Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

15 hours ago, Дејан рече

Ovo me potsetilo na dva Svetogorska monaha koji su dočekali Krstaše, primili uniju, kada su poginuli nakon propadanja hrama u zemlju, sahraniše ih, ali zemlja ih je izbacila. Preneli su ih u neku pećinu na Sv. gori. Kažu da im kosa i nokti stalno rastu i da leševi izgledaju kao zveri. Opet kažu da je patrijarh Vartolomej naredio da se ta pećina zazida.

Interesuje me da li je ta priča istinita , a ako jeste kako da je tumačimo na pravi način?

Заиста о томе не знам ништа. Као и ви чуо сам ту причу. У сваком случају важно је да знамо да они који се одрекну своје вере и прихвате лажна учења ради неких ситних овоземљаских интереса неће задобити вечни живот. Латини су за време патријарха Јована Века, са краја 13. века починили злочине на Светој Гори и то је несрећно време након пљачке Цариграда од стране тзв. крсташа. Многи православни су пострадали не желећи да прихвате унију коју су им насилно наметале римске папе са својом војном силом. Они монаси који су се због разних разлога преластили и прихватили власт римских папа, наравно да су остали у јако мрачној успомени не само на Светој Гори већ и у целој православној традицији. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Драги о. Саво, пошто се дотакосмо овог питања:

 

Прекрштавење јеретика

Да ли Христос крштава код јеретика? Да ли су сакраменти јеретика ништавни како неко вели? Хоћу да сузим максимално причу. За нас су меродавне одлуке васељенских сабора, и тога што смо ми прихватили у канонско-догматском корпусу истих. Због тога ме не интересују приватна мишљења отаца, ткз. теологумени, чак ни различите праксе него канон. Испада смешно да ја, као најлибералнији међу теолозима на срБској сцени, увек инсистирам на канонима и држим их се. Они који се куну у исте свакодневно их крше!

Овај осврт ће се састојати из 2 дела: 1) изношење 7. канона Другог васељенског сабора (Константинопољског, 381), и 2) разумевање истог у оквиру кратке историјске реконструкције око проблема прекрштавања. Овде полазим са неисправне позиције која католике трпа у јеретике, али највише можемо је да их држимо за расколнике, јер су анатеме узајамно скинуте са страна КЦ и ПЦ, тако да можемо само да се држимо за раскољену браћу. Наиме, анатема се баца или за јерес, или за раскол. Када је Цариградска анатема повучена она се односила на јерес. Не може да се односи на раскол, јер бисмо сада већ били у пуном општењу са католицима. Ко не прихвата Цариградско скидање анатеме добро би урадио да се расколи од истог као што учинише многе од старокалендарских секти. Ко је пак у општењу са Цг не сме да назива католике јеретицима и мора аутоматски да прихвати валидност њихових светих тајни (Вас. Велики, кан. 1: расколничко крштење се признаје, јер они припадају Цркви).

 

1) 7. канон Другог васељенског сабора

 

 

Τοὺς προστιθεμένους τῇ ὀρθοδοξίᾳ, καὶ τῇ μερίδι τῶν σῳζομένων, ἀπὸ αἱρετικῶν, δεχόμεθα κατὰ τὴν ὑποτεταγμένην ἀκολουθίαν, καὶ συνήθειαν. Ἀρειανοὺς μὲν, καὶ Μακεδονιανούς, καὶ Σαββατιανούς, καὶ Ναυατιανούς, τοὺς λέγοντας ἑαυτοὺς Καθαροὺς καὶ Ἀριστερούς, καὶ τοὺς Τεσσαρεσκαιδεκατίτας, εἴτουν Τετραδίτας, καὶ Ἀπολλιναριστὰς, δεχόμεθα διδόντας λιβέλλους, καὶ ἀναθεματίζοντας πᾶσαν αἵρεσιν, μὴ φρονοῦσαν, ὡς φρονεῖ ἡ ἁγία τοῦ Θεοῦ καθολικὴ καὶ ἀποστολικὴ ἐκκλησία, καὶ σφραγιζομένους, ἤτοι χριομένους, πρῶτον τῷ ἁγίῳ μύρῳ τό τε μέτωπον, καὶ τοὺς ὀφθαλμούς, καὶ τὰς ῥίνας, καὶ τὸ στόμα, καὶ τὰ ὦτα καὶ σφραγίζοντες αὐτοὺς, λέγομεν Σφραγὶς δωρεᾶς Πνεύματος Ἁγίου. Εὐνομιανοὺς μέντοι τοὺς εἰς μίαν κατάδυσιν βαπτιζομένους, καὶ Μοντανιστάς, τοὺς ἐνταῦθα λεγομένους Φρύγας, καὶ Σαβελλιανούς, τοὺς υἱοπατορίαν διδάσκοντας, καὶ ἕτερά τινα καὶ χαλεπὰ ποιοῦντας, καὶ τὰς ἄλλας πάσας αἱρέσεις˙ (ἐπειδὴ πολλοί εἰσιν ἐνταῦθα, μάλιστα οἱ ἀπὸ τῶν Γαλατῶν χώρας ὁρμώμενοι), πάντας τοὺς ὑπ αὐτῶν θέλοντας προστίθεσθαι τῇ ὀρθοδοξία, ὡς Ἕλληνας δεχόμεθα καὶ τὴν πρώτην ἡμέραν ποιοῦμεν αὐτοὺς Χριστιανούς, τὴν δὲ δευτέραν κατηχουμένους εἶτα τῇ τρίτῃ ἐξορκίζομεν αὐτοὺς, μετὰ τοῦ ἐμφυσᾶν τρίτον εἰς τὸ πρόσωπον, καὶ εἰς τὰ ὦτα, καὶ οὕτω κατηχοῦμεν αὐτοὺς, καὶ ποιοῦμεν χρονίζειν εἰς τὴν ἐκκλησίαν, καὶ ἀκροᾶσθαι τῶν γραφῶν, καὶ τότε αὐτοὺς βαπτίζομεν.

Који се из  јереси обраћају у православље и у збор оних који се из јеретика спасавају, примамо по следећем обреду и обичају: аријанце, македоњане, саватијанце, новатијане, који себе називају чистима и левичарима, исто тако и четрнаестодневнике или четвернике, и аполинаријевце пошто прво поднесу од себе писмено и анатемишу сваку јерес, која учи другачије него што учи Света, Божија, Католичка и Апостолска Црква, знаменовавши их, то јест, помазавши им светим миром чело, очи, ноздрве, уста и уши и док их знаменујемо кажемо: „печат дара Духа Светога“. 

Евномијанце који се крштавају једним погружењем, монтанисте који се овде називају фригијцима, савелијанце који проповедају ијопаторство и друга недела чине, и све остале јеретике (а има их овде много, особито који дођоше из галатиских области), све те, кад хоће да се придруже православљу, примамо као Јелине, те их први дан чинимо хришћанима, другог оглашенима, трећега их заклињемо дунувши им три пута у лице и уши, и онда, пошто их у истинама вере довољно поучимо и инсистирамо, да дуго времена у цркви пребивају и слушају Свето Писмо, крстимо их.

 

 

 

 

 

Противници овог канона са којима ја полемишем, ће рећи да је канон касније настао, па није васељенски, али све и да је тако, ми се држимо корпуса који је препознат као традиционалан, па зато не избацујемо посланице из Павлове школе нити Петрове иако знамо да нису од Апостола. Једноставно, консензусом је прихваћен и овај канон у кога би ови сумњали. А имају разлога да хуле на њега јер побија њихово накарадно умовање. Наиме, они веле: Канон не препознаје валидност крштења ових јеретика (и овде ваља правити разлику) него прихвата као исправну тринитарну формулу (формална, спољашња страна обреда), али благодати нема јер је јеретици не могу дати, тако да се њихово крштење не понавља у спољашњем облику него се «облагодаћује», «ојачава» кроз миропомазање. Зато веле да су католичке тајне без благодати и ништавне. Онда узимају и крсте их наново, јер то није у супротности са «духом» канона. Да је овај резон против вере и конкретног канона, образложићу кроз кратак осврт на историју овог проблема.

