа) – догматска конституција о Цркви и Unitatis redintegratio (Васпостављање јединства) – декрет о екуменизму. Однос према „католичким црквама источног обреда“ Оrientalium ecclesiarum је посвећен већ „интегрисаним“ источним црквама којих тренутно има 23 и које су sui generis у пуном општењу са римским папом , што их по учењу Рима чини саставним делом своје цркве.

За однос Рима са Православном Црквом кључна су прва два документа, јер код већине необавештених постоји уверење да је Други ватикански концил признавши валидност тајни православне Цркве и изоставивши помињање православних као расколника, заправо признао пуну црквеност Православних Цркава, те самим тим суштински променио свој однос према Православљу.

Детаљном анализом ова два документа, што засигурно није намера ове анализе (јер захтева много више и простора и времена), може се закључити да суштински, осим промене терминологије, Рим и даље сматра да су православни хришћани изван заједнице са римским епископом и самим тим "одвојени" и "са недостатком". У званичним документима Другог ватиканског концила нигде се не подразумева да "одељени хришћани" имају пуноћу дарова као Једна Света Саборна Апостолска Цркве (или барем један њен изданак), већ да благодатни дарови на својеврсан начин онима који су одвојени од јединства цркве долазе једино од "Католичке цркве" и то са циљем да усмеравају православне хришћане ка обнови „католичког јединства“. 

Погледајмо један од кључних пасуса о дефиницији Цркве из Lumen gentium: (ради разумевања користимо званични хрватски превод, уз навођење цитата из латинског текста) Цео превод конституције на хрватски језик доступан је на:http://www.katolik.hr/crkvamnu/dokumentimnu/279-dogmatska-konstitucija-o-crkvi-rlumen-gentiuml/ )

"Lumen gentium поглавље 8 - Krist, jedini Posrednik, sazdao je ovdje na zemlji svoju svetu Crkvu, zajednicu vjere, nade i ljubavi, kao vidljivi sklop; on ju bez prestanka podržava te po njoj na sve razlijeva istinu i milost. Društvo, pak, opskrbljeno hijerarhijskim organima, i otajstveno Kristovo tijelo, vidljivi zbor i duhovna zajednica, zemaljska Crkva i Crkva obdarena nebeskim dobrima, ne smiju se smatrati kao dvije stvari, nego one tvore jednu složenu stvarnost koja nastaje srašćivanjem ljudskoga i božanskoga elementa (quae humano et divino coalescit element) ….To je jedina Kristova Crkva koju u Vjerovanju priznajemo jednom, svetom, katoličkom i apostolskom (Haec est UNICA Christi Ecclesia, quam in Symbolo unam, sanctam, catholicam et apostolicam profitemur); nju je Spasitelj poslije svoga uskrsnuća predao Petru da ju pase (usp. Iv 21, 17); njemu i ostalim apostolima povjerio je njezino širenje i upravlja¬nje (usp. Mt 28, 18 ss) i zauvijek ju je postavio »kao stup i uporište istine« (usp. 1 Tim 3, 15).

Ta Crkva, u ovome svijetu ustanovljena i uređena kao društvo, postoji u Katoličkoj Crkvi kojom upravljaju Petrov nasljednik i biskupi s njime u zajedništvu, premda se i izvan njezina ustrojstva nalaze mnogi elementi posvećenja i istine koji, kao darovi svojstveni Kristovoj Crkvi, snažno potiču na katoličko jedinstvo. (Haec Ecclesia, in hoc mundo ut societas constituta et ordinata, subsistit in Ecclesia catholica, a successore Petri et Episcopis in eius communione gubernata(13), licet extra eius compaginem elementa plura sanctificationis et veritatis inveniantur, quae ut dona Ecclesiae Christi propria, ad unitatem catholicam impellunt.)"

