Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

4 minutes ago, Zayron рече

Na sreću takav glas razboritih i kod katolika i kod pravoslavaca je sve više čuti i takvi su svi oni koji ne sunovraćuju namjerno tu pukotinu raskola dalje do dubine već grade mostove i zatrpavaju te jarke i provalije koje nas razdvajaju. To upravo se radi i na tim komisijama i tamo su isto takvi razboriti ljudi i sa zapada i sa Istoka inače bi da to nije tako postojala ne zajednička komisija već komisija za prijem pravoslavaca u katoličanstvio i komisija za primjer katolika u pravoslavlja da se to pita neko drugi., Dakle vječno zamrznuta 1054 u časoprostoru,  eternally frozen in the spacetime.

Они у комисијама, Ава и Зајрон на форуму :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

6 hours ago, Zayron рече

Ja se samo pridružim tom vašim želaniu u nadi da od njega postane blagoželanie a Bog nam svima da što si tražimo. I jednu anegdotu iz mog života na Moravi. Tu sam upoznao jednog Moravaka, inače pokrštenog po rodjenju kao katolika koji je  prešao na pravoslavlje i postao sveštenik. Jednom smo prilikom pričali o pravoslavlju i o katoličanstvu i razmjenili si nazore o obojem, on me pitao šta me sprečava da predjem k pravoslavlju kad o njemu znam toliko a ja mu to objasnio da po meni je svejedno kojoj Crkvi aktualno pripadaš i da se svaki treba truditi tamo gdje već jeste živjeti po Jevandjelju a da prelasci mnogo ne pomažu jer ćemo svuda biti suočeni i s tim pozitivima i negativima, kako te Crkve čija pozitiva napuštamo jer ih radi pristrasnoti ne vidimo tako i te Crkve kamo prelazimo čija negativa potom akceptujemo jer ih radi iste te pristrasnosti takodjer bagatelizujemo a glorifikujemo samo te prednosti koje hoćemo da vidimo. .......Na sreću takav glas razboritih i kod katolika i kod pravoslavaca je sve više čuti i takvi su svi oni koji ne sunovraćuju namjerno i svjesno tu pukotinu raskola dalje do dubine već grade mostove i zatrpavaju te jarke i provalije koje nas razdvajaju. To upravo se radi i na tim komisijama i tamo su isto takvi razboriti ljudi i sa zapada i sa Istoka inače bi da to nije tako postojala ne zajednička pravoslavno-katolička komisija već naša katolička komisija za prijem pravoslavaca u katoličanstvio i vaša pravoslavna komisija za prijem katolika u pravoslavlja da se to pita neko drugi i s naše i s vaše strane. Dakle vječno zamrznuta 1054 u časoprostoru,  eternally frozen in the spacetime.

Истинито веровање не чува аутоматски човека од греха. Уосталом зар у име хришћанства нису урађене многе ствари у историји које представљају тешку саблазан за друге (иквизиција, крсташки ратови и њихови подухвати, "евангелизација" Јужне Америке где су конквистадори руку уз руку ишли са проповедницима, подстицање антисемитизма, унионистички подухвати на Блиском Истоку и Источној Европи итд). Ове несрећне епизоде из историје хришћанства немају везе ни са еванђељем Христовим и велика су препрека у изградњи поверења. Морално добрих људи можемо наћи у свакој традицији и у свакој вери, а исто тако лоших људи и тамо где никада не би требало да их налазимо. Ратови у име Бога су саблазан за човечанство. 

Према учењу Православне Цркве човек не наслеђује првородни грех као кривицу, већ као раслабљену људску природу која по својој слабости тежи ка греху. Повратак Богу није пут задовољења Божијег увређеног достојанства и покора у смислу конкретне дисциплине, већ покајање као промена начина размишљања и живота (метаноја). Хришћански живот и подвиг није етичко уподобљавање Христу, већ сједињење са Христом у нетварним божанским енергијама (онтолошки процес). Опроштај Божији није јуридичког карактера, већ повратак у загрљај Божији (као у причи о блудном сину). Бог није створио пакао, нити оне који се нису стигли променити у овом животу припушта привременом мучењу док се не задовољи његова правда. Пакао не постоји као посебан простор, као ни тварни паклени огањ, већ је пакао аномално стање "постојања" у коме се благодат Бога љубави осећа као бол и вечна патња.......

Поента јесте у томе што Православна вера не гарантује спасење по аутоматизму, али пружа духовни доживљај Бога који није заснован на страху и ауторитету, на јуридичим категоријама и веровању у тварну благодат Божију и тварну вечну казну. Само неке од ових побројаних разлика дају много више прилике да изградимо духовно непосреднију заједницу са Богом него у другим хришћанским вероисповестима. Многи то не знају. Недавно сам разговарао са групом младих људи из западне Европе и већина не верује у Бога јер га види као Бога који мучи, кажњава, доживљава га као деспота који је одвојен од човека на високом трону свога "достојанства". Прочитао сам им пар пасуса из писанија Старца Силуана, и они су ме питали да ли је то хришћанско учење. Шта је требало да им кажем. Ма не, то је све исто што чујете од ваших свећеника и пастора, само бирајте шта вам се више свиђа, данас у једну, сутра у другу цркву, данас на источну литургију, а сутра на мису, да бирамо духовни доживљај као у супермаркету. Живот у Цркви није индивидуални доживљај побожности, већ живот у конкретној литургијској заједници. Без литургије и евхаристије као центра нашег постојања и евхаристијског начина живота, хришћанство је религиозна идеологија, философија или понајчешће бег од одговорности.

Нико никога не принуђава на обраћење. Барем знамо то јако добро из историје Православне Цркве. Постојале су злоупотребе људи који су били или православни или римокатолици, али никада у православном учењу које је саборски прихваћено није било ништа налик ономе што је било званично у одређеним периодима прихваћено као римокатоличко учење. То нису радили световни ауторитети сами по себи већ по директном налогу Ватикана. И наравно... прође неколико векова и неки папа каже, е то сада не важи, инквизиција је давно била и ето сада нећемо да унијатимо православне, али истовремено неће да каже да одлуке њихових сабора и његових претходника не само биле погрешне већ потпуно супротне Христовом учењу. Сада су криви Лефевровци, а остали су сада супер. Имамо Други ватикански концил, који да разјаснимо, пошто то стално помињете, није аболирао одлуке Првога, само их је језички изразио на начин који је политички коректнији. Аболиција било којег учења Римокатоличке цркве из прошлости је незамислива јер руши целу структуру црквеног и догматског конинуитета и непогрешивост и цркве и њеног првосвештеника. А православни ће сада да кажу, па тако је, супер сада је све промењено и брже боље да идемо у сједињење. Врло је било занимљиво слушати на Криту Архиепископа Саву Пољског који је сведочио искуства са римокатолицима на тим просторима. Тога нема у екуменистичким сликовницама. 

