Jump to content
JESSY

Свакодневна читања

Оцени ову тему

Recommended Posts

Недеља тринаеста по Педесетници - Омилије - Свети Николај Охридски и Жички

 

 

Јеванђеље о злим виноградима

 

Матеј 21, 33-42. Зач. 87.

 

Ништа ружније у овом свету нема од неблагодарности, ништа увредљивије и душегубније. Јер шта може бити ружније него кад човек затаји и забашури учињено му добро дело? А шта ли тек ругобније него кад човек врати милост немилошћу, верност неверношћу, част бешчашћем, доброту подсмехом. Оваква неблагодарност навлачи црни облак између неблагодарног с једне стране и пречистога Ока небеског с друге стране, које је сама светлост без примесе таме и сама доброта без примесе зла.

Људи се срде и на животињу неблагодарну, мада животиња често застиђује људе својом благодарношћу, својом искреношћу и верношћу. А шта чине људи за животиње, да би им животиње биле благодарне? Близу до ништа, изузев срачунатог интереса људског да се да мало а прими много. И преко десетоструке награде, којом животиње плаћају људима све услуге око себе, људи очекују поврх свега и благодарност од животиња.

Људи се срде много више на неблагодарна човека. Јер човек човеку може учинити несравњено већу услугу него ма која животиња, али може и доживети несравњено већу неблагодарност од човека него ли од животиње. У овоме свету благодарност добија свој прави божански сјај и неблагодарност своју праву паклену ругобу само у човеку, само у човечјем роду. Јер ниједна жива твар у свету не може бити ни толико благодарна нити толико неблагодарна као што то може човек. Најблагодарнији човек најближи је савршенству. Благодарност његова према свима Божјим тварима око њега чини га најбољим грађанином ове звездане васионе; благодарност према људима чини га најбољим грађанином друштва људског; а благодарност према Творцу васионе и према људима чини га достојним грађанином царства Божјега. Но шта су сви дарови васионе и свих људи на земљи, које један смртан човек може примити, према несравњивим и безбројним даровима које он даноноћно од Бога прима? И шта је сва наша благодарност, коју дугујемо тварима и људима, према неизреченој благодарности коју дугујемо Богу? Гле, и све добре дарове, које примамо од света и од људи, примамо у самој ствари од Бога кроз свет и људе. А колико још дарова уз то дарује Бог свакоме од нас непосредно, саопштавајући их у духу нашем без посредника, и то од рођења – чак и од пре рођења – па до саме смрти! Колико ли тек дарова дарује Господ Христос свима крштеним душама, колико духовних блага, колико благодатне силе! И за све ово не бити благодаран, то значи не само изгубити своје човечје достојанство, него спустити се ниже и од сваке животиње и од сваке твари у пространој васиони. Да би спасао људски род оволиког понижења, Господ Исус је – и без Своје личне потребе – често јавно уздизао благодарност и хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 26-27), Исто су тако чинили и свети апостоли непрестано хвалећи Бога (Дела Ап. 2, 47), и благодарећи Му не само за доброчинства према њима лично, него и према другим људима. Не престајем захваљивати за вас пише апостол Павле вернима у Ефесу (Еф. 1, 16) учећи их у исто време, да захваљују за све у име Господа нашега Исуса Христа (Еф. 5, 20). Исто тако и Црква Божја, по примеру апостола, до дана данашњега непрестано узноси хвале и благодарења Господу Живоме, и непрестано опомиње верне своје, да никад не забораве и не сустану благодарити Богу за све што им Бог шаље. Нема ниједног богослужења које Црква не почиње са речима: благословен Бог наш! Нити има иједног које Она не завршује речима: Слава теби, Христе Боже, надеждо наша, слава Теби! А Црква то чини зато да би се у души верних дубоко урезала мисао, и песма, и молитва беспрекидне благодарности Богу, тако да сваки може казати за себе као Псалмист: похвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 34, 1).

