Jump to content
Sign in to follow this  
Guest

Интервју - Архиепископ берлински Марко: Савети потенцијалним монасима

Recommended Posts

Guest

САВЕТИ ПОТЕНЦИЈАЛНИМ МОНАСИМА

A+ A-

 

mark.jpg

 

Монах Јосиф (Бандмен)
 
Зашто данас људи одлазе у манастире иако им је живот пун удобности, како пронаћи себи обитељ, које Свете Оце читати, да ли монах треба да користи интернет, зашто младом јеромонаху не треба дати парохију? Митрополит Берлина, Немачке и Велике Британије Марко, одговара на ова питања.
 
-У којој мери људи теже ка монашком животу у поређењу са прошлим временима?
 
-Тешко је рећи. Мислим да је контигент наших верника данас другачији него што је био пре двадесет или тридесет година. Сада има више верника, па и монаха има више. Предпостављам да они људи који су живели у сиромаштву нису били толико наклоњени монашком животу као они који су живели у богатсту. Човек се лакше одриче онога што има, него онога што нема.
 
-Шта људи данас очекују од монашког живота? Шта може да изазове разочарење код њих?
 
-Најтеже од свега - и то не само у нашем времену, већ одувек - јесте послушање, одрицање од своје воље. Људи се више противе, више јер човек живи у потпуним задовољствима, јер у материјаланом свету има све што пожели. Када нема сиромаштва, онда човек мора да се откаже од спољашњег сјаја, и као што сам рекао, то није толико тешко. Али тешко је одрећи се своје воље. То је проблем.
 
-Да ли је могуће учити се монаштву по књигама?
 
-Књиге могу да помогну, могу да дају смернице, али не постоји ништа боље од искуства, баш као и у сваком аспекту живота.
 
-Које књиге бисте препоручили монасима у данашње време?
 
-Пре свега древне оце: Св. Макарија Египатског, Св. Антонија Великог. Ту су, такође, и савременији духовни водичи: Св. Игњатије (Брајчанинов,) који може помоћи у проналажењу правог пута. Али све ово не може да замени лично руковођење.
 
-Како изабрати себи манастир?
 
-Зависи од земље где се живи - у неким земљама има много манастира, у другима ни једног. У Немачкој нисмо имали женску обитељ годинама. Наше кандидаткиње слали смо у суседну Француску, или у Свету Земљу.
 
Међутим, успели смо да оснујемо женско монатво, скупило се неколико жена које нису могле да напусте Немачку. Били су то спољни фактори, који су довели до оснивања манастира.
 
Избор овде није лак као на пример у Русији, Србији или Грчкој.
 
Зато, не постоји опште правило. Много зависи од духовника манастира. Рецимо да је ходочасник дошао у манастир, и да му се тамо допало. Он има могућност да се једноставно привикне у том манастиру, где му се допало, али има могућност да посети и упозна друге манастире, њихов устав, живот, и да коначно међу њима изабере онај који му највише одговара.
 
Ја увек предлажем људима да посете неколико манастира. Један манастир може да има низ правила која не одговарају свакоме, и слава Богу, постоји много различитих устава. Особа треба да изабере онај који му највише одговара.
 
-Некада је у породици било много деце, и ако би се младић или девојка одлучили за монашки живот, они би могли лако да оставе родитеље на бригу браћи и сестрама. Данас, родитељи су често препуштени сами себи. Шта чинити у оваквим случајевима?
 
-Постоје породице чији духовни живот тече некако природно, тако да родитељи лако пристају да њихов син или кећрка ступи у манастир. Међутим, постоје породице за које су овакве одлуке просто шок. Тешко им је да такву одлуку прихвате.
 
Немогуће је генерализовати: постоји много различитих ситуација. Пре неки дан чуо сам да је у Србији отац са браћом дошао да «ослободи» сина из манастира. И раније сам знао за овакве случајеве. Ово није ретка појава.
 
С друге стране, постоје породице које потпуно подржавају одлуку своје деце. По мом искуству, нема суштинске разлике између велике и мале породице.
 