 

2) Иницијална каписла ове контроверзије је била пракса новацијанских шизматика који су наново крштавали католике/православне који су прелезили код њих. Православни су питали Кипријана Картагинског (ep. 69, 255 г.) да ли ми треба да наново крштавамо новацијане, и он одговара да то није ново крштење него прво, јер јеретици не могу да крштавају. Наиме, нема крштења ван цркве (de unit. 11). То мишљење бива потврђено на сабору у Картагини 255. Квинто из Мауританије је упозорио да је то новаторска пракса, иако мауританци нису били у великој љубави са Римом који је заступао такав став, а Кипријан одговара да у односу на предање разум има предност (ep. 71, 3-4). Позвао се на свог претходника, Агрипина, а према Викентију Леринском управо од њега се и уводи пракса поновног крштавања. На 6. картагинском сабору ова пракса се потврђује и оци упућују писмо папи Стефану, мада Кипријан у закључку истог вели да не желе да стабилишу једну обавезујућу праксу јер је сваки владика одговоран за своје поступке пред Богом (ep. 72, 256 г.). Папа им је запретио екскомуникацијом. Кип успева да на 7. сабору постигне консензус (256. Sententiae episcoporum numero LXXXVII). У писмима 69-75 излаже ту доктрину. Папа Стефан је инсистирао да се примају само са полагањем руку (Кип. ep. 74, 1). Стефан је послао окружницу и црквама у Малој Азији да одустану од те праксе. Фирмилијан Кесаријски је стао на страну Кип и жестоко писао против папиног става. Спор се окончао смрћу Стефана и Кип, а Дионисије Александријски, који је подржавао римску праксу је био миротворац.

Сабор у Арлу је (кан. 9, 314 г.) прихватио јеретичко крштење, супроставивши се тако донатистичкој пракси поновног крштавања коју су они практиковали позивавши се на Кип ауторитет. Папа Сириције прихвата крштење, док Никеја нека прихвата, нека не (кан. 8, 19). Са Оптатом Милевским и Вас. Великим почиње да се прави разлика између јеретика и шизматика која за Картагинце није постојала, јер је код њих преовладавало саборно гледиште, тако да било ко није у пуном јединству са Црквом, он је ван ње. Августин је најзначајнији теоретичар непонављања крштења, без обзира што цени и воли Кипријана и безброј пута помиње да је овај умро у КЦ за разлику од ових који су увели накарадну праксу (отприлике као Јустин Поповић који је критиковао ПЦ за екуменизам, али није изашао из ње). Осовина Авг објашњења је да не треба морална или верска предиспозиција ни крштаваног ни крститеља. Само тако можемо да кажемо да је крштење валидно. Јер је Хр онај који крштава, без обзира што радњу обавља Петар или Јуда или Сава. Зато не можемо да сумњамо у Константиново крштење иако је дато од аријанствујућег Јевсевија Никомисијског. Авг резоновање је потпомогнуто и царским законима, тако да се стало на крај овој пракси.

3) Јасно је у светлу набаченог да 7. канон Другог васељенског сабора није пао изнебуха. Озбиљни сукоби су стајали у позадини. Дакле, није могла ова формулација да буде олака. Противници слова овог канона желе да нам наметну њихову интерпретацију, а не слово канона да би могли да задрже одбачену картагинску идеологију. Канон нигде не говори: ми прихватамо форму крштења, а за крштење велимо да је ништавно. Такав један предлог ми не налазимо ни у најжешћим заступницима покрштавања јеретика, Кип и Фирм, јер за њих не постоји одвојеност форме и садржаја. За њих је крштење крштење и само је могуће тамо где је једна црква, један Хр. Не могу људи да се приме у цркву без крштења и да се припусте тајнама. Кип и Фирм су одбијали овакву идеју. И то је кохерентно размишљање. И канонски регулисано у цркви: Не даје се причешће некрштенима. Што сам већ рекао, не може миропомазање да замени или „ојача“ крштење. То су бесмислице.

Кип и Фирм су се овде нашли у проблему са јеретицима који су прешли у цркву, нису покрштени а умрли су. И ту се њихови ставови разликују. Фирм вели да ће делити судбину катихумена који су умрли некрштени, док је Кип много отворенији па каже да ће милосрђе Божије све недостатке покрити.

Према томе, не постоји за Кип и Фирм могућност да се прихвати крштење јеретика као валидно. Ерго, када га 7Кан прихвата у форми, прихвата га и у садржају. Зато га не понавља. Нема никакве икономије коју неки учитавају, јер нема ни слова о некаквом претпостављеном снисхођењу и завлачењу веселих јеретика. Не разумем како неко може овакву подмуклост да учита цариградским оцима. Ваљда може зато што је сам подмукао... Где је нестало истиновање о коме нам толико трубе?

Против ових силоватеља текста приводим Фирм реч где приговара папи Стефану: „Такође је апсурдно кад они мисле да се не треба питати ко је извршио крштење, зато што је онај ко је крштен могао добити благодат, будући да је призвано тројство имена Оца, Сина и Духа Светога!“ (CCL 3C, 589). Ради мање способних да контестуализују ствари, понављам: Ово је било срце полемике. Ово директно побија фантазирање како је 7Кан прихватио форму, а не и валидност крштења. Зато Кип и Фирм инсистирају на поновном крштењу јеретика. То није алегорија, није се спрдати са првом хришћанском тајном. Како су доследни у резоновању Кип и Фирм, тако је и 7Кан. Први веле, јеретичко крштење је ништавно, мора да се обави у цркви, тако 7Кан вели: оно је валидно, зато се не понавља. Тачка.

Црква би, другари, варала јеретике кад их не би крштавала а да они немају валидно крштење. Да ли вам је јасно на какав апсурд нас позивате? Наравно да хоџе и будисти не могу да крштавају, то и вели 7Кан када одбацује крштење које није у име Тројице. И не ради се само о форми. Него о начисто погрешној вери. Јер и аријанци и монархијанци су крштавали у католичкој цркви и то крштење је било валидно. Јер не зависи од вере крститеља. Једнако важи и у случају аријанаца и монархијанаца који су и одељени од цркве.

Крајње је бесмислено и „оправдање“ поновног крштавања католика и непризнавања валидности њиховог крштења формом кропљења. Зашто не узмете да поново крстите све чланове СПЦ (сигурно их има барем 80%) који су крштени кропљењем или обливањем? Акакије поново крсти злосрећног бившег српског попа Славишу Лекића. Да ли вам је јасно у шта се упада када се крене са овим произвољним силовањем смисла овог канона? Да нећете и да вагате сада ко су већи јеретици? Аријанци или католици? Да нећете да ми кажете како је аријанска тријадологија исправнија од католичке? Можете, ако сте претрпели тежи потрес мозга.

Који вам је то канон или сабор рекао да су католичке тајне ништавне? Ако су валидне, онда не смете да крштавате католике. Зашто презирете праксу св. Саве и 7Кан? Кажете да су католици умножили зла од раскола, па су били мањи јеретици него пре Саве? Па и за Саве су имали филиокве. Папизам сијао као квазар. Прочитајте како је још папа Стефан био заступник римског примата и претио анатемама на све стране. То је средина 3. века. Не будимо деца, идеја примата се није родила у 19. веку. Неки локални сабори из мржње према католицима (често се стварала зла крв) су одлучивали да крштавају католике. Али, то је неправославна пракса. Ако су то и неки свеци заступали у старој цркви, то је одбачено овим васељенским каноном.

Ово настрано расуђивање, које делимо ја и поменути свеци и сабори, имамо и у сваког поштовања достојног Никодима Милаша. Тумачећи овај канон, вели: „Толико је већ довољно било, да се њихово крштење правилним призна, јер учење православне цркве увјек је било и јест, да је свако крштење добро и ваљано, које је обављено у име св. Тројице, ма ко био онај, који га је обавио. Онај, који крсти није него оруђе, којим се Христос служи, да добије у своје царство човека. Ово оруђе само извршује чин, али од Бога благодат долази. Са овога само полазишта црква је могла да призна и признала је крштење такових јеретика, какви су били аријани и македоњани“ (Н. Милаш, Правила православне цркве са тумачењима, књ. 1, Нови Сад 1895, стр. 271-2). Да ли вам је јасно расуђивање мајстора у материји? Где он помиње да признајемо форму? Само лудак би рекао да се не слаже са изреченим формулама које су идентичне његовима. Дакле, прихвата се ефекат речи. Ваше ингениозно тумачење се не јавља не само у Милаша него ни у једног од византијских тумача канона (Аристин, Зонара, Валсамон).

