Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest - . . .-

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему

Recommended Posts

  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Oce Savo,blagoslovite.

 

-Pitanje,zanima me vas stav o stavovima mati Anastasije iz manastira Devic koji se sa vremena na vreme objavljuju u nasim medijima (vecernje novosti,politika...) ?

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili mislite da se to ne desava i sa duboko verujucim ljudima u Srbiji,koji jednostavno cvrsto veruju i cvrsto su saglasni sa onim sto je sabor nase crkve doneo vezano za Kosovo i Metohiju (Kosmet ili Kosovo i Metohija ne Kosovo, gde se ne prica o institucijama koje se vezuju za suverene i priznate drzave premijer,predsednik...) ?

-Da li mislite da postoji opasnost,da trenutne Albanske vlasti pocnu da rade ono sto rade i njihove kolege u Crnoj Gori,Makedoniji,Hrvatskoj...gde vec postoje ili se pokusavaju napraviti CPC,MPC,HPC i gde se proteruju svestenici,gde se tamnice oni koji ne pristaju na novu crkvu i poredak,gde se vrsi na neki nacin odmazda prema svestenicima i ocevima nase crkve,gde im se ogranicavaju prava itd?

- Nesto vise o zivotu trenutno na Kosmetu?

- Da li vam je trenutno nesto potrebno a sto ili je pri kraju ili nemate,pa da se organizuju ljudi sa ovog foruma da pomognu?

-Koliko trenutno Srba ima u opstini Decani?

 

 

Uz zelje da vam Gospod podari snage da izdrzite sve nedace,hvala vam unapred.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Otac Sava ima 3 poruke na forumu,jedna je komentarisanje u vezi sportista i uspeha sportistkinje sa Kosmeta,druga je da je dobio na fejsu poruku da je Kosovo Srbija,a ni na trecoj nema konkretan odgovor oko gore postavljenog pitanja,a treca je ako mislis da je to odgovor da bratstvo zeli normalne odnose sa komsijima Albancima (sto je i normalno) i da oni nisu podrzavali ni Slobu ni Uck i pride na sta sam i navezao moje pitanje je to da ga napadaju lazne patriote i nacionalisti ali to nije odgovor na moje pitanje. 

 

Ako imas konkretno posalji mi na pm,da ne offtopikujemo previse.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Да се одмах договоримо:

 

-нема спемовања, троловања, спиновања теме

 

- нема више питања одједном. Нећемо да правимо интервју са оцем Савом

 

- питајте и чекајте одговор. Отац Сава ће сваком питању посветити пажњу.

 

Хвала.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да се одмах договоримо:

 

-нема спемовања, троловања, спиновања теме

 

- нема више питања одједном. Нећемо да правимо интервјуса оцем Савом

 

- питајте и чекајте одговор. Отац Сава ће сваком питању посветити пажњу.

 

Хвала.

 

Ovo ste oce trebali da naznacite kad ste otvorili temu,sad ispada da ne postujem pravila teme. A intervju bi se mogao napraviti i kad bi 10 ljudi postavilo po pitanje pa otac Sava odgovarao te ne vidim neku veliku razliku,ali dobro.

Измењено од Иван Цветковић
У реду, нећемо више да спемујемо. Админ Иван

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оче благословите

 

Мене занима да ли су у манастир Високи Дечани (негдје око Божића ове године) г. дошли поклон-пакети које су дјеца Републике Српске спремила за дјецу Космета? 

 

Наиме, ради се о хуманитарној акцији под називом "Дјеца Српске- дјеци Космета" коју су организовали бањалучани, али у коју су се укључили и околни градови! Чули смо да је комби, који је превозио те пакете, био заустављен на граници и да су имали потешкоћа приликом испоруке. Такође, до нас је дошла информација да су пакети достављени до манастира Дечани и да су одатле требали да иду дјеци којој су и намјењени. Знате ли Ви ишта о овоме и шта је даље било? 

 

Господ нека вас чува и хвала унапријед! 

 

 

Биљана (Република Српска)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оче благословите

 

Мене занима да ли су у манастир Високи Дечани (негдје око Божића ове године) г. дошли поклон-пакети које су дјеца Републике Српске спремила за дјецу Космета? 

