Jump to content
Sign in to follow this  
Guest Оливера

Вести из православног света

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest Оливера

Русија жели да направи православни храм у Сеулу

Руска амбасада у Сеулу затражила је од Кореје земљу на којој би био саграђен православни храм. Русија се позива на историјску везу са Корејом када је цар Гојонг (1852-1919) побегао од јапанских убица баш у Русију. Пошто Руска Православна Црква нема храм у Кореји, Руси се окупљају на молитви у православном храму у Мапу, северни Сеул.

Првобитни захтев упутио је блаженопочивши Патријарх Алексије II председнику Кореје Ли Мјунг-Баку током његове званичне посете Русији. Председник је одговорио Патријарху да је заинтересован за ту идеју. Међутим, из министарства која су у корејској влади задужена за ту врсту сарадње су одбили предлог.

"У основи, захтев Русије није у складу са уставом Кореје која је секуларна држава," рекао је Ким Се-Ра званичник министарства.

Извор: Званични сајт СПЦ

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ

Турски министар иностраних послова А. Давутоглу саопштио је да је његова влада „разочарана и разљућена“, због изјава које даје цариградски патријарх Вартоломеј страним медијима. Његове речи, сматра министар, представљају „несрећне метафоре“, нико нема право да каже да у Турској има дискриминације, толеранција је увек красила турску нацију.

Патријарх је дао интервју америчком тв-програму ЦБС у коме је потврдно одговорио на питање „да ли се осећа распетим“. „Хришћани се третирају као грађани друге класе, немамо осећај да смо турски равноправни грађани“.

Патријаршија се не нада да ће се стање ускоро поправити. Патријарх Вартоломеј се недавно састао са америчким председником Обамом, који је касније примио у Белој кући турског премијера Ердогана. Након ових дипломатских акција Фанар не примећује никакве промене у политици Анкаре. Патријарх, речено је, не налази да има разлога да са „потпуном отвореношћу“ не говори о неподношљивом стању за хришћане.

Турска влада је међутим одобрила да се бира јерменски цариградски патријарх. Садашњи поглавар Месроб (Мутафијан), иако му је 53 година, оболео је од неизлечиве потпуне деменције.

Извор: Православље

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

ПОСЕТА АТИНИ

Папа и патријарх Африке Теодор Други званично је посетио Грчку. На аеродрому га је дочекао атински архиепископ Јероним. Доксологија у саборном храму светога Дионисија Ареопагита била је онемогућена студентским немирима у окружењу храма, служена је тек следећег дана у манастиру Петраки.

Као поглавар православних верника који живе у 54 земаље црног континента, Патријарх се захвалио Грчкој Цркви и држави на непрекидној помоћи без које делатност Александријске патријаршије не би била могућа. Захвалност заслужује и египатски председник Хосни Мубарак, који омогућава неометан рад Патријаршије. Африка је пуна беде, болести и глади. Православни мисионари деле храну, лече, пружају основно образовање. Примање у Православље се обавља искључиво на добровољној основи.

Са архиепископом атинским Јеронимом обишао је радове пошумљавања реона Пантели, пострадалог у шумском пожару. Осудио је вернике који не поштују природу, такође оне који из интереса профита уништавају прашуме Африке. Архиепископ атински подржава еколошку одговорност, истичући да њега и госта у тим настојањима инспирише васељенски Патријарх Вартоломеј, кога цео свет поштује као еколошки најодговорнијег црквеног поглавара света.

10.02.2010

Извор: Православље

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика

Kрај моштију Светог равноапостолног Кирила у римској базилици Светог Климента први пут је служена православна Литургија

18.02.2010.

Рим

14. фебруара навршила се 1141 година од смрти равноапостолног Кирила, просветитеља Словена.

По благослову Патријарха Бугарског Максима, тог дана у капели  Светог Кирила и Методија у римској базилици Светог Климента, на олтару где се почива део моштију Светог Кирила први пут је служена православна Литургија.

Литургију је служио Митрополит Старозагорски Галактион, који привремено управља Западном и Централно-европском епархијом Бугарске Цркве, преноси  "Regions.Ru."

Служби су присуствовали бугарски амбасадори у Италији (Атанас Младенов) и у Ватикану (Николај Калаудов) и многи други.

Извод из вести Седмица.Ru

За Поуке.орг - Оливера

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика

Сусрет руског патријарха и грчког председника

19. фебруар 2010.

Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Г. Кирил сусрео се 16. фебруара са премијером Грчке Георгијем Папандреуом. Поздравивши госта у својој резиденцији, првојерарх Руске Православне Цркве је нагласио да то што је већина народа Русије и Грчке православна, представља значајан везујући фактор за две земље, чак и у совјетском периоду када су власти биле веома далеко од Цркве. „Православна Црква је формирала систем вредности и у великом степену определила профил наших нација", казао је Патријарх.

„Дијалог између наших народа не сме се водити само на прагматичним основама, већ и у равни људских срца - тада ће овај дијалог бити плодан и даваће резултате", нагласио је Његова Светост, додавши, „Систем вредности који се у Грчкој и Русији формирао великим делом под утицајем Православља, одређује и контуре источне европске православне цивилизације. Уверен сам да се у добу глобализације сви ми морамо посветити очувању особености и карактерних црта ове цивилизације".

Патријарх је подвукао значај сарадње међу православним земљама, навевшши пример Међупарламентарне православне скупштине. „Веома је важно да се ова сарадња развија и у другим областима, да би заједно напредовали, чувајући при том свој идентитет", рекао је он.

Премијер Папандреу је изразио подршку ставовима предстојатеља Руске Православне Цркве по питању очувања хришћанских вредности у друштвеном животу. Он је подвукао да техничка моћ, остварена кроз научни развој, захтева јачање духовних принципа у животу људи. По речима Премијера Грчке Републике, духовна мудрост неопходна је да човечанство не би технику употребило на уништење своје и природе.

Извор: Сајт СПЦ

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Убиства хришћана у Мосулу

Полиција Ирака јавља да је пронађено тело власника продавнице у граду Мосул на северу земље. То је већ пети хришћанин убијен у последње дана. Православни досељеник из Сирије је био киднапован пре недељу дана крај своје продавнице. Локалне власти стрепе да хришћани могу да постану основне жртве насиља које је повезано са парламентарним изборима заказаним за 7.март. У Мосулу живи око 3 хиљаде хришћана.

20.02.2010

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Како је муслиман постао православни хришћанин, архимандрит

Хоћу да видим Бога

Бомбанг Дви Бјаторо је Индонежанин, васпитан у правоверној муслиманској породици. Његов деда је био имам и често је понављао да је опасно да се дружи с хришћанима. Унук је много волео деду и веровао му је. Догодило се, међутим, да је Бомбанг постао хришћанин. Он је за то имао веома озбиљне основе. Ево како сам оснивач православне мисије у Индонезији, архимандрит Данило (Бомбанг Дви Бјаторо) приповеда о историји свог преобраћања.

НИШТА НЕ УЗИМАЈ ОД ХРИШЋАНА

Сви моји преци потичу са острва Јава, осим бабе, која је Кинескиња. Одрастао сам у муслиманској породици, а мој деда је био имам у нашем селу. Био је велики аскета. Сећам се да је много постио и да је спавао на поду, да се сваке ноћи молио. Његов пример је снажно утицао на мене. И мада је остао муслиман, он је, у извесном смислу, био истински хришћанин.

Сви житељи мога сeла били су муслимани, али је деда ипак сматрао да је неопходно да ме упозори:

„Ако сусретнеш хришћанина, никада ништа не узимај од њега - ни храну, ни воду“.

„Зашто, деда?"

„Ти знаш да су ти људи неверници. Они ће отићи у пакао. Ти знаш да они иду у храм где им свештеници дају зачарану воду, коју они пију у стављају у храну. Ако попијеш ту воду или поједеш ту храну, и ти ћеш бити омађијан. Они ће те тада лако привући к себи и ти ћеш брзо примити њихову веру. Зато ћеш заједно са њима отићи у пакао!"

Начин на који је мој дедица покушавао да ме одбије од хришћанства није доктрина ислама, него његово лично сујеверје.

Док сам ишао у основну школу, имао сам друга. Он је био једини хришћанин у целој школи, и сви су га исмевали. Свакога јутра његови другови из разреда скидали су му панталоне и викали: „Погледајте, необрезани, неверник!" Било је то ужасно и он је, наравно, одлазио у сузама.

Једнога дана, кад сам се враћао из школе, пролазио сам поред куће тога дечака и тамо видео слику распетог Исуса Христа. Дошао сам кући и упитао деду:

„Деда, познајеш ли ону сиромашну породицу која живи у овој четврти?"

„Да, познајем их, они су неверници“.

„Знаш, ја сам код њих видео неку чудну слику. Тамо је био неки човек, скоро наг, а висио је на дрвеном крсту!"

