Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Хвала на исцрпном одговору. Задовољан сам одговором.

 

Да не замре тема поставићу још једно питање, како видите јединство са латинима, како до њега може доћи? Да ли само кроз њихово покајање и одбацивање јереси или као што каже наш патријарх у помиреној различитости, јединству у различитости.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Благодарим оче Саво на одговору. Нажалост приметио сам код себе често цинизам. Покушаћу да се уз помоћ Божју и ваше свете молитве ослободим тога. Хвала пуно. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo, molio bih vas kad imate vremena da nam kažete nešto o bivšem igumanu manastira Dečani, ocu Justinu Tasiću - mom omiljenom pravoslavnom duhovniku. Verovatno niste bili u manastiru vo vremja ono, kad je on bio iguman ali sam siguran da ga se mnogi i dalje sećaju. Upravo skeniram njegovu biografiju - knjižicu koju sam kupio u Savini. Ako Bog da, postaviću da koje zanima mogu da čitaju.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Хвала на исцрпном одговору. Задовољан сам одговором.

 

Да не замре тема поставићу још једно питање, како видите јединство са латинима, како до њега може доћи? Да ли само кроз њихово покајање и одбацивање јереси или као што каже наш патријарх у помиреној различитости, јединству у различитости.

Ово је веома важно питање коме треба приступити са доста пажње. Као што сам већ претходно говорио постоје суштинске разлике и разлике које су резултат различитих хришћанских менталитета која су се искристалисала у току специфичних историјских процеса на хришћанском Истоку и Западу. Његова Светост је у својој изјави посебно имао у виду чињеницу да су својеврсне разлике између Истока и Запада постојале и пре 11. века и званичног почетка раскола. Већ сам раније нагласио да јединство не подразумева униформност, посебно не униформност обичаја и обреда, и да су разлике у богословском приступу постојале од најранијих времена.

 

Сматрам да је ово згодна прилика да са вама и осталим читаоцима поделим један мој текст који сам пре пар година прибележио у вези са овим питањем и који одражава моје виђење ове проблематике. Надам се да ће овај текст барем донекле дати одговор и на ваше питање:

 

*************

 

Раскол хришћанског Истока и Запада - суштинске разлике или разлике два хришћанска менталитета

 

„Велики Раскол“ између хришћанског Истока и Запада, чији је почетак формално обележен међусобним изопштењима римског кардинала Хумберта и цариградског патријарха Михаила Керуларија 15. јула 1054. године, вишевековни је процес постепеног отуђења Западне, Римске цркве од Источне Православне Цркве и њеног предања. Иако су настанку раскола погодовале бурне историјске околности и све веће разлике у језику и култури, посебно  после  германских најезди на Западу у 5. веку и муслиманске експанзије на Истоку од 7. века надаље, у богословској и литургијској свести Истока и Запада настао је до сада непревазиђен јаз.

 

Од времена Јустинијана Ромејско царство са седиштем у Константинопољу имало је све мање снаге да очува привремено васпостављени orbis romanus поновно успостављен у 6. веку. У западним провинцијама царства, које су преплавиле хорде германских варвара, једина луча светиља остала је Римска црква која је уједно била и једина спона западних Римљана са својом источном браћом и римским културним наслеђем јелинског Истока.

 

Међутим, већ од краја 8. до почетка 11. века германска струја у Римској Цркви постепено је потиснула ромејску (византијску). Подршком династији Каролинга папе су задобиле не само духовну власт над некад утицајним западним црквама, већ и поседе који су постали основа будуће папске државне моћи тзв. Patrimonium Sancti Petri. Дух франачког феудализма све се више одражава и на организацију Римске цркве, у којој папа игра улогу монарха, а бискупи улогу њему потчињених феудалних племића. Секуларизација Римске цркве кулминирала је нарочито у периоду између 15. и 16. века, у време необузданих ренесансних папа, што је довело до Реформације и нових раскола, који се настављају до данас у виду многобројних секти и атеистичких идеологија.