Дакле, ко крштава католика у најмању руку се греши о каноне и праксу св. Саве. Ја се плашим да и у вери греши, јер је један озбиљан догматски рад стајао у позадини овог канона. Кип еклисиологија је одбачена. Њу је критиковао и Афанасијев као тип „пирамидалне еклисиологије“. Ако неко не разуме зашто су Оци овако формулисали поменути канон, и понудили другачију еклисиологију, то је његов, а не њихов, проблем. На овом форуму стално трубе о предању. И Артемије је дувао у ту трубу. Зашто нећете да следите предање васељенске цркве и праксу св. Саве? Не може да вас оправда то што не видите смисла у тој пракси. Не правда вас ни што подилазите конвертитима који су неизграђени у вери. То није икономија. Ја бих вам поверовао да је икономија у питању да ви исповедите: Признајемо католичко крштење као ваљано, али због слабих који нам се обраћају, снисходимо па понављамо обред. Али ви то не признајете. Дакле није икономија. Крштавате већ крштене? Да ли сте нормални? Ругате се Христу у лице. Канон налаже само да се обави крштење ако се сумња да неко није крштен, да нема сведока.

Замолио бих о. Саву да ми одговори без многих речи, јер трећег нема: Да ли ви крштавате већ крштене или крштавате некрштене? Немој да ми кажеш да их крштењем „докрштавате“, протврђујете, јер вршите ex novo крштење. Ако пак крштавате некрштене, онда исцепајте овај канон.

Мислим да је најбоље да владици представиш ово и да се сасвим искорени тај наопаки обичај који држите на КиМ. Не видим шта би овде могло да се дискутује. Верујем да нисте као артемити па да треба да вам се доказује како је једноручна хиротонија антиканонска. Не бих да нагађам који мотиви стоје иза ове ваше наопаке праксе, него само да се видим да се престало са њом.

Праштајте ми на отвореном и јасном језику, али мислим да би и наша црква била у бољем стању када би се искрени и братски разговор ценио као врлина. Када сам овде полемисао са неким ставовима они сви нису ваши, али су из сличног «осећања ствари». Наравно да сваку изјаву одавде могу да документујем, али ми је време било ограничено.

Велики поздрав!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

2 hours ago, Zoran Đurović рече

Драги о. Саво, пошто се дотакосмо овог питања: 

Прекрштавење јеретика

Да ли Христос крштава код јеретика? Да ли су сакраменти јеретика ништавни како неко вели? Хоћу да сузим максимално причу. За нас су меродавне одлуке васељенских сабора, и тога што смо ми прихватили у канонско-догматском корпусу истих. Због тога ме не интересују приватна мишљења отаца, ткз. теологумени, чак ни различите праксе него канон. Испада смешно да ја, као најлибералнији међу теолозима на срБској сцени, увек инсистирам на канонима и држим их се. Они који се куну у исте свакодневно их крше!

.....

Праштајте ми на отвореном и јасном језику, али мислим да би и наша црква била у бољем стању када би се искрени и братски разговор ценио као врлина. Када сам овде полемисао са неким ставовима они сви нису ваши, али су из сличног «осећања ствари». Наравно да сваку изјаву одавде могу да документујем, али ми је време било ограничено.

Велики поздрав!

Хвала на историјском прегледу оче. Тачно је да вековима постоји пракса да инославне хришћане који верују у Свету Тројицу и који су водом крштени у име Оца и Сина и Светога Духа не треба поново погружавати у воду, већ се њихово крштење само оснажује и употпуњује православним миропомазањем, давањем благодати Духа Светога (а у руској пракси и чином одрицања од јеретичких учења, погледати нпр https://www.youtube.com/watch?v=g9ksr6Sb_2A). Ова пракса показује да инославне тајне нису валидне по себи и да им недостаје благодатно дејство Духа Светога, јер зашто би се онда обавезно примењивало миропомазање тј. давање печата Духа Светога? 

Не заборавимо да је крштење од почетка било утемељено у Евхаристији. Да би инославни као крштени учествовали у православној Евхаристији мора неопходно да прођу неку врсту "пријема" или оснажења и употпуњења њихових тајни, јер у противном причешћивали би се на нашим литургијама несметано сви инославни. Практични део обреда крштења инославних има, дакле, смисла само уколико се обавља погружењем или у недостатку крстионице, поливањем. На Светој Гори се редовно практикује акривија, крштење инославних искључиво погружењем, миропомазање и причешће. То је простор Васељенске Патријаршије и видимо да ова пракса и даље постоји и да је ниједан цариградски патријарх није оспорио. Ова пракса постоји и у нашој Епархији и још неким другим Епархијама СПЦ и других Помесних цркава. Иако следујемо овој пракси, ни најмање не умањујемо вредност крштења онима који бивају примљени само миропомазањем.

У Томосу тројице православних источних патријараха Цариградског Кирила, Матеја Александријског и Партенија Јерусалимског из 1756 године видимо да они који из јереси прелазе у Цркву морају да прођу крштењску купељ ( https://svetosavlje.org/tomos-iz-1756-godine/?pismo=lat ). Ова пракса је више пута мењана али никада није проглашена неправилном од стране ових Патријаршија, али ни од осталих православних помесних Цркава, што показује да крштење инославних приликом обраћења на Православље није неканонска пракса, иако се у већини случајева сада примењује миропомазање. Треба имати у виду да је овај Томос је био мотивисан пре свега променом начина крштавања код Латина. Будући да се под латинским утицајем променио начин крштења и код православних тј. погружење се често замењује поливањем или чак прскањем (што је до пре 20так година постојало и у СПЦ) сам начин крштавања није сада најпроблематичније питање, иако треба увек инсистирати на трократном погружењу када је год то могуће.

У руској пракси са почетка 17. века преовладавао је став о томе да обраћенике из римокатоличанства треба примати крштењем, вероватно под грчким утицајем. Врло брзо је средином 17. века ова пракса промењена па се примењивало само миропомазање уз одрицање од латинских учења. Можемо рећи да је у православној пракси долазило до смене акривије и икономије у овом питању, али да не постоји изричит став који вреди за све Цркве.

Дакле, форма крштења нема смисао сама по себи уколико није евхаристијски утемељена и зато треба инсистирати да се крштење увек обавља у контексту Литургије, а не као приватни обред. Стога, када Православна Црква условно прихвата саму форму крштења код инославних, она се у сваком случају обавезно оснажује миропомазањем и коначно причешћем. Ова пракса није никакав показатељ да Православље признаје светотајинску валидност иједне инославне тајне по себи. Штавише, то је експлицитна потврда да инославним тајнама недостаје пуноћа благодати Светог Духа која се даје миропомазањем. То је логичан закључак, зар не?

Све свете тајне имају коначно исходиште у Евхаристији, као тајни над тајнама. Без валидне Евхаристије све остале тајне су саме по себи непотпуне и добијају смисао и благодатну пуноћу само уколико се евхаристијски потврде у Православној Цркви.

------

*Веома добар и објективан преглед историје праксе примања инославних у Православну Цркву, посебно обраћеника из римокатоличанства имамо у тексту професора патристике на школи Светог Крста код Бостона протојереја Георгија Драгаса "The manner of Roman Catholic Converts Into the Orthodox Church" Текст је на енглеском и нажалост немам времена да га преведем на српски, али они који могу да га прочитају видеће врло јасан преглед развоја православних ставова о овом питању и закључак аутора да је православна пракса данас остала између акривије и икономије, без обавезујућег става.  http://orthodoxinfo.com/ecumenism/The-Manner-of-Reception-of-Roman-Catholic-Converts-into-the-Orthodox-Church-Fr-George-Dragas.pdf 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Неколико питања за обојицу попова:

 

Пророк Јован Крститељ рекао је следеће: "Ја вас крштавам водом а он (Христос) крстиће вас Духом светим." Да ли се онда трократно крштење водом (погружењем или поливањем) рачуна за крштење Духом светим или се то тек рачуна када се даје харизма ( миропомазање - печат дара Духа светога) ?