 

Наиме, ради се о хуманитарној акцији под називом "Дјеца Српске- дјеци Космета" коју су организовали бањалучани, али у коју су се укључили и околни градови! Чули смо да је комби, који је превозио те пакете, био заустављен на граници и да су имали потешкоћа приликом испоруке. Такође, до нас је дошла информација да су пакети достављени до манастира Дечани и да су одатле требали да иду дјеци којој су и намјењени. Знате ли Ви ишта о овоме и шта је даље било? 

 

Господ нека вас чува и хвала унапријед! 

 

 

Биљана (Република Српска)

 

Колико се сећам подељено је деци Хоче и Ораховца. Обично када стижу пакетићи онда би деца или њихови наставници требало да узврате донаторима. Манастир је само организовао да се то пребаци до њих. Већ много смо пута до сада имали сличне акције. 

Хвала вам на солидарности и братској помоћи

 

архим. Сава

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог оче Саво.

Једно просто питање за Вас,у којој држави живите,личну карту које државе поседујете и законе које државе поштујете?

Свако добро од Господа

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Приликом канонске посете Западној Аустралији, Његово Преосвештенство Епископ г. Силуан, у пратњи протојереја-ставрофора Милорада Соактара и протођакона Миодрага Томића, посетио је 14. фебруара 2019. године Грчку православну гимназију Светог Андреја у насељу Дианели у Перту. 
       
