Jump to content
Guest Оливера

Православље у Кини

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest Оливера

МАЛО ПОЗНАТА КИНЕСКА ПРОШЛОСТ (ПРВИ ДЕО)

Православље у Кини

Кина је најмногољуднија земља на земљином шару. Њена култура је особена, древна и посебна. Осим спорадичних контаката са Европом у антици и средњем веку преко пута свиле, тек са великим географским открићима и колонијалним освајањима расте интерес белог човека за Далеки Исток, па тако и за Кину. Од прве половине XVI века на кинеску обалу бацају око први мисионари – језуити који јачи утисак и уплив остављају у суседном Јапану. Православна проповед долази у Кину са северозапада, из руског Сибира и преко Татарије (Монголије).

Руси који продиру у Сибир, средином XVII века доводе границе свога царства до древног Кинеског зида. Велики руски државни колос ослобођен ланаца татарског ропства, попут медведа почиње да се костреши према земљама на истоку од уралског планинског венца. Козаци, чувари граница православне царевине и њени проширитељи одиграће пресудну улогу у освајању богатих сибирских пространстава. Покретљиви војник, одан идеји самодржавља, васпитан је у идејном свету православне вере из које се надахњивао великом моралном снагом. Неки извори сведоче да је још у XIII веку било мањих група руских војника у јединицама гарде кинеског цара. То су добро знани „Елоси“ кинеских хроника.

Извор: Православље

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Православље у земљи одакле се Сунце рађа

Кина је од прве половине 14. века била изложена поморској знатижељи Европљана и њиховим економско-колонијалним утицајима. У исто време је долазила у додир са римокатоличким и протестантским мисијама.

Мноштво кинеског становништва и територијално пространство нису допуштали сукобе и заоштрену конкуренцију мисионара са Запада. Као и руско Православље, које је продирало са севера, и западно хришћанство се суочило у Кини са културном отпорношћу домаћина. Читав век пре албазинске одисеје и доласка козака у кинески главни град, на кинеску територију долазе припадници римокатоличких монашких редова. Први римокатолички мисионари су били језуити међу којима се истиче име Матије Ричија из Анконе, који је 1582. године чак добио приступ и на царски двор. Имао је доста успеха у придобијању присталица, а умро је 1610. године. Након Ричија, на мисионарском пољу раде Адам Шал и Фердинанд Фербист. Међутим, њихова вера је кроз мисионарски рад доживела својеврсну псевдоморфозу.

У хришћански култ почели су да продиру кинески обичаји, уследила је својеврсна акомодација која је наишла на осуду из Ватикана. Папа Бенедикт Четрнаести је 1742. приморао кинеске језуите да се одрекну свих кинеских обичаја и заблуда.Са почетком 19. века долазе и мисионари протестантске провенијенције и оријентације. У град Кантон 1807. године, са проповедничким жаром и Библијом под мишком, долази Морисон, а 1826. у Кину стиже још вештији лутеранац Гицлаф. Већ након неколико деценија, међу Кинезима настаје прави псевдохришћански покрет са обележјем сектног деловања. Себе су називали „Друштво поштовалаца Божјих” и били су под управом Хунг Сју Чеуена. Имали су крвне жртве, празновали су суботу, увели су многоженство и сматрали су да је само Отац истински Бог у Св. Тројици. Вођа ове секте се прогласио млађим Христовим братом. и са својим присталицама је 1853. упао у дворац и прогласио се кинеским царем, али је због терора над поданицима убрзо био свргнут.

РУСКА МИСИЈА У 19. ВЕКУ

Почевши од 1840. године, у Беј-Хуану се руске духовне мисије мењају на сваких десет година. Њихов је задатак био да одржавају ниво правослване духовности у албазинској колонији. Албазинци, војници у служби кинеског цара, спадали су у елитни одред гардиста. У етничком смислу сматрали су себе Русима, а у верском изузетно су били привржени православној вери. Њихове верске слободе биле су загарантоване државним законима. Пекиншка духовна мисија 1840-1850. била је на гласу, јер тамо бораве архимандрит Паладије и оријенталиста Васиљев. Од 1716/1720. када је Русија поставила сталног посланика у Пекингу, поред кварта Беј-Хуана у Пекингу је формирана и парохија у Нан-Хуану, са црквом за руско државно посланство.

