Jump to content
  • ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са свештенством, на празник Преподобног Алимпија Столпника, у понедјељак 9. децембра, Свету архијерејску литургију, у манастиру Калудра. Сабраном вјерном народу данашњи празник, а свечарима крсну славу, честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије.   Звучни запис беседе   Владика је казао да је Свети Алимпије Столпник био велики угодник Божји, који је у славу Божју, много година, провео на стубу. Подвизавао се у најтежим подвизима, лишавајући се свега што овај свијет даје ради Царства Божјег. Ради вјечног и непролазног Царства лишавао се свега пролазног, али је срце своје и мисао своју оплемењивао ријечју Божјом, силом Божјом и Светим тајнама Христовим.   „Постао је велики подвижник и Бог га је удостојио великих дарова, Божанске мудрости своје и Божанске силе којом је творио чудеса и зато се кроз сву каснију историју његово име помиње са највећим поштовањем, јер је он Божји угодник који има ту слободу пред Богом да нас заступа својим светим молитвама. Зато га многи домови славе, многи домови су изабрали, управо, њега да буде заступник њихов пред Богом, покровитељ домова, породица и потомства“, навео је Његово преосвештенство.   Казао је да је обновљена светиња, Манастир Светог апостола Луке у Калудри, свједок васкрсења Христовог.   „И када је била порушена, послије првобитне славе, а порушена је од стране безбожника оног времена, наравно, безбожници нијесу ствар прошлости, имамо и данас нове безбожнике, али, видимо, да је ова светиња и када је била порушена она и даље остала света. Народ је долазио на њене свете темеље, овдје се Богу молио, утјеху налазио, кријепио се светом вјером на овим светим темељима“, бесједио је Преосвећени владика Јоаникије, посјетивши на труд и доброчинство ктитора и обновитеља г. Вељка Ралевића, који је са својим синовцем Добрашином обновио манастир Калудру.   „Они су заједно овдје радили, заједно се потрудили и обновили ову светињу, те с поносом можемо рећи како је обновљена стара српска светиња, манастир Калудра да служи и овом мјесту на част и да ово мјесто добије благослов преко старе, новообновљене, васкрсле светиње. Наша мати Анастасија, која је родом из ових гора, вратила се својој Калудри, она се овдје подвизава као монахиња. Пали кандило у славу Божју, у славу Светог Луке и Светог Алимпија Столпника“.   „У Калудри многи славе, прослављају Светог Алимпија. Нека им свима буде на здравље и на спасење, на радост, да Божји благослов молитвама Светог Алимпија сиђе на домове свих оних који славе, нека благослови домове и породице, посебно дјецу и потомство њихово“, благословио је Епископ Јоаникије.   Након свете службе Божје и причешћа вјерног народа, освештани су и преломљени славски колачи данашњих свечара.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Манастир Свете Тројице у Стањевићима код Будве добио је од Друштва добровољних давалаца крви „Радивоје Пима“ из Будве, плакету за несебичну помоћ и допринос у реализацији успјешно организованих акција добровољног давања крви у Будви, преноси Радио Светигора.     Плакета је уручена оцу Јефрему, игуману ове светиње, на свечаности поводом Дана Будве, 22. новембра, а у недјељу, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског, 24. новембра, послије Свете литугије, у Душановој трпезерији стањевићке светиње, сабрали су се представници више удружења добровољних давалаца крви, који су искористили прилику да честитају оцу игуману Јефрему и братији ове светиње, на добијеној повељи.   По ријечима монаха др Павла Кондића, сабрата манастира Стањевићи, већ дуже вријеме Друштво добровољних давалаца крви „Радивоје Пима“ из Будве на Аранђеловдан, уочи Дана Будве, организује акцију добровољног давања крви у којој учествују братска удружења из разних крајева бивше Југославије, а манастир сходно својим могућностима даје свој допринос тој хуманитарној акцији.   „Више од стотину доборовљних давалаца су били наши гости и ове године. Чланови друштва из Пчињског округа, које чине припадници Пограничне полиције, најчешћи су гости, а ове године по први пут су била и друштва из Јагодине и једно из Београда“, каже отац Павле истичући да су добровољни даваоци крви људи који су психички, физички, ментално и социјално здрави, утемељени и изграђени, тако да те квалитете и тај благородан дух, не само да међу собом размјењују, већ и уносе у манастир.   