 

С друге стране, Црква на Истоку је била више окренута богатом хришћанском богословском и културном наслеђу јелинског Истока, које је свој највећи допринос дало у периоду седам Васељенских сабора од 4. до 8. века кроз дела бројних источних светих отаца. Као црква царског града, патријаршија Новог Рима је природним током ствари узведена на равночастан ниво са црквом старе престонице царства, што је изазвало додатна подозрења. Падом источних провинција под власт муслимана у 7. веку Цариград је коначно постао најутицајнији духовни центар источне икумене и активно се посветио христијанизацији Словена. Западни и Источни Римљани све су све теже могли да разумеју једни друге, јер су се већ оформила два потпуно различита црквена и културна менталитета.

 

Посебно дубок раздор међу црквама створило је једнострано уношење додатка Filioque у традиционални Символ вере на сабору у Толеду 589. године. Главни носиоци филиоквизма били су германски теолози који су своје учење донели у на двор Каролинга где је оно прихваћено као званично црквено учење. Крунисање Карла Великог 800. године у Риму за „римског императора“ био је не само непосредан изазов византијском схватању јединствене хришћанске икумене на чијем је челу цар Новог Рима, него и отварање врата за постепени тријумф филиоквизма и поред противљења неких италијанских папа.

 

Од друге половине 9. века односи између Старог и Новог Рима ушли су у фазу драматичне конфронтације. Патријарх Новог Рима  свети Фотије (820-886) био је први православни богослов који је аргументовано образложио заблуде франачких богослова и упозорио Римску цркву на опасности које произилазе из њихових новотарија. За време Фотијево одржан је IV Сабор у Константинопољу (870/880) као последњи заједнички сабор источних и западних отаца који су потврдили јединство православног веровања и осудили промену символа вере, и самим тим учење о Filioque.

 

Године 1009. свргунут је папа Јован Осамнаести (последњи православни папа, кога су званично признавали сви источни патријарси). На римску катедру долази низ папа који су под јаким германским утицајем, да би већ 1014. папа Бенедикт  Осми  под притиском цара Хенрика Другог увео Filioque у римску литургију.

 

Сукоби између Старог и Новог Рима крајем 9. и почетком 10. века око јурисдикције на југу Италије, неслагања око мисије међу Словенима и други неспоразуми, све су више продубљивали јаз између две сестринске цркве. У намери да политиком диктата разреши ове спорове папа Лав  Девети шаље кардинала Хумберта у Константинопољ на преговоре са цариградским патријархом Михаилом Керуларијем. Преговори не само да нису уродили плодом, већ су на видело изашле многобројне старе несугласице поводом филиоквистичке јереси, папског примата и других литургијско-правних питања.

 

Сукоб арогантног кардинала и непопустљивог патријарха завршио се међусобним изопштењима. Иако овом догађају у то време није придавао претерано велики значај, њега су историчари касније означили као почетак тзв. Великог раскола, који је, као што видимо, још од раније био узео маха. Премда су 1965. године Васељенски Патријарх Атинагора и папа Павле Шести укинули анатеме из 1054. овај символични акт остале Православне цркве нису званично признале, нити се од тада до данас однос Православне Цркве према латинским учењима суштински променио. Чињеница да интеркомунио није успостављен и поред напретка у међусобном разумевању показатељ је да озбиљне богословске препреке још постоје.

 

Иако до 13. века постоје повремени примери местимично непрекинутог или васпостављеног општења у тајнама и уверења да теолошке разлике нису непремостиве, коначан печат расколу дао је Четврти крсташки поход који се претворио у највећу пљачку у историји хришћанства и стравичан покољ становништва Цариграда од стране франачких хорди.

 

Априла месеца 1204. крсташи су заједно са франачким бискупима и опатима у ратним оклопима варварски опустошили престоницу Ромејског царства и убрзо покореном православном становништву једног дела Империје наметнули паралелну латинску јерархију са незаконитим латинским патријархом. Папе су Латински патријархат свесрдно подржале, као што ће касније подржати и присилно унијаћење у Источној Европи и на Блиском истоку. Унијатска политика и прозелитизам остали су до наших дана карактеристични за политику Рима на традиционално православним територијама. Без обзира на бесуспешне покушаје васпостављања црквене уније по римском диктату, у Лиону (1274) и Ферари-Фиренци (1431-1445), за православни Исток Римска Црква остала је у расколу, а за многе православне и у отвореној јереси.