Од свих пак примера људске неблагодарности према Богу најцрњи и најужаснији је пример неблагодарности народа Јеврејског према Господу Исусу Христу. Тај пример описује у данашњем јеванђељу сам Господ у виду једне пророчанске приче, – приче о човеку домаћину и злим виноградима. Ову причу испричао је Господ у храму Јерусалимском пред главарима свештеничким и старешинама народним, и то на самом домаку Свога последњег страдања и крсног Распећа.

Бејаше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, и отиде. Као што на другом месту Господ каже човек цар, тако и овде човек домаћин, да тиме означи доброг домаћина, или Бога. Јер ма колико да је човек немоћан и понижен у овоме свету Бог се не стиди називати се човеком. Човек је ипак у васцелом свету главно и најдрагоценије створење Божје, те зато се Бог и назива човеком, да би тиме показао превасходство човека над сваким другим створењем у свету и Своју превелику љубав према човеку. Само помрачени ум незнабожаца и богоотпадника називао је Бога именом природних појава и предмета, огњем, сунцем, ветром, водом, камењем, дрвећем, животињама, тек не именом човека. Хришћанска вера једина подигла је човека високо изнад све створене природе, и једино човека удостојила, да се Свевишњи Творац може назвати његовим именом. Виноград означава народ израиљски, кога је Бог изабрао, да кроз њега проведе спасење целога рода људског. Сам Бог назива народ израиљски виноградом Својим (Ис. 5, 1). Плот око винограда означава законе, које је Бог дао народу изабраном и којима га је као зидом оделио од осталих народа. У Израиљу постави закон, који даде оцима нашим, да га предаду деци својој (Пс. 77, 5). Пивница означава обећање Месије, правога Спаситеља рода људског, којим се обећањем народ изабрани појио кроз векове као животворним пићем. Таквим животворним пићем само је Господ Исус Себе називао говорећи: ко је жедан нека дође к мени и пије (Јов. 7, 37; 4, 14) и који мене верује неће никад ожеднети (Јов. 6, 35). Кула означава стари жртвени храм, праобраз свете Цркве Божје после доласка Христова. И сам Господ (Мат. 16, 18; 21, 42) а и апостоли (Еф. 2, 20) уподобљавају Цркву једној грађевини. Под виноградарима разумеју се старешине народне, свештеници и учитељи. Шта означавају речи и отиде? Зар може Бог отићи и удаљити се од Својих људи? И отиде означава, с једне стране, да је Бог устроивши и учинивши све што је требало за спасење људи, оставио им слободну вољу, да искористе све дарове Божје за своје спасење; а с друге стране реч отиде означава стрпљење Божје према гресима људским и безумним делима против њиховог сопственог спасења, – стрпљење и дуготрпљење Божје, које превазилази сваки ум људски.

А кад се приближи време плодовима, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. Као што и обичан човек домаћин шаље слуге своје у одређено време, да приме плодове од виноградара, тако и Бог шиљаше Своје слуге, Своје избранике народу Израиљском, да потраже плод духовни од свега што је Бог дао томе народу на обделавање. Пророци су слуге Божје а плодови од винограда јесу све добродетељи, које проистичу из послушности закону Божјем. Посла слуге своје виноградарима, то јест на првом месту старешинама народним, свештеницима, књижевницима и учитељима, који су најпозванији да уче народ закону Божјем и речју и примером, и који су одговорни Богу како за себе тако и за народ. Јер њима је дато више власти и више мудрости, а коме је више дато више се од њега и тражи. Ови прваци и вођи народни, ако не због чега другог, требали су из благодарности према Богу да приме изасланике Божје с поштовањем и љубављу, са којом би примили самога Бога. А шта они учинише?

