Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

10 hours ago, Zoran Đurović рече

 Амин! - Да додам да ни св. оци нису певали у хору!:))

За остало могу само да поновим да савршено добро познајем разлике. Што се тиче братске љубави између нас и католика Хрвата, она је надалеко позната. Јасеновац и Олуја се не могу поредити ни са чим у нас. Рекавши то, морам да скренем пажњу ни да ми нисмо цвеће, тако да црногорско приморје, које је некад било католичко данас има 5 мачака католичке вере :D. Цар Душан кад преговара са папом пише му да ће вратити добар део цркава и имања које смо отели и обећава да нећемо више насилно покрштавати католике. 

Нама је битно да знамо ове историјске ствари, да не будемо само голубови, али да са тиме не бркамо и православно предање које не негира сакраменте католицима. То је нека моја идеја водиља...    

Говорећи о деловању Ватикана мислио сам превасходно на деловање њихове јерархије и чињеницу да је некадашња древна Западна Црква себе свела на религиозну организацију која је изгубила светотајински карактер Цркве, опет уз сво поштовање појединаца који се и у таквим околностима труде да верују у Христа и које Бог није оставио и усмерава их ка истини Цркве. То нема везе са политиком, већ са унутрашњим устројством и веровањима која су вековима развијана противно предању Цркве и наметана на силу другима. Мислим да то не можете да игноришете.

Што се тиче њихових тајни (сакрамената) нити их ми православни примамо, нити своје дајемо њима. У случају да се обраћају у Православље примамо их са љубављу обавезно барем са миропомазањем тј. даром Духа Светога јер логично ону хризму коју су код својих примили не сматрамо благодатним даром. Ако имате пример канонских епископа Православне Цркве који чине другачије можете да их наведете. 

На Криту је доста било говора о овоме и многи јерарси сами кажу да у међуцркеним односима постоји одређена етикеција у којој се римокатолички јерарси називају бискупима, папа његовом светошћу и сл. Али то нема везе са светотајинским признањем њихових црквених чинова и благодатног дејства. У том контексту се и Св. Марко Евгеник обраћао папи, а не зато што је признавао као носиоца Духа Светога и истинског првосвештеника. То је јако важна разлика. Што један уважени епископ рече на Криту, и када би Далај Лама дошао у посету из куртоазије би га назвали ”Ваша светости” јер се он тако ословљава, али то не значи да смо поверовали у будизам. Зато када говоримо о црквама ван Православља, говоримо искључиво о историјским називима институција које се тако зову или које су некада као канонске цркве биле у заједници Католичанске Цркве.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

1 hour ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

O.Savo blagoslovi.

Kakve veze ovo ima sa teološkim pitanjem naše Crkve, da li je sveta tajna krštenja validna kod rimokatolika ili ne?

Где је Црква, ту је пуноћа дарова Светога Духа, ту су све свете тајне, ту је цео Христос. Тамо где није ту нема светих тајни (већ њихово обличје), ту нема Цркве у светотајинском смислу, већ само историјски назив цркве (како је недавно речено на Криту). Зато се крштење римокатолика мора благодатно допунити миропомазањем, ако не целим понављањем тајне јер крштење означава да онај који га прима постаје део Тела Христовог. Како инославни могу бити део Тела Христовог ако немају заједнице у Евхаристији са Црквом. Крштење није аутономни магијски чин иницијације, већ је нераскидиво повезано са свим осталим тајнама Цркве и свој пуни смисао има само у истинској вери. У противном уводимо концепт тајни које делују саме по себи, било формом или формулом која се користи, што озбиљно релативизује све оно у што верујемо. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 minute ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Где је Црква, ту је пуноћа дарова Светога Духа, ту су све свете тајне, ту је цео Христос. Тамо где није ту нема светих тајни (већ њихово обличје), ту нема Цркве у светотајинском смислу, већ само историјски назив цркве (како је недавно речено на Криту). Зато се крштење римокатолика мора благодатно допунити миропомазањем, ако не целим понављањем тајне јер крштење означава да онај који га прима постаје део Тела Христовог. Како инославни могу бити део Тела Христовог ако немају заједнице у Евхаристији са Црквом. Крштење није аутономни магијски чин иницијације, већ је нераскидиво повезано са свим осталим тајнама Цркве и свој пуни смисао има само у истинској вери. У противном уводимо концепт тајни које делују саме по себи, било формом или формулом која се користи, што озбиљно релативизује све оно у што верујемо. 

O.Savo ako vas dobro razumem a unapred praštajte ako vas ne razumem( ne želim sumnju da sam zlonameran), vi kažete u prethodnom vašem postu na koga sam reagovao, da rimokatolička crkva sa svojim razlikama u odnosu na pravoslavnu zaslužuje status falsifikatora istinske vere, samim tim i crkve. Dakle po vama rimokatolička crkva je crkva samo u spoljašnem obliku tj.formi i svojim nekim (ne svim i ne sasvim) pogrešnim učenjima, jeste ustvari falsifikator istinske vere.

Budući da rimokatolička crkva sebe smatra naslednicom apostola, vi nam govorite da su oni ustvari falsifikatori hrišćanske vere, te da veru nemaju, jer imaju samo formu, koja je bez blagodati isto što i naklapanje baba vange.

Razumevajući vas tako, onda dolazim do zaključka da je baba vanga falsifikator a njeni sledbenici unesrećeni ljudi bez prave vere i blagodati, koji po velikoj milosti Boga živoga spasiti se jedino mogu po savesti i nikako po veri.

Budući da su razlike više nego očigledne i svima jasne, više je nego jasno da svaki rimokatolički vernik namerno čini čin falsifikovanja vere u Isusa Hrista i namerno ostaje bez blagodati svetoga duha, te se čini zaista logički nanovo krštenje, jer ni samo miropomazanje nije dovoljno da bi se ispravio falsifikat vere koji je po vama više nego očigledan?