Цио разговор са оцем Павлом, који је водила Оливера Балабан можете да послушате на линку: https://svetigora.com/manastir-svete-trojice-u-stanjevicima-dobio-plaketu-blagodarnosti/     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Питома оаза усред крша и камена,обасјана дивном свјетлошћу крста православнога и благословом  Св. Арсенија Сремца каква је бјелопавлићка равница не би била то што јесте да у њој,  Христу Богу на дар Немањићи не оставише једну своју задужбину. Можда би и била лијепа за око намјерника, да се у зеленилу и питомини мало одмори, али не би имала онога свјетила и небескога сјаја који обасјава срце човјеково чак и онда када се сви, за тјелесно око видљиви светионици угасе. Тај неугасиви светионик за бјелопавлићку равницу је манастир Ждребаоник са црквом Св. Архангела. Сијао и сија непрекидно. И порушен и похаран и запуштен и зарастао и обновљен и освећен. Сија и сијаће.     Манастир Ждребаоник    
      О настанку имена Ждребаоник постоје двије верзије. Прва каже да су Немањићи на овом имању узгајали коње, а друга се везује за словенску реч ждребје, што означава плодну црквену земљу.   На  жалост писани документи о настанку манастира нису сачувани. Сачувана су само усмена предања која су сложна кад је у питању ктитор - Стефан Вукан Немања.   Зашто их нема? Можда бисмо то питање могли поставити онима који су послије рата спалили библиотеку манастира Мораче. Ко зна да ли су међу живима... И ако јесу то је за њих тад била само хрпа папира која се противи идеји, документа у којима  се на разне начине потврђује постојање душе једнога народа. А чак и сама ријеч душа била је партијски непријатељ. Међутим један руски научник, Коваљевски у својим списима наводи да је 1841. године у Манастиру Морачи својим рукама држао повељу у којој је писало да је Манастир Ждребаоник грађен у исто вријеме кад и манастир Морача, као његов метох.   1896. године је тада стогодишњи старац Петар Агичин Радуловић из Пажића записао: "Ја памтим стару цркву Св. Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године."   Бјелопавлићи памте да је и једна сестра Стефана Немање била удата у ове крајеве. Кажу да је село Кујава, у околини Даниловграда  по њој добило име. Затим да је Јелена Анжујска градила цркве у околини Даниловграда.   Манастир Ждребаоник је био мјесто где се састаје, договара, одлучује. У њему је била и монашко богословска школа.   Неколико пута је паљен, рушен, пљачкан. 1714. годину и Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, а Мехмед паша је 1612. године попалио Бјелопавлиће. Оба пута и манастир је са народом страдао. Сулејман паша је поново 1876. године разорио храм.   Ни у другом свјетском рату манастир није био  поштеђен. У извјештају од 07. маја 1941. год јеромонаха Павла Павићевића, тадашњег настојатеља манастира Острог, стоји.   ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ   ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње   У прилог депеши која је послата из Данилова града од стране Управе манастира Ждребаоника извјештавате се да је јутрос 7. о. м. око 6 часова прије подне један вод од 20-22 војника (Италијана) дошао у манастир Ждребаоник, разбили настојатељев стан као и канцеларију Управе, изговарајући се да траже државне ствари и том су приликом покупили скоро све животне намирнице и то 100 кгр. брашна (сите), 50 кгр. масти, 18 кгр. гаса, 200 кгр. кромпира, 50-60 кгр. пасуља, 3 шунке, 30 кгр. шећера, 22 кгр. паште, једном ријечју сву залиху животних намирница са којима је располагала управа манастира, тако да је братство манастира и послуга остала без икакве хране с обзиром на данашње прилике тешко се иста може и набавити, па вас молим да интервенишете код италијанских власти да се ови манастири заштите оваквих или сличних случајева, који ће се, како изгледа, понављати врло често.   ПРИВ. НАСТОЈАТЕЉ МАН. ОСТРОГА,   јеромонах П. Павићевић   Прва обнова, односно изградња нове на темељима старе цркве била је 1818. године. Изграђена је као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслицу. Освештао ју је Св. Петар Цетињски. Половином 19. вијека направљени су конак и једна дугачка приземна зграда. Изнад улазних врата цркве повише лика Св. Архангела Михајла стоји натпис: „На темељу Немањића храм Св. Архангела Михаила саграђен је 1818. године. А звоник из својих средстава подиже окружни протојереј-ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926. године."   