Пре месец дана сам нешто пискарао на тему развоја догађаја од 2ВК до наших времена. Ако вас интересује имате на 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

7 hours ago, Kratos рече

Pomaže Bog o.Savo.Samo jedno kratko pitanje.

Zašto je Bog svet?Da li zato što On nema nikakvog greha u sebi ili je greh nije merilo svetosti?

Бог је свет не у контексту моралних категорија које имамо ми људи, јер ми можемо бити и свети и несвети у зависности како користимо своју вољу, која у палом стању своју слободу избора манифестује као могућност и да се позитивно према Богу и ближњима или изрази негативно, тј. као зло. Светост човека је увек учешће у светости, љубави Божијој у заједници са Богом. 

У Богу нема избора између добра и зла. Воља Божија је увек БЛАГОВОЉЕЊЕ јер је Бог апсолутна љубав, створио је свет да би га увео у вечно постојање, вечно-битије.

Укратко: Бог је Свет зато што је Бог Љубав.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Истинито веровање не чува аутоматски човека од греха.

Пре месец дана сам нешто пискарао на тему развоја догађаја од 2ВК до наших времена. Ако вас интересује имате на 

 

S većinom toga što ste napisali se slažem ali za mnogo drugih stvari si mislim da su potegnute dosta za uši. Zašto bi se Katolička Crkva odrekla svoje prošlosti kad to ne čini ni Crkva Pravoslavna niti je to neophodno za vodjenje dijaloga. Ako hoćemo biti autentični onda ćemo priznati prošlost kakva je bila i ta takva kakva nam se ne svidja, u istoriji i Pravoslavne i Katoličke Crkve bilo je svijetlih momenata i tih manje svijetlih a za njih su se posljednje tri pape ispričavale tim kojih se to ticalo, za inkviziciju, za Valdenske, za Jana Husa itd. Što se tiče odnosa Poljske Autokefalne Pravoslavne Crkve i Poljske Biskupske Konferencije tj. vrha Katoličke crkve u Poljskoj ti oficijalni i neoficijalni odnosi su danas najbolji do sada što su ikad bili. Tu i tamo su i dalje odredjena trvenja ali kao posljedica medjunacionalnih rusko-poljskih sukoba i imaju više veze sa poljskim i ruskim nacionalizmom nego sa poljskim katoličanstvom i poljskim pravoslavljem. Dakle slično kao na prostorima zapadnog Balkana i exJugoslavije izmedju Srba i Hrvata:

Dialog Kościoła katolickiego w Polsce z Rosyjskim Kościołem Prawosławnym 

Ruský patriarcha Kirill chce v Polsku pomoci zahladit staré křivdy

A uravnavalo se ovo - pretjerane i neadekvatne reakcije Moskovske Patrijaršije na unutrašnje zaležitosti Crkve Katoličke:

Rusi kad im to odgovara u šahovskoj partiji sa Vatikanom tu i tamo podgovore Poljake i koga već stignu i onda se na kraju s papom dogovore.

Mislite li oče Janjiću prema naslovu da je ovo  teološki ili medjunacionalni diskurs, da ovako izgledaju normalne dogmatske rasprave?

Zamjenimo sad samo Ruse Srbima i Poljake Hrvatima pa ćemo imati već jasno o kakvom se to tamo vrsti "dyskursu teologicznego" radi.

„Nie chcemy moskiewskiej cerkwi na kościach naszych przodków!” - "Nećemo moskovsku crkvu na kostima naših predaka (na katoličkom groblju)!"

Konflikty na tle religijnym są bardzo trudnym orzechem do zgryzienia dla władz. Wygląda na to, że prawosławny batiuszka, który chce wybudować cerkiew moskiewskiego patriarchatu na terenie katolickiego cmentarza w okresie, kiedy toczy się wojna z rosyjskim okupantem na wschodzie Ukrainy, jest w przegranej pozycji i decyzja poprzednich władz o wydaniu pozwolenia na budowę zostanie odwołana. To tylko sprawa czasu. Do tego nie warto zapominać o słabnącej pozycji moskiewskiego patriarchatu wobec prawosławnej cerkwi ukraińskiego patriarchatu, do którego przechodzi coraz więcej wiernych.

System funkcjonowania cerkwi prawosławnych bardzo różni się od podobnego w kościele rzymskokatolickim. Prawosławny batiuszka, budując cerkiew, często sprawuje w niej posługę do końca życia a potem – przekazuje ją „w spadek” swojemu synowi. Ukraińcy często skarżą się na „prorosyjskie” kazania niektórych przedstawicieli prawosławnego duchowieństwa i próby nawoływania do „ruskiego mira” na Ukrainie.

Na primjer ovdje kod nas u Češkoj samo na osnovu ovih naslova u novinama biste stekli dojam da Pravoslavnu crkvu progone katolici.

A pri tom je istina sasvim nešto drugo.

Pravoslavný chrám svatých Cyrila a Metoděje (Praha)

Řádí jako černá ruka! Manželka architekta Kaplického chce vzít církvi kryptu parašutistů Gabčíka a Kubiše!

Neúcta k Anthropoidu. Kaplický Fuchsová jako hloupá husa vyhání pravoslavné z chrámu

Praha chce vzít církvi kryptu parašutistů. Stojí za tím Eliška Kaplický

Dakle privatni spor, Pravoslavnu crkvu u Češkoj ne proganja ni češka država ni Katolička Crkva već udovica po preminulom arhitekti Kaplickom koja medjutim sjedi u pražskom gradskom urbanističkom odboru, tamo je glavna i prosto si na Pravoslavnoj crkvi izljeva svoju žuč koja joj je prokipjela još od doba kad je exprezident Véclav Klaus učinio sve da spriječi njenog pokojnog supruga da pobijedi na konkursu za novu zgradu  Narodne biblioteke, onu hobotnicu:

VOT216318_Blob_vizualizace2.jpg

Pa si sad svoje komplekse i rane liz rtog doba iječi na iživljavanju nad Pravoslavnom Crkvom u Češkoj. A uz minimum intervencija i to se da naaranžovat i predstavit kao progon Pravoslavne Crkve (istjeruju ih iz katoličkog hrama) od strane Katoličke Crkve a pri tzom taj hram od 1783 godine nije u vlasništvu Katoličke Crkve, bio pretvoren u kasarnske zgrade za vrijeme Jozefinskih reformi a od Prve Republike Československe i Masarrika je u vlasništvu države i grada Praga, inače bio je "odsvijećen" još 1783 a potom 1933 ponovo posvećen po pravoslavniom obredu kad je predan u najam Pravoslavnoj Crkvi i nalazi se u dugoročnom pronajmu. A odmah nije bilo ni jasno ko iza svega toga stoji, po svim ostalim člancima i naslovima to izgledalo maltene ko da Pravoslavnu Crkvu u Češkoj progoni država kad biste se samo držali toga što tamo piše. No, nakonec istina izašla na vidjelo kao i obišno i saznalo se ko je ustvario bio taj progonitelj tj. progoniteljska koja je to radila iz nekakve osvete jer je bila kivna na cijeli svijet koji nije priznao njenog muža kao genijalnog arhitekstu a on umro odmah par godina od infarkta po konkursu, možda i zbog toga što su mu taj konkurs i nedostojna natezanja političara skratila život i uništila zdravlje a ogorčemna žena se zato svetila na prvom na kome je stigla.