-Шта радити ако родитељи остану у свету, а онда остаре и оболе. Испоставља се да је одлука њиховог детета да ступи у манастир темпирана бомба; зар неће он или она да се врате у свет да брину о родитељима?
 
-У данашњем друштву скоро нико није остављен занемарен, без бриге. Најбитније је да постоји духовна веза, али, у исто време, ја не инсистирам да моји монаси или монахиње прекину потпуно везу са својим родитељима и ближњима; у некој мери дозвољавам им да остану у контакту : телефоном, писмима, шта год им је лакште.
 
Постоји наравно и дурги порблем. Бива да се родитељи толико разочарају што им дете иде у манастир, посебно ако је то једино дете, да прекидају сваки контакт са њим. Не разговарају са дететом како би се оно вратило назад, или имају само формалне разговоре: «Здраво. Како си?»
 
Ипак, ми дајемо благослов за посету родитељима. Постоји случајева када се монах или монахиња шаљу кући на неко време, да брину о својим родитељима. Постоје разне варијанте, који зависе од зрелости самог монаха или монахиње.
 
-Како одсутни монах одржава контакт са манастиром?
 
-Све зависи од тога колико дуго одсуствује из манастира. Обично у овим напоменутим случајевима он се с времена на време јавља свом духовном оцу телефоном или мејлом.
 
-Колико монах може да буде активан на интернету? Могу ли се духовни савети давати путем интернета?
 
-Наравно да постоје савети који се могу дати путим интернета, али само као изузетак од правила. У стварности, непоходан је лични контакт. Можемо да користимо савремену технологију, али морамо да водимо рачуна да савремена технологија не преузме сву комуникацију. Интернет није направио главну промену у таквим односима. На пример, када су људи добили приступ масовним медијима, морали су да науче да их искључе. Исто се односи и на телевизор.
 
Монаси користе интернет у мери послушања. Наш манастир има штампарију, и монаси треба да буду у стању да прегледају текстове, а за то им је потребан имејл, да направе корекције, да их провере.
 
Ипак, ја увек инсистирам да они ограниче коришћење интернета, јер и то везује човека, лишава га слободе.
 
-Колико човек мора да буде решен у стремљењу ка монаштву? Колико напора треба уложити, а колико очекивати од Божјег провиђења, или неког знака «одозго»?
 
-Ја лично не покушавам да убедим особу да постане монах,у ствари, напротив, ја обично саветујем да се одлука добро размотри и да особа провери себе. Чекам док човек апсолутно није уверен да без монаштва не може даље да живи. Ако особа и даље има сумње, саветујем да се мало одмори, провери себе, и да се онда врати.
 
Ово је веома важан корак, баш као и брак у ствари. Данас, нажалост, све је другачије. И монаштво и брак се посамтрају као нешто привремено: пробате, не свиђа се, идемо даље. Ја одбацујем овакав став и инсистирам да сваки кандидат озбиљно провери себе.
 
Али, осим тога, ми кандидата дуго држимо као помоћнике и искушенике. Ако кандидат има преко 25 година, он у нашем манастиру Св. Јова Почаевског остаје најмање годину дана као помоћник (добровољно ради у манастиру ), као искушеник 3-4 године, а као прост монах 5-7 година, у зависности од зрелости.
 
-Неки су мишљења да код кандидата, који имају истинско призвање ка монашком животу, нема двоумљења - да ли да прими постриг или ступи у брак. Да ли се слажете са тим?
 
-Све зависи од тога колико је човек духовно зрео за један живот или други. Само духовни отац може да одредри да ли је монашки живот за кандидата или није. Сваки случај је индивидуалан. Код нас су долазили веома млади људи, који су тачно знали чему теже, и они у средњим годинама који нису били сигурни у своју одлуку, које нисмо ни могли да примимимо.
 
-Како човек да се припреми за манастир док још увек живи у свету, пре него што постане помоћник у манастиру?
 
-Ја саветујем добро самоиспитивање: колико је човек спреман за дневну монашку рутуину? Полуноћница, затим повратак на спавање, или читање врло рано ујутро, држање монашког поста чак и пре постирга. Мера нечијег подвига зависи од његових индивидуалних могућности.
 