„О, знаш ли шта је то? То је слика њихове смрти! Земља не може да их прими кад умру! Због тога они најпре треба да буду задављени, а онда их вешају на такво дрво, па их тек после тога закопавају у земљу“.

Понављам још једном, ово није учење ислама, него, једноставно, покушај мог дедице да ме одврати од хришћанства. Деда је био веома добар човек, благ и испуњен љубављу. Међутим, када је у питању била религија, све се мењало.

KAКO ИЗГЛЕДА БОГ

За муслимане, Бог није Отац, него деспот, а људи нису чеда Божија, него пре свега слуге. Називати Бога Оцем је грех, пошто Бог нема деце, па чак ни пророци нису чеда Божија. У исламу је забрањено ликовно представљање Бога и пророка. Често сам дубоко размишљао о томе - какав је Бог? Силно сам желело да Га на неки начин замислим. Упитао сам деду:

„Како изгледа Бог?"

Он ме зачуђено погледао:

„Зашто ме то питаш?"

„Ето, ми се молимо Богу, али Га не видимо. Не разумем језик на којем се молим, не видим коме се обраћам, ништа не осећам. Изгледа као да само нешто мрмљам!"

„Ислам је истинска религија и ти то знаш! Све остало ћеш сам разумети када одрастеш!"

Међутим, чак и када сам одрастао - ишао сам већ у средњу школу - нисам сазнао одговор. Одлазио сам у кинески храм, одлазио сам у будистички храм - где све нисам одлазио! Хтео сам да сазнам шта се налази унутра, чему се, или коме се, људи тамо клањају. Та места ми се нису допадала и ја сам бежао из тих храмова, поново се уверавајући да не постоји ништа боље од ислама. Тада ми се чинило да познајем и хришћанство. Нисам, међутим, ни покушао да одем у цркву, јер сам био убеђен да су хришћани - неверници.

Једном сам, у јануару месецу, отишао у госте код учитеља, господина Катамсија. Тамо сам видео дрво украшено са безброј декорација, на какво никада раније нисам наишао.

„Шта је ово“, упитао сам.

„То је божићно дрвце, бадњак“, одговорио је учитељ.

Он је постао хришћанин, а ја то тада још нисам разумео.

Почели смо да разговарамо и он ме упитао:

„Ти се још увек често молиш?"

„Да, наравно, пет пута на дан“.

„Поносан сам на тебе! Млади људи обично јуре на све стране и забављају се, а ти се молиш!"

„Да, лепо се осећам кад се молим“, одговорио сам.

Учитељ ми је тада рекао:

„Добро је што се молиш, али, јеси ли свестан коме се молиш?"

„Наравно! Алаху, коме бих другом?!’’

„Да ли Га ти познајеш?"

Био сам дубоко потресен.

„О томе је реч! А да ли Га ви познајете? Молим Вас, причајте ми о томе! Одавно покушавам да нађем одговор на то питање!"

Почео је да ми говори о Тројици, о Дјеви Марији, о Христу. Тада сам се најзад досетио да је он хришћанин. Био сам ужасно преплашен. Ја сам већ обедовао код њих! Сећате ли се шта то значи? То је она иста вода! Отишао сам кући и рекао деди: 

„Срео сам невернике! Мој учитељ је постао хришћанин!"

Погледао ме право у очи и упитао:

„Да ли си нешто јео код њих?"

„Да... јео сам“, промуцао сам ја.

„Моли Алаха да омађијана вода не утиче на тебе!"

Током читаве ноћи плакао сам и молио се: „Господе, нећу да умрем као хришћанин, хоћу да умрем као муслиман! Молим Те, помози ми, не желим да та зачарана вода делује на мене!"

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

ПОЂИ ЗА МНОМ

Једне вечери сам се молио као и обично. Просторија је била прилично мрачна, али је моју одају изненада озарила светлост. То није била обична, него заслепљујуће блистава светлост. Читава соба била је њоме испуњена и ја сам се обрео унутар ове светлосне кугле. Угледао сам затим и другу светлост, која је почела да нараста и да добија облик, образујући силуету дугокосог човека. Био је то човек из светлости... Био сам потресен. Муслимани верују у џинове- демоне, па сам помислио да је то управо демон. Ни реч нисам могао да изговорим, од страха чак ни уста нисам могао да отворим. Могао сам само да говорим у себи. У мислима сам упитао: „Ко си Ти?" Он ми је одговорио на мом матерњем језику... нисам могао да чујем речи, али сам их осећао: „Ако хоћеш да се спасеш - пођи за Мном!". Светлост је затим почела да слаби и одаја се поново испунила тамом.