И виноградари похватавши слуге његове једнога избише, а једнога убише, а једнога засуше камењем. Ето како знају људи да враћају зло за добро! Ето црне неблагодарности људске! Пророци су напомињали старешинама народним закон Божји, вољу Божју, доброчинства Божја. Пророци су истицали спасоносност, красоту и сладост закона Божјег, тражећи његову примену у животу сваког појединца и целог народа. Они су у име Бога тражили добра дела као плодове божанског закона. Но тих добрих дела нису налазили, и они су остајали као посленици, који су изашли у виноград да беру грожђе, но грожђа нису нашли. И не само да су их старешине народне пустиле празних руку, него су их похватали, исмејали, наружили, једне били, друге побили, треће камењем засули. Тако су на пример пророка Михеја били, Захарију пред олтаром убили, Јеремију камењем засули, Исаију тестером престругали, Јовану Претечи главу мачем посекли.

Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише њима тако исто. Друге слуге то су опет пророци. Што год се изабрани народ више кварио и отпадао од Бога, то је милосрдни Бог слао све више Својих пророка, да народ опомињу, да народне старешине накарају, да не би сви пропали као бесплодне лозе, које се секу и у огањ бацају. Но и ове друге слуге. Божје не прођоше боље од првих. И њих старешине народне, свештеници, књижевници и учитељи бише, побише или каменоваше. И што год се стрпљење Божје већма продужавало, то је неблагодарност људска према Богу бивала већа и одвратнија.

А најпосле посла к њима сина свога говорећи: постидеће се сина мојега. Све слуге Божје бише посрамљене; све опомене Божје одбачене, сва доброчинства Божја презрена. Људско стрпљење у оваквом случају исцрпло би се до краја. Но Божје стрпљење је веће од стрпљења и најстрпљивијег лекара, који лечи безумнога. На десетину оволике неблагодарности људи би одговорили гвозденом песницом. А гле шта благоутробни Бог чини: место гвоздене песнице Он шаље Сина Свога Јединороднога! О, неисцрпна доброто Божја! Ни најбоља мајка не би показала толико милости и стрпљења према рођеном чеду Своме, колико је Живи Бог показао према створеним људима Својим. А кад се наврши време, говори апостол, посла Бог сина својега јединороонога (Гал. 4, 4). То јест, кад се наврши време Божјег чекања, да Израиљ донесе плода; и кад се наврши време зла и безакоња старешина народних; и кад се најзад наврши време Божјег стрпљења. Кад виноград беше као пламењачом опаљен и плот око винограда проломљен, и незнабожачка поплава пуштена у виноград, и пивница у винограду засушила, и кула у винограду претворена у разбојничку пећину – тада изненадно дође у виноград Син човека домаћина, Син Божји Јединородни. Знао је Бог унапред, да се виноградари неће снебивати ни најмање, да учине са Сином Његовим оно исто што су учинили са слугама Његовим. А зашто онда вели: застидеће се сина мојега? Да застиди нас тим речима, нас који ни дан-данас не примамо с дужним поштовањем и љубављу Сина Божјега међу нас. И да још покаже, до каквог је бестидства била порасла неблагодарност људи у народу изабраном, толико милованом благодјејањима Божјим. Ево, чујте, до какве гнусобе је било порасло то бестидство богозаборава и богомрскости:

А виноградари видевши сина рекоше међу собом: ово је наследник; ходите да га убијемо, и да нама остане наследство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда и убише. Како је ово савршена слика онога што се ускоро по том десило са Господом Исусом! Као год што би зли виноградари убили сина човека домаћина, да би тако приграбили себи виноград, тако су јеврејски првосвештеници, фарисеји и књижевници, уистини и убили Господа Исуса, да би они народ потпуно притиснули својом влашћу и својим апетитом. Шта ћемо чинити? решаваху међу собом вођи народа јеврејскога: ако га оставимо тако, сви ће га веровати (Јов. 11, 47-48). И на предлог Кајафе решише да Га убију. Узалуд све искуство од хиљаду година, да се Божји човек не може убити, јер као убијен он силније живи и јаче прети, и теже притискује савест. Гле, њихови су преци побили толике Божје пророке, па су им ускоро морали дизати споменике. Морали су, јер су им убијени пророци постајали страшнији у смрти него за живота. Они су имали очи да виде, али нису могли видети; памет су имали да памте шта је било кроз хиљаду година са убијеним а шта са њиховим убицама, али нису упамтили нити су могли да се сете. Ходите да га убијемо! Најлакше решење људско, но и најнеуспешније, од Каина до Кајафе, и од Кајафе до последњег убице на земљи! Убити праведника значи само послати га назад Богу, од кога је и дошао; а то опет значи ставити га у неосвојиви положај у борби, и наоружати га непобедивим оружјем, и учинити га хиљаде пута јачим него што је био кад је у телу ходио по земљи. Шта да говоримо? Убити праведника значи помоћи праведнику да победи, и осудити себе на пораз и коначну пропаст. Шта је знао првосвештеник јеврејски Кајафа, кад ово није знао? Знао је мање од ништа; јер да је његово знање било само ништа, он се ни онда не би решио, да убије Христа, и тиме самога себе – а не Христа – сурва у вечиту пропаст. Ходите да га убијемо! Јер сав народ оде за Њим. Тако говораху. Ми остасмо сами; без власти, без части, без новца. Ко ће нам служити? Ко ће нас хвалити? Кога ћемо варати? Кога ли глобити? Зато убимо Њега, и наследимо оно што, ево, Он наслеђује: народ, виноград наш, који смо ми и до сада држали, и бербу сами уживали. – Своје решење зли виноградари су убрзо привели у дело. Ухватише га, изведоше напоље из винограда и убише. Погледајте, како Христос до самих појединости провиђа оно што ће се с Њим десити. Сви јеванђелисти говоре, да су Јевреји извели Христа иза града на Лобно место, Голготу или Костурницу, која се налазила ван зидова Јерусалима. То и значе речи изведоше га напоље из винограда. Но те речи значе још и то, да ће старешине јеврејске одбацити Христа, одсећи Га од народа израиљског, одрећи Га се као Израиљца, бацити Га преко плота свога народа, и предати Га као туђина туђинцима, Римљанима у руке, да Га ови суде. Као дође, дакле господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Тако упита Господ Исус старешине народне. Кад дође господар, вели Он; а у почетку приче рекао је – и отиде. Кад дође господар – то означава крај стрпљењу господареву. Кад буде крај стрпљењу Божјем, тада ће бити и почетак Његовом гневу. Но кога овде замишља Господ Исус под господарем, самога Себе или Оца Свога? Свеједно је. Ја и Отац једно смо, рекао је Он. Главно је, да ће и Божјем стрпљењу и обести виноградара бити крај убрзо после убиства Сина Божјега.

Шта ће учинити Господар злим виноградарима? Ко то пита, и кога? Управо сам Господар пита то зле виноградаре. То осуђени на смрт пита Своје судије и убице. Како језовит разговор између Једнога пред смрћу и других пред злочином! Обично они, који су пред смрћу, збуњени су и не знају шта говоре док су судије – ако су праведне – присебне. Овде је сасвим обрнут случај. Христос, који зна за тајно решење старешина да Га убију, присебан је и зна шта говори, док су Његове неправедне судије збуњене и не знају шта говоре. Тако сваки злочин одузима човеку две ствари: храброст и памет. Ево, дакле, шта они одговарају Христу:

Рекоше му: злочинци ће злом смрћу поморити, а виноград даће другим виноградарима, који ће Му давати плодове у своје време. Видите, како не знају шта говоре! Сами себи изричу пресуду! према јеванђелистима Марку и Луки изгледа, да је сам Господ исказао ове речи. А према Матеју јасно је, да Господ њих пита, да се они изјасне, шта мисле. Како не може бити никакве противречности код јеванђелиста, то је највероватније, да је најпре сам Господ исказао, шта ће човек домаћин учинити са злим виноградарима а шта са виноградом својим, а потом, да је Он и њих упитао за мишљење. Они су најпре потврдили оно што је Господ рекао и сложили се са Њим, но одмах, као досетивши се, да се то на њих односи, узвикнули су – према Светом Луки – да не буде! Видите из овога њихову збуњеност и противречност! – Но који су то други виноградари, којима ће домаћин предати виноград? Пре свега треба знати да ће и виноград бити нови као и виноградари. Од Христа па на даље прошириће се виноград Божји на цео род људски, и неће се састојати само из народа Израиљског, него из свих народа на земљи. Тај нови виноград називаће се Црквом Божјом, а посленици – или виноградари – у њему биће апостоли, светитељи, оци и учитељи Цркве, мученици и исповедници, епископи и свештеници, благочестиви и христољубиви цареви и царице, и сви остали служитељи у томе винограду Господњем. Они ће давати плодове у своје време. То после Христа постаје изабрани род, царско свештенство, свети народ (I Петр. 2, 9). Јер са Христом престаје изабранство народа јеврејскога, и изабранство прелази на све верујуће у Христа по свима народима на земљи.