 

Иако је у разним периодима било више или мање компромисних ставова, Православна црква до данас не дозвољава римокатоличко причешће својим верницима, иако је са римокатоличке стране након Другог Ватиканског Сабора (1962-1965) прихваћена валидност православних Светих тајни. Ово општеприхваћено литургијско предање понајбоље указује на предањски православни однос према валидности осталих римокатоличких светих тајни.

 

„Велики раскол“, дакле, у православној традицији није само несрећна коинциденција историјских збивања, културног удаљавања германизованог Запада од православног Истока, или пак лингвистичких неспоразума, него и видљива пројава многобројних суштинских теолошких разлика између учења Православне и Римокатоличке Цркве.

 

На Западу је папа од епископа Рима и првог по части међу осталим патријарсима проглашен за Христовог заменика на земљи и „главу целог света“(caput totius orbis). По учењу Првог ватиканског сабора (1870) папа је такође ex cathedra, као универзални учитељ и пастир, незаблудив „сам по себи, a не по сагласности Цркве“ (ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae). Папски примат, који је историјска институција, пошто је Рим био престоница царства, на Западу се тумачи искључиво као божанска институција. Она почива на произвољном учењу да су Папе ексклузивни наследници Петрови, као да Господ није обећао да ће сазидати Цркву нa стени (гр. petra) вере Петрове, тј. вере у Христа као Сина Божијег (Мат 16, 18). И поред покушаја да се нагласи идеја „примата у љубави“ о коме говори и Св. Иринеј Лионски, званична западна еклисиологија по овом питању остаје и даље сасвим ригидна.

 

Православна Црква је сачувала аутентичну саборност епископа чијим помесним црквама председавају првојерарси, који су само по части виши од остале сабраће. Такозвана колегијалност епископа о којој је било посебно говора на Другом Ватиканском Сабору остала је и даље у сенци сувереног ауторитета папе. Исток је сачувао Христа као главу Цркве, док је на Западу глава де факто постао сам папа као главни кохезивни елемент јединства Цркве.

 

Филиоквистичка јерес у основи потиче од неразликовања односа између три Божанска лица у вечности и у икономији спасења. Православни Исток тријадолошко јединство превасходно види у личности Бога Оца из кога се вечно рађа једносушни Син и из кога вечно исходи (=ἐκπορεύεται) једносушни Дух, који је по суштини једнако својствен Сину и њиме се у икономији спасења шаље у свет. Средњовековни Запад јединство лица Божијих пре види у метафизичкој божанској суштини, а у намери да потврди јединство суштине Оца и Сина, проглашава да Дух Свети „исходи из обојице вечно као из једног принципа“ (ex Utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit, Лион 1274). Filioque, дакле, није само неканонски додатак православном Символу вере, већ такође доводи у питање ипостасну разлику између Оца и Сина и Духа Светог своди свезу њихове узајамне љубави (nexus amoris).

 

Озбиљне разлике постоје у схватању човековог спасења од греха и смрти посебно од времена Британца Анселма Кентерберијског (11. век) који сотириологију своди са онтолошке равни на психолошки морализам. Анселмо је грех протумачио као „увреду Божијег достојанства“, која се искупљује одговарајућом правно-регулисаном „задовољштином“ (satisfactio), а спасење од егзистенцијалне смрти се свело на моралистичко учење о оправдању моралним заслугама. Ове и сличне богословске девијације су широм отвориле врата другим новотаријама: учењу о чистилишту (Purgatorio) и новчаним „опросницама грехова“ (Indulgentiae). Папе не само да проглашавају ова учења и обичаје као званично црквено учење, већ у 13. веку уводе и Инквизицију, која је свирепо мучила и спалила хиљаде људи „у велику славу Божију“ (ad majorem gloriam dei), и која никада није експлицитно осуђена, већ и данас постоји под својим званичним именом Sanctum Officium.

 

Подвижничко богословско предање Православне цркве, засновано на апофатичкој методи и активном молитвеном и светотајинском животу, на Западу се своди у уске рационалне оквире схоластицизма. Док је Запад све више хитао у загрљај рационализма, световних универзитета, правних регула и егзактне науке, православни Исток је до 14. века извршио креативну синтезу богословског предања које се до данас непрестано динамички развија у литургијском и богословско-аскетском животу Цркве. Православљу је био и остао стран дух западних богословских реформи и тзв. еволуције догме.