Nová smlouva nastaví provoz památníku heydrichiády, má být v září

Link to comment
Подели на овим сајтовима

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Бог је свет не у контексту моралних категорија које имамо ми људи, јер ми можемо бити и свети и несвети у зависности како користимо своју вољу, која у палом стању своју слободу избора манифестује као могућност и да се позитивно према Богу и ближњима или изрази негативно, тј. као зло. Светост човека је увек учешће у светости, љубави Божијој у заједници са Богом. 

У Богу нема избора између добра и зла. Воља Божија је увек БЛАГОВОЉЕЊЕ јер је Бог апсолутна љубав, створио је свет да би га увео у вечно постојање, вечно-битије.

Укратко: Бог је Свет зато што је Бог Љубав.

Hvala na odgovoru.Slažem se da u Bogu nema izbora dobra i zla ali recimo prilikom pada naših praroditelja Bog kaže:

I reče Gospod Bog: Eto, čovek posta kao jedan od nas znajući šta je dobro šta li zlo; ali sada da ne pruži ruku svoju i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do veka živi(1.Mojsijeva 3,22)

Da li Bog oduvek zna šta je dobro šta zlo ili je to nešto što je Bogu u početku bilo nepoznato?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Zayron рече

S većinom toga što ste napisali se slažem ali za mnogo drugih stvari si mislim da su potegnute dosta za uši. Zašto bi se Katolička Crkva odrekla svoje prošlosti kad to ne čini ni Crkva Pravoslavna niti je to neophodno za vodjenje dijaloga. Ako hoćemo biti autentični onda ćemo priznati prošlost kakva je bila i ta takva kakva nam se ne svidja, u istoriji i Pravoslavne i Katoličke Crkve bilo je svijetlih momenata i tih manje svijetlih a za njih su se posljednje tri pape ispričavale tim kojih se to ticalo, za inkviziciju, za Valdenske, za Jana Husa itd. Što se tiče odnosa Poljske Autokefalne Pravoslavne Crkve i Poljske Biskupske Konferencije tj. vrha Katoličke crkve u Poljskoj ti oficijalni i neoficijalni odnosi su danas najbolji do sada što su ikad bili. Tu i tamo su i dalje odredjena trvenja ali kao posljedica medjunacionalnih rusko-poljskih sukoba i imaju više veze sa poljskim i ruskim nacionalizmom nego sa poljskim katoličanstvom i poljskim pravoslavljem. Dakle slično kao na prostorima zapadnog Balkana i exJugoslavije izmedju Srba i Hrvata:

У вези повратка Римокатолика на своја учења из времена првог миленијума, тачније до 9. века, цела поента је у томе да православље не треба да тражите на Истоку. Имате своје традиције које су мењане постепено од 9. века па надаље. Већ сам рекао да је Римска црква била драгуљ хришћанства са својим чувеним традицијама, ревношћу за очување истине у борби са јересима, невероватним мисионарским радом и бројним мученицима. Претварање Цркве у Ватиканску државу са својом војском, са својом политиком, са инквизицијом, разним измишљотинама из Средњег века, уметношћу која је изгубила везу са литургијом, а сада са својим ултра-модернизмом, само је деградирало то богатство. Повратак римокатолика на Православље не значи да треба да постанете Руси, Грци, Срби. Имате своје дивљења вредне православне традиције, свете папе, исповеднике које и ми прослављамо као своје. Православље није нешто што припада само Истоку. Православна Црква на Истоку је кроз османско ропство и страдања двадесетог века прошла искуства која су је прочистила и сачувала од разних искустава која је пролазио Запад и колико год то све било страшно, то је допуштење Божије које је Цркву сачувало од гордости и сујете овог света, али опет мора да се враћамо стално вери отачкој и живимо је у контексту данашњег времена. 

Пољаци које желе да буду православни су отприлике у сличној ситуацији као Хрвати који уђу у Православну Цркву. Сматрају их за издајнике, Русе или у нашем случају Србе, четнике или ко зна шта. Нажалост и међу православнима има доста национализма, што није добро.  Свођење хришћанске вере на националност је деградација хришћанског универзализма у Христу у коме нема ни Грка, ни Јеврејина. Уосталом зар Христа Јудеји нису распели управо зато што су га сматрали издајником свог рода и своје вере, не знајући да разапињу самог Сина Божијег.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

31 minutes ago, Kratos рече

Hvala na odgovoru.Slažem se da u Bogu nema izbora dobra i zla ali recimo prilikom pada naših praroditelja Bog kaže:

I reče Gospod Bog: Eto, čovek posta kao jedan od nas znajući šta je dobro šta li zlo; ali sada da ne pruži ruku svoju i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do veka živi(1.Mojsijeva 3,22)

Da li Bog oduvek zna šta je dobro šta zlo ili je to nešto što je Bogu u početku bilo nepoznato?

Треба пазити да се ове речи не тумаче буквално. Поука ових речи јесте да је човек покушао да сам постане Бог по себи и доживео је пад и деградацију. Читајући помније православне оце и пратећи аскетску традицију закључујемо да Бог не дели људе на добре и зле, он не осуђује као ми, већ их види као оне који су духовно здрави, оне који се труде да оздраве и оне који су болесни и живе у мраку и слепилу. Он не суди као ми из сопственог искуства пале природе, већ љубављу. Зато је оно што зовемо правдом Божијом нешто сасвим друго од праведности код људи. Он све једнако воли, али они који су себе затворили у чауру греха (само-созерцањем сопственог палог ега) не доживљавају Божију љубав, око себе виде само нелогичност, зло, неправду, горчину, не знајући да када би отворили духовне очи, видели би чудесну лепоту Божије творевине и његовог промисла да све уведе у вечну радост и битије.