Ако се крштење водом рачуна као то крштење Духом, које најављује Јован, чему онда печат дара Духа светога?

Која је разлика између ова два крштења?

Чему служи једно а чему друго крштење?

 

Што се тиче праксе крштавања хришћана латинске вере, још је "покојни владика" Артемије сочинио велики требник у коме стоји да се крштење латина има обавити тако што се прво латин одрекне заблуда своје вере ( дакле нема одрицања сатане) и потом се само изврши миропомазање.  Више пута сам користио овај велики требник приликом таковог крштавања.

Тако да нема потребе Артемију спочитавати погрешну праксу приликом преласка "латина" у "грке". Нити се на основу те претпоставке спочитавања треба мислити како је то устаљена пракса на Косову још од ономад.

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@о. Сава, Иван, Васијан

Са жаљењем морам да констатујем да ништа око спора крштења у старој Цркви нисте разумели. Ја сам покушао и кроз изношење историјских цртица да вам помогнем да дођете до познања ствари, али није вредело. И на ауторитет једног Никодима Милаша сте се оглушили. Јутрос узех да поново прочитам текст од Флоровског, О границама цркве, који сам читао као млади студент, а фрапирах се колико тога сам вам већ изнео па изгледа као да сам преписао из њега. Верујем да је барем за Саву он некакав ауторитет, ако не за ову двојицу, па да га прочитамо: „'Понављање' тајни не само да је непотребно него није ни дозвољено. Ако 'тајне' није било, него је био раније обављен 'несавршени јеретички обред', онда је неопходно да се тајна изврши први пут, и при том потпуно отворено и очигледно. Католичке тајне, у сваком случају, нису само обреди, и може ли се с таквим дисциплинарним релативизмом говорити о 'спољној' страни извршавања тајне?

'Икономијско' тумачење канона би могло бити убедљиво и истинито само уз директне и савршено јасне доказе. У међувремену се оно поткрепљује индиректним подацима, а највише претпоставкама и извођењем закључака. 'Икономијско' тумачење није учење Цркве. То је само посебно 'богословско мишљење', које је настало касније, које је и спорно, које се појавило у периоду богословске изгубљености и пада, у брзоплетом стремљењу да се што је могуће оштрије разграничимо од римског богословља...

Римско богословље допушта и признаје да и у расколничким заједницама остаје валидна јерархија, па чак, у извесном смислу, да се чува 'апостолско прејемство', тако да се тајне, при извесним условима, могу савршавати и реално се савршавају код шизматика, па чак и код јеретика. Основне предуслове овог сакраменталног богословља је са довољном прецизношћу установио још блажени Августин. И православни богослов има све основе да укључи богословље Августина у своју доктринарну синтезу... Прво што привлачи пажњу код Августина је то да питање о валидности тајни Августин органски везује за опште Учење о Цркви. Реалност тајни које се савршавају у шизматичким заједницама означава за Августина непрекидност везе са Црквом. Он директно тврди да у тајнама јеретика дејствује Црква: једне она рађа унутар себе, друге рађа изван - и шизматичко крштење је валидно управо зато што њега врши Црква (видети: S. Augustin, De bapt., 1, 15, 23). У расколничким заједницама је валидно оно што је код њих из Цркве, оно што и у њиховим рукама остаје наслеђе и светиња Цркве и оно кроз шта су они још увек са Црквом... Јединство Цркве се гради двојаком везом: јединством Духа и савезом мира (уп. Еф. 4, 3).

И ево савез мира се цепа и раскида приликом раскола и поделе, али јединство Духа у тајнама не престаје. У томе је својеврсни парадокс расколничког бивствовања: расколничка заједница остаје уједињена с Црквом кроз тајинске благодати, али то се претвара у осуду јер нестаје љубав и саборна узајамност… У расколничким заједницама још увек дише Дух Свети и освећујући. Али због тврдоглавости и немоћи шизматичке заједнице не остварује се исцељење. Неисправно је рећи да се кроз шизматичка свештенодејства уопште ништа не остварује, јер ако прокламујемо да су то само празна речи и дела која су лишена благодати, самим тим она постају не само празна, него се претварају у неку врсту профанације и фалсификата. Ако свештенодејства шизматика нису тајне, онда су она богохулна карикатура. И тада није могуће ни 'икономијско' прећуткивање, ни 'икономијско' покривање греха… Савремено православно богословље мора да схвати и изложи традициону канонску праксу Цркве у односу на јеретике и расколнике на основу оних општих поставки које је установио још Августин...“

Пре тога, Флоровски беспоштедно нагрди 'икономијску' интерпретацију (нисам ја писао, мајке ми): „Управо се с радикалне тачке гледишта св. Кипријана 'икономија' најмање уклапа у задату тему. Ако иза канонских граница Цркве одмах почиње безблагодатна пустош и ако шизматици нису ни били крштени и још увек пребивају у мраку некрштености, тим пре је неопходна на делу и у расуђивању Цркве савршена јасноћа, строгост и упорност. И никакво 'снисхођење' овде није умесно и напросто је немогуће, и нису дозвољени никакви уступци... Да ли је допустиво, у реалности, да Црква прима ове или оне расколнике па чак и јеретике под своје окриље без крштења само због тога да би им олакшала њихов одлучујући корак?.. У сваком случају, то би био веома опасан и несмотрен уступак. То би пре било повлађивање људској слабости, самољубљу и маловерју, пре свега опасно повлађивање које ствара привид црквеног признања шизматичких тајни или свештенодејстава реалним, и не само у примању шизматика или других, него и у свести саме црквене већине па чак и црквених власти... Ако би стварно Црква у потпуности била уверена да у јеретичким и расколничким заједницама крштење заиста није реално, с којим циљем би она поново прихватала шизматике без крштења?..  Није ваљда само ради тога да би их на тај начин избавила од лажног стида отвореним признањем да они још увек нису крштени?.. Па није ваљда да је могуће такав мотив признати достојним, убедљивим и благословеним?... Није ваљда то на корист почетника - прихватати их кроз двосмисленост и прећуткивање?“.

Завршавам овим његовим авинастим речима: „Ако је 'икономија' пастирско виђење које води користи и спасењу људских душа, онда би се у сличном случају могло говорити само о 'наопакој икономији'. То би било намерно удаљавање у двосмисленост и нејасноћу ради спољашњег успеха, зато што унутрашње охристовљење не може да се догоди при таквом прећуткивању. Тешко да можемо да припишемо Цркви такву наопаку и лукаву намеру“.

 

Срећом да је Аца Живаљев читао овај текст од Флоровског па се није саблазнио на Авина булажњења...

Икономијско тумачење 7Кан је противприродни блуд. Није само силовање. Навео сам вам Милаша. Шта је ту нејасно? „јер учење православне цркве увјек је било и јест, да је свако крштење добро и ваљано, које је обављено у име св. Тројице, ма ко био онај, који га је обавио. Онај, који крсти није него оруђе, којим се Христос служи, да добије у своје царство човека. Ово оруђе само извршује чин, али од Бога благодат долази. Са овога само полазишта црква је могла да призна и признала је крштење такових јеретика, какви су били...“ Није ово хајдегеријански текст. Лепо вам човек каже да и код јеретика је Хр тај који крштава и зато се то крштење признаје. Не због његове спољашње форме, па онда ви велите да само то ми признајемо. То је светотајинско крштење. Или ја ни Милаша не разумем?

Питање да ли је крштење јеретика стварно или није је био проблем у старој Цркви и 7Кан га је решио једном за свгда. У одређених јеретика јесте реално. Оном Васијану сам давно рекао да се не јавља, али неће да послуша. Узе да износи ап. каноне јер он није чуо да постоје у нашем номоканону супротних правила. Пракса неприхватања крштења која се помиње у овим канонима је одбачена. Ја не могу њему и Ивици да држим предавања из ових материја. Ту је толико небулоза изречено и непрецизности, заблуда, фактичких грешака да ми не би била довољна ни недеља дана.

Исто ће запечатити и Трула 95: Једни јеретици (аријанци, македоњани, новатијани, четрнаестодневници и аполинаријевци) примају се кроз помазање, а пошто писмено анатемишу своју јерес.