-Реците нам нешто о вашем постригу?
 
-Примио сам постриг јер сам чезнуо за монаштвом. Спремао сам се за то осам година. И никада нисам очајавао или се двоумио око те одлуке.
 
-Знали сте преп. Јустина (Поповића). Шта је он говорио о савременом монаштву?
 
-Отац Јустин би нас гледао како летимо по целом свету и називао нас джет- сет монасима. Ипак, осећао је да монаштво, чак и поред бројних спољних форми, остаје у суштини неизмењено.
 
-У Русији, посебно 90-их година, подигнуте су многе цркве, и обично, млади монаси, убрзо након пострига, добијали су парохију. Технички говорећи, ово је одговарало: нису имали породице, сво своје време могли су да посвете обнови цркве, могли су да буду постављени на места где би ожењеном свештенику са женом и децом било тешко да живи. Али постоји и друга страна: млада особа, која само што је дала завет нестицања, целомудрености и послушности послата је у свет са свим његовим искушењима. Да ли Немачка има исти проблем?
 
-Ово се заиста дешавало у Русији, наравно из потребе за парохијским свештеником. Ми смо такође имали овај проблем 50-их година, (владика Марко служио је пет година у парохији као јеромонах, а онда архимандрит). Али, ми смо увек видели да то није нормално, да је неприродно и погрешно. Зато сам ја потпуно престао да то чиним. Немам ни једног јеромонаха који опслужује неку парохију у мојој епархији. Ја чак не дозвољавам јеромонаху да живи у манастиру и да одлази у парохију да служи. Богу хвала! Када особа ступи у манастир, он оставља свет за собом и не би требало да му се поново враћа.
 
-Да ли је свештенички чин потребан за обављање администрационе функције у манастиру?
 
-Игуман обично има чин свештенослужитеља, и ово је било уобичајено у руској традицији вековима. Све друге дужности у манастиру може савршено добро обављати и обичан монах.
 
-Руски православни медији скоро су разматрали питање да ли успоставити посебне монашке редове са јасно дефинисаним правцима и задацима. Какво је ваше мишљење о овоме?
 
-Не мислим да ће то донети некакву корист. Увођење чинова је страно ограничавање монашког живота. У Западном монаштву одавно постоје различити чинови. С једне стране они су веома различити, с друге, свакако много боље регулисани него у православном монаштво. Ако одете у један бенедиктански манастир, он је идетничан сваком другом, док наши манастири имају своје особености. Слободу у индивидуалном приступу сваком манастиру ми видимо као плус.
 
-Како манастири да сачувају молитвену атмосферу када морају да обављају велики део социјалног рада?
 
-Најважнија ствар у манастиру јесте служење Богу у форми у којој се то практикује у датом манастиру. Ово може имати више литургијски или више практични карактер. Приступи могу бити различити. Постоје манастири у којима монаси већи део свог живота посвећују спољњем служењу, док други такву службу ограничавају. У нашем манастиру преподобног Јова Почаевског све је засновано на богослужбеном поретку.
 
-Какви су односи између монаштва и владе у Немачкој?
 
-Све у свему рекао бих да су у Немачкој и влада и друштво очували поштовање ка монаштво. Нажалост, оно нестаје, јер скоро да и нема православног монаштва. Врло мало нас има. Замислите, из свих Помесних Православних Цркава, само Руска православна црква има манастире у овој земљи!
 
Католици имају шачицу монаха, који живе у великим, древним манастирима и настоје да их сачувају; они су постали нешто више од домара (у јуну католички манастир из 12-15. века био је стављен на продају).
 
Монаштво се ретко виђа, па самим тим, нема ни поштовања према њему. Деца не разумеју ко су ти необични људи у дугим црним одеждама, који пролазе покрај њих.
 
 
31826.b.jpg
 
Биографија владике Марка:
 
Епископ Марко (у свету Михаил Арндт) рођен је 29.јануара 1941. године у Саксонији. Ту је рођен и први руски владика немачког порекла, блаженопочивши митрополит Серафим (Ладе).
 