Tu bi onda o.Savo ja bio još radikalniji i krštenja izvršavao kao da je prvi put, jer odricanjem od jeresi i namernog falsifikata vere rimokatolik očigledno priznaje da nikada niej ni bio kršten Ocem, Sinom i Duhom Svetim.

12 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

бројни су покушаји наметања уније, потплаћивања, лажи и разних нечасних ствари које сведоче о једној оргазнизацији која носи спољашње обличије цркве, али која уз сво поштовање многих дивних људи који су рођени у тој традицији и искрено верују у Христа, почива не фалсификовању хришћанства, на бројним неистинама и заблудама, које су понајвише допринеле данашњој деградацији хришћанства у свету.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

22 minutes ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

O.Savo ako vas dobro razumem a unapred praštajte ako vas ne razumem( ne želim sumnju da sam zlonameran), vi kažete u prethodnom vašem postu na koga sam reagovao, da rimokatolička crkva sa svojim razlikama u odnosu na pravoslavnu zaslužuje status falsifikatora istinske vere, samim tim i crkve. Dakle po vama rimokatolička crkva je crkva samo u spoljašnem obliku tj.formi i svojim nekim (ne svim i ne sasvim) pogrešnim učenjima, jeste ustvari falsifikator istinske vere.

Budući da rimokatolička crkva sebe smatra naslednicom apostola, vi nam govorite da su oni ustvari falsifikatori hrišćanske vere, te da veru nemaju, jer imaju samo formu, koja je bez blagodati isto što i naklapanje baba vange.

Razumevajući vas tako, onda dolazim do zaključka da je baba vanga falsifikator a njeni sledbenici unesrećeni ljudi bez prave vere i blagodati, koji po velikoj milosti Boga živoga spasiti se jedino mogu po savesti i nikako po veri.

Budući da su razlike više nego očigledne i svima jasne, više je nego jasno da svaki rimokatolički vernik namerno čini čin falsifikovanja vere u Isusa Hrista i namerno ostaje bez blagodati svetoga duha, te se čini zaista logički nanovo krštenje, jer ni samo miropomazanje nije dovoljno da bi se ispravio falsifikat vere koji je po vama više nego očigledan?

Tu bi onda o.Savo ja bio još radikalniji i krštenja izvršavao kao da je prvi put, jer odricanjem od jeresi i namernog falsifikata vere rimokatolik očigledno priznaje da nikada niej ni bio kršten Ocem, Sinom i Duhom Svetim.

 

Da, to bi i mene zanimalo k čemu su onda ovi dijalozi i zaključci nekog tako kompetentnog i autentičnog  s nekim tako nekompetentnim i neautentičnim, mislim onda da ste zaboravili odmah na početku reći: Mi nemamo s vama šta pregovarati jer mi  smo jedini autentična Crkva a vi ste neautentična "organizacija" i rado bi "crkva". To ste onda mogli tako pregovarat s bilo kim: S Jehovinim svjedocima i s Mormonnima ili s IKEOM ili Coca-Colom. Zašto zbunjujete ljude i iznosite neautentične zvijesti i vijesti? Mislim tim na sve koji ih iznose. Ili je ustvari istina negdje sasvim drugdje? Ništa takvog nikad niste ni rekli a ni tvrdili a u pregovore ste ušli pod uslovima koji važe za obe strane jednako. Nikakva asimetrija u pregovorima ne postoji niti bi oni bili mogući pod takvim uslovima. Neetički, nemoralno jer u tim takvim pregovorima učestvovat i istovremeno o prirodii tih pregovora i uslovima pod kojim se oni vrše i obavljaju neistinito informovat javnost. Tako se hriišćani ponašati ne bi smjeli.

Fourteenth plenary session of the Joint Commission for Theological Dialogue between the Catholic Church and the Orthodox Church, 15.09.2016

FAITH, SACRAMENTS AND THE UNITY OF THE CHURCH

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

3 hours ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

O.Savo ako vas dobro razumem a unapred praštajte ako vas ne razumem( ne želim sumnju da sam zlonameran), vi kažete u prethodnom vašem postu na koga sam reagovao, da rimokatolička crkva sa svojim razlikama u odnosu na pravoslavnu zaslužuje status falsifikatora istinske vere, samim tim i crkve. Dakle po vama rimokatolička crkva je crkva samo u spoljašnem obliku tj.formi i svojim nekim (ne svim i ne sasvim) pogrešnim učenjima, jeste ustvari falsifikator istinske vere.

Budući da rimokatolička crkva sebe smatra naslednicom apostola, vi nam govorite da su oni ustvari falsifikatori hrišćanske vere, te da veru nemaju, jer imaju samo formu, koja je bez blagodati isto što i naklapanje baba vange.

Razumevajući vas tako, onda dolazim do zaključka da je baba vanga falsifikator a njeni sledbenici unesrećeni ljudi bez prave vere i blagodati, koji po velikoj milosti Boga živoga spasiti se jedino mogu po savesti i nikako po veri.

Budući da su razlike više nego očigledne i svima jasne, više je nego jasno da svaki rimokatolički vernik namerno čini čin falsifikovanja vere u Isusa Hrista i namerno ostaje bez blagodati svetoga duha, te se čini zaista logički nanovo krštenje, jer ni samo miropomazanje nije dovoljno da bi se ispravio falsifikat vere koji je po vama više nego očigledan?

Tu bi onda o.Savo ja bio još radikalniji i krštenja izvršavao kao da je prvi put, jer odricanjem od jeresi i namernog falsifikata vere rimokatolik očigledno priznaje da nikada niej ni bio kršten Ocem, Sinom i Duhom Svetim.