Ово се поновило и следеће ноћи, а затим још једном. Крајем другога дана видео сам то исто, али је овога пута, на питање „Ко си Ти?“, Он одговорио: „Ја сам Онај за Којим си трагао. Ја сам Исус Христос“. После тога, све је ишчезло.

Био сам сасвим збуњен, нисам знао шта да мислим: ето, молио сам се као муслиман, али сам уместо пророка Мухамеда угледао Исуса Христа - шта се догодило?

Када је дошао и трећи пут, ја сам Га упитао: „А шта је са Мухамедом?" Није ми одговорио и само је рекао: „Ако хоћеш да се спасеш, пођи за Мном!"

Овакво искуство није ми се више поновило. Никада више нисам доживео ишта слично.

Почео сам да постим и да питам Бога: „Ма ко да си Ти, молим Те, откриј ми у коме је истина - у Исусу Христу или у Мухамеду?" Молио сам се и постио сам неколико дана, али нисам зачуо никакав глас, нисам имао никакво виђење. Тада сам се вратио Корану и изненада отворио 3. суру, 45. стих, где је речено: „Сети се, Мухамеде, како су анђели рекли: ’О, Маријам! Уистину, Алах Ти Својом речју саопштава радосну вест - Ти ћеш родити Сина. Име је Његово Масих Иса, син Маријам (тј. Исус, син Маријин). Он ће бити поштован у овом и у будућем веку, и биће близак Алаху“.

Отишао сам код учитеља Катамсија и упитао га где могу да пронађем цркву. Испоставило се да је он један од вођа Протестантске цркве и ја сам се запутио у ту цркву.

Убрзо је мој деда дознао да одлазим код хришћана и страшно се расрдио. Када је чуо за то, један од мојих пријатеља је чак покушао да ме убије. Деда је тада свима објавио да сам ја под његовом заштитом и да нико не сме да ме повреди. По милости Божијој, мој деда је познао истину и умро је као хришћанин. Знате ли колико је година имао? Имао је сто четири године! Наравно, он се крстио у протестантизму, јер ја тада нисам могао ни да претпоставим да постоје и друге конфесије. Моја бака се такође крстила. Ја сам, пак, у време кад сам већ постао свештеник, крстио моју мајку и оца, моју рођену браћу и браћу и сестре од стричева. 

„ЦРКВА СА ВЕЛИКОМ ГЛАВОМ“

Када сам постао хришћанин, отпутовао сам у Јужну Кореју, да бих у Сеулу изучавао протестантску теологију. До тог времена сам, међутим, био донекле разочаран у протестантизам. Сећао сам се моје муслиманске прошлости, која је у потпуности била проникнута дисциплином: молитва пет пута на дан, постови. У Протестантској цркви, а посебно у Харизматичкој, за коју сам био везан у то време, постојала је велика слобода: ради онако како се теби допада, моли се колико хоћеш и кад хоћеш - уз Библију, уз гитару или, једноставно, узвикујући: Алилуја! Почео сам да се питам како је било устројено богослужење у раној Цркви. Отпутовао сам у Кореју надајући се да ћу пронаћи одговор. Све време сам се молио: „Господе, ако та, рана Црква, још увек постоји, молим Те, помози ми да је пронађем! Хоћу да сазнам каква је била та Црква!"

Господ ми је на крају дао одговор и на то питање. Једном приликом свратио сам у књижару и тамо на полици угледао књигу „Православна Црква“. Никада за такву Цркву нисам чуо, па сам помислио да је то, можда, још једна америчка секта. Међутим, како сам увек волео да читам и како сам читао све што ми дође до руку, купио сам и ову књигу. Кад сам је прочитао, помислио сам: „Управо о томе је реч! То је она иста Црква за којом сам трагао! Где је она?"

Ни на крај памети ми није било да се православни храм налази насупрот мом интернату, да је то она иста зграда са великом куполом, коју су моји другови називали „црква са великом главом“. Била је то Мисија Руске Православне цркве у Кореји. Ту сам и ја примио Православље: на дан 8. септембра 1983. године постао сам први и у том тренутку једини православни Индонежанин.