Када је 1960. године завршио 13-огодишњу школу у Франкфурту на Мајни, будући владика Марко отишао је у армију у Западну Немачку, где је провео годину ипо дана. Напредовао је у чин вишег поручника.
 
Године 1962. уписао је историју и књижевност на Универзитету у Франкфурту, а касније се пребацио на Хејделберг универзитет. Ту је усавршио словенски и енглески језик, студирајући поред руског и српскохрватски, словачки и македонски језик и књижевност. Тема докторске дисертације била му је: «Биографска литература Тверске краљевине у ЏИВ и ЏВ веку.»
 
Изучавање руског језика довело је младог студента до Руске емиграционе заједнице у Франкфурту. Као студент професора Димитрија Чижевског у Хејделбергу, он је одлазио у Руску заграничну цркву, посвећену св. Александру Невском у Манхајму, где је прешао у православље 1964. године, убрзо бива рукопроизведен у чтеца. Путовања на Свету Гору, пријатељство са Каруљским старцима (схимницима Серафимом, Николајем и Никодимом) посете скиту Св. Илије, и манастиру Св.Пантелејмона, где је упознао схимника Авеља (сада архимандрита у манастиру св. Јована Богослова у Разани) одредили су духовни пут овог доктора славистике. Његов будући научни рад био је посвећен Св. Филарету, млитрополиту московском.
 
У јесен 1973. будући владика је започео студије на Богословском факултету у Београду, које је окончао 1979. Његово лично познанство са тада веома цењеним архимандритом манастира Ћелије о. Јустином (Поповићем), који је прослављен као светитељ, довело га је у уски круг ученика, који су се окупили око српског подвижника и теолога: митрополита Амфилохија (сада митрополита црногорско-приморског), епископа Атанасија (Јевтића, умировљени епископ), митрополита Иринеја (сада епископа бачког).
 
Рукоположен за ђакона 1975, будући владика Марко убрзо је прекинуо наставу црквенословенског и староруског језика и књижевности у граду Ерлангену и свој научни рад заменио је монашким постригом лета 1975. године у Лесненском манастиру у Француској.
 
Три дана након пострига, о.Марко је рукоположен за јеромонаха и постављен за заменика настојатеља Руске цркве у Висбадену. Лета 1976, одлуком Архијерејског Синода рукоположен је у чин архимандрита .
 
Монашки постриг и рукоположење извршио је архиепископ Павле (Павлов + 1995.) тада епископ Штутгарски. Архимандрит Марко опслуживао је три парохије - Висбаден, Дармштадт, и Сарбрикен. Посветио се очувању царских храмова у Немачкој, и реноваирању и проширењу руског гробља у Висбадену, где је служио читав круг монастирских богослужења, где је почео да окупља и учи локалну омладину, настављајући да студира теологију у да полаже испите у Београду.
 
Након смрти архиепископа сиднејског и аустралијско - новозеландског Теодосија, Архијерејски Синод именовао је Његово Преосвештенство г.Павла, викара Берлинске и Немачке епархије, да га замени. На његово место с титулом епископа минсхенског и јужно германсог био је постављен архимандрит Марко. Хиротонија је извршена 30. новембра 1980. у Саборној катедрали у Њујорку. У складу са црквеним законом, током именовања, архимандрит Марко је прочитао проповед у којој је изнео своје циљеве у вођењу пастве. Топле речи су изговорене о његовој духовној блискости са српским подвижником и теологом архимандриту Јустином (Поповић +1979.) и његовој љубави према св. Гори. Хиротонију је обавио првојерарх Руске цркве Његово преосвештенство митрополит Филарет (Вознесенски +1985.) уз саслужење архиепископа монтреалског и канадског Виталија (Оустинова +2006), архиепископа санфранцисканског и западноамеричог Антонија (Медведева + 2000.), владике Лауруса (Шкурла +2008.) из Манастира св. Тројице. Епископа Павла и епископа Георгија (Грабе +1995.)
 