Да не буде! Тако рекоше зли виноградари Сину Божјем, када се досетише, да се ова страшна прича на њих односи. Без тих речи, које наводи јеванђелист Лука, била би празнина у јеванђељу Матејевом; јер се не би разумело, зашто је Господ рекао ово што следује. Међутим после тих речи старешина јеврејских постају разумљиве речи Христове: зар нисте никад читали у писму: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима вашим. Камен је очигледно сам Христос; зидари су старешине, свештеници и књижевници јеврејски; угао је спона измећу Израиља и незнабоштва, између старог изабранства и новог, између старе Цркве и нове. Христос је на томе углу, на свршетку старога и почетку новога; Он призива у царство Своје и Израиљце и незнабожце са истом љубављу, пошто се и једни и други у време доласка Његова показаше као јалово дрвеће. Нарочито Израиљци; јер они Га одбацише, као што зидари одбацују какав непотребан камен. Како се љуто зидари преварише! Гле, одбацише главни темељац живота људског, историје људске, историје свега створенога света! У самој ствари они Га не одбацише, но замахнуше да Га одбаце, те сами бише одбачени: Он се пак утврди на углу новог зидања, Новог Стварања. То би од Господа, и мудрије и праведније није могло бити. И дивно је у очима вашим. То јест: читајући Свето писмо (Пс. 117, 22) и вама се чак чини, да је ово дивно од Господа, пошто не знате на кога се ове речи односе. Не знате, да је страшан овај камен. Јер сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Мт. 21, 44; Лк. 20, 18). И ваистину упорни Јевреји су се разбили о тај камен, и Он их је сатро. Спотакли су се о њега као о камен саблазни и разбили се још док је Господ Исус био у телу на земљи. А доцније, по Распећу и Васкрсењу, тај камен је на њих пао и сатро их. Јер после кратког времена пошто су зли виноградари убили Сина Домаћинова, навали на Јерусалим римска војска предвођена Титом, и град разори а Јевреје разјури из њихове домовине, и расели их по целоме свету. И деси се с Јеврејима нешто горе и страшније него са народима, који су грешили и у гресима својим помрли, као што су били Асирци, Вавилонци, Феничани, Мисирци и други. Десило се с Јеврејима нешто слично као и с Каином. Јер Бог недозволи, да ма ко убије Каина, а међутим обележи на њему знак убице и најури га да се скита по свету. Но Каина је постигла тешка казна одмах после првог му злочина, а Јевреје није. Они су убијали и каменовали Божје пророке једног за другим, а Бог је трпео, одлагао казну, чекао покајање, и слао све нове и нове пророке. Тек када су и Спаситеља убили, постигла их је праведна казна. Понекад Бог одмах шаље казну на преступника, а понекад одлаже ту казну и одлаже, тако да људи помисле, да казна никад ни доћи неће и да ће преступник остати некажњен. Кад је Маријам, сестра Мојсејева, осудила свога брата одмах је постала губава по целоме телу: и гле Маријам беше губава, бела као снег од губе (V. Мојс. 12, 10). Када су Датан и Авирон осуђивали старешине своје, земља се под њима отворила и прогутала их – и отворивши земља уста своја прождре их (IV Мојс. 16, 32). Ананије и Сапфира присвајали су и затајивали црквено имање, зато су тренутно пали мртви (Дела Ап. 5, 5). Но Бог не кажњава сваког злочинца одмах. Напротив, баш већи део злочина и греха не бивају кажњени онога часа када се учине, него доцније, или чак доцније или и по смрти грешника. Кажњавање греха бива по премудром домостројству Божјем са овим светом. Кад не би Бог кажњавао Једне грешнике одмах после учињеног греха, ми би очајали чекајући Божју правду; а кад не би Бог стрпљиво одлагао казну других грешника, како би се ми научили стрпљењу према онима који нас вређају? Најзад и то, што Бог неке тешке грешнике никако не кажњава за живота овде на земљи, служи нама свима за појачање вере у будући Суд Божји, који неће мимоићи ни онога грешника кога су сви судови на земљи мимоишли. Авај ономе, који се некажњено наслађива својим греховима до саме смрти! Њему не завидите! Јер је примио у овоме животу што је желео, и у ономе неће имати шта да прими осим – осуде. Кад је Господ Исус без иједног Свога греха онако ужасно страдао и намучен био, како да не страда и свако од нас грешних, кога Бог колико толико воли? А ко много греши а нимало не страда није ни најмање сличан Христу, те неће ни имати никаква удела с Њим у Царству Божјем. Страхујмо, ако је сав наш живот протекао без муке и страдања а са многим неискајаним гресима. А радујмо се, ако смо издржали много мука и страдања, и овим се користили покајавши се пред Богом и поправивши путеве своје. Нека нико не каже и не помисли: могу одложити покајање пошто је Бог тако стрпљив. И кад је тако дуго трпео Јевреје, потрпеће и мене још коју годину да се не преваримо; може Бог према Свом Промислу и потрпети нас још коју годину без покајања, а може Он спустити Своју тешку руку на нас кроз који сат или минут. Одлагање покајања чини покајање све тежим и тежим, пошто навика грешења све јаче и јаче утврђује корене греха у нама, све већма и већма помрачује ум наш и камени срце наше. И ми тада и безвољно корачамо од тешког греха све тежем и тежем, исто онако као и зли виноградари који су најпре убијали пророке, па најзад убили и Сина Божјег. Шта онда можемо очекивати за себе, него оно исто што су дочекали и зли виноградари? Угаони камен који је од Бога намењен био за дом нашега спасења, издиће се изнад наших глава и сатрће нас. Јер Господ, који је силан у милости, силан је и у правди.