Албазинци су се, женидбом са Кинескињама и Манџуркама, у антрополошком погледу претапали у припаднике жуте расе, али су им том приликом жене одмах примале Православље. Деца су учила посебне школе у којима се неговао руски језик. Од друге половине 19. века и локално кинеско становништво прихвата Православље, нарочито када је 1863. године јеромонах Исаија саградио цркву у градићу Тунг Тинг Ану и организовао једну живу парохију. По статистикама из последње деценије 19. века, у великом Пекингу је било око 600 православаца, а око 20-30 мештана је годишње прелазило у православну веру.

БОКСЕРСКИ УСТАНАК

Боксерски устанак, који је избио 1900. године, имао је изразити антиколонијални и антиевропски карактер. У свом налету и жестини однео је и новомученике кинеског Православља. Кинески националисти су у једном дану почели да убијају европске и јапанске дипломате, представнике страних фирми и компанија. Залажући се за свргавање манџурске династије и повратак династије Минг, боксерски покрет се ослањао искључиво на етничку групу Хан. Избегли старешина пекиншке духовне мисије, архимандрит Инокентије, је у једном писму посведочио:

„Поред дубоке таме незнабоштва, слаба и остављена православна општина не само да је сачувала веру Христову, него је, за последњих дана искушења, показала да у својој средини има праве исповеднике вере Христове. Дан 11. јуни 1900. године беше главни дан мученичке смрти православних Кинеза у Пекингу. Уочи поменутога дана беху по главним пекиншким улицама излепљене објаве у којима се позиваху незнабошци да потуку хришћане и све оне који би их скривали и штитили. Ноћу између 11. и 12 јуна. појавише се боксери у свима предграђима Пекинга, и са запаљеним буктињама улажаху у хришћанске станове и почеше приморавати хришћане да се одрекну вере у Христа. Бојећи се мука и смрти, многи се одрекоше Православља и запалише тамјан пред незнабожачким идолима. Али многи храбро исповедају Христа, на обазирући се на страшне муке, којима их подвргнуше. Судба ових јадника беше ужасна. Неке распорише, другима главе одсекоше, а станове им спалише. Боксери су и следећих дана тражили и убијали хришћане. Многе, пошто су им домове уништили, одведоше изван града у своје идолопоклоничке храмове, где су их испитивали и затим спаљивали на ломачама. Многи православни Кинези, по сведочанству самих незнабожаца-очевидаца, претрпеше смрт са највећим самопрегорењем”.

Позната су и имена тих кинеских новомученика, као нпр. учитељи и катихете Павле Ван и Ија Ван. Свештенички син Јован Ци је био ужасно масакриран, а мучитељима је одговорио да је слатко умрети за Христа. Хришћански гробови су оскрнављени, преорани, а мртвачке кости избачене напоље.

Завршавјући набрајање страдалника и описивање њихових мука, архимандрит Инокентије наставља: „То су, ето, губици, православне цркве у Китају, а православна црквена општина је најмање дала повода за боксерски устанак. Нечовечно понашање Европљана, који с урођеницима поступаху као са својим робовима и у њиховој рођеној земљи газише им сва права, морало је раздражити Кинезе. Али православна општина није ништа крива у овом погледу... Само је овом приликом невино пострадала, због незадовољства противу Русије, које су изазвале разне политичке околности”.

Коначни биланс жртава у боксерском устанку износио је 222 кинеска новомученика, међу којима је уписано и име свештеника, протојереја Сергеја Чана.

Архимандрит Инокентије је констатовао на самом крају свога извештаја: „Стање православних у Кини и данас је јадно и жалосно, а како је у Китају погодно земљиште за Православље! Китај може и мора бити православан!”.

РУСКА ЕМИГРАЦИЈА У КИНИ

Свети Синод Руске Православне Цркве, размотривши добро ситуацију после боксерског устанка, донео је одлуку да на челу Духовне мисије у Пекингу убудуће буде епископ. Зато је архимандрит Инокентије и хиротонисан за митрополита пекиншког 3. јуна 1902. године, поставши први поглавар Кинеске Православне Цркве. Упокојио се на Видовдан 28. јуна 1931. године. Наследио га је архиепископ Симеон, а од 1933. на челу кинеске цркве налазио се архиепископ Виктор. У његово време дошло је до пораста броја верника, делом од аутохтоног становништва, али више због прилива руских емиграната.