Након хиротоније, владика Марко преселио се са малом групом монаха у манастир Св. Јова Почаевског у Минхен. Манастир је прошао обнову и адаптацију. Од 1981, штампали су Весник немачкој епархији на руском и немачком, још су производили свеће и тамјан. Манастир живи по светогорском уставу.
 
У јесен 1982. епископ Марко, због тешке болести архиепископа Теофила (Нарко), примио је титулу епископа берлиснког и немачког, он наставља да живи у манастиру Св. Јова, одакле управља Немачком епархијом.
 
Средином 80-их владика Марко је именован за администратора Великобританске епархије и метоха Св. Александра Невског у Копенхагену.
 
Године 1991. Синод је унапредио владику Марка у чин архиепископа.
 
Године 1997. именован је за надзорника Руске православне мисије у Јерусалиму.
 
Између 1993. -1997. владика Марко водио је дијалог између две Руске православне епархије (Московске патријаршије и Руске заграничне цркве) у новоуједињеној Намачкој. Од 2000. године архиепископ Марко је био председник комисије за јединство Руске цркве, и од 2003. године председник Руске заграничне цркве у дијалогу са Московском патријаршијом.
 
 
 
Превод са енглеског проф. Бојана Србљак
13 август 2013 год.
 
 

 


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      У мајско-јунском 373. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.      Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав!     *Оче Макарије, познате су речи да је ношење крста са Христом најсажетија дефиниција монаштва. У светлости ове благословене истине, а вођени духовним искуством које носите у свом срцу, реците нам нешто о значају монаштва?   Почео бих речима Светог Јована Лествичника о томе шта је монах:  „Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у хвале свету, и порицање природе ради постизања оног што је натприродно.“ Дакле, монаштво јесте призив на обожење. Пошто је људска природа у палом стању потребан је покрет слободне воље ка Богу. Бог све воли све призива, „уздисајима неизрецивим“, али на тај призив Божији не одговарају сви исто. Зато је монаштво уствари тај најдубљи одговор љубави на Љубав. Онај који успе да милошћу Божијом обожи себе постаје Храм Духа Светога. Однос љубави јесте однос откривања тајни, зато говори и Свети Максим Исповедник да је природно да што човек дубље уђе у однос са Богом, и тајне које му се откривају јесу веће и дубље. Монаштво дакле јесте потврда постојања живога Бога у овом свету и самим тиме јесте светлост свету и со земљи. Монах је унутарњи човек срца и сведок мира Божијег. Мир је особина Божанска, мир који превазилази ум и који није од  овога света – мир вам свој дајем мир вам остављам, не дајем вам га као што га свет даје – управо је монаштво сведок овог јеванђелског мира који се шири као мирис цвећа и опија вас. Када човек окуси од њега спреман је да положи живот свој за Христа, и кад би било могуће и хиљаду живота да има опет би их посветио Христу. Завршио бих о монаштву речима старца Емилијана Симонопетриског које су врло отрежњујуће нарочито за данашње време: „Монах је најјачи човек на свету. Све може да учини померивши само прст. И демони га се плаше и Светитељи му служе; све је у његовим рукама. Али може да постане једно немоћно и анемично створење. Штета је да будемо такви!“.   *Према речима преподобног Макарија Великог  „одлучност је полазишна тачка нашег спасењаˮ, да ли можемо рећи да одлучност и истрајност у подвигу чине један од важних основа равноангелног подвига монахâ?   Ко верује имаће и одлучности, а из одлучности се рађа истрајност и постојаност. Велики Светитељ Цркве Христове Серафим Саровски је говорио да је наш род раслабљен и да нема одлучности да се посвети Богу. Малопре смо поменули код Лествичника да је монах онај који непрестано приморава природу. Дакле, ми морамо да се натерамо на добро, а успех зависи од Бога. Бог не може без нас да нас спасе. Овде имамо управо једну вододелницу у духовном животу. Постоје неки који хоће све сами својим силама и буду превише активни, а има и других који иду у пасивност. Бог је управо на средини. Зато Свети оци говоре да је највећа врлина коју треба задобити расуђивање. Без ње и најбоље намере могу човека да одведу у безизлаз сопственог егоизма. Морамо се научити да ослушкујемо Бога у нашем унутарњем бићу. Расуђивање се најлакше задобија управо испуњавањем монашког завета послушности.   *Живимо у времену великог индивидуалзма који за последицу има духовну девијацију која је најочигледнија у губитку љубави према ближњима, шта је по Вама лек за ову духовну болест?   Можда ће одговор изгледати контрадикторно али данашњи људи немају љубави према себи на прави начин. Постоји народна изрека  „ко није добар себи, неће бити добар ни другоме.ˮ Ово је велика истина уколико је човек разуме на прави начин. Ако ниси добар својој породици како ћеш бити добар другоме. Ако не волиш своје родитеље – не мислим декларативно који изговарају ове речи него конкретно и јеванђелски као милостиви самарјанин – како ћеш волети свој народ, државу, све људе без разлике?  Бог нас прво ставља у животну позицију где не бирамо родитеље нити време у коме се рађамо. Ту је прво потребно да остваримо себе као личност. Зато је битно имати здраве породице. Данас као никада у историји човечанства је угрожена породица и поред свег напретка науке и технологије. Погледај човека каква му је породица и све ће ти бити јасно, најпре себе погледај јер тако ћеш доћи у реалност. „По делима ћете их познати“ су јеванђелске речи, по својим делима ћемо и себе саме препознати. Али нека нико не очајава „Бог је моћан и од камена хлебоове направити“, само је потребно да му се човек обрати свим срцем и свим својим бићем. То је управо и лек за све болести.   *Будући да често гостујете у контакт емисији „Питајте свештеникаˮ, коју на таласима васељенског радија „Светигораˮ води и уређује Слободанка Грдинић,  реците нам која су најчешћа питања са којима се сусрећете?   Лепеза питања у емисији „Питајте свештеникаˮ иде од најобичнијих до оних најдуховнијих. Ми се трудимо да одговоримо на свако питање најбоље што умемо. Посебно су деликатна питања и одговори на духовне теме. Ту би требали да се придржавамо сви једног основног отачког принципа – оно што сам ниси окусио, немој примењивати на другоме. Људи доста питају о томе шта је пост и како постити, многобројна су питања о молитви, затим деликатна су питања међусобних односа у породици, родбине, пријатеља, а има и питања које се тичу монашког начина живота. У последње време се отварају питања међуцрквених односа обзиром на догађаје у свету и код нас. У сваком случају, Црква као живи организам има пуно живих људи и у овим емисијама се може осетити како и на који начин жива Црква „дише“.   *Оче Макарије, налазите се на челу свештене обитељи манастира Савина у Херцег Новом, лепа је прилика да наше читаоце упознате са историјатом и значајем ове велике светиње?   Манастир Савина је стуб и тврђава духовности и православља у приморју на тромеђи Хрватске, БиХ и Црне Горе. Савина је понос и упориште нашег српског националног бића што се у временима показало као и данас. Са њене три цркве две посвећење Успењу Богородице (мала и велика) и црква Светог Саве на брду изнад Манастира, јесте светионик на улазу у Бококоторски залив. Мала црква датира још из 1030. године, али пуноћу манастирског живота Савина доживљава досељавањем калуђера из Манастира Тврдоша 1694. године заједно са својим Митрополитом Саватијем Љубибратићем. Наиме, те године је разорен манастир Тврдош од стране Турака, а Боком тада владају Млечани. Написано је много историјских књига о Манастиру Савина. Манастир поседује богату библиотеку са рукописним и штампаним књигама од којих је познатија Савинска Крмчија – препис законоправила Светог Саве. Такође и богата ризница манастира чува историју како Савине тако и манастира Тврдош и Милешеве. Крст Светог Саве заузима централно место у манастирској ризници. Велики Његош је учио прва слова у Савини код свог учитеља јеромонаха Јосифа Троповића, а такође је из Савине на свој последњи пут пошао и краљ Александар Карађорђевић 6. октобра 1934. г. у Марсеј где је и страдао.   *Вашу обитељ посебно красе две знамените светиње: Чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске и Крст Светога Саве који се чува у манастирској ризници.    