Други (павлијанци, евномијанци, монтанисти, савелијанци, манихејци, маркионити и валентиновци) се примају поновним крштењем.

Трећи (несторијанци, евтихијанци и северијанци) треба да писмено анатемишу Несторија, Евтиха, Диоскора и Севера, па да се приме у Цркву.

Овај канон побија гратис интерпретацију да миропомазање „ојачава или потврђује крштење“. То је бесмислица која покушава да каже како је католичко крштење ништавно па онда им се даје Дух Свети. Не, крштење је валидно, али се кроз одређени обред примају (налазимо и на помена код старих аутора да се даје миропомазање онима који га нису примили, јер је било и одвојено од крштења; опет у Милаша на ово правило). Не постоји крштење без Духа Светог. То нико не спори. Проблем је што се овим јеретицима не даје ни миро, него се директно укључују (по анатемисању неправославних ствари) у Цркву. Дакле, овим јеретицима је крштење признато, док је 'икономијска' интерпретација у случају претходних погрешна. Лаодикија 48 настоји да канонизује праксу да се крштење сједињује са миропомазањем. Али су то 2 различите тајне.

Навео сам више светитеља који признају католичке тајне, па бих волео да ми неко објасни сада како Димитрије Хоматин (Одговор 6., Pitra 156 (3), 625-630. Rhalli, 5, 430. PG, 119, 952) може, једнако опрелешћен као ја, да каже: „Једнако, како Латини признају нашу Евхаристију светом, тако се и ми односимо ка њиховој Евхаристији, исто као што прихватамо рукоположење јеретика“. Да ли мисли Хоматин да јој је форма света а она несвета? МождаJ)

Непонављање крштења је његово признање. Није ми јасно како некоме тако једноставна ствар не може да уђе у памет? Чак по избацивању Латина из Цариграда 1260, сабор вели да се не смеју прекрштавати. Марко Ефески, који би имао доста разлога да мрзи Латине, брани да се они покрштавају него да се само кроз миропомазање приме (као наш св. Сава), иако је знао, како видимо из његове Окружне посланице, да су Латини обливали или прскали крштене, а негде су их помазивали или не, тако да због те недоумице вероватно и налаже да се помажу.

Јасно је да се антиканонска пракса и несветосавска покрштавања Латина не може правдати никаквом одлуком обласног сабора, јер је очигледно да је он само мржњом и жељом за изругивањем над Латинима био мотивисан да прекрши каноне (Константинопољ, 1756). Образложење овог сабора за своје антиканонско понашање (кршење канона барем 2 Васељенска сабора! Мало ли је?) је крајње смешно и дрско. Веле: Како Латини не погружавају 3 пута, онда морамо да их крстимо по први пут и исправно! Са историјске тачке гледања то је кретенска тврдња као и неких Латина да је филиокве још у Никеји било установљено. Браћа могу да се ухвате за руке... Наиме, још у древној цркви је постојала ова пракса, најчешће због неке нужде (чак је у Дидахију налазимо! - VII, 1-3), али се стабилише већ у каролиншкој епохи, а налазимо је и на Истоку. Како Ефеском и Сави не паде на памет да покрштавају католике? А јако добро су знали за католичку праксу. Нису ови почели тако да крштавају почетком XVIII в. како жели да нам пласира дезинформацију о. Сава.

Са друге стране остаје гвоздене логике аргумент: ако је та погрешна форма довољна да негира валидност крштења, ја долазим у Дечане да ме наново крсте, мада бих пре требао да испитам да ли су акакијевци или артемијевци исправнији од дечанаца. Да не буде да се 10 пута крстим! Да, драги моји, слово овог канона ме осуђује, јер не вели да је моје крштење ништавно зато што сам га добио од јеретика, него зато што је било у погрешној форми. Како нису могли да се ругају над католицима поново их крштавајући под изговором јереси, онда су морали да нађу изговор у неисправној форми. Види сада, о. Саво, како је то био „паметан“ потез. Произвео је у Грчкој и широм православља оне сумануте старокалендарце који нас наново крштавају. И они имају право. Зато, навалимо да кршимо каноне и устројавамо црквени поредак како коме падне на памет! Што фали што крштавамо католике? Нема ништа лоше у томе... То је заиста било богонадахнуто правило и оно је изнад васељенских сабора!

Та логика позивања на глупе и неутемељене ставове и одлуке је погубна. Тако дођу данас ови што кажу: Екуменизам је свејерес, рекао Ава Јустин, ви сте јеретици! То је то. Заиста имају право ако виде нас да се некритички (боље рећи неодговорно) односимо према предању. Ја вама кажем да вагате ову одлуку у односу на васељенске каноне и праксу светог Саве и Ефеског, да је јасно и гласно препознате као једну заблуду а не да се на њу позивате! Без икаквог страха ја велим да је накарадна. Као што је накарадно попуштање Конст. да се у његовој јуриздикцији појављују зилоти који покрштавају католике. Мени је никакава твој аргумент да се то дешава у мојој патријаршији. Ја на то гледам као на глупост и то сам рекао и мом митрополиту. И он је против покрштавања, али ми саветова да не објашњавам мојим Италијанима зашто не смеју да се поново крштавају, јер каже да ће да задру још више. А онда ће да се појаве артемити (као што и раде) па да их ложе како треба да се крсте јер је то право православље. Расправљао сам се са мојим владиком око тога, али сам га послушао да овима ништа не говорим. Јер нисам ја одговоран пред Богом за њих. Дакле, да не буде забуне, и Генадије је против покрштавања и забрањује ту праксу. Али кад се деси неки инцидент онда не налаже епитимије на ове који покрштавају. Некакава икономија, мудра политика, или шта ти га ја знам. Ни не интересује ме. Као што ни над вама немам никакву власт него само братску слободу у Христу да скренем пажњу на девијацију коју видим. Да сам папа Стефан, све бих вас најурио!:::::J)))) Иначе, на ову тему, без форумашких пошалица имате у „безбожног“ Милаша (нд. 1, 582-586), где тумачећи Трул. 95 наводи ту погрешну Грчку праксу и без неког наглашеног полемичког тона, али врло суптилно, тако да је свакоме јасно: „Како се са строго каноничког гледишта има о овоме судити, ми смо казали у тумачењима...“.  

Иван се пожалио како то да су расколници у цркви ако су расколници?. Но, ни он неће да чита текстове које приводим. Да је узео да види Василија Великог (до сада се хвалио како умује као Василије) кога сам навео, било би му јасно. Милаш га наводи (2, 345) преводећи Василија да расколници имају валидно крштење „јер они припадају цркви“ (ὡς ἔτι ἐκ τῆς Ἐκκλησίας ὄντων). Наравно да се ово може превести и као будући да су они из цркве, део цркве. Партиципи су подложни широком спектру интерпретацја. Али, то је тај смисао. Ово ће Василија приближити Августиновом расуђивању. Са друге стране удаљиће га од Кипријанове и Фирмилијанове позиције која је преко саборног јединства негирала крштење како јеретицима тако и расколницима. То је оно што ти ниси разумео када сам навео аргумент о судбини злосрећнијех Срба у Душаново време кад смо били анатемисани.

Толико у овом јављању. Узмите и погледајте поново онај мој претходни пост. Нисте се замислили над проблемом крштења, шта се ту признавало. Велики поздрав свима!

 

Богомрски и туђи свакој благодати Господњој,

Ава Зоран Римски

 

ПС. Да се обратимо истини коју изговори Владика Артемије у једном интервјуу: „Јеретик је онај ко исповеда јерес. А осуђеном јеретику престају да буду Свете Тајне валидне“.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Zoran Đurović рече

@о. Сава, Иван, Васијан

Са жаљењем морам да констатујем да ништа око спора крштења у старој Цркви нисте разумели. Ја сам покушао и кроз изношење историјских цртица да вам помогнем да дођете до познања ствари, али није вредело. И на ауторитет једног Никодима Милаша сте се оглушили. Јутрос узех да поново прочитам текст од Флоровског, О границама цркве, који сам читао као млади студент, а фрапирах се колико тога сам вам већ изнео па изгледа као да сам преписао из њега. Верујем да је барем за Саву он некакав ауторитет, ако не за ову двојицу, па да га прочитамо: „'Понављање' тајни не само да је непотребно него није ни дозвољено. Ако 'тајне' није било, него је био раније обављен 'несавршени јеретички обред', онда је неопходно да се тајна изврши први пут, и при том потпуно отворено и очигледно. Католичке тајне, у сваком случају, нису само обреди, и може ли се с таквим дисциплинарним релативизмом говорити о 'спољној' страни извршавања тајне?