Дакле, Црква постоји као видљива структура као једна и једина (UNA ET UNICA) Света Католичанска и Апостолска Црква и предата je од Христа Петру да је пасе. Она је по овој дефиницији устројена као "друштво" (societas) и постоји у Католичкој Цркви којом управљају Петров наследник и бискупи са њим (употребљен је глагол subsistere који по тумачима подразумева суштинско постојање само по себи, а не посредно). Како видимо касније, Ватикан не негира постојање елемената црквености у „одвојеним заједницама“, али оне суштински, без јединства са „Петровим наследником“ не баштине пуноћу црквености и не могу се по себи назвати Црквом, већ једино условно, посредно, у зависности од односа са папом). Признавање вредности које имају „одвојене цркве“ постојало је и раније, што можемо да видимо у различитим документима Ватикана од Флорентинског сабора надаље. У овој Конституцији је став разјашњен у том смислу што се признаје да изван структуре Цркве налазе елементи посвећења и истине (sanctificationis et veritatis) али који "подстичу на католичко јединство", које се опет, може успоставити једино у пуној заједници са „Петровим наследником“.

У 22. поглављу Конституције Lumen gentium посебно се говори о улози римског првосвештеника и епископском колегију и наглашава да је:

"Rimski je prvosvećenik, kao Petrov nasljednik, trajno i vidljivo počelo i temelj jedinstva kako biskupa tako i mnoštva vjernika. Pojedinačni su, pak, biskupi vidljivo počelo i temelj jedinstva u svojim partikularnim Crkvama" (Romanus Pontifex, ut successor Petri, est unitatis, tum Episcoporum tum fidelium multitudinis, perpetuum ac visibile principium et fundamentum. Episcopi autem singuli visibile principium et fundamentum sunt unitatis in suis Ecclesiis particularibus)

У складу са оваквим дефинисањем граница Цркве, објашњена је римска теологија екуменизма. Она, као што ћемо видети, не почива на тражењу истине коју сви имају или којој сви треба да се врате, већ искључиво подразумева сведочење пуноће истине коју Римска црква непрекинуто поседује ради реинтеграције одвојених заједница у јединство са римским епископом.

Погледајмо сада карактеристичне пасусе из декрета Unitatis redintegratio који је доступан и у хрватском преводуhttp://www.katolik.hr/crkvamnu/dokumentimnu/277-dekret-o-ekumenizmu-runitatis-redi-ntegratiol/
 
У првој и другој тачки овог документа можемо видети да Рим не прихвата чињеницу да је Црква подељена, већ да јединство Цркве и њен раст припадају пре свега бискупима и Петровом наследнику као глави. 

Најзанимљивија је, међутим, тачка 3. документа о односу према „одељеним“ хришћанима, те трећи пасус цитирамо у целини:

„U toj jednoj i jedincatoj Božjoj Crkvi ( In hac una et unica Dei Ecclesia) već su se od samih početaka pojavili neki rascjepi koje Apostol oštro kori kao vrijedne osude: u kasnijim su, pak, stoljećima nastale još veće nesuglasice i znatne su zajednice odijeljene od punoga zajedništva Katoličke crkve, ponekad ne bez krivnje ljudi s obiju strana. A oni koji se sada rađaju u takvim zajednicama i napajaju se vjerom u Krista, ne mogu biti optuženi za grijeh rastavljenosti i Katolička ih crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni, naime, koji vjeruju u Krista i na pravi su način kršteni, postavljeni su u neko, iako ne i savršeno, zajedništvo s Katoličkom crkvom. Dakako, zbog razilaženja koja na razne načine vladaju između njih i Katoličke crkve, kako u doktrinarnim, a katkad i u disciplinskim pitanjima, tako i pogledom na ustrojstvo Crkve, punom se crkvenom zajedništvu protive na malе a katkad i teže zapreke, koje ekumenski pokret nastoji prevladati. Uza sve to, oni se, u krstu iz vjere opravdani, pritjelovljuju Kristu pa se zato s pravom rese kršćanskim imenom, a djeca Katoličke crkve ih zasluženo priznaju braćom u Gospodinu.“