Пожуримо, дакле, да се користимо милошћу док нам се милост обилно нуди. Не чекајмо, да се рука милости уклони од нас и да се рука правде спусти на нас. Не одлажимо припремање плодова у винограду душе наше; него будимо спремни, да кад слуге Домаћинове дођу дамо им одмах спремне и сабране плодове. Сваки дан ангели Божји сабирају душе људске и односе их из овога света као берачи грожђе из винограда. Наш ред не може нас мимоићи. О, да се наши плодови не покажу „трули“! О, да се наше душе не покажу штуре! О, ангели хранитељи, освестите нас, подржите нас и помозите нам пре него куцне последњи час! О, Господе Исусе, смилуј се на нас! Теби нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Служба светитељима

 

 

Јев. 334 зач. (XIII, 7-16).

Браћо, сјећајте се својих старјешина, који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову. 8. Исус Христос је исти јуче и данас и у вијекове. 9. Не дајте се завести различитим и туђим учењима, јер је добро утврђивати срце благодаћу а не јелима, од којих не имаше користи они који су у њима уживали. 10. Ми имамо жртвеник од којега немају права да једу они који служе скинији. 11. Јер тјелеса оних животиња, чију крв за гријехе уноси првосвештеник у светињу, спаљују се ван станишта. 12. Зато и Исус, да би осветио народ крвљу својом, пострада изван града. 13. Дакле, изиђимо к Њему изван станишта, поругу његову носећи. 14. Јер овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи. 15. Кроз Њега, дакле, непрестано да приносимо Богу жртву хвале, то јест, плод усана које исповједају Име његово. 16. А доброчинство и заједништво не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу.