Свака јерес је фалсификовање истине и имамо бројна отачка сведочанства о томе. Поједина римокатоличка учења (погрешна еклисилогија и филиокве, да не идем у друге) су јереси и представљају погрешну интерпретацију Христових учења. Наследицима апостола су се сматрале многе хришћанске заједнице које су одступиле од православне вере, али апостолски карактер вере почива у континуитету предања. У случају римокатоличанства имамо читав низ предања која не само да немају везе са апостолском традицијом, већ су потпуно супротна учењима Цркве и то је разлог зашто Православне Цркве већ вековима немају општења са римокатоличком црквом и осталим заједницама које су отпале од ње. Инославни су сачували многе традиције Цркве и то је добро, али њихова вера није потпуна и има озбиљне недостатке.

За разлику од неких који верују да у инославним заједницама нема никаквог деловања Духа Светога, ја верујем као и многи православни учитељи данас да Бог Својим Духом делује међу појединим хришћанима и у тим од Цркве одвојеним заједницама приводећи их пуноћи вере Католичанске Цркве Православне. У одвојеним заједницама постоје само форме светих тајни, али без благодатног дејства. Целокупно православно предање од великог западног раскола до данас сведочи о томе. Када говоримо икономијски, учествујемо у дијалогу пре свега у намери да оне који су одступили од православне вере подстакнемо да се врате традицији коју су некада и сами имали, а не да са њима нађемо неко минимално прихватљиво решење. Али у суштини у погледу интеркомунија и уопште учешћа и признавања инославних тајни постоји црвена линија.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Dakle, nismo trebali mons. Lefebvrea exkomunikovat, dobro bi nam još poslužio da smo ga delegovali njega i njegove sljedbenike u te pravoslavno-katoličke komisije. Mislim da bi tek onda mogli vodit kompetentnim načinom autentične katoličko-pravoslavne dijaloge a pregovarači bi dobili sugovornike na odgovarajućem nivou, tačno tom koji zaslužuju. Samo u tom slučaju najvjerovatnije da nikakvih takvih komisija ne bi ni bilo ili bi teško koja preživjela 24 sata.

:)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

3 hours ago, Zayron рече

Da, to bi i mene zanimalo k čemu su onda ovi dijalozi i zaključci nekog tako kompetentnog i autentičnog  s nekim tako nekompetentnim i neautentičnim, mislim onda da ste zaboravili odmah na početku reći: Mi nemamo s vama šta pregovarati jer mi  smo jedini autentična Crkva a vi ste neautentična "organizacija" i rado bi "crkva". To ste onda mogli tako pregovarat s bilo kim: S Jehovinim svjedocima i s Mormonnima ili s IKEOM ili Coca-Colom. Zašto zbunjujete ljude i iznosite neautentične zvijesti i vijesti? Mislim tim na sve koji ih iznose. Ili je ustvari istina negdje sasvim drugdje? Ništa takvog nikad niste ni rekli a ni tvrdili a u pregovore ste ušli pod uslovima koji važe za obe strane jednako. Nikakva asimetrija u pregovorima ne postoji niti bi oni bili mogući pod takvim uslovima. Neetički, nemoralno jer u tim takvim pregovorima učestvovat i istovremeno o prirodii tih pregovora i uslovima pod kojim se oni vrše i obavljaju neistinito informovat javnost. Tako se hriišćani ponašati ne bi smjeli.

Fourteenth plenary session of the Joint Commission for Theological Dialogue between the Catholic Church and the Orthodox Church, 15.09.2016

FAITH, SACRAMENTS AND THE UNITY OF THE CHURCH

 

Добро је што сте поменули ову седницу заједничке комисије за богословски дијалог. Кога интересује интегралан текст на енглеском је доступан на:

http://panorthodoxcemes.blogspot.rs/2016/09/synodality-and-primacy-during-first.html?m=1, а ко боље разуме грчки може да га прочита на:

http://panorthodoxcemes.blogspot.rs/2016/09/blog-post_24.html?m=1

Рад комисије је јако важан и после првог читања могу да кажем да се у тексту не види ниједан траг учења у току првог миленијума хришћанства да је Петровски примат као божанска установа постојала у Цркви. А то је, као што знамо камен темељац римокатоличке новотарске еклисиологије. На томе је заснована цела Конституција Pastor aeternus на Првом Ватиканском Концилу http://www.katolik.hr/crkvamnu/dokumentimnu/236-i-vatikanski-sabor-pastor-aeternus/ (иначе, крајње контроверзан и проблематичан документ који чак ни Други Ватикански концил није суштинскије испеглао). Ко заборавља шта папизам значи за Ватикан добро је да овај текст чита с времена на време.

Дакле што се тиче омиљене Ватиканске теме о папи као "изравном наследнику Апостола Петра" и "носиоцу универзалне власти у Цркви" Комисија је нашла да у првих хиљаду година тек од 4. века надаље постоји схватање примата Римског престола у вези са Петровом улогом међу Апостолима. То је иначе време преноса престонице царства у Нови Рим и опадања Западног царства где Римска катедра јачањем идеје примата покушава да очува свој утицај. У тој 16. тачки овога документа мешовите комисије даље се каже, "Примат римског Епископа међу епископима је постепено интерпретиран као његов прерогатив јер је био наследник Петра, првог међу Апостолима. Ово разумевање није прихваћено на Истоку, које је имало другачије тумачење Светог Писма и Отаца о овом питању. Наш дијалог се може вратити овој теми у будућности"

"16. In the West, the primacy of the see of Rome was understood, particularly from the fourth century onwards, with reference to Peter’s role among the Apostles. The primacy of the bishop of Rome among the bishops was gradually interpreted as a prerogative that was his because he was successor of Peter, the first of the apostles.12 This understanding was not adopted in the East, which had a different interpretation of the Scriptures and the Fathers on this point. Our dialogue may return to this matter in the future."