Ново појачање православне пастве у Кини је дошло после Руске револуције 1917. године. Поражени монархисти и антикомунисти су избегли у Манџурију. Највећи број „белих” Руса се обрео у манџурском граду Харбину.

Године 1934. на територији Кине је формирана још једна епископија. Била је то Епархија шангајска. Њен архијереј је постао Јован Максимовић, професор битољске богословије. Свети Јован Шангајски је наречен за епископа у Саборној цркви у Београду. У својој приступној беседи 27. маја 1934. је истакао тежину службе и васељенски значај мисије цркве:

„Ради испуњавања овог задатка шаље ме Архијерејски Синод Руске заграничне Цркве у земљу одакле се рађа сунце, али којој је потребно просвећење духовног Сунца и Правде. Осећам своју немоћ; али се покоравам избору, не ради части и власти, већ једино из послушности према црквеним властима и мом духовном руководиоцу. Целога себе предајем на службу Цркви” (Светосавље – Орган студената Православног богословског факултета, св. 3, год. 1934, стр. 37-41).

Због светости живота и чудотворства, уврштен је у лик светитеља Православне Цркве.

Патријарх српски Варнава (1930-1937) је преко руских заграничних епископа послао у Харбин делић моштију српског светитеља Арсенија Сремца. Та честица је уграђена у олтар једне руске цркве у Харбину на чија су богослужења долазили и православни Срби. По неким проценама, Руса је у Манџурији око 1935 године било нешто више од 50.000, а у самом граду Харбину око 30.000. Занимљиво да је у граду постојала спомен-капела посвећена успомени на мученичку смрт цара Николе Другог и краља Александра Првог.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

НА ДАН САБОРА КИНЕСКИХ МУЧЕНИКА У ПЕКИНГУ СЛУЖЕНО ПРАЗНИЧНО БОГОСЛУЖЕЊЕ

Објављено од стране Светигора на 24. јун 2010.

Постављена слика

ПЕКИНГ, 24. јуна – 24. јуна 2010. године на дан Сабора кинеских мученика у храму Успења Пресвете Богородице на територији амбасаде Руске Федерације у Кини служена је Божанствена литургија.

Ноћ уочи празника код поклоног крста на мјесту цркве Свих светих, у капели у којој су погребене мошти кинеских мученика, настојатељ храма свештеник Сергије Вороњин служио је заупокојену литију, а послије тога свеноћно бденије.

11. јуна 1900. године побуњеници су у Пекингу усмртили 222 православна Кинеза, који су постали први кинески светитељи-мученици. Међу њима је био и јереј Митрофан Ци Чун, први Кинез свештеник, којега је у Јапану рукоположио свети равноапостолни Николај Јапански.

Празновање кинеских новомученика установљено је указом Светог Синода 1902. године. Њихове мошти су погребене у капели храма Свих светих мученика на територији Руске духовне мисије у Кини. Многе мошти су нетрулежне.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Светих 222 новомученика Кинеских

Постављена слика

Злочин Eвропе у Kитају

Било је времена кад је Европа себе рачунала најкултурнијом земљом на свету. То није било давно. То је било крајем деветнаестог века, пре једног непуног човечјег века. У то време Европа је држала под својом влашћу све народе на кугли земаљској, изузев три-четири. Међу ове слободне неевропске народе рачунао се и кинески народ. Но као негда премудри цар Соломон што се није могао одржати на висини, на коју га је милост Божја уздигла, него је пао у прашину и поклонио се идолима, тако ни Европа. На вртоглавој висини, на коју се она била уздигла Божјим допуштењем, да би била светлост и заштита свих осталих мањих и слабијих народа, Европа се понела ветровима охолости, и пала је. Пала је у прашину, њеном руком натопљену крвљу осталих Божјих народа, браће своје. И још се није дигла. И Бог зна, да ли ће се икада дићи. 1897. године узбунио је Европу немачки цар Вилхелм (који сада живи као изгнаник и сужањ у туђој земљи) ускликом „Жута опасност!“ То јест: Кинези су опасни по европске народе; дакле Кинезе треба притеснити, поробити и тако учинити безопасним! И на усклик тада моћног цара одазвала се сва Европа. И настало је једно страшно притешњавање, поробљавање и пљачкање кинеске земље и кинеског народа. Руке белих људи зацрвенеле су се од крви њихове жуте браће. И недужна крв Кинеза завапила је ка Створитељу свих људи, као оно у прве дане људске историје, кад је крв Авељова завапила к Богу против Каина братоубице. И рече Бог Каину: шта учини? Глас крви брата твојега вапије са земље к мени.