Човек у својој палој природи суди из сопственог искуства. Ако види зло у другоме, види га јер га има у себи, јер у противном не би га видео код других. Тако је на пример код мале деце која не виде зло око себе јер га још нису упознали. Духовним подвигом оздрављујемо тако што видимо око себе зло али га не осуђујемо и видимо га као неуспех и трагедију, као знак личне неостварености оних који у њему живе. Љубављу треба да расуђујемо. Али то не значи живот у детињастој наивности. Покојни Патријарх Павле је говорио да треба по речима Господњим да будемо мудри као змије, а безазлени као голубови, што значи да ако смо само мудри као змије, лукави смо и постајемо зли. Ако смо само безазлени као голубови, наивни смо.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да поново пробам да уведем реда у расправу и дисциплинујем размишљање, јер видим да код ових опозитора никако не улази у главу да су Оци, као и ја признавали валидним, што ће рећи светотајинским, крштење јеретика (иако ја сматрам католике одељеном браћом, а не јеретицима, али је већ било довољно речено о томе).

Најбогољубивији о. Сава Дечански вели да католичко крштење није валидно, није стварно: „За разлику од неких других отаца који нагињу икономији, Св. Василије јеретике гледа као пагане које тек треба просветлити истином Христовом. Његово кључно полазиште јесте да онај који сам не поседује Духа Светога и који није примио крштење у Цркви, не може да га подари другима. Поента овог кратког коментара јесте да ни код древних Отаца немамо јединствен став о примени акривије или икономије. Они који су више нагињали икономији у овим питањима, свакако нису полазили од чињенице да постоји светотајинска реалност ван Цркве... Већ неколико пута написах, али као да не написах. Дубоко верујем, а колико знам то је преовлађујући став у Православљу, да јеретичко крштење нема валидности само по себи осим уколико се прихвати и благодатно прави вештачку разлику између форме крштења и освећења које оно даје. Од најранијих времена сама форма се не понавља уколико је правилно урађена, али не зато што су јеретици стварно крштени... Одлуке сабора о непонављању крштења не потврђују светотајинску реалност код јеретика већ их треба схватити контекстуално. Просто не могу да верујем да је то теби тако чудно.... Суштинско питање целе ове приче јесте, да ли се признаје светотајинска реалност ван граница Православне Цркве. Мислим да би признање те реалности довело до читавог низа питања...

Оно што сам вам већ рекао (прикључујем Васијана и Ивана, а не да персирам), да не разумете проблем крштења и даље остаје. Ви тврдоглаво одбијате да видите шта говори предање него у предању хоћете да нађете своје мишљење. Зато ти нећеш да прихватиш да су оци управо светотајинско крштење признавали, а не некакве формуле. Ти си јуначки ћутао до сада на примере Августина, Милаша и Хомати(ја)на. Да се не ради о „икономији“ показаћу ти само на једном примеру из Августина. Погледајмо In Evangelium Ioannis tractatus centum viginti quatuor, трактат 6. Узима да тумачи Hic est qui baptizat (Јн 1, 32-33). Већ у параграфу 6 Аг каже да је Христос тај који крштава, да су људи служитељи, али да је за себе задржао силу да он лично крштава (сети се да читаш на литургији да је Хр тај свештеник, ми инструменти, саслужитељи): Dictum est enim ministris ab eo qui sibi tenuit hanc potestatem. Дакле, Христос је тај који крштава, а не о Сава или о. Зоран или Артемије (Марко). Хр крштава водом и Духом Светим. Petrus baptizet, hic est qui baptizat: Paulus baptizet, hic est qui baptizat; Iudas baptizet, hic est qui baptizat. Петар, Павле и Јуда крштавају, али је Хр тај који стварно крштава (7). Другим речима, ако Хр крштава онда је то сакраментално крштење, а ако Сава или Зоран, онда сачувај Боже!

Да наставим са Аг али актуализујући га са Савом и Зораном. Нас двојица смо свеци, али Сава са неким својим фахом ја са својим. Дарови различити. Крштени неће отићи у Дечане ако га Сава крсти или постане сајбер-духовник ако га ја крстим. Благодат је иста, јер је Хр онај који крштава (8, sed par et aequale, propter: Hic est qui baptizat). Не крсти се у Саву или Зорана.

Ово морам да преведем јер је актуелно: „Погледајмо дакле, најљубљенији, оно што ови не желе да виде. Штавише, није да не виде, него не могу да прихвате то што је против њих“. Тако и Сава и ови његови истомишљеници (9). Донатисти веле Августину: „Имамо голубицу, и то је само једна голубица, не може да буде крштења ван ове једине голубице; према томе, ако је голубица код тебе, и ако си ти та голубица, када ти долазим [из јереси] дај ми оно што немам [то је оно што и ја велим Сави, да се крсти некрштени]“. И тако говори гавран, а не голубица, наставља Аг. Једна је голубица и мајка (Песма 6, 8), али „приговарач замера: Не може да буде крштења ван једине голубице, и пошто сам ја био крштен ван једине голубице, ја немам крштење, и ако немам крштење, зашто ми га не дајеш кад долазим теби?“ (ergo non habeo Baptismum: si Baptismum non habeo, quare mihi non das quando ad te venio? 11).

Сада (12) Аг пита Саву (шалим се оче, али актуализујем стару диспуту): Блудници, педофили, лопуже, криминалци могу да буду делови ове голубице? Не. А ови грешници су птице грабљивице, гаврани, не голубови. Секташи обично веле да су код њих сви голубови, али је то лаж. Ми пак знамо да су код нас добри и лоши. Неко бива крштен од сламе, неко од жита, а плод може да буде инвертиран. Гавран може да крсти као и голубица, јер онај ко крштава је Хр. Зато голубица не крштава после гаврана, а гавран хоће да крштава после голубице (Columba non baptizat post corvum: corvus quare vult baptizare post columbam?). Да сте гаврани, добри мој о. Саво, оптужује вас Августин. Грешан на моралном плану и грешан као јеретик је исто. Није део цркве. Али може да да дар јер је то од цркве, а не од њега.

„Неко може да прими крштење ван голубице, али ван голубице му крштење не доноси плодове“ (13). За Аг одвојеност од цркве је мањак љубави, али ово увек морамо да разумем у контексту свесног одбијања. Зато вели да иако је крштење валидно, право, не доноси плодове. То је сада друго питање, што је Иван лепо приметио за 7кан (они који се спасавају - Иван има мозга), али се мора прихватити да су православни прихватили крштење јеретика као валидно. Када то разумемо, онда можемо у други круг да уђемо. А глупачко позивање на икономију, које од нас прави најгоре лицемере, то ме прођите.