 

Запад се непрестано мучи како да протумачи творевину Божију и аналитички дефинише друштвене односе и појаве, док се Православни Исток више бави личним познањем Творца и васпостављењем благодатног односа са Њим (обожења) у Цркви као радионици спасења.

 

Имајући у виду читав низ поменутих и других озбиљних богословских разлика које су се пројавиле у периоду од краја првог миленијума до данас тзв. „Велики раскол“ 1054. године представља само један од догађаја који символички обележавају вишевековни процес постепеног отуђења римокатоличког Запада од Православља. Православне цркве не траже доминацију над Западом, већ само очекују од се у њихову благодатну заједницу западни хришћани врате обновом сопствене древне традиције Римске цркве првих векова и одбацивањем новотарија. Тај процес захтева смирено урастање у православно предање и не може се остварити реформом или декретом, већ васцелим преумљењем сваког појединца. Данас смо сведоци покушаја да се раскол једноставно превазиђе компромисом да Запад задржи своје традиције које неће бити опште-обавезне за Исток, а Исток да задржи своје традиције и предање. Проблем у овом приступу и теорији тзв. два плућна крила јесте што би се остварила мирна коегзистенција два потпуно аутономна система, а не органско јединство.  Покушаји да се суштинске разлике превазиђу синкретистичким екуменизмом, пијетизмом или заборавом никада неће довести до жељеног циља и пуног јединства Једној Светој Апостолској и Католичанској Цркви Православној. Потребан је озбиљан богословски рад и пре свега чврста воља и искреност да хришћански Исток и Запад поново нађу пут ка заједничком сведочанству хришћанске вере у данашњем свету глобализма, галопирајуће секуларизације и све веће индиферентности према аутентичним духовним вредностима.

 

архимандрит Сава Јањић

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo, molio bih vas kad imate vremena da nam kažete nešto o bivšem igumanu manastira Dečani, ocu Justinu Tasiću - mom omiljenom pravoslavnom duhovniku. Verovatno niste bili u manastiru vo vremja ono, kad je on bio iguman ali sam siguran da ga se mnogi i dalje sećaju. Upravo skeniram njegovu biografiju - knjižicu koju sam kupio u Savini. Ako Bog da, postaviću da koje zanima mogu da čitaju.

 

Сећам се оца Јустина, дечанског игумана, кога сам први пут упознао 1988. године када сам заједно са тадашњим јеромонахом Атанасијем Јевтићем и студентима Богословског факултета први пут посетио манастир Високи Дечани. Мислим да је то било за славу Св. Краља Стефана Дечанског. Отац Јустин ме је задивио као личност неодољивог хришћанског оптимизма и гостољубља.

 

Крајем 1991. године тадашњи Епископ Артемије посетио је Дечане заједно са јерођаконом Теодосијем и са мном, тек подстриженим црноречким монахом Савом, како бисмо разговарали о обнови дечанског братства. Сећам се да је о. Јустин том приликом рекао да живи за дан када ће у Дечане доћи млади монаси. Договорено је да у марту 1992.године у Дечане пређе група монаха Црноречана. Отац Јустин је био дубоко везан за Дечане, али је његова љубав према овом манастиру била толико велика да је осећао да ће младо братство моћи да направи нови почетак једино са новим игуманом и у општежитељном поретку који је већ био уходан у Црној Реци. Ја сам у Дечане прешао већ почетком марта у Дечане како бих са још једним монахом припремио долазак братства које је убрзо пристигло. У тој првој групи поред данашњег Владике Теодосија, који је убрзо постављен за игумана, и мене био је и садашњи игуман Зочишта о. Стефан који је као први подстрижени монах обновљеног братства добио име по Св. Краљу. Нова братије је убрзо почела да пристиже. тако да је ново братство постепено почело да живи и напредује. Отац Јустин нас је тог дана када је била примопредаја дочекао са незаборавном очинском љубављу и сузама у очима. Оцу Теодосију предао је управу и бригу о Св. Краљу Стефану, а потом је прешао привремено у манастир Ђурђеве Ступове у Беранима и убрзо у Савину где је провео последње године свог богоугодног живота. 