Дакле, могао бих да кажем да је дијалог кренуо у добром правцу. Такође посебан нагласак на елементима евхаристијске еклисиологије, уз помињање универзалног (васељенског) примата као искључиво историјске категорије која се развијала на различите начине у времену, даје наду да на римокатоличкој страни постоји спремност за корекцију њихових учења. Другим речима, у тексту ништа суштински не видим проблематично за православну екслисиологију. Наравно, када се буде разговарало о другом миленијуму биће много више проблема. Како ствари стоје и како ја сазнајем из мојих извора, римокатоличка страна иде на то да папски примат који је догматски октроисан на Првом концилу у 19. веку није обавезан за Исток и да га Исток може тумачити као примат части јер је ЈЕДИНО такав постојао у првом миленијуму, како се види у тексту. Није било примата власти Рима, нити универзалне власти папа. Све је то касније уведено и без сваке мере увећано након Великог раскола. 

Иначе разговор ове две Комисије не почива на чињеници да "две Цркве" признају једна другу као равноправне цркве у светотајинском погледу. Већ смо видели на Критском сабору да Православна Црква није усвојила такав став већ је само признала историјску реалност инославних цркава, што опет, наравно, није препрека за дијалог и добру вољу. Да ли је то пут ка сједињењу. Мислим да смо јако далеко од тога. Јединство Цркве је питање дубоке свести о органској заједници и јединству у Христу, а не нешто што се може прогласити или наметнути декретом. Слични покушаји у Лиону и Фиренци били су тешки фијаско. 

Зато треба наставити дијалог и као што су чланови комисије учинили у овом документу разјаснити верницима како је Црква деловала од раних времена, а не да верују да су епископи из целе васељене од апостолских времена ишли папи као универзалном судији. То су тешке бесмислице и као што рекох, фалсификовање и истине и историје. Дакле треба прочитати овај документ.

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ide to u onom pravcu koji sam već najavio ja. U pravcu "asimetričnog jedinstva". Tamo je samo taxativno nabrojano šta se faktografski desilo, kako su se odredjene stvari tumačile i utvrdjeno je da je pristup k tome bio drugačiji na Zapadu i na Istoku od početka. Na zapadu će i dalje važiti ono što je važilo do sad i na Istoku takodjer ono što je važilo na Istoku a neće važiti obostrano ono što nikad nije važilo obostrano. Ali kao početak nekih razumnih rješenja je to više nego dobro i obećavajuće. Mons. Lefebvre bi ovako nešto potopio a zadovoljan bi bio tek s verzijom gdje bi bile i tijara i ključevi "all included" plus neko to pokajanje šizmatika.

:)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

5 minutes ago, Zayron рече

Ide to u onom pravcu koji sam već najavio ja. u pravcu aismetričnog jedinstva. Tamo je samo taxativno nabrojano šta se faktografski desilo, kako su se odredjene stvari tumačile i utvrdjeno je da je pristup k tome bio drugačiji na Zapadu i na Istoku od početka. Na zapadu će i dalje važiti ono što je važilo do sad i na Istoku takodjer ono što je važilo na Istoku a neće važiti obostrano ono što nikad nije važilo obostrano. Ali kao početak nekih razumnih rješenja je to više nego dobro i obećavajuće. Mons. Lefebvre bi ovako nešto potopio a zadovoljan bi bio tek s verzijom gdje bi bile i tijara i ključevi "all included" plus neko pokajanje šizmatika.

:)

Није то ништа ново. Пре пар година сам приликом посете Риму о томе необавезно разговарао са једним римокатоличким богословом о томе и није ми непозната та идеја асиметричног јединства (чувена теорија два плућна крила). Мислим да та идеја почива на некој мирној коезгистенцији, да се политички изразим, а не на органском јединству. Мислим да код православних ова "црквена пулмологија" неће лако проћи. Није то питање само неких ултра-ревнитеља, већ сам и на Криту јасно могао да видим да за ту причу постоји озбиљан отпор међу добрим делом православних јерарха који Римокатоличанство не виде као светотајинску Цркву. Много је и богослова, професора на богословским школама, а да не помињем саме вернике без чије рецепције било какве одлуке "одозго" једноставно представљају пуцањ у празно. Потребно је много више од дефиниција и декларација.

Успут речено, да би ова прича о асиметричном јединству уопште била стављена на дневни ред кључни проблем су тзв. оријенталне католичке цркве тј. унијати. Зато имамо толико много захтева из Москве да се у контексту разговора на тему мешовите комисије постави ово питање. Да ли би они у том аранжману морали да пређу на латински обред или да се врате у православно крило. Проблем је што је њима као догматска обавеза наметнуто веровање у папу као универзалног и непогрешивог пастира Цркве. Идеја кооптирања некада православних хришћана под власт папа показала се сада као један од кључних проблема који је нарочито акутан у Украјини. За Московску Патријаршију ово је један од проблема број један за било какав даљи разговор и приближавање, а и ми на нашим просторима знамо који су све несрећни и брутални методи коришћени како би се православни "превели у Петрово стадо". 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ta pitanja su otvorena na 2VK a s načinom kako su ona riješena se nisu složili tradicionalisti, mons. Lefebvre i slični koji pravoslavnima i protestantima odriču bilo kakvu crkvenost jer tvrde da ona kod  jeretika i šizmatika jednostavno - ne postoji. Drugi Vatikanski koncil je bio iskorak u shvatanju Crkve kao "jednoglasja tj. unisonosti vjerovanja i tradicija" i bila je predstavljena vizija Crkve kao "jedinstva u mnogostrukosti i različitosti". Lefebvristički pokret se u tako nešto nikako ne uklapa niti oni žele da budu dijelom ikakve drugačije Crkve osim te takve "unisone". Radi toga su se distancirali i odvojili, otišli u raskol zajedno sa sedevakantistima i sad čekaju na povratak novog tradicionalistički založenog Pape kao na Mesiju. A ta "plućna krila" blagopočivšeg pape Vojtile su samo dijelom te iste vizije. Da li će i kako biti akceptirana takva vizija Crkve "mnogo glasova - jedna vjera" kod vas medju pravoslavnim na Istoku je još rano govoriti ali dosadašnji zaključci pravoslavno-katoličkih komisija potvrdjuju da je cesta k tome već otvorena i vrlo obećavajuća. I na vašoj strani je to takodjer pod cijenu odvajanja "unisonih" ali ne u nikakvoim dramatičnom mnoštvu, radi se o malim grupicama koje sve zajedno ne čine ni pastvu neke velikomjestske parohije. No, isto tako je jasno da "jedinstvo u unisonosti" ne daje rezultat već 1000 godina ni na Istoku ni na Zapadu i da s njom nikakvog jedinstva nikoga s nikim ne bude NIKADA. "Jedinstvo u različitosti" bar tome ne brani i to ne sprečava direktno.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

59 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

.Потребно је много више од дефиниција и декларација.