Сва традиција од св. папе Стефана и надаље је исправно канонизована у правилу 4 на сакрамент крштења тридентинског сабора (сесија VII, 3. март 1547): Ако неко тврди да је крштење учињено од јеретика у име Оца, Сина и Духа Светога, са намером коју и црква има, није истинско крштење, нека буде анатемисан.

Мислим, да сам рашчистио једну ствар. Један светитељ (наравно да није један и да није само један сабор који је на мојој страни) тврди да је јеретичко (католичко) крштење валидно. Јер је Хр онај који крсти, а не Сава или Зоран. А ако је Хр који крсти, онда је сакрамент у питању, а не формуле или не знам шта. А Хр крсти Духом Светим. То је друга бесмислица на коју желим да укажем Дечанцима да су у заблуди и да их одвојим од хуљења на Бога.

Сава: „Упознао сам више римокатолика обраћеника који су крштени у разним православним јурисдикцијама по благослову канонских архијереја, а ништа мање православним не сматрам оне који су примили само православно миропомазање. Неки од њих су познати јерарси и богослови наше Цркве као Митрополит Калистос Вер... Пракса миропомазања већ тобоже миропомазаних јеретика додатни је аргумент да савест и свест Цркве сведочи да ван Цркве нема благодатног дејства Светог Духа....

Сава не верује да је Хр тај који крштава и да је у крштењу присутна Тројица. То мени делује чудно. Јер ако се крштава у има Оца, Сина и Духа Светога, како то да нема Свете Тројице? Јн, коме верујем више него Сави, вели да Ис крштава Духом Светим. Како то да нема Духа Светога на крштеном? Ја знам, јер сам крстио небројене особе, да су били крштени када сам изговарао име Тројице. Читао сам молитву над уљем пре тога и помазао особу. После је крстио. Ударило ме срце и нисам извршио миропомазање. Та особа је остала некрштена? Не бих рекао. Крстио сам особу и она је после умрла, а нисам обавио миропомазање, та особа је некрштена?

Сава неће да разуме да је крштење једна тајна, миропомазање друга. Не могу да се мешају. На западу ће бити одвојене, па се миропомазање одлагало до 12-15 година, док особа крене да размишља, да разуме тајне (колико-толико), и то се називало конфирмацијом, потврдом (као и код нас, печат дара Духа Светога). Да си католик/православац. Поменуо сам да Лаодикија (4. век) узима да наложи да се те 2 тајне заједно обављају. Јер нису тако вршене, ни на истоку, а једнако су се причешћивали. Негде неће допуштати да се причесте не помазани миром. Али, то није значило да је твоје крштење било несакраментално. Тако испада по Савиној логици, ма какав софизам он сада да измисли. Дакле, крштење смо прихватали као валидно, без обзира на миропомазање. Оно има значење да се упали машина, да те Дух наложи, да радиш боље итд.

Остаје сасвим неразумљиво како крштење које обавља Христос је неважеће? Не видиш да делиш Тројицу? На Епифанији имамо Оца са гласом, Духа у облику голубице (не голуба) и Сина као човека. И ти сада долазиш да кажеш како крштење по себи није крштење у Тројицу? Да фали Дух? Како је могуће да Хр не обави освећење без Духа? Зар ти није јасно да говориш да крштавамо некрштавајући? Наши крштени су некрштени, крштени су „икономијски“ тек кад смо их миропомазали? Видиш ли у шта води то антиканонско расуђивање? Није да ви мало грешуцкате у пракси, него радите тотално наопако и против католичке науке (православне, назови како хоћеш). То су последице твоје тезе да миропомазање је крштење. Е, па није, брате и оче.

Друга последица је да несторијанци и монофизити нису јеретици (не улазим у питање да ли су важећи или не као такви осуђени, али су као такви препознати). Јер ти на основу Трул 95 (када би неко могао да спали тај канон!) мораш да признаш њихово крштење. Или нису јеретици. Примају се без миропомазања. И чиме ти сада, о. Саво, „ојачаваш“ њихово крштење? Нема чак ни полагања руку, а дајеш им причешће. Причешћујеш некрштене. Ја то никад не бих урадио. Ја увек и само причешћујем крштене људе. Никаква лудачка „икономија“ ме не би убедила у супротно.

Најискреније, чудим се да не поштујете праксу св. Саве и Марка Ефеског. А ови људи су озбиљни свеци. Ако не пошујете праксу, не поштујете ни њихову веру. И настојите, недостојно сваког интелектуалног поштења, да оправдате ваше ставове антиканонским одлукама једног саборчића где су политички мотиви били на првом месту (исти Драгаш сведочи да је била исплативија зилотска прича). То је срамота. Ја на тако бестидне ствари никад не бих пристао. Не знам шта може да вас утеши? То што је већина људи неука и нема појма? Ја грех са успехом у маси никад не бих правдао. И не чините им добро, јер их лажете.

Ко вам је рекао да је лепо лагати људе? Који сабор, који отац? Велиш, ниједан. Питам те, како је могуће да 2 васељенска сабора лажу људе (Цг2, 7; Трул 95)? Реци ми, оче и пријатељу, како примају људе без крштења? Што им снисходе? Повлађују најнижим људским страстима? Ако бисмо били гнусни, не дај Боже, како нас ви замишљате, што не снисходимо и другим јеретицима? Што не примамо оне који не верују у Тројицу?  Ту је разлика у поступку, а не у формули како би ви хтели да разумете. Икономишете и примите јехове који немају никакве везе са Тројицом. Да се не саблазне, да их не одвојите строгошћу...

Не постоји никаква дебилна икономијска интерпретација канона. Није икономија да некрштеног примаш у цркву као крштеног. То је ругање нашем обреду крштења, обесмишљава га сасвим. Икономија је кад за неки грех Василије Велике пропише казну од 10 година а ти је срежеш на 2. То је икономија, а не да примаш на причешће људе без крштења и да стављаш за владике људе без рукоположења (ни њих ниси миропомазао).

Није васељенски сабор прихватио Августиново мишљење. Тај сабор је био пре Аг. Напротив, Аг је размишљао у складу са сабором. Само човек без имало смисла и знања би могао да помисли да Аг није чуо за Цг 381. и да га није ни разумео. Аг рефлексија је савршено у складу са 7вас. Представити Аг као неког глупака који није разумео о чему се ради, мало је много...