Боксерски устанак

Но и Кинези су људи од крви и меса. При том и некрштени, без благе науке Спаситељеве. 1900. године једна група Кинеза дигла се на устанак против Европљана на њиховој земљи, које су они називали „бели ђаволи“. Ти усташи назвати су боксери, отуда и њихов устанак остао је у успомени под именом боксерски устанак. Боксери су почели убијати Европљане, као уљезе, пљачкаше и тиране. Њима је било мрско све што је европско, па и вера коју су им европски апостоли доносили. Мржња према белим људима била је у исто време и мржња према хришћанима. Отуда се гњев боксера окренуо и против својих хришћана, тј. против крштених Кинеза. И у том крвавом боксерском бунту погине неколико стотина само православних Кинеза, који се рачунају као хришћански мученици за веру, или – како би Срби рекли – за крст часни. Страдање и погибију тих кинеских мученика, ето, ми смо и предузели да опишемо у овој свесци „Малог Мисионара“.

Шта прича очевидац

У то време постојала је, а и данас постоји, Руска Духовна Православна Мисија у Пекингу, престоници Китајског царства. Началник те Руске Мисије био је архимандрит Инокентије, доцније митрополит. Као очевидац он је овако описао те крваве догађаје:

Главни дан мученичке смрти православних Кинеза у Пекингу био је 11. јуна (по старом, 24. по новом календару прим.прир.)1900. године. Још уочи тога дана биле су по свима улицама излепљене објаве, којима су се позивали незнабошци да побију хришћане. Уз то се грозило смрћу сваком оном ко би се усудио да их сакрије. У ноћ између 10. и 11, потом између 11. и 12 јуна боксери су се појавили са запаљеним лучевима по целом граду Пекингу; стали су нападати на домове хришћана, хватати јадне хришћане, мучити их, и приморавати да се одрекну Христа. Од страха пред мукама и смрћу многи су се и одрекли од хришћанске вере и принели су кад пред идолима. Али други нису се устрашили од мука него су јуначки исповедили своју веру у Христа. Судба њихова била је страшна. Једнима су распорили трбухе; другима су одсекли главе; треће су спалили у кућама. Лов на хришћане и њихово уништење продужавало се и у остале дане докле год је трајао бунт. Сагоревши многе куће хришћанске, боксери су изводили хришћане за зидове градске, доводили их пред храмове са кумирима. Ту су их стављали на испит, а потом спаљивали живе на ломачи.

Постављена слика

Свети новомученик Павле Ван

Постављена слика

Света новомученица Ија Вен

Јунаци на мукама

- Према сведоџби самих незнабожаца, који су својим очима видели, неки од православних Кинеза пошли су у смрт са изумљујућим јунаштвом. Тако:

ПАВЛЕ ВАН, вероучитељ, умро је у мукама са молитвом на устима.

ИЈА ВЕН, учитељица у мисијској школи, била је два пута стављана на муке. Први пут боксери су је исекли по целом телу и као мртву затрпали земљом. Но она се поврати и дође к себи. Чувши њено јечање стражар је узме и пренесе у свој шатор. Но кад дођу боксери и виде је живу, они је исеку тако да је умрла. Оба пута за време мучења Ија Вен је одважно, гласно и радосно исказала своју веру у Христа Спаситеља пред својим мучитељима.