Naravno da je potrebno, takvih biskupa kod kojih nije prolazila "pulmologiija" bilo je i kod nas dosta a nisu to morali odmah biti lefebvristi i sedevakantisti, prosto imali svoju glavu i htjeli to po svom. Nisu imali smisla za sinodalnost a biskupska kolegijalita i timski rad im nisu ništa mnogo značili. No i to se da riješit.  Bilo je potrebno malo pričekati, kojih 10-30 godina da dosegnu vijek odlaska u mirovinu 75 godina a potom na njihova mjesta postaviti isključivo takve kod kojih ta "pulmologija" prolazi. No, zato je potrebno vremena, ništa nejde preko noći, to mi radimo još od 1965, vi ako to stignete do 2030 bude to još super brzo.

http://www.vecernji.hr/svijet/papa-franjo-biskupi-u-mirovinu-sa-75-godina-bez-iznimaka-971779

:)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

3 hours ago, Zayron рече

Naravno da je potrebno, takvih biskupa kod kojih nije prolazila "pulmologiija" bilo je i kod nas dosta a nisu to morali odmah biti lefebvristi i sedevakantisti, prosto imali svoju glavu i htjeli to po svom. Nisu imali smisla za sinodalnost a biskupska kolegijalita i timski rad im nisu ništa mnogo značili. No i to se da riješit.  Bilo je potrebno malo pričekati, kojih 10-30 godina da dosegnu vijek odlaska u mirovinu 75 godina a potom na njihova mjesta postaviti isključivo takve kod kojih ta "pulmologija" prolazi. No, zato je potrebno vremena, ništa nejde preko noći, to mi radimo još od 1965, vi ako to stignete do 2030 bude to još super brzo.

http://www.vecernji.hr/svijet/papa-franjo-biskupi-u-mirovinu-sa-75-godina-bez-iznimaka-971779

:)

Без увреде драги брате, али у Православној Цркви све је то много другачије. Споља можете да говорите о разним практичним проблемима организације, "петрификацији" православних Цркава које су се конзервирале у историји и у својим етничким традицијама, међутим унутрашњи духовни живот православља за римокатолике је био и остао енигма јер се не може дефинисати рационално и ствар је унутрашњег духовног искуства. Православни светитељи су онтолошки нешто потпуно другачије од инославних. Несместиви су у њихове категорије праведности и врлине и неуклопиви у пијетистичке критеријуме побожности. Римокатолици могу да служе литургије по православном обреду, да читају православне књиге, користе православне методе молитве, да зидове прекрију православним иконама, али опет ће то бити нешто друго. Та другојачност православља у римокатолицима је увек побуђивала комбинацију поштовања и интелектуалног презира истовремено. То можда понајбоље знају они који су из римокатоличанства нашли пут ка православљу и који су морали да прођу озбиљан дубоки преображај, да се ослободе од страха од логички неизвесног. Управо сам вечерас причао у манастиру са једним човеком, старијим православним Немцем обраћеником и слушао његову причу у контексту свега овога што се пише по овом форуму. Његово лично сведочење је за мене било јако упечатљиво и подстакло ме је да напишем ове речи.

Како сам разумео од више мојих пријатеља римокатолика са којима сам разговарао, они на православним службама могу да доживе  лепоту старог обреда, али опет само као својеврсан одлазак у неки музеј, неки узбудљиви и интелектуално стимулативни духовни експеримент из кога се опет враћају у свој сигурни простор заснован на ригидним дефиницијама које им дају сигурност и извесност. Римокатоличка вера је структура која даје унутрашњу увереност у начин спасења који је јасно и непогрешиво дефинисан и без кога би се осећали несигурно и изгубљено. Она је у сталном кретању између страха од казне Божије и често готово богохулног хумора и цинизма лишеног и најмањег страха Божијег. Испод свега тога стоји сумња коју многи римокатолици чак сматрају и посебним изразом истинске вере. 

Ми православни када се нађемо на римокатоличким службама увек смо конфузни и помало нервозни и све нам то изгледа јако страно и туђе, хладно и без спонтане радости. Православна вера за разлику од римокатоличке нема рационалне логике јер почиње управо тамо где престајемо да логички размишљамо о Богу и смештамо њега и духовне реалности у рационалне категорије.  За православне Црква није друштвена организација коју воде људи, нити је црквени живот начин организовања тог друштва. Истина, Црква постоји у историји, овом времену и простору, али суштина Цркве за православне јесте пројава Царства небеског у светотајинској реалности Литургије, доживљај најдубље заједнице са Богом, загрљај Духа Светога у коме нестаје сваки страх и свака сумња и остају само сузе радоснице сусрета са Оцем. Наши пастири и епископи заправо не воде Цркву као код римокатолика папа и бискупи, већ су више служитељи и чувари тајне Христове. Зато је у православној традицији тако тешко све дефинисати и кроз целу историју Цркве видимо како кроз овај свет и век само пловимо ка Царству небеском које опитно проживљавамо, а не градимо овоземаљску структуру цркве која треба да опредмети Царство небеско на земљи. Догматска учења су за нас само оријентири на пучини, знакови на путу, и нешто сасвим другачије него учења код римокатолика која претендују да рационално изразе сваку тајну, да расцепе цвет на делиће да би анализирали његов хемијски састав уместо да га само помиришу.  Зато је Православље за Запад нешто суштински нелогично, неорганизовано и у дубини страно њиховом схватању шта је Црква и шта треба да буде, али и болан сведок оно што је Запад некада и сам био.