Povrh toga, mnogi i izvrsni elementi ili dobra, od kojih se – uzetih zajedno – izgrađuje i oživljuje sama Crkva, mogu postojati također izvan vidljivih ograda Katoličke crkve: pisana Božja riječ, život milosti, vjera, nada i ljubav te drugi unutrašnji darovi Duha Svetoga i vidljivi elementi; sve to, što od Krista proizlazi i k njemu vodi, s pravom pripada jedinoj Kristovoj Crkvi“. (Insuper ex elementis seu bonis, quibus simul sumptis ipsa Ecclesia aedificatur et vivificatur, quaedam immo plurima et eximia exstare possunt extra visibilia Ecclesiae catholicae saepta: verbum Dei scriptum, vita gratiae, fides, spes et caritas, aliaque interiora Spiritus Sancti dona ac visibilia elementa: haec omnia, quae a Christo proveniunt et ad Ipsum conducunt, ad unicam Christi Ecclesiam iure pertinent.)

Od nas odijeljena braća obavljaju također mnoge svete čine kršćanske religije, koji na razne načine, već prema različitom stanju svake Crkve ili zajednice, bez sumnje mogu stvarno roditi život milosti te valja reći da su prikladni za otvaranje pristupa u zajedništvo spasa“. (Non paucae etiam christianae religionis actiones sacrae apud fratres a nobis seiunctos peraguntur, quae variis modis secundum diversam condicionem uniuscuiusque Ecclesiae vel Communitatis procul dubio vitam gratiae reapse generare possunt atque aptae dicendae sunt quae ingressum in salutis communionem pandant.)

„Stoga te odijeljene Crkve ili zajednice, iako smatramo da trpe od onih nedostataka, nipošto nisu lišene značenja i važnosti u otajstvu spasenja“. (Proinde ipsae Ecclesiae et Communitates seiunctae, etsi defectus illas pati credimus, nequaquam in mysterio salutis significatione et pondere exutae sunt.) „Kristov se, naime, Duh ne ustručava poslužiti njima kao sredstvima spasenja; njihova snaga potječe od one punine milosti i istine koja je povjerena Katoličkoj crkvi“. (Iis enim Spiritus Christi uti non renuit tamquam salutis mediis, quorum virtus derivatur ab ipsa plenitudine gratiae et veritatis quae Ecclesiae catholicae concredita est). 

„Pa ipak, od nas odijeljena braća – bilo pojedinci bilo zajednice i njihove Crkve – ne uživaju ono jedinstvo što ga je Isus Krist htio darovati svima onima koje je preporodio i suoživio u jedno tijelo i u novost života, a što priznaju Sveta pisma i časna crkvena predaja. Jer samo se po Katoličkoj Kristovoj crkvi, koja je opće pomagalo spasenja, može postići sva punina spasonosnih sredstava“ (Attamen fratres a nobis seiuncti, sive singuli sive Communitates et Ecclesiae eorum, unitate illa non fruuntur, quam Iesus Christus iis omnibus dilargiri voluit quos in unum corpus et in novitatem vitae regeneravit et convivificavit, quamque Sacrae Scripturae et veneranda Ecclesiae Traditio profitentur. Per solam enim catholicam Christi Ecclesiam, quae generale auxilium salutis est, omnis salutarium mediorum plenitudo attingi potest).