Перверзно „икономијско“ тумачење 7вас не постоји у старој цркви. Језик је једноставан јер никоме није пало на памет да могу да се појаве первертити који ће јасну формулу да „протумаче“. Као када је јеванђелист Јн писао (1, 1 и 8, 58) да је Логос Бог, није му пало на памет да ће се јавити јехове. Верујте ми, ови первертити би били у стању да кажу: Пише Ава Зоран да је крштење јеретика валидно, стварно, светотајинско; али, он је мислио на формулу, не на садржај. Њима би извадио очи св. Ава Зоран са неба, јер му Ис не би допустио нешто више да им уради.

Како је чудно да ниједан византијски канониста не прибегава оваквом тумачењу? Не може да има јер црква није била подлачка па да вара људе. Била је јасна. Којима прихвата крштење прима их кроз миропомазање или кроз одрицање од заблуда, док нехришћане крштава. Нема лажи, нема преваре. То је у складу са св. Оцима, јер ако неко нема крштење, мора да се крсти, ако има, не може поново. Вели Аг да не можеш обрезаног поново да обрежеш. Ствари су кристално јасне.

Парадокс позиције Саве Дечанца је у томе што допушта да се причешћују некрштени. Односно што вели да без обреда крштења си крштен. Такође и у ставу да миропомажеш некрштеног. Оче Саво, како можеш да миропомажеш некрштеног? Велиш, он се крстио кроз формулу, али без благодати. Дакле, ти миропомазујеш некрштеног. Видиш ли сав бесмисао твоје идеје о „ојачавању“ крштења? Нема полутрудне жене, као што нема полукрштеног хришћанина. Ја нпр. сада велим: Крштавају се сви Кинези у име Оца, Сина и Духа Светога и то је крштење? Није. И ти онда узмеш „по икономији“ њих само да помажеш? Велиш, њих ћу да крстим. Зашто? Зато што нису крштени. Добро чиниш. Али, зашто крштаваш католике који су крштени? - Јер су јеретици. Зашто их Св. Сава и Св. Марко Ефески нису крштавали? Није да нису били јеретици.

Ти, у збрканости свог расуђивања велиш: Нису крштени јер су јеретици, зато да их крстим по први пут. Али, то је супротно 7кан и тр95 и пракси Саве и Ефеског. Ови верују у Тројицу једносушну и нераздељиву.

Кажеш, форма им је неисправна. Шта да радимо од св. Григорија Великог, папе римског који каже да је једно или троструко погружење једнако ваљано? Нису крштени једни или други? Зашто цркви није сметала ова пракса? Није сметала док се нису појавили зли људи.

Велиш, обливају. Па то имаш и на нашим иконографским представама крштења Хр. Одакле то улете у иконографију? Јер је легитимна пракса. Како на Западу, тако на Истоку.

Форма је погрешна? Крсти мене, па ћу ја и тебе, јер смо вероватно крштени кропљењем или обливањем. А како смо данас попови?

Велиш, у јеретика нема крштења па их крштавамо. Тај став је за поштовање, легитиман али осуђен од Отаца и васељенских сабора. И апокатастаза је легитимна, али је осуђена на сабору. Тако су покопана Кипријанова размишљања. Немој да си артемит.

Нашалио си се са мном: „Ако је толико јерараха, богослова, монаха и лаика данас у Православној Цркви у криву, велики је посао пред тобом да их све исправиш“. Јесте велики посао, али даће Бог. На БФ су хтели да ме мало насекирају на комаде кад сам говорио о сталном причешћивању, а то је данас скоро постало нормално. Са кровова се проповеда. Тако ће бити и са овим. Ава је помало авинаст. Мене то уопште не узбуђује. Ја радим свој посао. Као сада што пишем и „губим време и паре“, јер знам да ће ми Господ не само надокнадити за ово него додати на додато!

 Велиш: „Образованији си од мене и богослов си“.  То има само условно тежину. Јер сам ти ја рекао и јавно и приватно да си ти велики теолог. То стоји. Али када те критикујем за ставове које налазим за неосноване, онда да се нико не узбуђује. То могу да тешко приме само неутврђени у вери. Јер они не гледају расуђивање него особу. Једино до чега је мени стало је да се прославља име Господње, да православље цвета. Јер и ја, а вероватно и ти, смо грешни људи. Павле понавља да је проклет сваки који верује у човека. Зато ја велим да треба да се верује Писму и отачкој теологији.

Твој вапај на моје малтретирање: „Само, аман, немој да све са којима се не слажеш називаш Артемијевцима. Превише им дајеш на значају без икакве потребе. Етикетирање једноставно не ојачава силу твојих аргумената“.

Ти, најдражи мој оче (сматрам да си отац иако са овим неправославним ставовима, и то не говорим ради етикеције), вероватно потцењујеш артемитски вирус. Дуго сте били под њиме. Дао сам ти августиновски стрептомицин. Јасно ти је да овај светац, Августин, каже да сакрамент постоји ВАН цркве? Вероватно због артемизма ниси видео те ствари у Отаца. Зато си ми поставио питања, мада сам навео и пре тога примере, како може да сакрамент буде ван Цркве, ван Христа, став који је осуђен од православне цркве, мада је био присутан у отаца. Мишљење које ти презентираш је осуђено од саборне (католичке) цркве. То је одбачено као слепа улица. Далеко сам ја од сваког етикетирања, него сам у овом случају као доктор. Хоћу да помгнем, не да победим. Кога да победим? Брата у Христу?

Сада пак, да одговорим на 2-3 твоје недоумице. Велиш да смо ја и Августин магијаши, као формула, ћирибу-ћириба. Није то. Ми смо на супротној страни. Верујемо Матеју да се људи крсте у име Оца, Сина и Светог Духа. Нећу да наведем пример крштења у крви. Узмимо светог глумца. Магијски се крстио. Апсолутно је небитно да ли је то житије аутентично, јер оно што важи је да постоји у предању.

Црква је направила разлику међу јеретицима по степену њиховог одступања, а не некаквих формула. Зато различито примање.

Сави, да скратим, али имам већ доста материјала за следећи осврт, понављам како је Хоматин и причешће признавао католицима? Он сигурно није био тек неки „теологчић“.

Кад већ о. Сава пита: „Мислим да је иједан православни јерарх који је утемељен у својој вери у стању да тако нешто изјави. Ако о. Зоран зна неки пример, молим га да наведе конкретан цитат, уместо да идемо у бескрајну дискусију“. Ја и Августин, као и Хоматин и Милаш смо довољно јасни. Али да наведем и Калиста Вера, кога Сава помену, а знамо да је православни владика, и заједно са мном признаје сакраменте „јеретика“: „Some of [the more strict Orthodox] would say that, outside of the visible limits of the Orthodox Church, there do not exist true Sacraments and grace of the Holy Spirit. Now, I, as an Orthodox, find it impossible to believe that. I am convinced, by the presence of the Holy Spirit in other Christian communities, and I certainly believe that there is true grace of baptism, wherever baptism is performed in the name of the Holy Trinity with the use of water. Certainly, in regard to the Roman Catholics, I believe in the true reality of the Sacrament, that indeed this is a true Eucharist.” (ancientfaith.com/specials/kallistos_lectures/what_can_evangelicals_and_orthodox_learn_from_one_another)

Добри о. Саво, да овога поново кризмамо? Није му се изгледа благодат Духа Светога довољно примила. Сигурно није „утврђен у православљу“, јер је владика без живе епархије.