      После обиласка школе, Епископ се званично састао са директором и члановима Управног одбора школе, где се изблиза упознао са многим важним сегментима који се тичу административног рада, односно управљања школе. Посета православној школи је веома важна имајући у виду појачани интензитет радова око завршетка изграње српског колеџа посвећеног Светом Сави у Варовилу, југозападном делу Сиднеја. 
      У поподневним часовима Епископ Силуан је посетио и грчки манастир Светог Јована Крститеља, где је срдачно дочекан од братства манастира.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      „Културна асимилација кроз савремену философију у животу Цркве, велика снага светих отаца хеленистичко-ромејског миљеа, данас би била немогућа, зато што ни Цркве немају користи од уврнутих мотива представника културолошке деформације нити оне њима постављају питања на која јеванђеље нуди одговор“. (Eric Voegelin, Еvangelium und Kultur, Wilhelm Fink Verlag, 1997, 21)     Oткад постоји, Црква ствара своју културу. Уосталом као и многе друге организоване заједнцице, групе, институције која постоје у историји. Векови уназад говоре о богатству хришћанске културе која се ширила по свим странама земљине кугле. Међутим, о свођењу културе и теологије у један појам, нема ни речи кроз дугу историју Цркве Христове. Тачније, историја теолошке мисли хришћанског Истока и Запада сведочи да је теологија културе, као појам и теолошки систем, потекла из пера чувеног немачког теолога Пола Тилиха (1886–1965). На берлинском универзитету 1919. године, Тилих је одржао предавање под насловом „Кантовско друштво – идеја за једну теологију културе“ из којег се касније родила књига и појам „теологија културе“. У уводу своје књиге, Тилих ће сумирати своју главну и прокантовску тезу: одбранити (хришћанску) религију и њену отвореност ка секуларној култури, супротно од „еклисијастичке контроле над културом“. Отуда, кроз његову теологију културе провејава недвосмислена критика на рачун црквених „посредничких“ ауторитета, диктаторских државних режима, „деликатних“ хришћанских догмата и лако је уочљив његов ауторски печат који се огледа у покушају тражења дијалога са тековинама савремене секуларне културе: егзистенцијалистичком философијом, науком, психоанализом, уметношћу итд. Рекло би се да је ово стари и опробани метод древних отаца и учитеља Цркве са извесном разликом, Тилих са „теологијом културе“ прави радикални рез са Црквом, што и није било нешто радикално ново до тада и стиче се утисак да је једини циљ његове теологије створити симбиозу са тековинама савремене културе, без да је одређена нека јасна позиција сâме теологије у таком суживоту.   При том, није нити мало случајно што Тилих у развијању „теологије културе“ полази од Имануела Канта, јер овај не само да је био неприкосновени интелектуални и морални ауторитет нарочито код оних који су се бавили културом (међу теолозима то су били типични „кантовци“ Албрехт Ричл и Ернест Трелч), него је пленио несвакидашњом харизмом, па је био нека врста пророка западне Европе, како тврди Карл Барт. А његова „харизма“ често се огледала у смелој критици Цркве, нарочито њене јерархијске структуре и догматског учења с којим се радо поигравао (Karl Barth, Die protestantische Theologie im 19. Jahrhundert, 1985) чему је супростављао једно aутономно-рационално религијско и морално учење, којим се „чува култура“. Ово Кантово анти-црквено и анти-догматско расположење с једне стране и подржавање културе у најширем значењу тог појма с друге стране, није пало с неба, јер он је васпитан на таквим убеђењима. Наиме, његови родитељи су били пијетисти, и он сâм је похађао пијетистичке школе. Штошта у његовој философији је пијетистичко или критика пијетизма.   Иако мултиконфесионалан, пијетизам је био углавном протестантски (претежно цивилни) покрет у 17. веку у Немачкој, настао као реакција на римокатоличку и протестантску (ортодоксну) еклисиологију и изнад свега теологију. Циљ пијетизма је био развој практичне побожности која би створила једну нову атмосферу у друштву; стварање једног света хришћанских тј. библијских вредности, које могу постати темељ једне културе. Пијетизам је заправо био реакција на средњовековни „клерикални културолошки монополизам“. Отуда, немачко друштво које је у доброј мери почело да се одева у ново (пијетистичко) рухо, није више било заинтересовано за „попове“ нити за „систематску теологију“ јер се она своди на некакво метафизичко брбљање без икакве друштвене, тачније културолошке учинковитости. Библија и класични језици: грчки, јеврејски, латински, били су посебна страст овог побожног покрета. Запостављајући есхатологију, а верујући у светлу будућност овога света, пијетизам је хватао корак са науком, природом, технологијом, фармакологијом, етнологијом, просветом, економијом. Једна кратка реченица проучаваоца овог покрета, исцрпљује све: „Пијетизам није само променио Цркву, већ широк спектар својих делатности на пољу друштва и културе“ (Martin H. Jung, Pietismus, Frankfurt am Main, 2005). Очигледно је да од времена пијетизма, култура постаје главно поље интересовања за хришћане германских простора.   Пијетизам је иза себе оставио значајне људе, а на многе је посредно оставио евидентан траг. Велики поштовалац пијетистичких идеја био је Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832), који је изгледа под њиховим утицајем, како верује Јарослав Пеликан, приписао своме Фаусту ону сиптоматичну реченицу: „студирао сам философију, права и медицину, нажалост и теологију“ (Фауст I, 355). Овај отклон према теологији који је пренео на своје следбенике, потиче од једног од оснивача пијетистичког друштва, Филипа Јакоба Шпенера (1635–1705) чија је књига Pia desideria била својеврсни пијетистички катихизис. Тамо у чувеној „четвртој и петој тези“ препоручује се „да међу хришћанима по питању теологије не владају спорови, те да се теолошке студије измене и да буду усмерене ка практичној (а не теоријској) примени“.   Имајући све ово у виду, изгледа да је Тилих био свестан да је теологија у прокантовском друштву чију заоставштину живео и он сâм, одавно оцењена као „црна овца“, јер је одавно престала да даје аутентичне одговоре на питања која јој се постављају. Борећи се да ухвати корак са „секуларном културом“, Тилих не чини ништа ново што пијетисти већ претходно нису учинили, осим што се борио да поврати ауторитет „систематској теологији“ инсистирајући на њеним егзистенцијалистичкo-библијским приципима. Пол Тилих се изледа, као многи његови савременици, нашао у дилеми како да ослободи теологију од схоластичке и метафизике и да је држи по наговору своје културне средине, потиснуту да којим случајем не би прешла своје „библијске“ границе, а све с циљем да теологија постане друштвено користан културолошки производ (због оваквог притиска културе којем је хришћанска мисао била изложена, није никакво чудо што је Карл Барт презирао културу).   