„Vjerujemo, naime, da je samo apostolskome zboru na čelu s Petrom Gospodin povjerio sva dobra Novoga saveza radi uspostave jednoga Kristova tijela na zemlji; njemu se potpuno trebaju pritjeloviti svi koji već na neki način pripadaju Božjemu narodu, Premda taj narod, dok traje njegovo zemaljsko putovanje, u svojim članovima ostaje podložan grijehu, on ipak u Kristu raste i Bog ga blago vodi u skladu sa svojim skrovitim naumima, sve dok radostan ne bude prispio k cjelovitoj punini vječne slave u nebeskom Jeruzalemu.“ (Uni nempe Collegio apostolico cui Petrus praeest credimus Dominum commisisse omnia bona Foederis Novi, ad constituendum unum Christi corpus in terris, cui plene incorporentur oportet omnes, qui ad populum Dei iam aliquo modo pertinent. Qui populus, durante sua terrestri peregrinatione, quamvis in membris suis peccato obnoxius remaneat, in Christo crescit et a Deo, secundum Eius arcana consilia, suaviter ducitur, usquedum ad totam aeternae gloriae plenitudinem in caelesti Ierusalem laetus perveniat.)

Занимљиво је детаљно прочитати оба документа у целини да би се добила заокружена слика како Римокатоличка црква види себе у односу према другим хришћанима, али је и из ових одељака већ довољно јасно да екуменски дијалог Рим никако не види као тражење видљивог јединства Цркве које наводно не постоји. Оно, по римском учењу, већ постоји непрекинуто од апостолских времена и манифестује се структури на чијем је челу „Петров наследник“, а циљ екуменског покрета јесте да се  „одвојени хришћани“ прикључе том јединству како би благодат која код њих постоји „са недостатком“ постала потпуна. Римокатоличка црква, дакле, само условно признаје постојање тајни ван видљивих граница (Римокатоличке) цркве и не сматра потпуним, а њихово постојање види као својеврсно средство које треба да приведе пуноћи „католичког јединства“, које се пројављује и потврђује пре свега у јединству са римским епископом.

На основу ове мале анализе можемо закључити да је Римокатоличка Црква сачувала, ако ништа друго, онда пуну доследност свом схватању црквеног јединства од времена свог раскола са Православним Црквама до данас уз извесну промену језика којим се изражава тај став. Тврдња да је Други ватикански концил суштински донео нешто ново у односу Рима према другим хришћанима је апсолутно неутемељен. Једино се више не користи агресивно идеологија унијаћења, иако ниједном речју унијатство није нити може бити експлицитно признато као грешка јер је суштински засновано на темељима римокатоличке екслисиологије.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ево и наставка коментара, са акцентом на енциклику, сада већ за светог проглашеног папу Јована Павла II

Наравно, документи Другог ватиканског концила нису све што је речено на ту тему. Постоји читав низ докумената Ватикана који разрађују ове теме, али у потпуности доследно ставовима Концила. Један од таквих докумената је и Правилник са принципима и нормама о екуменизму из 1993. године.
http://www.vatican.va/roman_curia/pontifical_councils/chrstuni/documents/rc_pc_chrstuni_doc_25031993_principles-and-norms-on-ecumenism_en.html

Међутим, ради потпунијег разумевања папског примата посебно је значајна енциклика Ut unum sint (Да буду једно) из 1995. године, која реафирмише концилске принципе екуменизма и додатно наглашава улогу римског папе као кључног фактора општег хришћанског јединства. (Користићемо текст енциклике на енглеском језику) http://w2.vatican.va/content/john-paul-ii/en/encyclicals/documents/hf_jp-ii_enc_25051995_ut-unum-sint.html

У овој, вероватно и најважнијој енциклици из времена понтификата Јована Павла II, о екуменизму се говори са дубљом богословском анализом. Као основа за даљу разраду принципа екуменизма узимају се поменута два концилска документа Lumen gentium и Unitatis redintegratio уз декларацију о верским слободама Dignitatis humanae. Појам Цркве се сада посебно сагледава у контексту заједнице, а не само као видљиво организовано друштво (societas) што је већ било наглашено у концилским документима.