'Икономијско' тумачење канона би могло бити убедљиво и истинито само уз директне и савршено јасне доказе. У међувремену се оно поткрепљује индиректним подацима, а највише претпоставкама и извођењем закључака. 'Икономијско' тумачење није учење Цркве. То је само посебно 'богословско мишљење', које је настало касније, које је и спорно, које се појавило у периоду богословске изгубљености и пада, у брзоплетом стремљењу да се што је могуће оштрије разграничимо од римског богословља...

Римско богословље допушта и признаје да и у расколничким заједницама остаје валидна јерархија, па чак, у извесном смислу, да се чува 'апостолско прејемство', тако да се тајне, при извесним условима, могу савршавати и реално се савршавају код шизматика, па чак и код јеретика. Основне предуслове овог сакраменталног богословља је са довољном прецизношћу установио још блажени Августин. И православни богослов има све основе да укључи богословље Августина у своју доктринарну синтезу... Прво што привлачи пажњу код Августина је то да питање о валидности тајни Августин органски везује за опште Учење о Цркви. Реалност тајни које се савршавају у шизматичким заједницама означава за Августина непрекидност везе са Црквом. Он директно тврди да у тајнама јеретика дејствује Црква: једне она рађа унутар себе, друге рађа изван - и шизматичко крштење је валидно управо зато што њега врши Црква (видети: S. Augustin, De bapt., 1, 15, 23). У расколничким заједницама је валидно оно што је код њих из Цркве, оно што и у њиховим рукама остаје наслеђе и светиња Цркве и оно кроз шта су они још увек са Црквом... Јединство Цркве се гради двојаком везом: јединством Духа и савезом мира (уп. Еф. 4, 3).

-----

Ава Зоран Римски

Драги оче, ово није питање емоција већ, једноставно, до сада већ основних принципа на којима вековима почива Православна Црква. Да код јеретика или да користимо блажи израз "одвојене браће" постоје свете тајне, зашто су толики православни јерарси, монаси, проповедници указива да они треба да се врате у Православну веру. ДА ли је реч о колективној заблуди или незнању православних који је требало да чекају двадести век па да чују по први пут да међу нама заправо и нема разлике. Лично сматрам, да не треба користити грубе речи. Инославни немају потпуну веру и немају пуноћу деловања Духа Светога и то можемо да видимо у целом контексту нашег предања. Они са нама деле многа учења, имају поштовања вредне традиције али у целини Православна Цркква не признаје њихову светотајинску црквеност. То смо недавно могли видети и на Криту где је посебно на инсистирање Еладске Цркве унесено да ми признајемо само њихово "историјско постојање", али да не можемо инославне заједнице назвати Црквом у светотајинском смислу. Па чак и после те корекције документ о односу према неправославним хришћанима није прихваћен од многих епископа и створио је доста конфузије.

Чињеница да инославни свете тајне у којима делује пуноћа Духа Светога не значи да су они лишени Божије милости, да су аутоматски осуђени на пакао и слично, што нажалост чујемо код људи острашћених у неразумном ревнитељству. Дух Свети делује на неизрецив начин и код њих упућујући их пуноћи истине која постоји једино у Католичанској Цркви Православној. У оној мери у којој се врате пуноћи истине, у тој мери васпоставља се лепота Христовог лика која је у тим заједницама оштећена неисправним учењима. Зато је Православна Црква отворена за инославне и сведочи своју истину и позива их да се врате ономе што су и они раније веровали. Зато проповедамо истину неправославнима и враћамо их Цркви, односно ономе што су и сами некада били. Одрицање од мисионарског рада међу инославнима лишило би Православну Цркву њене суштине, а то је да све и сва приводи у пуноћу заједнице у Христу. Одбацивање мисионарског рада под изговором да не желимо да се бавимо прозелитизмом је опасан компромис са истином. Без сведочења истине православни хришћани веру замењују једном религиозном идеологијом компромиса који не познаје границе.

И Флоровски и многи други савремени православни богослови указивали су на постојање акривијског и икономијског приступа у разумевању граница Цркве. О томе сам већ раније говорио и није коректно да ми импутирате оно што нисам никада тврдио. У светотајинском смислу Црква Католичанска је свуда где се узноси Света Евхаристија од стране канонских епископа са апостолским прејемством, који заједно са осталим епископима у својим областима живе у духу саборне љубави и слоге, исповедајући истину коју смо наследили од апостола и Светих отаца. У ширем, козмолошком смислу, цео свет је позван да постане Црква и тајна Цркве се збива свуда око нас јер примивши људску приороду Господ васцелу творевину узводи ка своме коначном циљу, сједињењу свега са Оцем благодатним дејством Духа Светога. Зато, сагледавајући ову тајну не смемо да показујемо нетрпељивост према онима који не познају или неће да познају пуноћу истине. Наше није да судимо, али јесте да сведочимо без лицемерја. Позвани смо да православну истину сведочимо љубављу.

Проблем који постоји код Римокатолика није канонско-дисциплински неспоразум, као на пример што имамо са православним епископима у БЈР Македонији. Они су канонски епископи, нису рашчињени али са њима нисмо у евхаристијском општењу, али су својим неканонским деловањем одступили од црквеног јединства и кренули погрешним путем (са кога ће се ако Бог да вратити једног дана). Ово непричешћивање "ακοινωνησία" се суштински разликује од одсуства евхаристијске заједнице са онима који су одступили од апостолске вере и прихватили људска умовања за богооткривену истину. Са неким инославнима имамо веће разлике, са некима мање, али одсуство заједнице са њима није последица канонског неспоразума, већ суштинских разлика. Конкретно са римокатолицима имамо различито схватање одређених елемената тријадологије, њихово јуридичко учење о спасењу је страно православној сотириологији, а тумачење историјске праксе примата као божанске институције унивезалне власти римских папа је озбиљна еклисиолошка аномалија, да не идем даље. У оној мери у којој римокатолици нађу начина да изађу из зачараног круга у коме су своја учења прогласили непромењивим и непогрешивим, можемо да се надамо неком приближавању са Православном Црквом. Остајемо у нади, али пут јединства није у тражњењу минимума компромиса као у Уједињеним нацијама.

Зато бих рекао да инославни условно учествују у Цркви и њеним даровима. Спасење није јуридички чин, већ остварење онтолошког јединства са Христом. Ми не можемо за никога на свету рећи да је вечно изгубљен јер је све позвано на спасење (оцелотворење), али можемо и морамо да говоримо да се може спасти једино Христом, јер без Христа нема заједнице човека и Бога. Опасност јеретичких учења је у томе што замагљују тајну Христову, мешају аутетнична предања Цркве са људским фантазијама и неистинама и на тај начин отежавају манифестовање и остварење тајне Цркве у тим заједницама. Тајне Цркве немају дејство саме по себи. Православни свештеник може да узме комад хлеба и вина и ишчита цео текст литургије у својој соби, али то ће остати обичан хлеб и вино и оно што ради биће ругање Цркви. Јер Црква је сабор којим свештеник само председава, а не магијска радња, како код неких инославних бива. Крштење није индивидуални чин који се заснива на некој магичној формули, већ тајна која свој смисао и пуноћу има једино у евхаристијском контексту. Црква може да оснажи или прихвати крштење које није учињено на најисправнији начин. Одвајање тајни од евхаристије и црквене заједнице је заправо најпре почело на Западу где су се од Средњег века наовамо развили разни видови приватне светотајинске побожности, који су страни православном етосу и вери.