ИВАН ЦЗИ, дечак од 8 година, син убијеног кинеског свештеника. Њега су боксери непоштедно израњавили и нагрдили. Шаке су му биле отсечене, и ране су му се виделе на прсима. Кад су га мучитељи питали, да ли га боли, мали Христов јунак Иван одговори са осмехом: „За Христа није тешко страдати!“ Онда га злотвори опет дохвате, па му одсеку главу, а труп му сажегу на ломачи.

Постављена слика

Свети новомученик Митрофан (Цзи-Чун)

Житије мученика Цзи-Чуна

Овај православни мученик родио се 1855. године. Крштен је још у детињству, а кад му је било 10 година он је постављен за учитеља. У 25-ој години рукоположен је за свештеника од Николаја, епископа Јапанског. Руси су га звали Митрофаном. Још у детињству Цзи-Чун лишио се свога доброг оца који га је много волео, и који га је дао у старање и васпитање његовој баби Катарини. Мати му се звала Марина и била је учитељица у некој женској школи. Ондашњи началник руске мисије архимандрит руски Паладије обратио је нарочиту пажњу младом Цзи-Чуну и дао га је једном истакнутом учитељу Лун Јуану с тим, да га овај спрема за свештенички чин. Цзи-Чун је био смернога карактера, веома пажљив, обазрив и ћутљив; био је повучен и мирољубив. Кадгод се догодило да га за нешто карају или оптужују, он се није старао да себе оправдава. Никако није желео да прими свештенички чин. Отказивао се од тога непрестано говорећи: „малоспособни и малодушни човек – како би се смео усудити да прими тако велики чин?“ Но принуђаван од началника мисије и убеђиван од стране свога учитеља, Цзи-Чун, из свете послушности која мора да влада у светој цркви Христовој, најзад се поклони вољи својих старијих, мада је предосећао да њему као свештенику предстоји мучна судба и мученички крај. Као свештеник Цзи Чун био је главни помоћник архимандриту Флавијану при преводу богослужбених и духовних књига на кинески језик. Петнаест година служио је он тако Богу и народу своме. При том трпео је много увреда од своје околине, но он се на то није обазирао.

Постављена слика

Икона светог Митрофана Пекиншког

У време боксерског бунта 1. јуна 1900. год. (по кинеском календару 17. дана 5. месеца) буду зграде Руске Мисије спаљене од бунтовника. Многи хришћани избегавши пожар склоне се у дом оца Цзи-Чуна. Међу овима били су чак неки који нису волели овог Божјег човека, али милостиви Цзи-Чун примио је њих и није их истерао из свог дома. Видећи неке уплашене и поколебане, Цзи-Чун их је крепио и храбрио именом Христовим. Сваки дан он је излазио из куће и ходио да види спаљену цркву, и да се на пепелишту њеном помоли Богу.

Јуна 10. око 10 сати увече јурну боксери на кућу Цзи-Чуна и опколе је. У кући је тада било око 70 хришћана. Неки од њих успеју да се пробију и побегну, а они који су били слабији са женама и децом остану. Наравно, остане и отац Цзи-Чун. Он се није ни крио. Седео је у дворишту свога дома, и ту је дочекао боксере. Ови незнабошци знајући да је он свештеник нарочито су били кивни на њ. Зато одмах јурну с голим ножевима и избоду га по грудима. Смртно рањен свештеник падне под једну смокву, и ту преда Богу душу. Потом јурну незнабошци у кућу и побију и све отале хришћане који су се ту затекли.

Године 1903, у време мира у Китајском царству, подигнут је у Пекингу Храм Мученика. У тај храм пренето је и тело свештеномученика Цзи-Чуна и заједно са телима осталих кинеских мученика погребено под олтаром. А на месту где је Цзи-Чун погинуо постављен је велики крст. Сваке године у дан кинеских мученика, а то је 10 јуни (по правом календару), после службе у храму, иде литија до оног крста и тамо се врши свечан помен. Тако је славно окончао свој земни век овај непоколебљиви војник Христов и преселио се у Царство небеско. Из онога света јављао се Цзи-Чун осталим његовим сународницима кад су били мучени и као њихов ангел утешитељ храбрио их и тешио их указујући им на венце славе.

Мучеништво једне породице

Свештеник Цзи-Чун имао је жену Татијану, из фамилије Ли, и три сина: Исаију, Сергија и Јована. Исаије је имао жену Марију. Сви су они пострадали у то време за Христа; остао је у животу само средњи син Сергије, који је сад протојереј.