То су потпуно два света, два различита схватања Христа и два различита доживљаја Духа Светога. Плашим се да стотине година дијалога и тражења заједничких формула не могу да превазиђу баријеру јер је она суштинске природе. Неко ће рећи да су то већ два потпуно кристалисана етоса која су тешко рационално помирљива због различитих историјских и културних традиција на Истоку и Западу. Чињеница је да када се вратимо у прошлост Западне цркве да налазимо управо традицију која и данас постоји у Православљу. У Риму, где сам био више пута, највише волим да обилазим старе цркве, Сан Клементе, капелицу папе Зена у Саната Праседе, Санта Сабину у прелепом зеленом спокоју Авентина. Са зидова тих древних цркава просто одише дух древне и мученичке, велике и смирене Римске цркве, који је толико видљиво одсутан у агресивно мегаломанској архитектури ренесансне Ватиканске базилике, величанственим али и толико путено-недуховним сликаријама великог Микеланђела у Сикстинској капели, или бројним барокним грађевинама које убијају немирном драматиком пијетизма, патње, бола. Древни и доскора напуштени храм Santa Maria Antiqua испод Палатина сам имао прилику да посетим (са посебном везом преко мојих пријатеља у италијанској војсци) и пре него што је црква отворена за јавност. Осећао сам као да сам ушао у један други свет, свет у коме нема ни Истока ни Запада. Дубоко сам био дирнут величином и духовном снагом древне Римске цркве која је с правом сијала као најлепши драгуљ Хришћанства вековима. Као што је овај бисер-црква био покривен земљом на коме је направљена нека безначајна барокна црква, тако је у Риму закопана дубоко древна традиција која је дивљењем испуњавала целу васељену.

Читајући на пример Vita Patrum Св. Григорија Турског из петог века улазимо у онај исти свет који смо упознали читајући о Св. Серафиму Саровском, Светогорским или древним египатским оцима. Древна западна духовност је трезвена, непосредна, без оне патетике и извештачености коју налазимо од Средњег века наовамо у западној литератури и уметности. Раскол који дели хришћански Исток од Запада није ипак последица богословско-терминолошких неспоразума, већ резултат једног новог паганског и човеко-центричног духа који је превладао на франачком Западу и који се постепено спустио на Италију и јужну Галију. Тај нови дух оставља само тужан одсјај онога што су древни западни оци, подвижници, обични верници некада веровали на древном хришћанском Западу. Православни Исток је то све више и више осећао док се коначно све дубљи раздор није пројавио на тако бруталан начин почетком 13. века скрнављењем Новог Рима на Босфору и плашим се ставио тачку на један од најплодоноснијих периода живота Цркве. 

Остаје да се надамо и Богу молимо да се нађемо, али не у неким договореним текстовима или формулацијама богослова који се баве математиком речи академским умовањем, већ у оном духу који смо делили хиљаду година и прославимо заједно Бога који је велики у светима својима.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

26 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Без увреде драги брате, али у Православној Цркви све је то много другачије. 

 

Драги оче Саво, "драги" не кажем из куртоазије или што то тако треба, него заиста што осећам, али наша тела су тврда, од меса и онда се не може видети оно што и у срцима осећамо. Ја бих желео да наставимо ову дискусију, јер у теби видим некога ко се заиста пашти око тога. Ти си верник. Као и ја. Не бих желео да одустанеш у неком моменту, јер је у једној од твојих реченица то се дало наслутити. Не, да останемо да разговарамо као браћа, а сигурно ће многима бити од користи.

Овде бих имао само неке начелне опсервације, а после ћу писати и конкретно, јер сам увек темељан у стварима које радим и зато често могу да изгледам као садиста. Али молим као и св. Августин једног донатисту који је прекрштавао католике (писмо 23), да ме послушаш.

Признајем да сам мислио да се шалиш или играш неку игру када си приликом напада на тебе да си "преверио" одговарао да си остао на позицијама које си изнео у младалачкој књизи против екуменизма. Сада видим да се ни најмање ниси шалио. Зато сам ти и рекао да се твоја позиција теолошки не разликује ни за зарез од Артемијеве. Наравно уз све ограде које се данас могу поставити. Али, суштина је иста. Форма ментис. 

Ни Артемије не признаје крштење јеретика (католика). Августин рече да је тежак грех крштавати јеретике, али да је монструозан грех крштавати католике (нас). Даје се наслутити да оно што сам вам замерио није само канонске природе. Ти се стално позиваш на православно учење, као да ја заступам неко јеретичко. Као да си ти папа па знаш шта је православно учење. Нико ти ништа не спори око статуса - напротив, ја те држим за драгог пријатеља и брата - али ти замерам на реторици. Откада си постао портпарол православне цркве? Све што можеш да кажеш је: сматрам, мислим да, вероватно итд. Никако да ми иступаш са "православне" позиције, а која ни најмање није православна. Том констатацијом те не стављам у јеретике и нешто слично, као што чине артемити и борбаши за неверу, него те упозоравам на опрезност. Јер и ја сам једнако православни поп као и ти. 

Твој или мој "осећај" за православље или побожност треба да заборавимо. Саблажњаваш се на католичку службу и не осећаш је? Ја се саблажњавам и на нашу, цариградску, која се претвара у театар. Али не кажем да није служба. Велиш да кад видиш старе римске цркве осећаш дух православни. Ја исто видех и код артемита данас кад су подигли неку колибицу. Јесте то "православни" сензибилитет на који смо научени. Не можемо то да негирамо. Када то каже неко ко највише критикује артемите, и најутемељеније разбија њихове заблуде, то има неке тежине. Но, наш сензибилитет није мерило стварности. Овде си изрекао страшне судове за католике. Артемије би све потписао. Да не будемо нехумани, како је рекао св. Фирмилијан за св. папу Стефана, него хумани. Мислим да твој став ни најмање не одговара ставу делегације која преговара са католицима. 