Из Кореје сам отпутовао у Грчку, а одатле у Америку, у Бостон, да бих наставио школовање у богословији Светога Крста. За свештеника сам рукоположен 1988. године, а онда сам се вратио у Индонезију. Тамо, пак, дословно није постојало ништа - ни храм, ни парохија, ни књиге. Све сам морао да почнем „од нуле“. Самоме себи сам био и пастир и паства! Међутим, по милости Божијој, људи су почели да долазе код мене. Данас се код нас, у Индонезији, налазе две јурисдикције: Руска Православна загранична црква и Цариградска црква. Ја, наравно, верујуће и из једне и из друге Цркве сматрам својим духовним чедима, будући да пре мог доласка они ништа нису знали о Православљу и да су се сви они преобратили посредством служења које је мени поверено. У Цариградској цркви данас служи осам свештеника, а у Руској Православној заграничној цркви којој и ја припадам - једанаест. Православни свештеник у Индонезији нема могућности да нађе посао, али ми смо спремни да ради Цркве поднесемо све тешкоће, и мисија наставља своју делатност. Молим се за то да се васцела Индонезија преобрати у Православље. Да, то је веома тешко, али није теже него у временима Римског царства. Ако су апостоли били у стању да Духом Божијим преобрате стари свет, то значи да је нешто слично могуће и у Индонезији!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

ЗАШТО ДОМОРОЦИ НИСУ СПАЛИЛИ БОМБАНГА?

Стално ме питају где се налази моја парохија. Ја немам парохију и цела Индонезија је - моја парохија. Често морам да „летим“ из једног села у друго, са једног острва на друго. Понекад ми се догађају невероватне ствари као, на пример, следећа. Једном приликом отишао сам да проповедам на острву Тимор (Источни Тимор је независна држава, док је Западни - део Индонезије). Заједно са мном путовао је и мој духовни син Арди, који је касније постао отац Григорије. После дугог путовања нашли смо се у џунгли, у забаченом селу које се зове Хауменибук. Овај назив, разуме се, нема никакве везе са енглеским језиком! Немам ни најмању представу шта би он могао да значи!

Примио нас је сеоски вођа. Био је веома добар према нама - седели смо у колиби и разговарали о Богу. Затим смо Арди и ја кренули кроз џунглу да пронађемо воду. Убрзо смо пронашли један извор, где смо се напили воде и освежили. Око тог извора налазиле су се неке чудне камене громаде. Био сам веома уморан па сам сео на највећи камен, да мало предахнем. Затим смо се вратили у село, у колибу, и ја сам наставио да причам вођи о Православљу, о вери, о једном Богу, о томе да се не треба клањати идолима и о сличним стварима. На њега је овај разговор оставио дубок утисак.

Следећег јутра, поново сам пошао код племенског вође.

„Могу ли да Вас питам где сте јуче ишли“, изненада ме упитао.

„Био сам на извору“.

„И шта сте тамо радили?"           

„Ништа посебно! Пили смо воду!"

„Не, радили сте још нешто! Сетите се шта сте радили!"

„Седео сам на камену, на великом камену!"

„У томе и јесте проблем! Тај камен изображава нашег бога - духа који штити наше село. Житељи су видели како сте седели на њему. То их је разјарило, јер сте увредили духа. Они су се сад запутили овамо, смишљају нешто веома лоше. Молим вас, нигде немојте да излазите, останите овде!"

Зачуо сам неку буку и повике који су допирали са брда, па сам упитао старешину:

„Шта то они узвикују?"

„Убићемо га! Спалићемо га!"

Ардија је обузео паничан страх:

„Оче, оче, нећу да те убију!"

„Арди, моли се! Бог је са нама! Ми смо овамо и дошли у име Господње“.

Разуме се да сам у себи био дубоко узнемирен - били су то дивљи људи! Племенски вођа је рекао:

„Покушаћу да се споразумем са њима“.

Био је то веома добар, саосећајан човек.

Колиби се приближавало око стотину људи, наоружаних копљима. Сви су били тамне коже, и у помрчини су им се видели само зуби када би повикали - а нису ни престајали да вичу. Ситуација је, наравно, била неизрециво напета. Ми смо се све време молили.

„Арди, ако ми се нешто догоди, врати се кући и испричај шта се овде десило. Ако Господ хоће да овде погинем, нека тако и буде“.

„Не, оче, ја те нећу напустити!"

Био сам спреман: „Господе, ако је Твоја воља да умрем на овом месту, помози ми и дај ми храбрости да умрем за Тебе!"

После извесног времена, вратио се племенски вођа и рекао:

„Оче, све је у реду, сагласили су се да Вас не дирају, али...’’

„Шта: али...’’

„Мораћете да прођете обред помирења“.