Зато, инославно крштење нема спасоносно дејство и зато се обавезно даје миропомазање, а знамо добро шта је миропомазање. Да у инославном крштењу постоји пуноћа дарова Духа Светога зашто би се онда вршило уопште миропомазање. Ово је кристално јасан аргумент да Црква не признаје инославно крштење као потпуно, односно, у зависности од праксе акривије или икономије сама форма може или не мора бити прихваћена, али потреба за миропомазањем остаје јер без дара Духа Светога крштење инославних нема ни смисла ни значаја. За ову праксу постоји пуни континуитет од најранијих времена и апсурдно је да је негирамо. Поједини примери у историји Православне Цркве из којих се стиче утисак да Црква признаје јеретичко крштење само су икономијски изрази настојања да се они који су се одвојили од Цркве лакше врате у њену заједницу. 

Што се тиче тајне евхаристије, ми можемо само да кажемо да је историјска форма евхаристије сачувана код неких инославних заједница (који имају и лепих старих текстова) али да она нема светотајинску валидност и зато ниједан православни клирик или лаик не сме да учествује у инославном приношењу. Ово је општеприхваћен став. Ако имате неки пример да није тако, волео бих то да чујем. 

Поновио бих бесмртне речи Св. Максима, великог тајновидца Божије тајне спасења и љубави Божије. Добро је да се ових речи с времена на време подсећамо, како не бисмо изгубили свест да расуђујемо правилно између истине и лажи.

„Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу, Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно? Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени од човекољубља. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно, Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ЗАр није Дух Свети неопходан и за само крштење/погружење?! И зар свештеник не говори у молитви на Крштењу: "...стога јави се Господе на води овој..да би, уподобивши се смрти твојој крштењем постао и заједничар твог васкрсења.."?

Како то да Дух Свети није потребан да вода крштења постане "гробница" и извор вечног живота? И за тзрократно погружење да би било то што треба да буде, неопхоан је Дух да га таквим чини. Не чини то пост фестум миропомазање.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Прочитах један занимљив коментар на ову тему на форуму из 2010. године, па да поделим:

  On 10/12/2010 at 10:22, Guest свештеник Иван рече

Сви нехришћани без разлике у Цркву се примају крштењем, миропомазањем и евхаристијом. Проблем се јавља по питању примања у Цркву из неправославних, тј. расколничких и јеретичких хришћанских заједница.

Најпре се овај проблем постојао само у вези са онима који су крштени у Цркви, затим одступили од ње у раскол или јерес, а касније се покајали и пожелели да се врате у Цркву. С обзиром да је одлазак у раскол или јерес повлачио за собом одлучење, са њима се поступало као са претходно одлученима – примани су епископским полагањем руку.

Много је дубља проблематика примања у Цркву крштених у шизматичкој или јеретичкој заједници. На Западу је, нарочито од времена Августина, на основу учења о непоновљивости крштења, крштење признавано уколико је обављено уз изговарање тријадолошке формуле. Покајани јеретици примани су епископским полагањем руку. Оваква пракса показала се веома практичном. Исток се такође чврсто држао непоновљивости крштења, међутим искључиво право крштавања остављајући Цркви, што је значило да крштење ван Цркве није крштење. То је значило примање покајаних јеретика у Цркву крштењем. Међутим, источно схватање ће се ускоро променити под утицајем западног, и Источна Црква ће у неким случајевима почети да признаје расколничко односно јеретичко крштење, као и друге тајне. Питање валидности крштења ван Цркве није решавано по неком општеважећем начелу, него су конкретни случајеви решавани понаособ.

Два случаја признавања валидности крштења ван Цркве су примање покајаних новатијана (Први васељенски сабор) и несторијанаца и монофизита (Петошести сабор). Новатијани су били расколници. Примани су писменом изјавом и епископским полагањем руку. Покајани новатијански клирици су остајали у клиру. То значи да је валидним сматрано не само новатијанско крштење, него и рукоположење, према томе и остале свете тајне. Поновивши исту одредбу, али сада захтевајући миропомазање за новатијане, петошести сабор је аналогно поступио са несторијанцима и монофизитима, с тим што је изоставио полагање руку, што је важна чињеница, с обзиром да је у питању примање јеретика. Тиме је призната је валидност свих њихових тајни.

Признавање крштења, али не и миропомазања одлука је Петошестог сабора, по питању аријанаца, аполинариста, македонијеваца (јеретици), затим новатијана и пасхалита (расколници).

Непризнавање крштења је одлука Првог васељенског сабора по питању следбеника Павла Самосатског. Они су у Цркву примани крштењем, што значи невалидност њихових тајни. Као образложење, сабор наводи да су павлијани, иако користећи тријадолошку крштењску формулацију, у њу инкорпорирали неправославно учење. Ова чињеница додатно компликује ситуацију, с обзиром да се исто може рећи за несторијанце и монофизите. Петошести сабор потврђује одлуку Првог сабора у вези са павлијанима, примењујући је и на евномијане, монстанисте и савелијане. Образложење се даје за евномијане – формална неисправност крштења, и за савелијане – неправославна тријадологија. Међутим, док се павлијани крштавају одмах, евномијани, монтанисти и савелијани морају да прођу кроз катихуменат. Прихватање павлијанског катихумената значило је признавање харизме егзорциста код њих. Да ствар буде још компликованија, чињеница је да су монтанисти били ближи Цркви од павлијана.

Као меродавне уочавамо принципе исправности или неисправности крштењске формуле и догматског учења одређене јереси, међутим не видимо их као апсолутне и безусловне. Уобичајена формулација, по којој се прихвата свако крштење које је у име Оца и Сина и Светога Духа (Милаш), историјски је неутемељена и фактички нетачна. Црква се увек бавила конкретном јересју. У доношењу одлуке важну улогу је играо још један фактор – црквена политика. Једино факторима црквене политике могу се објаснити неусаглашености и, чак, противречности које увиђамо у саборским одлукама. На пример, Први сабор снисходи према новатијанима јер је новатијански раскол у то време био озбиљан противник Цркве; Петошести сабор захтева миропомазање новатијана, који су сада мала група која не представља опасност по Цркву. Исти тај сабор снисходи новим великим противницима – несторијанцима и монофизитима.

Снисхођење из разлога црквене политике тако препознајемо као основни принцип признавања валидности неких или чак свих светих тајни појединим јеретицима или шизматицима, у одређеним моментима живота Цркве. Саборски оци су увек полазили од акривије, јасно изражење у Апостолским правилима: ван Цркве нема светих тајни; затим су у појединим случајевима снисходили, у мањој или већој мери. Међутим, овде се јавља кључно питање: како црквена икономија може нешто безблагодатно учинити благодатним? Ово питање, као и уопште светотајинско богословље, још увек је магловито и неразјашњено поље у православној теологији, а догматско питање чије би решавање било кључ на овом пољу јесте питање граница Цркве.

Пет је начина примања јеретика или шизматика у Цркву – оглашење и крштење, крштење без оглашења, миропомазање, покајање, писмено изјашњавање. Проблем се јавља у новим конкретним случајевима којима се сабори, по природи ствари, нису бавили – који од ових начина применити? Највећи и најактуелнији проблем данас је, наравно, проблем примања римокатолика и протестаната. По овом питању нема консензуса, него га свака помесна Црква решава у својим оквирима. Штавише, решења сваке помесне Цркве мењала су се кроз историју, и то у најширем распону – од захтевања писменог одрицања од неправославних учења, до захтева за поновним крштењем. Примера ради, наведимо данашњу праксу Грчке и Руске Цркве. Грчка Црква не признаје тајне других конфесија, па према томе римокатолике, протестанте и све остале неправославне прима крштењем. Руска Црква, пак, признаје крштење и миропомазање, тако да миропомазањем прима само протестанте (који га немају) и неконфирмиране римокатолике, док конфирмиране римокатолике, монофизите, несторијанце и друге код којих постоји црквена јерархија прима кроз покајање.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

али у целини Православна Цркква не признаје њихову светотајинску црквеност.

Драги оче, не можете да се позивате на овај сабор који је био "конфузан", како рекосте и нема консензуса. Могло је и њих 90% да заступа један или други став, али поводом овога ису донели никакву одлуку.

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Дух Свети делује на неизрецив начин и код њих упућујући их пуноћи истине која постоји једино у Католичанској Цркви Православној.

Око овога морате да се договорите са католицима, која је црква права. 