 

Отац Јустин остаће ми увек у памћењу као пример честитог и узоритог монаха, Дечанца, који је након упокојења претходног игумана архимандрита Макарија достојанствено водио бригу о овој великој светињи. Нека му Бог подари рајска насеља и вечни живот!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

hvala najlepše...

 

ako nekog zanima, biografija oca Justina je ovde

Баш лепо. Претходна генерација монаха, дала је неизмеран допринос нашој Цркви у најтеже време комунизма и атеизма. Они су сачували наше светиње и одржали молитву у нашим манстирима када је бити хришћанин, а посебно монах, било много теже него што је то данас.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

O. Savo blagoslovite!

 

Mene zanima koliko i sta se to promenilo u zivotu monaha od odlaska monaha Artemija. (mislim da je jos monah ne znam)

 

Ne mislim, naravno, samo na Decane.

 

Одласком бившег Епископа,а садашњег монаха Артемија, монаштво у нашој Епархији није ништа суштински изгубило зато што се монаси везују за Христа, а не за човека. Сви смо ми од данас до сутра, јер једино Христос остаје довека и ми са њим у заједници Његовог Тела и Крви тј. у Цркви.

 

Можда би умесније питање било шта се променило у животу оних монаха који су отишли из наручја Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве у раскол, претпостављајући верност човеку верности Христу. То је већ много озбиљније питање јер је главни разлог одласка једног броја монаха и монахиња из наше Епархије био њихово чврсто убеђење да верност духовном оцу надилази верност Цркви. За њих темељ Цркве и главни елемент јединства у њој није Христос, већ лојалност духовном оцу, па чак и у случају када он прекине сваку заједницу са осталим канонским Епископима и самим тим закорачи ван Цркве Христове. Мерило црквености и православности никада није било само правилно исповедање вере, већ жива заједница која се заснива и манифестује у евхаристијском јединству. У Цркви нема соло играча и све је увезано у саборну заједницу која живо постоји и показује се у евхаристијском општењу. Они који темеље Цркву само на исповедању вере (конфесији) више сличе протестантима и попут њих олако одлучују да формирају засебне (пара)црквене јединице, цепајући заједницу која нам је дата у Христу Господу.

 

Истина, одласком бившег Епископа у раскол изгубили смо човека кога смо истински волели и од кога смо својевремено много тога научили о духовном животу. Ипак, љубав у Цркви не може да се одвоји од љубави према Богу и оне који одступе од Цркве на пут раскола или јереси не можемо да волимо у стању њихове заблуде, већ се молимо Богу за њихов повратак и покајање. Као што волећи грешника не волимо грех, тако волећи оне који су у духовној обнови свесно изабрали да се удаље од своје Цркве, не оправдавамо њихове поступке на било који начин.

 

Гледајући конкретније, променило се много тога и то на боље, морам да кажем. Последњих година пре његовог рашчињења од стране Св. Архијерејског Сабора, бивши Епископ се све више изоловао од осталих Епископа, улазећи у све дубљу конфронтацију са Св.Архијерејским Сабором и Синодом наше Цркве. Епископ Теодосије, као садашњи члан Св. Арх. Синода, активно ради у пуној координацији са Његовом Светошћу и осталим Епископима и редовно их обавештава о ситуацији на КиМ, што код његовог претходника није био случај, па му је више пута озбиљно замерано да је монополизовао питање Косова. Нема више упадања на територије других Епархија, ширења духа црквеног раздора и непоштовања црквених пастира, што је био велики проблем раније. Све је то, морам да кажем, било повезано са нездравим духом гуру-духовништва по коме је Рашко-призренска Епархија била раније нарочито позната. Квази-духовници су на странпутицу одводили бројне младе душе. Њихови следбеници нису се развијали у одговорне и слободне личности, већ су постајали клонови тих истих духовно нестабилних "духовника" па им и сада неки од њих следују у расколу. Ова појава је веома нездрава и зато сада верном народу у нашој Епархији саветујемо да се духовно везује за своје парохијске свештенике који и јесу позвани да буду њихови пастири.

 

Такође је већи акценат стављен на парохијски живот који је био прилично запостављен, док је с друге стране развијан нездрави монашки елитизам који је водио у монахократију, како је често говорио Еп. Атанасије. Епархијски центар је враћен у Призрен, обновљен је већи број порушених светиња, чему се бивши Епископ одлучно противио и поред става Цркве да је обнова која је вршена потребна и једина могућа у постојећим околностима. Епископ Теодосије се за разлику од свог претходника не бави политиком нити полемише са политичарима у штампи, већ највише времена проводи обилазећи парохије и трудећи се око обновљене Богословије. Главни акценат се даје на богослужбени живот и пастирски рад. 