ТАТИЈАНА је имала 44 године. Оне страшне ноћи 10. јуна она се некако спасла, али је сутрадан ухвате боксери. Ухвате Татијану и још 18 Кинеза хришћана, свега 19 душа, па их изведу из града кроз капију звану Ан-Дин-Мин и доведу до боксерског стана званог Сиао Ин Фан. Ту одсеку главу и Татијани и осталима. На том месту налази се сада православни Дом Убогих, звани „Троугаоник“.

ИСАИЈА је био стар 23 године. Служио је у артиљерији. 7 јуна боксери га ухвате. Знајући га раније као хришћанина, они му одсеку главу на главној улици код капије Пин-Це-Мин.

ЈОВАН је имао само 8 година. Оне ноћи кад му је убијен отац, свештеник Цзи-Чун, боксери су ухватили малог Јована, па му одерали леђа и одсекли нос, уши и прсте на ногама. Његова стрина Марија спасе га некако од смрти и сакрије у нужник. Сутрадан нађу га где седи без обуће и одеће на вратима, па га упитају, да ли га боли. Малишан одговори: „Не боли ме ништа“. Сила Христова утољавала је бол.

kina06.jpg?w=333&h=250

Нове генерације православних Кинеза клањају се својим светим прецима

Улична дечурлија смејала му се и викала: „Ер-мао-цза!“ Ова кинеска реч значи: слуга ђавола. Тако су незнабожни Кинези називали хришћане. На то издевање одговарао је мали Јован: „Ја верујем у правога Бога и нисам Ер-мао-цза“. Кад је заискао воде, они му нису дали. Протасије Чан и Иродион Сиу, тада још некрштени, посведочили су, како су видели то дете са љутим ранама на леђима и ногама. Ране су му биле с прста дубоке, но он није осећао болова. Кад су га боксери поново ухватили, Јован је мирно и без страха пошао куда су га повели, „као јагње на заклање“. Виде га уз пут неки старац, па му се сажали и рече: „Шта је криво дете. Његови су родитељи криви што су га учинили слугом ђавола“. Други му се ругали како рамље. Но Јован на све то није обраћао пажње као ни његове убице, боксери који су га водили на губилиште.

МАРИЈА, супруга Исаијина и снаха свештеника Цзи-Чуна, имала је 19 година. На два дана пред погром, она дође у кућу свога свекра, желећи да умре у његовој близини. Кад су боксери 10. јуна опколили дом свештеников, Марија се сва дала на то да храбро и присебно помогне другима да се спасу. Она их је изводила из куће и подржавала да се успну на зид и пребаце. У том боксери и војници разбију врата и уђу унутра. Тада Марија храбро стане пред њих и почне их страшно изобличавати због убијања толиких људи без икаквог суда и суђења. Нападачи су стајали као окамењени и нису се усудили убити Марију. Но после су је ранили у руку и просекли јој ногу. Њен девер Сергије три пута је покушавао да је наговори да се удаљи и избегне смрт, али му је јуначка Марија одговарала: „Ја сам рођена овде код цркве Пресвете Богородице, овде хоћу и да умрем!“ И остала је ту. Доцније су наишли ту боксери и умртвили блажену Марију.

Ето тако су пострадали и мученички венац примили ови кинески православни хришћани. Њихова храброст у признању Христа за Бога и Господа пред незнабошцима и њихова смрт за Христа, без страха и колебања, подсећа нас на древне хришћанске исповеднике и мученике у земљама које су ближе нама.

(Литургијски спомен светих Кинеских новомученика прославља се 11/24. јуна)

Свети Николај Жички,

Православни Мисионар, 30-тих година

Извор: Радио Светигора

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика

Православље у Кини

Ректор парохије Светих апостола Петра и Павла у Хонг Конгу, протојереј Дионисије Пождњајев убеђен је да би Московска Патријаршија требала да размотри проблеме са којим се суочава Православље у Кини.

Према њему, Православље у Кини има будућност и „главни задатак који треба да се реши је питање стварања православне средине“. Да би се то учинило „ми морамо да образујемо и васпитавамо Кинезе, да преводемо књиге на кинески језик“, каже отац Дионисије.