У цркви се са лијеве стране налази кивот са моштима Св. Арсенија Сремца, првог насљедника Св. Саве у архиепископском трону. 10. новембра 1989. године обављено је пресвлачење светитеља и полагање његових моштију у нови кивот. Нови кивот сачинио је блаженопочивши игуман острошки Георгије Мирковић, а група од 50 верника из Новог Сада заједно са својим парохијским свештеником приложила је унутрашњу дрвену облогу за кивот. Постоље за кивот и сто за цјеливајућу икону рађени су дуборезом и рад су ђакона Томислава Живановића из Крњева. Иконостас се састоји од бетонског и дрвеног дела. У иконостасу су 33 иконе, у три реда. Рад је браће Ђиновски и датира са почетка 19. века.   У непосредној близини манастира налази се главичица или гувно на којем се годинама из 66 бјелопавлићких села окупљао народ на Госпођиндан. Ова дивна традиција прекинута је 1947. године.  То је ипак требао бити скуп на коме не би било парола „Тито и партија" и сличних, те се морао прекинути. У порти се налази и гробље. Ту су сахрањени: протојереј Срдан Поповић, јеромонах Сава Шарановић, прота Јован Говедарица, Коста Вујошевић, игуман Сава Шалетић, јеромонах Исаија Цуца .   Поред моштију Св. Арсенија Сремца у манастиру се чувају дио лобање Св. преподобномученице Февроније, честице моштију Св. Николаја Мирликијског Чудотворца, Свете равноапостолне Текле, Св. мученице Јустине, Блажене Матроне Московске, Св. Александра Невског, Св. Сергија Радоњешког, Св. великомученика Георгија, Св. преподобне Олимпијаде и Димитре Кијевске, Св. Серафима Саровског, Св. преподобних Марте, Александре и Јелене и Блажених Пелагије, Параскеве и Марије подвижница Дивјејевских.   Прије него што ће стићи у манастир Ждребаоник, мошти Светог Арсенија су око 166 године преношене из светиње у светињу. Сматра се да су због најезде Турака 1690. године из Пећи донијете у манастир Довољу. Одатле су пренијете у манастир Морачу. Након тога 1835. године у цркву на Медуну у Кучима код Подгорице. Због похаре Куча мошти Светитеља су 1856. године први пут донијете у манастир Ждребаоник.  1884. из Ждребаоника су премјештене у манастир Косијерево. 1914. године манастир Косијерево страда, устаници избављају мошти из ватром захваћене цркве и односе их под Острог. У Ждребаоник је Светитељ враћен 1920. године.   1991. године Ждребаоник постаје женски манастир и предано се ради на његовој цјелокупној обнови. Изграђен је нови конак са параклисом посвећеним Св. Арсенију. Конак и параклис су освештани 2000. године руком блаженопочившег патријарха српског г. Павла.   Обновљена је црква, као и стари конак, дограђене су  неке нове помоћне просторије и уређена црквена порта. Подигнута је агиазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини.   Сада у манастиру живи 11 сестара а већ двије деценије игуманија ове светиње је мати Јустина Таушан. Сестре се баве иконописањем, израдом разних сувенира, уређују и обрађују манастирско земљиште, а изнад свега пружају топлу ријеч и гостољубље за све оне који дођу да посјете ову светињу и поклоне се моштима Св. Арсенија.   Јован Б. Маркуш: Обнова манастирâ и цркава у Црној Гори у вријеме Митрополита Амфилохија (11) – Манастир Ждребаоник Кратки историјат манастира Манастир Ждребаоник налази се на лијевој обали ријеке Зете, у питомој Бјелопавлићкој равници на домаку Даниловграда. Писаних докумената о његовом настанку нема, нити су вршена детаљнија археолошка испитивања. Истраживања која су вршена од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе указују на постојање старијег и знатно већег црквеног објекта, и да је садашњи подигнут на темељима храма с краја 16. или почетка 17. вијека, од кога су сачувани зидови у висини од 50 см. Обнављан је и 1885. године.О његовој градњи постоје многа народна предања која се преносе са кољена на кољено и сва су везана за име славних Немањића. Неки савремени историчари тврде да не постоје писани извори који та предања могу потврдити, па стога сматрају да у то не треба много вјеровати. Њихова сумња не би имала основе да поратни „просвјетитељи“ нијесу спалили богату библиотеку манастира Мораче. Руски научник Коваљевски тврди у својим списима да је у Морачи 1841. године у својим рукама држао повељу у којој је писало да је Ждребаонички храм грађен као метох манастира Мораче у исто вријеме кад и Морача, и да им је ктитор Стефан Вукан Немања. То је засигурно знао и прота Срдан Поповић кад је изнад улазних врата храма поставио камену плочу која и данас стоји, а на којој пише: „На темељу Немањића храм Св. Арх. Михаила саграђен је 1818, а звоник из својих срестава подиже окружни протојереј – ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926“. Интересантно је и свједочење стогодишњег старца Петра Агичиног Радуловића из Пажића, које је записано 1896. „Ја памтим стару цркву Светог Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године.