Ардију сам одмах рекао:

„Ако треба да се клањам том камену, радије ћу да умрем. Никада се нећу поклонити идолу!"

Показало се, међутим, да тај обред и није тако страшан. Церемонија се састојала у следећем: десет старешина је стало у круг а онда су један другоме, из уста у уста, предавали орахов лист. Помислио сам: „Господе, помози ми само да ми се не смучи од оваквог обреда!" Тако сам задржао дах, узео лист у уста и затим га испљунуо што сам брже могао. После тога су ме повели да пијем њихово домаће вино.

Племенски вођа ми је рекао:

„Оче, сада вам је преостало само да платите глобу!"

„Колико?" Помислио сам да ће ми узети све што сам имао.

„Десет долара“.

Платио сам десет долара и чинило се да сам слободан. Сутрадан су ми, међутим, заповедили да идем код краља. Силно сам се зачудио када сам чуо да у селу постоји краљ, али сам послушно пошао ка оној колиби коју су ми показали и која је била највећа у селу. Тада сам га угледао. Био је то човек стар тридесетак година, полуобнажен, а на глави је имао - каубојски шешир! На једвите јаде сам се уздржао да се не насмејем. Краљ је рекао:

„Оче, ја и још четири житеља овог села желимо да Вас пратимо. Било би опасно да путујете без нас, јер се неким људима нисте допали“.

Испратили су нас до станице и ми смо одатле отпутовали кући.

Знате ли шта се затим догодило? Онај човек, који је започео побуну против мене, у међувремену је умро. Према веровањима тога племена, ако човек који је некоме нанео штету умре, то значи да је онај који је штету претрпео - свети човек! Тада су сви почели да ме сматрају светим. Као резултат тога, људи са тог острва пришли су православној вери!

Записано у Сан Франциску, у априлу 2008. године

Превод: Антонина Пантелић

Извор: Нескучный сад, 15. август 2009. године

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

http://go2.wordpress.com/?id=725X1342&site=svetigora.wordpress.com&url=http%3A%2F%2Fsvetigora.files.wordpress.com%2F2010%2F02%2Fstrazbur_nedelja-pravoslavlja-2010.jpg

НЕДЈЕЉА ПРАВОСЛАВЉА У ЗАПАДНОЈ ЕВРОПИ. ЗАЈЕДНИЧКА ПРАВОСЛАВНА БОГОСЛУЖЕЊА

Објављено од стране svetigora на 23/02/2010

МОСКВА, 23. фебруара - Свечано богослужење, у којем је учествовало свештенство и вјерници свих православних општина Стразбурга, служено је 21. фебруара у храму Свих светих Руске православне цркве. Православну литургију на Недјељу православља, у којој су учествовали настојатељи грчких, румунских, српских, грузијских и франкојезичних парохија, служио је представник Московске патријаршије при Савјету Европе, игуман Филарет (Булеков).

За вјернике Стразбурга заједничка православна богослужења прве недјеље Великога поста већ су постала традиционална. Она утврђују везе између парохија, дају могућност упознавања са животом и служењем других, кроз њих се јасније види присуство растуће православне општине града.

Поздрављајући оне који су се окупили на молитву, игуман Филарет је позвао свакога да са свог мјеста свједочи своју вјеру, да брани хришћанске вриједности у савременом секуларном друштву. Посебну пажњу, казао је представник Московске патријаршије, треба поклонити васпитању дјеце у културним и религиозним традицијама које су наслеђе наших предака и које је брижно сачувала Православна црква.

* * *

У Недјељу православља у парохијској цркви Свих светих Московске патријаршије у Лисабону (Португалија) служена је општеправославна вечерња служба. Настојатељу парохије, игуману Арсенију (Соколову) саслуживали су настојатељи других парохија из Лисабона – протојереј Мариуш Поп (Румунска патријаршија), протојереј Георгиј Христов (Бугарска патријаршија), јереј Јован Моуди (Константинопољска патријаршија), као и остали православни клир града, информише сајт Корсуњске епархије.

По завршетку вечерње, настојатељ је топло честитао гостима празник, казавши да је обичај одржавања заједничких служби свједочанство духовног јединства свих православних заједница града.

Општеправославне вечерње у Лисабону се служе једном годишње.

* * *

У Даблину (Ирска) у храму Светих првоврховних апостола Петра и Павла (Патријарашко подворје Руске православне цркве у ирској престоници) 21. фебруара служена је свеправославна вечерња, уз учешће клира Румунске и Антиохијске патријаршије. Присутни су били вјерници Грузијске православне цркве.