Дакле, Августина, Милаша, Хоматина, Злославног Аву Зорана, Калиста Вера, а и 2 васељенска сабора, на ломачу! Наравно да нас има много више за гориво, зато не разумем твој препотентни (папистички/артемитски) став да нам држиш лекције о томе шта је православље. Вас, дечанце, само позивамо да се оканете од јеретичке праксе покрштавања католика.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Да поново пробам да уведем реда у расправу и дисциплинујем размишљање, јер видим да код ових опозитора никако не улази у главу да су Оци, као и ја признавали валидним, што ће рећи светотајинским, крштење јеретика (иако ја сматрам католике одељеном браћом, а не јеретицима, али је већ било довољно речено о томе).

.......

Дакле, Августина, Милаша, Хоматина, Злославног Аву Зорана, Калиста Вера, а и 2 васељенска сабора, на ломачу! Наравно да нас има много више за гориво, зато не разумем твој препотентни (папистички/артемитски) став да нам држиш лекције о томе шта је православље. Вас, дечанце, само позивамо да се оканете од јеретичке праксе покрштавања католика.

Темпераментно, нема шта и у једном даху, али све помеша заједно, драги оче, и на крају не издржа без уобичајених ad hominem напада које нимало не доприносе кредибилности аргумената. 

Ако си и ти и они који прате ову дискусију редовно читао све што сам написао, мој став је био у томе да сам наглашавао постојање различитих начина праксе пријема неправославних у Православну Цркву. Данас такве праксе постоје у различитим канонским Цркавама. Светогорци крштавају редовно и римокатолике и све остале. Другде се даје само миропомазање. Моја поента, а мислим да се то види и из текста о. Драгаса јесте да у овом питању у Православљу не постоји јединствена пракса већ акривија и икономија. 

Моје лично мишљење јесте да се акривија и икономија око пријема инославних у Цркву не односи на светотајинску реалност тајни, већ на сам начин пријема. Видели смо да постоје различити ставови колико или да ли уопште постоји светотајинска реалност у инославним заједницама. Мислим да је кључни проблем јесте у томе што крштење вероватно под утицајем западних аутора посматраш искључиво као аутономно валидну тајну која бива по аутоматизму имена Св. Тројице независно од тога да ли се даје у јеретичкој заједници или Цркви. Овакво схватање крштења посебно је данас актуелно у тзв. Крштењском богословљу које се нпр. промовише у Светском савету цркава као минимум заједничког јединства. Ја сам више полазио од става да се и крштење и све друге тајне морају посматрати у контексту целокупног светотајинског живота и посебно Евхаристије. Ситуација у време аријанизма је била јако комплексна. Црква се суочавала са читавим градовима и областима где су се смењивали православни и аријански епископи уз мешање царских власти на једну или другу страну. Након победе Никејског Православља на Другом Васељенском Сабору имали смо масовни повратак у црквену заједницу и Црква је донела одговарајуће каноне како се не би обнављала тајна крштења над толиким бројем људи. Слично је било и у другим приликама када је Црква икономијски морала да нађе начина како да залуталу паству врати у заједницу. Зато мислим да ова правила треба гледати контекстуално, а не у смислу признавања светотајинске реалности код јеретика и спасоносног деловања Духа Светога у инославним заједницама. Наравно, можемо да се не сложимо али, чињеница да данас у Православној Цркви имамо тако различите праксе које коегзистирају без међусобног етикетирања за јерес и бласфемију показује, по мом мишљењу, да се овде акривија или икономија примењују из пасторалних, а не догматских разлога. Хајде, ево ти си у Васељенској Патријаршији. Питај их зашто се та пракса толерише на Светој Гори. Да ли је то толико безначајна тема да немамо ниједан текст или позив да се она промени. Ако је то толико неважно да немамо покушај мењања праксе крштавања јеретика на Св. Гори, зашто си ти толико запенио да је то јерес и хула. Лично не инсистирам неопходно на поновном крштењу, али и у случају да се не врши крштење већ само миропомазање дубоко верујем да то није аргумент светотајинске валидности у инославним заједницама, већ конвенцији која варира између акривије и икономије искључиво на пасторалном нивоу.

Постојање ових различитих пракси које, да ми је познато, ниједан православни богослов или Епископ, да је мени познато, није назвао јеретичким и погрешним показује да у крајњем случају можемо да се сложимо да ти и ја као и многи други имамо различито мишљење о томе. Али да је пракса коју ради цела Света Гора и која се често примењује и у СПЦ и у другим канонским Црквама јеретичка, мислим да то може само да буде твоје лично мишљење које мислим да није одговорно и озбиљно.

Хајде већ једном да се сложимо да се не слажемо и да идемо даље, јер упорно вртимо једно исто.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Постови након задњег одговора о. Саве обрисани.

Тема не служи ни за чет ни за надгорњавање, него за питања о. Сави од стране корисника форума. Што се тиче ове расправе, расправљена је колико је могла и време је да се ова тема врати на оно за шта је замишљена.

Молим све учеснике да ослободе тему, како би корисници могли дикутовати са о. Савом.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 9/24/2016 at 6:07, Maya Monetti рече

Pomaze Bog ! Interesuje me objasnjenje za ispastanje greha  predaka na potomstvu., verujem da kazna postoji i da nevini ispastaju samo ne razumem gde je tu pravda i milost Bozija? Kako je to pravo da potomstvo ni krivo ni duzno ispasta zbog pocinjenih greh svojih pedaka sa kojim gresima nema ama bas nikakve veze?

Zasto nevini ispastaju a krivci ostaju nekaznjeni? To se kosi sa svojstvom Boga kao pravednog i milostivog prema svima., znaci da nismo svi rodjeni jednak pred Bogom i da je ta Bozija ljubav nejednako podeljena i bez pravde i milosti? zbunjujuce iskustvo i velika dilema. Molim ako mogu daobiti odgovor.