“ Необично је име самог манастира. Објашњавају га двије верзије које се чувају у народу. По једној верзији Немањићи су овдје узгајали коње, а по другој име је везано за словенску ријеч ждребје која се може наћи у старим српским документима, од прилике она би означавала плодну црквену земљу. По Душановом законику властелин је био дужан да свештеницима који немају земље пода ждребје – три њиве законите, плодне. Отуда би се назив Ждребаоник могао превести као плодна земља. Цјелокупна историја Бјелопавлића, поред Острога везана је и за Ждребаоник. Он је вјековима био у жижи свих збивања. Ту су се одржавали племенски сабори и ту су доношене важне одлуке. Његова судбина била је и судбина његовог народа. Најранији писани запис о ждребаоничкој цркви може се извући из контекста народне пјесме „Бој с везиром Махмут пашом.“ Битка се одиграла 11. јула 1796.   „А Владика окупи главаре, те су они обрнули пред бијелу Аранђелску цркву те им наук и благослов даје“   Нигдје у Бјелопавлићима нема толико простора на коме би стала сва војска, нити има у близини цркве посвећене Светом Архангелу. У часопису Невесиње који је излазио крајем 19. вијека, стоји да је Свети Петар овдје војску причестио.   Манастир је у својој историји неколико пута паљен и рушен. Зна се да је Мехмед паша још 1612. попалио Бјелопавлиће. 1714. године Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, Ждребаоник је спаљен и срушен до темеља. Вјероватно да је послије тог разарања направљена мала црква Светог Архангела коју памти Петар А. Радуловић. 1818. године саграђена је ова данашња као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслици. У дописима часописа Невесиње стоји да је градњу цркве помогао Свети Петар Цетињски, породица Петрушиновић и засигурно и остали Бјелопавлићи. По завршетку радова, храм је освештао Свети Петар. Половином 19. вијека направљен је конак, двоспратна камена кућа са лијеве стране, а са десне дугачка приземна зграда. Да је владарска кућа Петровића вољела и помагала овај манастир види се из тестамента Пера Томова Петровића, Његошевог брата, гдје за своју душу оставља „манастиру светог Василија под Острог талијера 100, у манастир на Ждребаоник 50 и манастир у Морачи 50.“ Сулејман паша је у свом ратном походу на Бјелопавлиће 1876 – 1878. дјелимично разорио храм и манастирске конаке. Крајем вијека манастир је поново обновљен. У току ратних немира, Светац је ношен 1872. на Чево, а 1876. у село Загреда, а потом је био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. У току Другог светског рата око манастира су опет вођене борбе. Мошти Светог Арсенија су тада склоњене на Јеленак у цркву Светог Николе. Поред свих невоља које су пратиле житеље овог краја и свештенослужитеље ове светиње, при манастиру је 1870. отворена школа а затим 1875. прва Књажевска земљорадничка школа. 1898. године митрополит Митрофан Бан је издао наредбу да се овдје отвори Монашка школа.   „Манастир има три куће: његово зданије које се налази источно од цркве. У њему се налази манастирска монашеско-богословска и школска управа, монашеска богословија, школа трећег и четвртог разреда и стан калуђерски. У том зданију кад дођу, почивају Њихова височанства и господин Митрополит. Двије много мање куће налазе се сјеверозападно од цркве: у једној се налази школа другог разреда, а друга служи за стан и кужину ученика монашеске богословије. Школа првог разреда не налази се у манастиру због тјескобе и малог простора куће но је премјештена у кућу господина подофицира Лазара Павличића.