„Главни проблем који овде видим је проблем ресурса: како материјалних тако и људских. Мислим да ако се овај проблем реши, ми ћемо видети веома добре резултате у најскоријој будућности“, рекао је свештеник.

Он је убеђен да постоји огромно интересовање за хришћанством у Кини, „али кинески народ углавном види католичанство и протестантизам који су доста присутнији у Кини.“

Извор: Интерфакс религија

Извор: Радио Светигора

Share this post


Link to post
Share on other sites


Св. Јован шангајски  :)

Постављена слика


Постављена слика

отварање сиротишта у Шангају


Постављена слика

Постављена слика
пре него што је кренуо за Шангај, слика из Битољске богословије
Постављена слика
можда није усликано у Кини, али на слици јесте св.Јован шангајски

Постављена слика

Fr Elias & Bp John
in Shanghai. From pg 42,
Joy of All Who Sorrow (2002)






и Срби у Шангају, 1.јул 2010, када се прославља св.Јован шангајски
Слободан Тркуља и "Балканополис"

Постављена слика

http://www.orthodox.cn/contemporary/shanghai/20100702shanghai_en.htm

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/196611/Srbija-oborila-rekord-na-izlozbi-u-Sangaju



:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

НЕРИЈЕШЕНО ПИТАЊЕ РАЗВОЈА ПРАВОСЛАВНЕ МИСИЈЕ У КИНИ

Постављена слика

Објављено од стране Светигора на 3. децембар 2010.

ХОНКОНГ, 29. новембра - Развој православне мисије у Кини крајње је неопходан како међу земљацима, тако и међу мјесним становништвом, сматра настојатељ парохије светих Петра и Павла у Хонконгу протојереј Дионисије Позднјајев, саопштава Благовест-инфо. На презентацији монографије познатог руског научника, познаваоца кинеске културе В. Г. Дацишена „Историја руске духовне мисије у Кини“, која је протекла 24. новембра у Институту за источне културе Руске академије наука, отац Дионисије је изнио информацију о садашњем положају православних вјерника у Кини.

„Стање савременог кинеског друштва отац Дионисије карактерише као “епоху промјена“ или “епоху преласка“. Данас Кина вјероватно оштрије него остали свијет стоји пред проблемом духовног избора и чак духовне глади“, каже отац Дионисије, описујући ситуацију као „двојни вакум“. За последњих 30 година број хришћана је порастао – католика за четири пута (има их 15 милиона), протестаната за 20 пута (има их око 50 милиона), међутим, православље на том мисионарском пољу заузима више него скромно мјесто, што је условљено низом узрока. „Историја кинеског православља је трагична“, сматра отац Дионисије. Православна црква се у суштини развијала као узрок миграција православних хришћана из Русије. Данас у Кини има 12-13 хиљада православаца, а то су углавном потомци емиграната.

Кинеска аутономна православна црква броји свега четири парохије у читавој земљи, који су међу собом у лошој организационој повезаности. Од тих 13 хиљада људи из традиционално православних породица само мали дио је упознат са православљем, већина од њих нијесу ни крштени. „У условима асимилације, промјене језика и одсуства богослужења, млада покољења руских емиграната на једвите јаде се могу назвати православнима“, сматра свештеник.

„Основни проблеми Кинеске аутономне православне цркве су одсуство клира и богослужбеног живота, немогућност добијања богословског образовања у Кинеској Народној Републици и недостатак богослужбене и катихетске литературе на кинеском језику“, објаснио је отац Дионисије. Велики проблем је и тај што по кинеском закону страни грађани немају право да се баве мисионарском дјелатношћу на територији Кине.

На презентацији је речено да ће у Москви бити ускоро отворено подворје Кинеске аутономне православне цркве, гдје ће будући настојатељ, отац Игор Зујев имати своју мисионарску дјелатност.

У монографији „Историја руске духовне мисије“ изложена је историја Мисије од њеног оснивања 1685. године, када су се козаци-албазинци нашли у заробљеништву у Кини, па све до 1957. године када је њена дјелатност била фактички прекинута и када је основана Кинеска аутономна православна црква.