На вечерњој заједно са храмовним хором, појала је пјевница румунске Крстовоздвижењске парохије у Даблину. Настојатељ храма, протојереј Михаил Гогољев је свима присутнима честитао празник и захвалио саслужитељима и мирјанима за могућност заједничке молитве. Послије вечерње, свештенство и мирјани су наставили дружење за чајанком, саопштава Патриархиа.Ру.

http://www.pravoslavie.ru/news/34183.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Извештај Епископа Атанасија (Јевтића)

Прослава Св. Григорија Паламе

Аутор: Епископ Атанасије (Јевтић), Број 1029, Рубрика Духовност

Митрополија Верије, Наусе и Кампаније у Грчкој - Верија је западно од Солуна где је Св. Алостол Павле проповедао Христа и основао Цркву - припремила је и одржала свечано уношење у Диптихе Светих и Литургијско прослављење Породице Светих Паламâ: родитеља оца Константина - у монаштву Константија, и мајке Калоније, браће монаха Теодосија и Макарија и сестара монахиња Епихарисе и Теодоте.

На ту свечаност, у склопу које је одржан дводневни међународни теолошки Симпосион поводом 650-годишњице престављења Св. Григорија Паламе (+1359.Г.), позван сам лично писмом Митрополита Верије и Наусе г. Пантелеимона и учествовао (са 10 других православних теолога) са предавањем на тему „Превод Паламиног Исповедања вере и др. дела на стари и савремени српски језик“, као и саслужењем у Архијерејској Литургији, у којој је началствовао Архиепископ Атински и све Јеладе Г. Јеронимос и Архијереји, свештенство и народ Божји из скоро свих Православних Цркава, а особито из Митрополије Веријске.

Сматрајући да је добро да се зна за овај дивни Црквени догађај - уврштење у Свете целе једне Породице - преносим главне моменте ове прославе.

Познато је из византијске историје 14. века, и посебно из Житија Св Григорија Паламе писаног од Филотеја Патријарха Цариградског, да је отац Св. Паламе, Константин, као сенатор код цара Андроника Другог, често и на седницама Сената урањао у умносрдачну молитву Исусову, те су га тихо обавештавали кад је седница завршена. Он и његова побожна супруга Калони родили су и одгајали 3 сина и 2 кћери. Најстарији Григорије је убрзо по школовању у Цариграду напустио положај и са браћом Теодосијем и Макаријем отишао у Свету Гору и тамо су се подвизавали као монаси у Великој Лаври, и потом прешли у Скит Св. Претече код Верије у Македонији, где су провели 5 година у исихастичком тиховању и молитви, и ту су браћа и преминула. Отац им се већ пре тога замонашио и упокојио као монах Константије. Ускоро по блаженом престављењу мајке им праведне Калоније, дошле су из Цариграда и Паламине сестре девественице Епихарис и Теодота и монаховале у једном манастирчићу у самом граду Верији, где су и починуле у Господу. Побожност и исихастички молитвени живот свих њих описује Паламин биограф Св. Филотеј Цариградски.

У Верији, и нарочито у Скиту Св. Претече (у клисури реке Алиакмона, на обронцима Верејске и Перејске горе), до данас је поштован спомен ових Светих Паламâ, нарочито од времена када се развило издавање и проучавање Паламиних богословско-исихастичких дела, толико значајних за Православну Цркву и обновљење светоотачке теологије. Иницијатива за литургијско прослављање Светих Паламâ потекла је недавно из овога Скита и од Митрополије Веријске, па је Митрополит г. Пантелејмон затражио и добио стручно, позитивно мишљење два професора Солунског Теолошког факултета (А. Паиадопулос-Црквена историја и Г. Манзаридис-врсни зналац Св.Паламе), затим је свој предлог и молбу за „канонизацију“ Мирополит као локални Епископ упутио Св. Синоду Јеладске Цркве, а овај Патријарху и Синоду Цариградске Патријаршије, који је и донео коначни Патријарашаки и Синодски акт, одредивши дан празновања Светих Паламада у прву Недељу по 14. новембру (кад се иначе празнује Св. Григорија Палама).