Коначно, какве то заправо има везе са православном теологијом и православним хришћанима уопште? Поред тога што би неко „саблажњиво око“ у православној теологији данас могло приметити некакаве теолошке тенденције које подсећају на једну кантовско-тилиховску теолошку схему, можда је битније да се запитамо имамо ли ми већ неку своју теологију културе и да ли је унутар ње могуће једно јеванђељско тј. аутентично теолошко и протеолошко стваралаштво у најширем значењу те речи?   Више је него ли очигледно да ми имамо своју црквено-православну културу и она се зове византизам. „Шта је то византизам? То је пре свега једна посебна култура, која има своје специфичне карактеристике, своја општа, јасна, строга и разумљива начела и своје одређене историјске последице“ (Константин Леонтјев, Византизам и Словенство). Дакле, византизам је православна теологија културе, или можда про-теолошка атмосфера једне културе, која се „во времја оно“ проширила из Новог Рима ка Србији, Румунији, Бугарској, Русији (J. Meyendorff, Byzantium and the Rise of Russia, 1989), ту је преживела и још увек живи код свих ових набројаних народа, до дана данашњег. Без сумње, византијска култура је фасцинантна. Међутим, колико год да нам је драга, византијска култура нас као хришћане овога времена, доводи до апсурда и ставља нас пред низ питања. На нивоу културе, то изгледа што ми као грађани неког друштва у овом моменту живимо своју културу која нас окружује, и свесни смо да та иста култура има неки свој credo који ми свесно или несвесно практикујемо. Оно што нас разликује од ранијих хришћана из византијског периода јесте наша култура свакодневнице. Свака култура, изгледа, подразумева и некакву веру. Ми верујемо у нешто, односно ми гајимо некакве дневне вредности, макар оне биле и безначајне, до којих ранијим хришћанима уопште није било стало. За нас је данас нешто „нормално“ док то за њих вероватно не би било. Таквих примера је много. Питање шта је то „нормално“ и оно супротно „ненормално“, долази често пута из наших културолошких а не из верских или моралних убеђења. Дакле, оно што нас удаљава од хришћана ранијих генерација (нпр. византијских хришћана), није догматско учење јер нам је исто, нити литургијска и етичка пракса јер је готово идентична, него култура коју свакодневно практикујемо.   Док, с друге стране, на пољу нашег црквеног живота у Православној Цркви у којој решавамо своја најтананија егзистенцијална питања и у којој се слатко позивамо на онтологију, на питања која се тичу бића и постојања уопште, ми понекад одговорамо културом − византизмом. Врло је спорно то што се византизам редовно поистовеђује са православним предањем уопште. Поштено говорећи, тај исти византизам или како га неки зову „васељенски јелинизам“ данас је пољуљао јединство Православне Цркве у целини; он је дакле не само културолошко већ и еклисиолошко искушење. Као резултат тога имамо да ми данашњем човеку који поставља себи озбиљна егзистенцијална питања, нудимо одговоре кроз „византијског Христа“ и заправо право је питање да ли ми свету откривамо тајну Бога какав јесте (1Јн 3, 2) или тајну наше византијске културе која је по природи ствари сва у мистици, па је данашњем homo technicus-у и те како примамљива. У суштини, када погледамо било који сегмент наше црквене културе налазимо исту логику: на пољу естетике ми понављамо звукове, боје и фигуре, разних византијских етапа, на пољу теологије текстови православних теолога су скоро до јуче, живо подсећали на форму и садржај теолога из периода Византије. Ако је одговор, да је то због тога што постоји „канон“ који одређује нашу уметност, теологију, морал итд. сви знамо да су канони променљиви. Практично, тј. канонски гледано код нас су још увек на снази канони који се тичу грађанског (културног) живота нрп. житеља Цариграда из 9. века.   Ми не преображавамо ово у чему смо сада, без обзира како се тај период цивилизацијског тока зове. Ми дакле не преображавамо свет и ову културу у којој сада живимо, нити је прерађујемо кроз биће сâме Цркве, него је облачимо у византизам, нешто историјско и старо, и тако стварамо рупе („И нико не пришива нове закрпе на стару хаљину, иначе ће одадријети нова закрпа од старога и гора ће рупа бити.“ Мк 2, 21).   Изгледа да је Фогелиново мишљење са почетка текста да је културолошка асимилација у стилу светих отаца данас немогућа, нажалост тачна. А разлог за то би могла бити наша тромост и неверовање у живога Бога, Његову Цркву и чудесну моћ теологије, због чега смо закржљали једнако у светости и култури. Није ли наша патристичка синтеза и повратак оцима, како се у последње време примећује, заправо позив на јеванђелско преображавање стварности у којој живимо по угледу на св. оце? Или ће бити, да ми само рециклирамо културолошке плодове који су постигли свети оци (тзв. Glasperlenspiel –најгоре решење по Сергеју С. Аверинцеву) удаљавајући се од патристичких циљева? Да ли је могуће да нам је уметност толико пресахнула, да не можемо без копирања великих мајстора из минулих векова? Можемо ли се бавити теологијом данас, без историјске форме а не историјске суштине? Питања би могла да се ређају у недоглед, не само по овом питању него у разним правцима, а одговори никако да стигну. Лако је постављати питања, тешко је давати одговоре. Теологија је, верујемо, у одговорима. Ако је нешто јасно уочљиво у јеванђељу Христовом у које верујемо, то је да су Исусу Христу и његовим следбеницима често постављали питања и Он сâм је често постављао разна питања, али никога није остављао без одговора. Хришћанска теологија не сме да трпи ничији притисак, нити да се омеђује било каквим (па и културолошким) границама, јер што је слободнија то је онда и одговор-нија.     Извор: Теологија.нет    
    • Од ризница богословља,
      Негујући традицију заједничарења, на дан Св. Трифуна у манастиру Буково окупили су се неготински винари. Након свете Литургије игуман Козма пререзао је славски колач преломивши га са председником Удружења винара неготинске крајине г-дином Николом Младеновићем, а потом се верни народ литијски упутио у манастирски виноград, на челу са игуманом, где је обављен чин благосиљања новог виноградарског рода. Обративши се окупљенима игуман је нагласио значај оваквог окупљања пожелевши свима берићетну годину и призвавши Божији благослов на све винограде Неготинске крајине. После обављеног чина, у манастирској гостопримници присустни су били у прилици да пробају млада вина неготинских винара у свечарској атмосфери каква и приличи оваквом празнику.    
       