Unapred hvala,

Maya

Веома је важно да на ово питање гледамо из друге перспективе. Бог је љубав и по љубави се односи према људима. Када се ми људи својим делима одвојимо од Бога губимо познање Бога и Божије љубави и доживљавамо Бога као суровог судију који кажњава, слично као што сурови господари кажњавају своје поданике који им нису послушни. Живот без Бога, у греху и злу, отвара простор за деловање демона и човек губи благодатну заједницу са Богом и онда се дешавају разни проблеми. Истовремено, носимо и људску природу која је у палом стању, подложна страдању, болестима и смрти. 

Зато треба да разумемо да нити деца бивају кажњавани због грехова својих родитеља, нити родитељи због грехова своје деце. Пророк Језекиљ каже у Јез 18.20: "Која душа згреши она ће умрети, син неће носити безакоње очево нити ће отац носити безакоње синовљево; на праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безбожност његова." Такође се каже у 5Мојсијевој 24.16 "Нека не гину очеви за синове ни синови за очеве; сваки за свој грех нека гине." Али, неко ће рећи зар у књизи Исхода тј. 2Мој 20.5 Господ не каже говорећи о клањању идолима 20.5: "Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим грехе отачке на синовима до трећег и до четвртог кољена, оних који мрзе на мене." Ово треба разумети на други начин јер је идолатрија посебан грех који родитељи преносе на децу и уче их поклоњењу идолима. Наравно, ово се не односи на оне који напусте идолатрију (погрешна веровања) својих родитеља и предака. 

Када човек живи у злим делима он загорчава живот својој породици и својој деци. Велика могућност постоји да ће деца кренути погрешним путем својих родитеља и онда у том контексту можемо говорити о кажњавању греха родитељског на деци. У противном, ако се деца обрате и не следују злим делима својих родитеља или предака Бог их не кажњава, односно не живе у последицама греха својих родитеља јер су се обратили.

Зато још једном погледајмо контекст речи пророка Језекиља 18.18-20 "А отац његов, што је чинио насиље, отимао од брата свог и чинио шта није добро у народу свом, гле, он ће погинути за своје безакоње. Али говорите: Зашто да не носи син безакоње очево? Јер син чини суд и правду, све уредбе моје држи и извршује; доиста ће живети. Која душа згреши она ће умрети, син неће носити безакоње очево нити ће отац носити безакоње синовљево; на праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безбожност његова."

У Јовановом Еванђељу 9.2 када је Господ пролазио видећи слепца од рођења ".. запиташе Га ученици Његови говорећи: Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови? Исус одговори: не сагреши ни он ни родитељи, него да се покажу дела Божија на њему." Код Луке 13.1-2 имамо следећи пример: "У то време, пак, дођоше неки и казаше за Галилејце којих крв помеша Пилат са жртвама њиховим. И одговарајући Исус рече им: Мислите ли да су ти Галилејци били најгрешнији од свих Галилејаца, јер тако пострадаше? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути." Из ових речи Господ поучава да они који се не кају, не мењају свој живот, изгинуће у својим гресима. Наравно, имамо случајева и да невини људи пострадају тамо где зли кушају последице својих злих дела, али то страдање није на вечну смрт као код злих људи, и праведни ће бити оправдани.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво молим Вас да напишете нешто о спасавању ван Православне Цркве. Дакле, да ли они који немају удијела у евхаристијској заједници ПЦ могу да се спасу и задобију Царство Небеско ако умру као незнабожци? Првенствено ме интересује Ваше мишљење везано за незнабошце, дакле, нехришћане, а затим и за остале хришћанске заједнице који су нпр. јеретици а који испуњавају морални закон и у принципу су добри људи?

Извињавам се ако сам поновио питање.

Послато са SM-A800F уз помоћ Тапатока

Link to comment
Подели на овим сајтовима

32 minutes ago, nk404 рече

 

Оче Саво молим Вас да напишете нешто о спасавању ван Православне Цркве. Дакле, да ли они који немају удијела у евхаристијској заједници ПЦ могу да се спасу и задобију Царство Небеско ако умру као незнабожци? Првенствено ме интересује Ваше мишљење везано за незнабошце, дакле, нехришћане, а затим и за остале хришћанске заједнице који су нпр. јеретици а који испуњавају морални закон и у принципу су добри људи?

Извињавам се ако сам поновио питање.

Од најранијих времена Црква верује да ван Цркве нема спасења. Зато је Православна Црква вековима водила жестоку борбу за очување чистоте своје вере, исповедници су и мученици често и живот полагали да би сачували верност Христу и његовој истини. Богу је, међутим, све могуће и можемо лично да се надамо да ће и они који нису из разних разлога упознали Христа бити спашени, али морамо да знамо да то неће бити по њиховим погрешним учењима или због тога што нема разлике између Цркве и јереси, већ по неизрецивој милости Божијој која све што је створено жели да преведе у вечно постојање.

Божији судови су изнад нашег разума и за нас није добро да судимо ко ће се спасти, а ко неће, јер узимамо на себе оно што није наше. Оно, међутим, што смо дужни јесте да чувамо своју веру као најисправнији и најсигурнији пут спасења. Данас живимо у времену релативизовања истине и опште охладнелости срца. Многи су изгубили страх Божији и о највећим тајнама говоре срцем који није обрезан Духом Светим. Тајна Христова је тајна Цркве и васцела твар је позвана да се оцркви и да све кроз Цркву тј. Христа уђе у вечну заједницу са Богом Оцем. Дух Свети целу творевину усмерава и упућује ка том циљу. Бог је због тога и створио свет да би све сјединио у Христу и увео у вечно-битије. 

Велика опасност погрених учења и веровања јесте у томе што она фалсификују истину Христову и чине да они који им следују лаж прихватају за истину, а истину исмевају или одбацују те постају страни Духу Светоме и плен демонима. Ово је велика опасност и зато су они који свесно одбацују или мењају истину коју смо наследили од апостола и Светих Отаца много ризикују. Јеретике треба са љубављу саветовати и упућивати да њихово учење није потпуно и да имају недостатке које мора да исправе и врате се у заједницу Католичанске Цркве Православне.

Све у овоме свету у вечно постојање ће ући једино кроз Христа и начин нашег живота, наша веровања у великој мери одређују како ћемо тај сусрет са Христсом доживети и да ли ћемо у њему препознати нашег Спаситеља и Бога или не. У овоме свету смо сарадници Божији у спасењу свега, а понајвише треба да се трудимо у свом животу не улазећи у судове Божије и будући удео других људи, да не бисмо погрешили и сами изгубили заједницу са Богом.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oko granica Crkve o.Savo postavio bi vam pitanje. Da li je normalno da ja razmišljam da je Tajna Večera uvedena kako bi se spasili i oni koji su samo čuli za nju a ne neposredno jeli?

Juda izdajnik je jeo pa se ne spase a pokajani razbojnik nije jeo pa se spase.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...