Управо ове две светиње јесу највеће духовно благо нашег манастира. Савинска Богородица се чува у Манастиру од  17. в. Она је једна од 6 канонизованих икона Богородице у Српској Цркви. За њу се везује предање о спасавању манастира од рушења у време почетка зидања велике цркве 1777. г. Као и многобројна сведочанства помоћи верујућим људима. Крст Светог Саве који је израђен од горског кристала и опточен сребром и позлатом датира из 1219. г. И на себи има натпис на србуљици – ово је крст Светог Саве. По предању крст је доспео до Манастира из Тврдоша или Милешеве, али постоји и предање да га је сâм Свети Сава још од оснивања Зетске епрархије на Превлаци приложио овај крст да се чува у Савини.   *Хришћански етос нас учи да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере, а у духу ових речи  да ли бисте поделили са нама сведочанство о неком од исцељења пред савинском Красницом?   Не бих улазио у детаље о исцељењима и чудима Савинске Богородице, али бих посведочио један општи утисак свих који у ову светињу долазе привучени благодаћу Пресвете Богородице. Савинска Красница даје пре свега утеху свакоме ко јој са вером прилази и људи овде доживљавају један унутарњи преображај. Постају бољи, желе да се промене, осећају мир, буди се покајање, и то је најважније за сваког човека, сусрет са Богом, а тиме и отварање врата вечног живота управо даје Савинска Богородица изобилно.   *На челу савинске светиње налазили су се многи знаменити игумани, али у новијем времену посебно место заузима незаборавни блаженопочивши игуман архимандрит Јустин (Тасић). Замолио бих Вас да нас упознате са ликом и делом овог неуморног служитеља Божјег?   О оцу Јустину је тешко говорити, а уједно и лагано. Он је пре свега био један једноставан човек и потпуно незлобив. Многи воле да говоре о њему, али мислим да живети са неким и говорити о неком постоји велика разлика. Писано је: „Угледајте се на старешине своје, гледајући на свршетак њиховог живота“.(Јев. 13,7)  Конац сваке приче, па и животне, даје одговор какав је неко живот водио. Оно у шта улаже човек касније на крају живота му се враћа. Отац Јустин је улагао у љубав, у чистоту срца и на крају живота је убирао плодове те љубави. Постао је као један прелепи цвет, оаза мира, који су многи долазили да миришу и удахну рајске мирисе. Зато сматрам себе веома почаствованим бескрајном милошћу Божијом да последње године његовог овоземаљског живота проведемо заједно што је као плод донело да понесем име његовог духовног оца – Макарија Дечанца. Носити њихово духовно наслеђе је велика одговорност, али се уздамо у њихове молитве да ћемо изнети тај крст до краја. Поред оца Јустина могли сте да видите и уједно живите отачким духом, онако како читамо у делима Светих Отаца Цркве, али на један савремено разумљиви начин за човека данашњице. То и јесте смисао да оно што читамо или чујемо применимо у свом животу. Уколико то не успемо узалуд наше читање и слушање ако нема плода нашег живота. Отац Јустин је умео да каже сваком човеку од академика до чистача улица оно што му је потребно за спасење и у томе је његова величина – једноставност да речи Божије саопштите  неком да разуме и примени у свом животу и тиме осети радост живота у Христу.   *На крају, шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ?   Целокупан смисао људског живота своди се на обожење. Обожење значи, пре свега, сусрет са живим Богом. Нама православнима је дат најсавршенији пут јер сам Бог каже за себе „Ја сам пут, истина и живот“. Дакле, ми се сусрећемо у нашим животима са живим Богом и он нам се даје у Светој Евхаристији кроз свето причешће Телом и Крвљу Господњом за живот вечни. Свети оци цркве су нам кроз лични искуство показали како можемо доћи до Бога и то је најсигурнији пут, јер је посведочен безбројним светитељима кроз историју хришћанства. Свако од нас се сусреће са истим Богом, и заједница таквих људи чини Цркву Божију којој је глава Господ Исус Христос. Из Цркве Божије се излива радост васкрсења и победе над смрћу, али је тај пут везан и за распеће и страдање. Сваки човек пролази у свом личном животу овај крсто-васкрсни пут носећи терет живота али све тегобе се заборављају оног трена када се сусретнемо са Господом. Зато похитајмо радосно сви и узмимо крст свој од Бога нам намењени и упознаћемо Онога за киме чезне свака душа људска – Господа Исуса Христа Спаситеља света.    Разговарао:  Катихета Бранислав Илић       *Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 10-14)