Енциклика подвлачи основне идеје римокатоличког схватања цркве и екуменизма позивајући се на Други ватикански сабор: 

„Сабор истиче да Црква Христова постоји у Католичкој Цркви којом управљају наследник Петров и бискупи који су са њим у заједници“ и истовремено признаје „да постоје многи елементи освећења и истине који се могу наћи ван видљиве структуре. Ови елементи, међутим, као дарови који су својствени Цркви Христовој поседују унутрашњи динамизам у правцу католичког јединства“ (The Council states that the Church of Christ "subsists in the Catholic Church, which is governed by the Successor of Peter and by the Bishops in communion with him", and at the same time acknowledges that "many elements of sanctification and of truth can be found outside her visible structure. These elements, however, as gifts properly belonging to the Church of Christ, possess an inner dynamism towards Catholic unity)

У енциклици се даље наводи да је Католичка црква већ две хиљаде година сачувала јединство са свим њеним даровима и поред свих криза и неверства неких од њених службеника и понавља констатацију из Unitatis redintegratio да се кривица за поделе не може тражити само на једној страни.

Међутим, посебан акценат у овој Енциклици дат је у 88 тачки у којој се говори о улози Епископа римског у јединству Цркве (The ministry of unity of the Bishop of Rome). Овде се најпре објашњава на који начин конституција Lumen gentium види римског првосвештеника, као „Петровог наследника“ и „трајним и видљивим началом и темељем јединства не само епископата, већ и верника“. Улога римског првосвештеника се једино овде не афирмише толико у контексту власти, већ, љубави, пастирске бриге и служења, у складу са римским тумачењем „петровске мисије” (Petrine ministry) римских папа. У контексту тог служења Енциклика потврђује и учење о „папској незаблудивости“ које је формулисано на Првом ватиканском концилу:

Када то околности траже, он говори у име свих пастира који су у општењу са њим. Он такође може, под врло специфичним условима који су јасно изнесени у Првом Ватиканском концилу, да прогласи ex cathedra да одређена учења припадају ризници вере. Сведочећи тако истину, он (папа) служи јединству“ (When circumstances require it, he speaks in the name of all the Pastors in communion with him. He can also—under very specific conditions clearly laid down by the First Vatican Council— declare ex cathedra that a certain doctrine belongs to the deposit of faith. By thus bearing witness to the truth, he serves unity.)

Стога, кључна констатација Енциклике Ut unum sint јесте да је заједница свих појединачних цркава са црквом Рима, неопходан предуслов за јединство (Цркве). 

Католичка Црква у свом практичном животу и у својим званичним документима сматра да је општење (заједница) појединачних цркава са црквом Рима и њихових епископа са епископом Рима, по Божијем плану, суштински предуслов за пуно о видљиво јединство. Истина, пуно јединство у коме је евхаристија највиша светотајинска пројава, треба да видљиво буде изражено у служењу у коме сви епископи признају да су уједињени у Христу и да сви верници налазе потврду за своју веру. У првом делу Дела апостолских видимо Петра као онога који говори у име апостолског збора и који служи јединству заједнице, истовремено поштујући ауторитет Јакова као главе црве Јерусалимске.Ова улога Петра мора да се настави у Цркви тако да под једном Главом која је Исус Христос, (ова улога) буде видљиво присутна у свету као (показатељ) заједнице његових следбеника. (The Catholic Church, both in her praxis and in her solemn documents, holds that the communion of the particular Churches with the Church of Rome, and of their Bishops with the Bishop of Rome, is—in God's plan—an essential requisite of full and visible communion. Indeed full communion, of which the Eucharist is the highest sacramental manifestation, needs to be visibly expressed in a ministry in which all the Bishops recognize that they are united in Christ and all the faithful find confirmation for their faith. The first part of the Acts of the Apostles presents Peter as the one who speaks in the name of the apostolic group and who serves the unity of the community—all the while respecting the authority of James, the head of the Church in Jerusalem. This function of Peter must continue in the Church so that under her sole Head, who is Jesus Christ, she may be visibly present in the world as the communion of all his disciples.)