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Зато је Православна Црква отворена за инославне и сведочи своју истину и позива их да се врате ономе што су и они раније веровали.

Па ни ми не верујемо оно што смо раније веровали. Не причешћујемо се стално, увели смо стихијски разноразне постове, не знамо ко је први међу нама и још хиљаду других ствари. Не постоји могућност у враћање неке имагинарне древне цркве. 

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

одступили од апостолске вере и прихватили људска умовања

1000 примера идентичних и на нашој страни.

 

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

У оној мери у којој римокатолици нађу начина да изађу из зачараног круга у коме су своја учења прогласили непромењивим и непогрешивим, можемо да се надамо неком приближавању са Православном Црквом.

Исто кажу католички бојовници за нас. Мислим да је боље да нам се поделе пушке...

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

али можемо и морамо да говоримо да се може спасти једино Христом

Да, кроз тајне се и они спасавају кроз Христа. Није нужно да постану православни. Ако је нужно, онда мораш да кажеш да се не могу спасити ако остану католици. И то ниједан. Ако католичка евхаристија није евхаристија, онда нема Христа преко кога би се спасили. Дакле, сви иду у пакао. 

 

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Црква може да оснажи или прихвати крштење које није учињено на најисправнији начин.

Не може. То не постоји. Који сабор или отац тако нешто тврди. 

 

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Одвајање тајни од евхаристије и црквене заједнице је заправо најпре почело на Западу

Апсолутно идентично и на Истоку.

 

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Зато, инославно крштење нема спасоносно дејство и зато се обавезно даје миропомазање... Да у инославном крштењу постоји пуноћа дарова Духа Светога зашто би се онда вршило уопште миропомазање. Ово је кристално јасан аргумент да Црква не признаје инославно крштење као потпуно, односно, у зависности од праксе акривије или икономије сама форма може или не мора бити прихваћена, али потреба за миропомазањем остаје јер без дара Духа Светога крштење инославних нема ни смисла ни значаја...  

Није тачно. Трула 95 јасно говори да се несторијанци, евтихијанци и северијанци не миропомазују. Већ сам то навео, али ти је вероватно промакло. О икономији је довољно рекао Флоровски. Да се не понављамо. Топло препоручујем да поново прочиташ тај његов текст.  

 

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Поновио бих бесмртне речи Св. Максима

Само то не! 100 пута их чух од артемијеваца. И сада су показали како су испуњени љубављу осудивши све православне на пакао. Наравно, Артемије вели да има добрих и правих владика, истина он их не познаје, па се зато моли за сво епископство православних, али ми треба да се покајемо и вратимо у праву цркву, њему. Примећујеш ли да се ова Артемијева теологија ни за зарез не разликује од твоје? Разлика је само у питању која је права црква, СПЦ или Артемитска. Али, резон је исти. Тако и он магловито тврди да није благодат начисто и свугде побегла.

Иначе ја сам сентименталац. Најгорег типа. Али, то што ја видим у себи као љубав то није Божанска љубав. Јер, иако у НЗ се вели да је Бог љубав, он то није јер се разликује од нашег сентиментализма. Дакле, Бог није љубав. Свет је створио из ћефа, док онај сентименталиста, Августин, верује да га је створио из љубави. И да је то једини мотив зашто свет постоји.

Да ли те учи нечему прича о Јони и Какјону? Јона је зажелео да Бог сатре Нинивљане. Бог је друго нешто урадио, и пита Јону како Он може да не воли и жали људе које је толико дуго неговао? Расколи се Израиљ на Север и Југ, пророци и на северу и на југу. Дође Исус, показа да и у најомраженијих самарјана је вера. Не знам да ли ти нешто говоре ови примери из Писма... Али то није евхаристија, није миропомазање итд. Битно је да знамо сада да Бог има плаве очи и да је Православне вере, а ако му нешто није јасно, да му то ми објаснимо.       

Link to comment
Подели на овим сајтовима

52 minutes ago, Zoran Đurović рече

Драги оче, не можете да се позивате на овај сабор који је био "конфузан", како рекосте и нема консензуса. Могло је и њих 90% да заступа један или други став, али поводом овога ису донели никакву одлуку.

Око овога морате да се договорите са католицима, која је црква права. 

.........

Иначе ја сам сентименталац. Најгорег типа. Али, то што ја видим у себи као љубав то није Божанска љубав. Јер, иако у НЗ се вели да је Бог љубав, он то није јер се разликује од нашег сентиментализма. Дакле, Бог није љубав. Свет је створио из ћефа, док онај сентименталиста, Августин, верује да га је створио из љубави. И да је то једини мотив зашто свет постоји.

Да ли те учи нечему прича о Јони и Какјону? Јона је зажелео да Бог сатре Нинивљане. Бог је друго нешто урадио, и пита Јону како Он може да не воли и жали људе које је толико дуго неговао? Расколи се Израиљ на Север и Југ, пророци и на северу и на југу. Дође Исус, показа да и у најомраженијих самарјана је вера. Не знам да ли ти нешто говоре ови примери из Писма... Али то није евхаристија, није миропомазање итд. Битно је да знамо сада да Бог има плаве очи и да је Православне вере, а ако му нешто није јасно, да му то ми објаснимо.       

Изгледа, оче, мора да се сложимо да се у неким стварима баш никако не слажемо. У Православној Цркви, истина, имамо доста проблема и носимо слабости које су се наталожиле вековима, али као православни хришћанин, монах и свештеник не могу да прихватим да то доводимо у исту раван са неправославним заједницама које почивају на јереси и заблудама. Овакав став није одговоран и озбиљан.

Још једном наглашавам да не треба користити оштре речи, али јасне разлике постоје и не треба их релативизовати. Кроз целу историју наше Цркве након раскола сведоци смо упорних покушаја Ватикана да на силу православне одвоји од своје вере и обичаја, бројни су покушаји наметања уније, потплаћивања, лажи и разних нечасних ствари које сведоче о једној оргазнизацији која носи спољашње обличије цркве, али која уз сво поштовање многих дивних људи који су рођени у тој традицији и искрено верују у Христа, почива не фалсификовању хришћанства, на бројним неистинама и заблудама, које су понајвише допринеле данашњој деградацији хришћанства у свету.

Овакав став сам имао и када сам крштен пре 25 година и ни најмање га нисам променио. Јаку утеху ми даје чињеница да постоји толики број православних светитеља и древних и савремених који су веровали и исповедали исто, а са њима тако верује огромна већина садашњих јерараха, монаштва, свештенства и верног народа наше Цркве.

 

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

48 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Изгледа, оче, мора да се сложимо да се у неким стварима баш никако не слажемо.

12:smeha: Амин! - Да додам да ни св. оци нису певали у хору!:))

За остало могу само да поновим да савршено добро познајем разлике. Што се тиче братске љубави између нас и католика Хрвата, она је надалеко позната. Јасеновац и Олуја се не могу поредити ни са чим у нас. Рекавши то, морам да скренем пажњу ни да ми нисмо цвеће, тако да црногорско приморје, које је некад било католичко данас има 5 мачака католичке вере :D. Цар Душан кад преговара са папом пише му да ће вратити добар део цркава и имања које смо отели и обећава да нећемо више насилно покрштавати католике. 

Нама је битно да знамо ове историјске ствари, да не будемо само голубови, али да са тиме не бркамо и православно предање које не негира сакраменте католицима. То је нека моја идеја водиља...    

Link to comment
Подели на овим сајтовима

10 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Још једном наглашавам да не треба користити оштре речи, али јасне разлике постоје и не треба их релативизовати. Кроз целу историју наше Цркве након раскола сведоци смо упорних покушаја Ватикана да на силу православне одвоји од своје вере и обичаја, бројни су покушаји наметања уније, потплаћивања, лажи и разних нечасних ствари које сведоче о једној оргазнизацији која носи спољашње обличије цркве, али која уз сво поштовање многих дивних људи који су рођени у тој традицији и искрено верују у Христа, почива не фалсификовању хришћанства, на бројним неистинама и заблудама, које су понајвише допринеле данашњој деградацији хришћанства у свету.

O.Savo blagoslovi.

Kakve veze ovo ima sa teološkim pitanjem naše Crkve, da li je sveta tajna krštenja validna kod rimokatolika ili ne?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...