Свечана прва литургијска прослава нових Светитеља обављена је у Недељу 20. децембра у Митрополијском храму Св. Антонија у граду Верији. Пред почетак Св. Литургије - којој је, како рекох, началствовао Архиепископ Атински г. Јероним, уз саслужење Митрополита Севастијског Димитрија, изасланика Цариградског Патријарха, Митрополита Теодора из Александријске, Митрополита Василија из Антиохијске, Митрополита Амвросија из Јерусалимске, моје маленкости из Српске и Митрополита Касијана из Румунске Патријаршије, као и домаћина Митрополита Веријског Пантелејмона и још 7 Јерараха Јеладске Цркве - прочитан је најпре акт Цариградског Патријарха и Синода, затим претходни акт Атинског Архиепископа и Синода, и онда је изнета велика Икона Нових Светих: Породица окупљена око седећег на трону Св. Григорија Паламе и стављена у посебно припремљен сталак, потом је сам Архиепископ запалио свеће око Иконе и отпеван је Тропар Светих (који дајемо на крају у преводу), и онда је Архиепископ потписао Грамату и Записник о томе (а и ми сви остали Јерарси у наставку) — и даље је настављена Божанска Литургија, уз саслужење и свештенства из Русије, Румуније, Свете Горе /из Манастира где је Св. Палама монаховао/ и наравно локалног свештенства. Храм је био препун верног народа, са мноштвом деце, а дошли су и преставници власти и војске. Многи се народ у Литургији причестио.

Интересантно је запазити: Да се не би дуго чекало на причешће већег броја Епископâ, стављен је на леви крај Св. Трапезе други Антиминс и на њега други Дискос са Св. Агнецом и други Путир, те су се тако Епископи брже причестили. /Слично сам, пре 2 године, видео у Русији: Служио је Руски Патријарх и саслуживало 135 Епископа, па су за причешћивање постављени столови (источно од Св. Трапезе), тзв. „мензе“ (познате у рукописним Служебницима 10-14. века) са Дискосима и Путирима, па је причешћивање брзо завршено/.

Сви смо, на крају, добили по једну велику Икону Светих Паламâ и поклоне, као и неколико мањих икона на папиру.

+

Тропар Свете Породице Паламâ, глс 1: /славе се у Недељу по 14.Новембру/

Калонија доброчедна и правомислећи Константије, велики подвижниче и боговидче Јерарше Григорије, Епихариса невесто Христова, преподобна Теодото, мудри Теодосије и свештени Макарије, ваше подвиге похваљујемо. Слава Ономе Који вас је увенчао. Слава Ономе Који вас је обасјао Својом нетварном и вечном светлошћу обожења.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

СНОВАНА ЕПИСКОПСКА КОНФЕРЕНЦИЈА У ЊЕМАЧКОЈ

Објављено од стране Светигора на 8. март 2010.

ХИМЕЛСТИР, 8. марта – Православни епископи Немачке донели су на седници одржаној у седишту Румунске митрополије у Нирнбергу у суботу 27. фебуара 2010. године једногласно одлуку о оснивању Православне епископске конференције у Немачкој. На овај начин су спроведене препоруке IV Предсаборске Свеправославне Конференције, која је заседала у јуну 2009. године у Шамбезију код Женеве и која је донела одлуку о оснивању епископских конференција у православној дијаспори.

У Немачкој већ од 1994. године постоји свеправославна установа, савез епархија који носи назив „Комисија Православне цркве у Немачкој“ (на немачком: „Kommission der Orthodoxen Kirche in Deutschland“, скраћено: KOKiD)“. КОКИД ће са својим Одборима и радним групама (на пример за екумену, школство, веронауку, рад са медијима) наставити свој рад, али сада као извршни орган новоосноване Епископске конференције. Конференција наглашава да све православне епархије, које су заступљене у Немачкој и које обухватају грчке, руске, српске, румунске, бугарске, грузијске и украјинске вернике, представљају једну Православну цркву и као таква ће још више него до сада деловати једногласно кроз заједничку највишу установу на епископском нивоу.

Председник новоосноване Епископске конференције је Митрополит др Августинос (Лабардакис) из Васељенске Патријаршије. За Генералног секретара Епископске конференције изабран је досадашњи пословођа КОКИД-а, ипођакон Николај Тон (Руска православна црква), а за благајника Епископске конференције изабран је свештеник Радомир Колунџић (Српска православна црква).

Епископску конференцију у Немачкој сачињавају десет епархијских архијереја и шест викарних епископа. Она представља око 1,5 милиона православних хришћана различитог порекла и различитих нација. Оснивање Епископске конференције може се сматрати знаком успешне интеграције Православне цркве у Немачкој.

(Извор: Православна епископска конференција у Немачкој

Комисија Православне цркве у Немачкој, КОКИД)

Извор: Информативна служба Српске православне епархије средњоевропске

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...