Прочитао сам Драгаша (не знам да ли си ти Флоровског), тако да сам видео да су сви моји аргументи против тог злосрећног сабора на кога се ти позиваш валидни. Драгаш не може да се примакне Флоровском по богословском таленту. То је смешно. Он уопште не узима да проблематизује икономијско тумачење канона. Има добру плату, тако да се прави луд.

Једно бих те молио да ми одговориш вечерас ако можеш: да ли ти мислиш да Августин, Милаш, Хоматин итд. нису експлицитно рекли да је јеретичко крштење валидно јер га даје Христос? Да ли тврдиш да у предању немамо сведока који тако нешто веле? Другим речима, они не мисле то што кажу, него се односе само на формулу? То ми реци. Јер испада да ја ништа нисам разумео. Помози мом незнању...       

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Zoran Đurović рече

-------

Једно бих те молио да ми одговориш вечерас ако можеш: да ли ти мислиш да Августин, Милаш, Хоматин итд. нису експлицитно рекли да је јеретичко крштење валидно јер га даје Христос? Да ли тврдиш да у предању немамо сведока који тако нешто веле? Другим речима, они не мисле то што кажу, него се односе само на формулу? То ми реци. Јер испада да ја ништа нисам разумео. Помози мом незнању...       

Већ неколико пута написах, али као да не написах. Дубоко верујем, а колико знам то је преовлађујући став у Православљу, да јеретичко крштење нема валидности само по себи осим уколико се прихвати и благодатно потврди у Православној Цркви. Уосталом и Аквински (ако ти то нешто више значи пошто си проучавао Августина и њега) је веровао да јеретици који користе исправну форму ипак не дају светотајинску реалност тајне. Јеретици по њему не предају благодат у тајни не због самог недостатка сакрамента, већ због греха примања сакрамента од оних који су под забраном Цркве. Али манимо се Томе који за Православну Цркву нема апсолутно никакве важности. Православљу су суштински стране ове схоластичке дефиниције јер Аквински прави вештачку разлику између форме крштења и освећења које оно даје. Од најранијих времена сама форма се не понавља уколико је правилно урађена, али не зато што су јеретици стварно крштени, или што су добили по учењу Аквинског "неизбрисив знак на души", већ зато што свакако миропомазањем, које у православној традицији иде одмах уз крштење, добијају обраћењем благодат Духа Светога и постају чланови Цркве. Одлуке сабора о непонављању крштења не потврђују светотајинску реалност код јеретика већ их треба схватити контекстуално. Просто не могу да верујем да је то теби тако чудно. У римокатоличкој пракси већ знаш да постоји схватање тајни које делују независно од Цркве. Рукоположење по њиховом учењу оставља такође неизбрисив траг на свештеника, онтолошки га мења, што је бесмислица у Правслављу где чин даје Црква и Црква га може одузети као да никада није ни постојао (ето једино се Артемије са тим не слаже те тврди једном свештеник, увек свештеник, шта год одлучио Сабор). Ова аномалија у схватању тајни које остављају онтолошки знак саме по себи без контекста Цркве врло је слична и идеји о незаблудивом римском епископу који "по себи" има непогрешивост учења, опет као неки неизбрисиви знак који се преноси посебном мистеријом географске дужине и ширине града Рима :) 

Видели смо код више аутора који су обрађивали тему примања јеретика у Цркву да у историји Цркве постоје и акривијски и икономијски приступ, али се он тиче не питања валидности јеретичких тајни самих по себи, већ питања да ли јеретике крштавати (и када их крштавати) или само миропомазати, што се мењало у зависности од црквене праксе и других историјских околности, црквене политике и сл. У сваком случају, њихово раније крштење нема светотајинске валидности без потврде у Православној Цркви. Они су хришћани по имену, али не чланови Тела Христовог јер не могу учестовати у Евхаристији. Јеретичке заједнице могу да носе историјско име цркве, али нису Црква Христова у светотајинском смислу. Тврдити супротно обесмислило би комплетно учење Православне Цркве у њеним темељима и релативизовало учење и борбу многих отаца од древних времена који су бранећи Цркву од јереси жртвовали и свој живот.

Не бих да набрајам српске архијереје који би ти ово исто рекли, а претпостављам и многе у Грчкој који крштавају обраћене римокатолике, као што их крштавају и у светогорским манастирима. Да ли је на њих икада јавно устао Васељенски Патријарх и рекао да чине грех или имају погрешну праксу. Нисам то чуо, а врло добро зна каква је пракса на Светој Гори и да то не чине само неки необразовани калуђери, већ игумани који већином имају и универзитетско образовање. Лично мислим да кључно питање није да ли обраћеницима дати само миропомазање или се обред крштења врши од почетка (под условом да је реч о трократном погружењу као традиционалној форми крштења). То су различите праксе које данас постоје у канонским православним Црквама и ту је потпуно неумесно призивати Артемија као да је он открио топлу воду. Суштинско питање целе ове приче јесте, да ли се признаје светотајинска реалност ван граница Православне Цркве. Мислим да би признање те реалности довело до читавог низа питања, зашто се онда не причешћујемо са јеретицима, зашто онда не делимо све свете тајне, да ли има смисла уопште примати обраћенике и како итд. С друге стране, нико не негира дејствено (енергетско) присуство Духа Светога и ван светотајинских граница Цркве јер Он одржава васцелу твар и чини да све постане на крају Црква. Али то не значи да благодат Духа Сетога делује спасоносно ван Цркве пошто би онда било обесмишљено древно веровање да ван Цркве нема спасења. Уосталом, зато и исповедамо једну Цркву и зашто уопште јереси у историји Цркве представљају толики проблем. Ако све релативизујемо до бескраја, онда нема граница и све може како ко хоће.