Извор: Portal-missia.RU

Share this post


Link to post
Share on other sites

ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ У КИНИ УПУТИЛЕ МОЛБУ МИНИСТРИМА

Објављено од стране Светигора на 8. јун 2011.

ПЕКИНГ, 8. јуна – Кинески устав гарантује слободу вероисповедања, али је у протеклих неколико месеци ухапшено на десетине чланова хришћанских цркава. Од седамдесет милиона хришћана у Кини, око 50 милиона верника припада нерегистрованим групама док остали припадају црквама које је држава одобрила.

Вође 17 незваничних хришћанских цркава у Кини су упутиле молбу политичким вођама да одбране њихово право на вероисповедање. Парламенту је достављена молба у којој се захтева испитивање односа према члановима хришћанске цркве Шоуванг. Повод за ову молбу је одлука владе да хришћанима у Кини забрани богослужење на отвореном, што се јасно показало на примеру цркве Шоуванг, једне од највећих катакомбних цркава у Кини.

Међу обесправљеним хришћанима у Кини налазе се и православни хришћани. Кинеска Православна Црква, која је 1956. године добила аутономију од Московске Патријаршије, практично је одмах по задобијању аутономије била укинута притисцима власти и вишедеценијском изолацијом. Упркос томе, данас у Кини постоји неколико званично регистрованих православних парохија. Међутим, претпоставља се да је број православних хришћана у Кини већи, и да многи од њих богослуже у кућним црквама. На сајту о. Дионисија Позднајева http://www.orthodox.cn/, више пута су објављиване фотографије православних свештеника како служе у таквим тајним црквама.

Извор: Православље/Српска Патријаршија

Share this post


Link to post
Share on other sites

Конференција о православљу у Кини

krozhriscanskisvet2.jpg

18. Јул 2011.

У Алма Ати је крајем маја одржана конференција на тему „Православље на подручју Кине“ са благословом Митрополита астанског и казахстанског Александра. Једно од главних питања којима се бавила ова конференција биле су перспективе проповедања православља међу кинеском дијаспором као и проблеми Православне Цркве на подручју Кине. Посебна пажња је била посвећена пастирској бризи Митрополије казахстанске за православну заједницу у Сикјангу. Током конференције је представљен и албум „Православље у Кини“, као и монографија професора Владимира Датсишена „Историја руске црквене мисије у Кини“.

Учесници конференције су подржали иницијативу Митрополије казахстанске да се оснује форум на којем ће се разматрати проблеми и планови за православље у Кини. На конференцији је усвојен документ којим је изражена жеља да оваквих конференција буде и у будуће. Конференција је завршена Светом Литургијом у Цркви Вазнесења Христовог у Алма Ати.

Извор: Православље

Share this post


Link to post
Share on other sites

У Пекингу пронађене старе православне књиге

18петакнов 2011

Posted by radiosvetigora in Вијести, Занимљивости

peking-knjige.jpg?w=180&h=250

Молитва Господња на кинеском језику

Приликом припреме онлајн каталога – колекције антиквитетних књига неколико униварзитета Кине, у библиотеци једног од њих пронађене су три ријетке књиге са литографијама: Часослов, Псалтир и Књига постања, издати на кинеском језику у периоду од 1909. до 1911. године.

Православно братство светих апостола Петра и Павла у Хонгконгу преузело је иницијативу да дигитализују те драгоцјене књиге, да их смјести на свом сајту orthodox.cn у јавном домену, гдје ће те текстове користити православни Кинези, као и истраживачи и преводиоци као стандард за савремене преводе.

Књиге је издала Руска духовна мисија након смрти 222 кинеска мученика који су убијени 1900. године за вријеме боксерског устанка. Послије трагедије дјелатност Руске мисије не само да није укинута, него је појачана: Исте године у Харбину је отворено Благовејештанско подворје, а 1902. шеф мисије, архимандрит Инокентије (Фигуровски) био је хиротонисан за епископа а 1921. године, сагласно резолуцији Синода и указу Патријарха Тихона произведен је у чин архиепископа и ускоро је стао на чело Пекиншке и кинеске епархије која је створена 1922. године. Управо, по његовом благослову издате су те три књиге.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...