 

Укратко, Епархија која је била на путу да самовољом бившег Епископа постане својеврсна аутокефална јединица, одвојена од СПЦ, поново функционише као целовити део наше Помесне Цркве.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Имам.

 

 

Србије.

 

п.с

Није ми јасно шта се ви љутите када са О.Савом лепо разговарам.

Интересују ме те ствари. У јавности имамо различите приче власти и Срба са КиМа.

 

Не љутим(о) се  .. само на такав начин желим да ти укажем како ти је питање .. плитко (потпуно небитно).. а и већ је одговорено више пута јер је у неколико већ постављано .. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Саво да ли сте видели,послао сам Вам приватну поруку.Поздрав.

 

Управо сам одговорио оче. Поздрав из Дечана.

С

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Hvala Oce Sava. 

Volim Sopocane nekoliko puta sam bio tamo poslednji put dok je Iguman bio o.Sergej.

 

Prastaj Blagoslovi!

 

Сопоћани су предиван манастир. Сада је тамо игуман о. Теоктист, а о. Сергије је са још двојицом сопоћанске братије (Зосимом и Гаврилом) обновио манастир Вазнесења Господњег у Тушимљи између Новог Пазара и Рашке. Хвала Богу сви наши манастири настављају да живе 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељној емисији Храм, поводом монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски", која је штампана на српском, руском, енглеском разговарамо са њеном ауторком, историчарком уметности проф. др Светланом Смолчић Макуљевић, деканом Факултета дигиталних уметности Београдског универзитета - Метрополитан. Аутор и водитељ Душанка Зековић.

       
      Звучни запис емисије
       
      „Манастир, црква и простор Светог Прохора Пчињског чувају мошти и сећање на балканског анахорету и пустињака Светог Прохора, који је живео и подвизавао се на овом месту у византијском периоду (XI век). Манастир се налази у долини планине Козјак, на ,на левој обали реке Пчиње, око 30 км јужно од града Врања. Заклоњен је густим шумама Суве Стене и Градишта. До манастира се стиже путевима који су били важни још у римској, византијској и српској средњовековној комуникацији. Манастир се налази у близини пута Виа Милитарис, који је од Београда и Ниша, преко Софије, водио за Цариград. У Византији се овај пут називао Царски пут, да би касније био зван и Цариградски друм. У Византији су овом такозваном дијагоналном артеријом путовали ходочасници, путници, трговци и војници, а често је била на мети упада Арапа, Словена и Бугара. У средњем веку, кроз Врање су пролазили путеви који повезују зетско приморје са Софијом и Цариградом, Повардарје са Солуном и рударску област Новог Брда. Из Врања су се одвајала два пута која су водила према Солуну. Један је повезивао Врање са Солуном преко Скопља и Велеса, а други, који је пролазио поред манастира Светог Прохора Пчињског, ишао је даље преко села Клиновца и Свете Петке, планине Рујан, Пељинца, Овчег поља, Велеса, па све до Солуна и Егејског мора. Манастир је, осим са Врањем, добро повезан са градовима: Кумановом, Скопљем, Кратовом, Велесом, Кривом Паланком, Прешевом, Бујановцем, Гњиланем и Трговиштем". (Из монографије „Манастир Свети Прохор Пчињски" Светлане Смолчић Макуљевић)
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA
      Molitva, pa organska proizvodnja
      2, jul 2021. 
      Dimitrije Gašić
        Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu
      „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ 
      Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. 
      Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. 
      Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite?
      Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe.
      Ko pravi kačkavalj?
      Svi mi.
      I vi?
      Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti.
      Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju.
      Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. 
      Ovaj kraj je bogat dunjama,  ima li ih i na manastirskom posedu?
      Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. 
      Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom?
      Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. 
      Извор: 
      Molitva, pa organska proizvodnja
      NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

       
      Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.
      – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.
      Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.
      – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.
      Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.
      – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.
      Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.
      – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.
      Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.
       
      ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ
       
      Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.
       
      Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...