    • By Поуке.орг - инфо
      Епископ бачки Иринеј: Порука у време пандемије корона вируса; Еписко стобијски Давид: Охридска Архиепископија сједињује различите народе у Саборности Цркве; Проф. др Зоран Ранковић, декан ПБФ УБ: ПБФ је под духовним и канонским окриљем СПЦ.     Званична саопштења Светог Архијерејског Синода СПЦ поводом актуелне ситуације у нашој земљи.   Уснуо у Господу Епископ ваљевски Милутин. Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском обавештавамо јавност да се у ноћи, 30. марта 2020. године, два часа након поноћи, у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду, упокојио Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, после краће болести изазване корона вирусом. Нека му Господ подари Царство небеско и вечан покој!   Митрополит Порфирије о земљотресу у Загребу – Никада једно искушење не долази само.   У овом тренуту када се читав свет хвата у коштац са корона вирусом, Загреб је доживео и земљотрес. Колико је мени до сада познато нема пострадалих међу нашим верницима, али свакако постоје велика оштећења на зградама које поседује наша Митрополија, изјавио је Митрополит загребачко-љубљански Порфирије.   Епархија сремска, као и друге епархије СПЦ, у овим данима великих искушења помаже верни народ: Средствима Епархијског правног одбора и Епархије сремске набављен је материјал за маске које су као свој прилог бесплатно сашиле раднице фирме „Вантекс ДОО“ из Шида. Први део заштитних маски који је до сада направљен, поделили су свештеници у Храму Светог оца Николаја у Шиду.   Пре 16 година, 17. марта 2004, догодило се највеће етничко насиље над Србима и неалбанским становништвом, од стране екстремних Албанаца на Косову и Метохији, које је уследило после уласка међународних војних и цивилних снага. У три дана насиља прекинути су многи животи и уништен је велики део српског културног наслеђа на КиМ.   Преосвећени Владика Теодосије, служећи парастос погинулима у мартовском погрому, у манастиру Грачаница, је рекао: 17. марта нанета је рана нашем бићу!, и истакао да Божија благодет делује тамо где верни страдају, а да је једини пут, пут Христа!   НАТО агресија на СРЈ 1999. године – Дана 24. марта 2020, навршила се 21 година од агресије НАТО снага на Савезну Републику Југославију, у којој је за 78 дана погинуло између 1.200 и 3.000 људи.   Митрополија дабробосанска се брине о старијима — Православни центар за младе Митрополије дабробосанске „Свети Петар Сарајевски“ са благословом Митрополита дабробосанског Хризостома покренуо је акцију за помоћ лицима којима је забрањено цјелодневну кретање.   Велика акција Верског добротворног старатељства: У складу са мисијом Српске Православне Цркве, у овом веома тешком тренутку за све становнике Србије и света уопште, проистеклом услед деловања злоћудног корона вируса, Верско добротворно старатељство Архиепископије броградско-карловачке, покренуло је низ акција којима помаже најугроженије породице и појединце у Архиепископији и у другим епархијама Српске Православне Цркве.   У Рубрици Из посебног угла, читајте текст протојереја-ставрофора Василија Томића под насловом: Хришћанима и горе предстоји. Поводом осамдесет година заједнице у Тезеу — јединственом месту молитве и созерцања, Срећко Петровић пише о предавању које је, 16. марта 2020. године, одржао брат Ришар у парохијском дому Храма Светог Саве у Београду, говорећи о историји, духовности и мисији овог међухришћанског места молитве, сусрета и дружења.   Из овог броја издвајамо текст Епископ бачки др Иринеј: Порука у време пандемије корона вируса који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља"     Извор: Православље

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...