Зар многи који су данас ангажовани у екуменизму не осећају потребу за таквим служењем? Служењу које председава у истини и љубави тако да се брод, тај предивни символ који је Светски савет цркава изабрао за свој амблем, неће насукати у бури, већ ће једног дана доћи у своју луку.“ (Do not many of those involved in ecumenism today feel a need for such a ministry? A ministry which presides in truth and love so that the ship—that beautiful symbol which the World Council of Churches has chosen as its emblem— will not be buffeted by the storms and will one day reach its haven.)

Дакле, Енциклика Ut unum sint само додатно потврђује учења Првог и Другог ватиканског концила, акцентирајући „суштинску улогу“ римског епископа у јединству Цркве, које је по римском учењу суштински важно као заповест Господња. Већ смо видели да Рим Цркву не сматра подељеном, али признаје постојање „одељених хришћана“ који због недостатка јединства са епископом Рима или због других разлога имају недостатке, али истовремено поседују и дарове који их упућују у правцу пуног јединства у заједници са римским првосвештеником.

Да ли то значи да Рим види сједињење са „одељеним хришћанима“, међу којима су и Православни, једино као повратак у „Петрово стадо“? То је једини логичан закључак који је потпуно јасно и недвосмислено изражен у свим поменутим документима. Занимљиво је, притом, да доктринарне разлике не заузимају посебно важно место јер је главни камен темељац Цркве заједница са „Петровим наследником“. 

Православна Црква се ни у једном званичном документу Другог ватиканског концила конкретно не назива „Црквом“. Говори се пре свега о „одељеним хришћанима“. Једини напредак у Енциклици Ut unum sint јесте да се ипак помињу православне цркве, али не у смислу пуноће црквености, већ само коришћењем имена којим се ове цркве саме називају. Иста пракса се примењује и у црквеној кореспонденцији и јавним обраћањима Ватикана. Тако да тврдње неких православних богослова, да је Другим ватиканским концилом Рим признао пуноћу црквености Православне Цркве, једноставно нису утемељене на чињеницама, што се види из самих концилских докумената, као и ове Енциклике из 1995. год.

За разлику од протестантских заједница које учествују у Светском савету цркава и који имају свој став о јединству Цркве Христове засноване на раније поменутој „теорији грана“ и, с друге стране, Римокатолика који су врло прецизно дефинисали свој однос према екуменизму у читавом низу саборских и других званичних докумената Ватикана, не можемо а да не приметимо да Православна Црква од почетка двадесетог века још није јединствено, јасно и недвосмислено разјаснила како види себе у односу на друге хришћане и који је смисао и циљ њеног учествовања у екуменском дијалогу. Зато није нимало чудно да ово питање остаје као озбиљан камен спотицања и у самој Православној Цркви.

----------------------------

Зато бих закључио - да дошло је до корекције језика који је инклузивнији, али суштински темељи римокатоличке еклисиологије нису ни најмање промењени у односу на раније енциклике и саборске одлуке од средњег века наовамо. Светотајинска црквеност се некатолицима признаје само условно, као одвојеној браћи, као одређени дарови који "воде католичком јединству", али мислим да ниједан римокатолички богослов не може да каже да Црква постоји у пуноћи и тамо где нема врховног ауторитета римског епископа. То је за њих једноставно суштина схватања Цркве и зато је то питање толико тешко у односима са Православном Црквом која може да прихвати првенство части као функционалну улогу председавања у љубави и производ историјског развоја Цркве, али НИКАКО као божанску институцију која је директно преко апостола Петра пренета на римске епископе. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 3. маја 2021. године, на празник Светог владике Николаја Жичког и Охридског, манастир Раковицу где се поклонио честицама светитељевих моштију.

       
      Његову Светост Патријарха дочекала је високопреподобна игуманија Евгенија са сестринством. Патријарх се помолио светињама у манастирским храмовима Светог архангела Михаила, Светог Николе Мирликијског и Успења Пресвете Богородице, а затим на гробовима својих претходника патријараха Димитрија и Павла отпевао васкршњи тропар.
      Посету манастиру Раковици Патријарх српски г. Порфирије је завршио обиласком спомен собе патријарха Павла.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...