       
       
       
       
          Извор: Манастир Буково
    • Од Драгана Милошевић,
      Након што је Манастир Ватопед на Светој гори примио „епископа“ „нове цркве“ у Украјини Павла Јуристог, седморо монаха тог братства га је напустило и прешло у руски Манастир Светог Пантелејмона који се такође налази на Атосу.
      Како пишу медији, у питању су руски, украјински и молдавски монаси из Ватопеда. Постоје информације да и међу Грцима који живе на територији тог манастира има доста оних који су незадовољни ставом руководстава манастира и који представнике „нове украјинске цркве“ сматрају расколницима. „Четири манастира на Светој гори — Ксенофонт, Пантократор, Нови Eсфигмен и Ватопед — у контакту су са украјинским самозванцима“, изјавио је извор из Московске патријаршије.
      Ректор Московске духовне академије архиепископ Амброзије је открио да је цариградски патријарх наложио да делегација „нове цркве“ посети сва братства Свете горе.
      „Пред нашим очима један по један манастир придружују се расколницима и врше незамисливу издају православних људи у Украјини које прогоне, уцењују, туку, истерују из својих храмова. Тако се на софистициран начин непријатељ људског рода руга људима“, пише ректор Академије на свом каналу на Телеграму.
      Раније је саопштено да делегацији „нове цркве“ у Украјини на челу са „епископом“ Павлом Јуристом није дозвољено да уђу на територију Манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори.
       
      извор
       
    • Од ризница богословља,
      Данас, 9. фебруара, делегација такозване "Православне Цркве Украјине скраћено ПЦУ" предвођена "епископом одеским Павлом" покушала је да посети руски светогорски манастир Светог Пантелејмона. Игуман манастира, архимандрит Евлогије затворивши манастирске капије пред незваним гостима појаснио је да братство његовог манастира не признаје "ПЦУ" те да њени предстваници нису добродошли у руски светогорски манастир.
       
      Извор: Светогорске стазе
×