“   О манастиру су се старали и у њему живјели и радили многи свештеници и монаси. Гробови неких од њих налазе се уз саму цркву. То су протојереј Срдан Поповић (1845-1937). Он је дао и коначни изглед храма, јеромонах Силвестар (Сава) Шарановић (1893-1917), прота Јован Говедарица (1815-1898) један од покретача херцеговачког устанка, Коста Вујошевић (1862 – 1900), игуман Сава Шалетић (1890-1969). Овдје су сахрањени јеромонах Исаија Цуца (1847) и архимандрит Рафаило (1891) али им гробови нијесу обиљежени. Имена познатих настојатеља од средине 19. вијека су: јеромонах Серафим Митровић – помиње се у једној преписци 1843, јеромонах Исаија Цуца – до 1847, јереј Јован Драговић – од 1870. до 1873, јереј Милутин Жарић – од 1873. до 1876, протојереј Јован Говедарица, од 1878. до 1898, синђел Михаило Ранковић помиње се 1898, јереј Коста Вујошевић – упокојио се 1900, (а не зна се тачно до када је био настојатељ), протојереј Срдан Поповић – до 1937, јеромонах Павле Павићевић – до 1945, игуман Сава Шалетић – до 1962, јеромонах Григорије Траиловић од 1962. до 1968, и јеромонах Матеј Ристановић – до 1991. Вриједно је помена истаћи да је Митрополит Црногорско-Брдски Иларион Рогановић (Илија, рођен у Подгорици од родитеља Ђура и Марије, рођене Марковић) послије 1847. као јеромонах постављен за старјешину манастира Ждребаоника у којем је био до 1856. године, када одлази на Цетиње а потом бива постављен за старјешину манастира Острог. Доласком митрополита Амфилохија у Црну Гору 1991, Ждребаоник постаје женски манастир на челу са игуманијом Јустином Таушан. Уз Божију помоћ кренуло се одмах са адаптацијом и градњом у манастиру. Помогла је Влада Црне Горе, општина Даниловград, бројна предузећа и добри људи са свих страна. Дограђене су помоћне просторије и нови конак са параклисом Светог Арсенија. (Започет 1996. а довршен 2000). На Аранђеловдан 2000. године параклис и конак је освештан руком блаженопочившег Патријарха српског Павла, Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, Епископа захумско-херцеговачког Григорија и Епископа Будимљанско-никшићког Јоаникија. Током Свете Литургије крштено је више вјерника, а настојатељица манастира Ждребаоника, мати Јустина постала је игуманија. Вриједна игуманија и сестринство послије ове велике обнове и изградње нијесу стале већ сталним оплемењивањем и додавањем нових детаља трајно уграђују себе у љетопис ове велике светиње. За све ово вријеме манастир су посјетили и многи угледни гости: Васељенски патријарх Вартоломеј, Српски патријарх Павле, Атински архиепископ Христодул, Албански архиепископ Анастасије, игуман Хиландарски Мојсије, бројни архијереји Руске цркве, као и архијереји осталих помјесних цркава, вјерници из земље и иностранства, државници, министри и дипломате. Манастирска здања Храм Св. арханђела Михаила Храм Св. арханђела Михаила је једнобродне основе, са полукружном апсидом, дозиданом припратом и високим звоником изнад дозиданог дијела. Дугачак је 15, а широк 7 и. Градиво је прецизно клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове, скоро без спојница. На подужним зидовима постављена су по два лучна прозора, а на апсиди један. Главни архитектонски украс храма сконцентрисан је на прочељу грађевине, гдје доминира високи звоник, који са двије етаже слободно излази из масе крова. Портал је лучног облика и у његовој линети је лик храмовне славе – Св. арханђела Михаила. Изнад портала је плоча са исклесаним натписом о обнови. Дозидани дио цркве из 1926. године, иако изведен од сличног материјала, јасно се издваја од старијег корпуса грађевине. У средњем травеју, уз јужни зид, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца. Иконостас у цркви је рад браће Ђиновских са почетка 20. вијека. Умјесто традиционалног декоративног дубореза, конструкција иконостаса је изведена од зиданих елемената, прекривених виновом лозом у штукатури. Конак Уз стару зграду са лијеве стране дограђене су помоћне просторије, с десне стране изграђен је нови конак са параклисом Светог Арсенија. У порти је подигнута агијазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини. Црква је прекривена бакром, те тако заштићена од прокишњавања. Иза конака урађена је зграда вишенамјенског карактера. Манастирска порта је пространа. У њеној средини је црква, а двије зграде конака омеђавају порту са истока и запада. У источном дијелу порте налази се неколико старих гробова манастирских игумана. Свете мошти У средњем травеју, уз јужни зид храма Св. арханђела Михаила, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, који је дуго година био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. Послије земљотреса 1979. Завод за заштиту споменика изводио је радове на цркви и конаку и 1988. и Светитељ је био пренешен у цркву Свете Текле, а 1989. године враћен је у манастир, пресвучен у нову одежду и положен у нови кивот. Пресвлачио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, ондашњи