Упознао сам више римокатолика обраћеника који су крштени у разним православним јурисдикцијама по благослову канонских архијереја, а ништа мање православним не сматрам оне који су примили само православно миропомазање. Неки од њих су познати јерарси и богослови наше Цркве као Митрополит Калистос Вер. И једни и други морали су да приме дар Духа Светога (без обзира што су претходно примили латинску или англиканску хризму) да би били прихваћени као чланови Цркве Христове јер тајне не постоје ван Цркве, а Црква је једна Христова Апостолска и Католичанска, барем за нас који тако верујемо. Пракса миропомазања већ тобоже миропомазаних јеретика додатни је аргумент да савест и свест Цркве сведочи да ван Цркве нема благодатног дејства Светог Духа, јер зашто би се онда јеретици миропомазивали приликом обраћања на Православље.

Што се тиче светотајинске реалности инославних "цркава" На Криту сам имао прилику да видим да је толико јерараха инсистирало на томе да је Православна Црква једина и једина Црква и да друге немају светотајински карактер Цркве, већ само историјско име и назив који користе и којим их ми у свакодневном животу зовемо. Видео сам да је тај став преовладао и зато је избегнута формулација која носи могућност тумачења признања светотајинског карактера Цркве ван Православне Католичанске Цркве. 

Ако је толико јерараха, богослова, монаха и лаика данас у Православној Цркви у криву, велики је посао пред тобом да их све исправиш. Ја ти ништа не замерам, ако ти тако верујеш по својој савести, твоја је одговорност и твоја савест. Образованији си од мене и богослов си. Само, аман, немој да све са којима се не слажеш називаш Артемијевцима. Превише им дајеш на значају без икакве потребе. Етикетирање једноставно не ојачава силу твојих аргумената.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

10 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Остаје да се надамо и Богу молимо да се нађемо, али не у неким договореним текстовима или формулацијама богослова који се баве математиком речи академским умовањем, већ у оном духу који смо делили хиљаду година и прославимо заједно Бога који је велики у светима својима.

Ja se samo pridružim tom vašim želaniu u nadi da od njega postane blagoželanie a Bog nam svima da što si tražimo. I jednu anegdotu iz mog života na Moravi. Tu sam upoznao jednog Moravaka, inače pokrštenog po rodjenju kao katolika koji je  prešao na pravoslavlje i postao sveštenik. Jednom smo prilikom pričali o pravoslavlju i o katoličanstvu i razmjenili si nazore o obojem, on me pitao šta me sprečava da predjem k pravoslavlju kad o njemu znam toliko a ja mu to objasnio da po meni je svejedno kojoj Crkvi aktualno pripadaš i da se svaki treba truditi tamo gdje već jeste živjeti po Jevandjelju a da prelasci mnogo ne pomažu jer ćemo svuda biti suočeni i s tim pozitivima i negativima, kako te Crkve čija pozitiva napuštamo jer ih radi pristrasnoti ne vidimo tako i te Crkve kamo prelazimo čija negativa potom akceptujemo jer ih radi iste te pristrasnosti takodjer bagatelizujemo a glorifikujemo samo te prednosti koje hoćemo da vidimo. A to se i obistinilo prije par godina, dakle dvadesetak godina po našem razgovoru kad je njegovo ime figurisalo u vrlo negativnom kontextu vezanom za ovu vrlo lošu situaciju u Pravoslavnoj Crkvi Češke i Slovačke koja je takvim nejedinstvom dovedena na rub svoje egzistencije i kako reče moj jedan poznanik, češki ravoslavac i istaknuti član ovdašnje pravoslavne komunite i visokoškolski profesor, pravoslavlje u Češkoj i Slovačkoj je pred zanikom a uskoro bude to samo prošlost. A rezultat je to samo tih centrifugalnih sila u samoj pravoslavnoj komuniti koju su i češka država i Katolička Crkva na sve moguće načine pomagali tamo gdje se to moglo i nigdje joj nikakve preppreke ne ppostavljali ali paradoxom je da pravoslavlje u Češkoj nije bilo u problermu kad se do prve pravoslavne Crkve moralo kotrljat 5-6 sati vozom ili autobusom već upravo danas kad u svakom gradu postoji nekakva pravoslavna Crkcva ili kapela, najviše sat vožnje daleko a materijalno je na tom bolje nego ikada i što se tiče državnih dotacija, nekretnina što svojih što ustupljenih na korištenje itd. Uvijek su dvije vrste ljude koji će isticati, prenaglašavati i preuveličavati tobožnje neba se dotičuće razlike: nebo-zemlja a neće htjeti vidjeti ono što je pravoslavlju i katoličanstvu zajedničko i isto i čega ima neuporedivo više. I kod sebe vidjeti samo pozitiva a kod drugih negativa pa neće priznati ni svoja negativa za negativa ni tudja pozitiva za pozitiva. I oni koji će o svemu imati razboriti nazor da svugdje ima svačega, na obe strane je dosta pozitivnih i negativnih momenata i koji neće ničim biti tako ni sablažnjeni ali isto tako ničim ni tako preoduševljeni. Na sreću takav glas razboritih i kod katolika i kod pravoslavaca je sve više čuti i takvi su svi oni koji ne sunovraćuju namjerno i svjesno tu pukotinu raskola dalje do dubine već grade mostove i zatrpavaju te jarke i provalije koje nas razdvajaju. To upravo se radi i na tim komisijama i tamo su isto takvi razboriti ljudi i sa zapada i sa Istoka inače bi da to nije tako postojala ne zajednička pravoslavno-katolička komisija već naša katolička komisija za prijem pravoslavaca u katoličanstvio i vaša pravoslavna komisija za prijem katolika u pravoslavlja da se to pita neko drugi i s naše i s vaše strane. Dakle vječno zamrznuta 1054 u časoprostoru,  eternally frozen in the spacetime.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...