Епископ Рашко-призренски заједно са Митрополитом Црногорско-приморским Данилом. У цркви се налази дио главе Свете Мученице Февроније, а у изложеним мошчевицима похрањене су честице моштију: Светог Јована Крститеља, Светог Николаја, Светог Великомученика Димитрија, Светог Сергеја Радоњешког, Светог Данила Московског, Светог Александра Невског, Светог Серафима Саровског, Светог Григорија Богослова, Светог Јована Златоустог, Свете Марије Магдалине, Свете Марије Египћанке и Свете Матроне Московске. Поред набројаних честица које су изложене у храму постоји још један број који још није изложен. Драгоцености у манастиру Од икона манастир посједује једну стару руску икону Пресвете Богородици и једну новију икону Светог Архангела Михаила, дар амбасадора Украјине г. Оксане Сљусаренко. Нажалост, од некадашњих драгоцјености послије многих похара манастира није остало ништа.   Извор: Митрополија црногорско-приморска 
    • Од александар живаљев,
      Данас је министарство правде Републике Литваније регистровало "Литванску аутономну православну цркву у јурисдикцији Константинопољске патријаршије".
      У Литванији у којој има око 8% православних, претежно рускојезичних становника, постоји одавно самоуправна Литванска православна црква која улази у састав Московске патријаршије. Литванска православна црква је недавно објавила да је од 1992. године број својих црквених општина повећала за више од трећине (од 93 на садашњих 135 црквених општина).
      Све време је постојала, током обновљене независности Литваније деведесетих година прошлог века, и групица која се представљала као "Литванска аутономна православна црква" која је претендовала на целокупну имовину Православне цркве у овој земљи.
      Та група није била призната ни од једне помесне цркве, али јој је Цариградска патријаршија од 2017. дозволила да на литургији помиње васељенског патријарха.
      С друге стране, литвански закон дозвољава регистрацију само једне цркве из неке конфесије. До недавно статус службено признате цркве једино је имала Литванска православна црква Московске патријаршије.
      Данас се то променило. У Литванској православној цркви страхује се да би регистрација "аутономаша" могла да доведе до ситуације сличне украјинској.
      Није познато, нити званично објављено, да ли је Васељенска патријаршија признала новорегистровану црквену структуру у Литванији.
      Коментатори истичу да све ово води даљем продубљивању јаза између Фанара и Москве. У сваком случају, на делу су опасне националистичке злоупотребе православља.
      По материјалима Савеза православних журналиста, за Поуке.орг приредио: А.Ж.
       

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Данас је министарство правде Републике Литваније регистровало "Литванску аутономну православну цркву у јурисдикцији Константинопољске патријаршије".
      У Литванији у којој има око 8% православних, претежно рускојезичних становника, постоји одавно самоуправна Литванска православна црква која улази у састав Московске патријаршије. Литванска православна црква је недавно објавила да је од 1992. године број својих црквених општина повећала за више од трећине (од 93 на садашњих 135 црквених општина).
      Све време је постојала, током обновљене независности Литваније деведесетих година прошлог века, и групица која се представљала као "Литванска аутономна православна црква" која је претендовала на целокупну имовину Православне цркве у овој земљи.
      Та група није била призната ни од једне помесне цркве, али јој је Цариградска патријаршија од 2017. дозволила да на литургији помиње васељенског патријарха.
      С друге стране, литвански закон дозвољава регистрацију само једне цркве из неке конфесије. До недавно статус службено признате цркве једино је имала Литванска православна црква Московске патријаршије.
      Данас се то променило. У Литванској православној цркви страхује се да би регистрација "аутономаша" могла да доведе до ситуације сличне украјинској.
      Није познато, нити званично објављено, да ли је Васељенска патријаршија признала новорегистровану црквену структуру у Литванији.
      Коментатори истичу да све ово води даљем продубљивању јаза између Фанара и Москве. У сваком случају, на делу су опасне националистичке злоупотребе православља.
      По материјалима Савеза православних журналиста, за Поуке.орг приредио: А.Ж.
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...