 

Мт. 11 зач. (V,14-19, 30).

Рече Господ Својим ученицима: Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. 15. Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући. 16. Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашeга који је на небесима. 17. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним. 18. Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде. 19. Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небескоме. 30. Ако ли те десна рука твоја саблажњава, одсијеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тијело твоје буде бачено у пакао.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Понедељак четрнаести по Педесетници

 

2 Кор. 195 зач. (XII, 10-19).

Браћо, добре сам воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тјескобама за Христа; јер када сам слаб онда сам силан. 11. Постадох безуман хвалећи се! Ви ме натјерасте. Јер је требало да ме ви хвалите, пошто ни у чему нисам мањи од превеликих апостола иако сам ништа. 12. Јер знаци апостола учињени су међу вама у сваком трпљењу, у знацима и чудесима и силама. 13. Јер шта је то у чему сте мањи од осталих Цркава, осим што вам ја сам не досадих? Опростите ми ову неправду. 14. Ево готов сам по трећи пут да вам дођем, и нећу вам досадити: јер не тражим ваше него вас. Јер нису дјеца дужна тећи имање родитељима него родитељи дјеци. 15. А ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше, иако вас ја одвише љубим, а ви ме мање љубите. 16. Али нека буде, ја вам не бих на терету, него будући лукав, добих вас пријеваром. 17. Еда ли вас што закидох преко некога од оних које сам слао к вама? 18. Умолих Тита, и с њим послах брата: еда ли вас Тит што закиде? Зар не ходисмо истим духом? Зар не истим стопама? 19. Мислите ли опет да се бранимо пред вама? Пред Богом у Христу говоримо; а све је, љубљени, за ваше изграђивање.

Мк. 16 зач. (IV, 10-23).

У вријеме оно, приступише ученици Исусу кад оста сам, и запиташе га за ову причу. 11. И рече им: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега, а онима напољу све у причама бива, 12. да очима гледају и да не виде, и да ушима слушају и да не разумију; да се како не обрате и да им се опросте гријеси. 13. И рече им: Зар не разумијете причу ову? А како ћете све приче разумјети? 14. Сијач ријеч сије. 15. А покрај пута, гдје се сије ријеч, јесу они који кад је чују, одмах дође сатана и узме ријеч посијану у срцима њиховим. 16. Тако и они посијани на каменитим мјестима јесу они који кад чују ријеч, одмах је приме с радошћу, 17. али немају коријена у себи. него су непостојани, па кад дођу до невоље, или гоњења због ријечи, одмах се саблазне. 18. А они посијани у трњу, јесу они који слушају ријеч, 19. али бриге овога вијека и обмана богатства и пожуде за осталим стварима уђу и загуше ријеч, и без рода остане. 20. А они на доброј земљи посијани, јесу они који слушају ријеч и примају, и доносе род по тридесет и по шездесет и по сто. 21. И говораше им: Еда ли се свјетиљка доноси да се метне под суд или под одар? А не да се на свијећњак постави? 22. Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити би што сакривено, а да не изиђе на видјело. 23. Ко има уши да чује, нека чује!

Понедељак четрнаести по Педесетници - Мисли за сваки дан у години Свети Теофан Затворник

 

Дуну Бог дух животни и постаде човек по образу Божијем. Тако је и у препороду: надахњивањем Духа Божијег, који незнано откуда и незнано како прилази, поставља се почетак новог живота и обнавља се образ човека. То је полазна тачка. Од тада почиње труд усавршавања образа до подобија. Препорођени по образу Онога који га је саздао се Господњим Духом преображава из славе у славу, иако не без личног удела. Наш је труд и старање, а Бог, по нашој вери у Господа, изграђује и узраста [дело] благодаћу Пресветог Духа. Ето идеала и начина остварења образа и подобија Божијег! А колико само пишу и говоре о васпитању! Међутим, у речи Божијој оно је у потпуности одређено са неколико речи. Подухвати се само да оствариш написано и васпитање ће само по себи успешно да крене ка свом циљу. То је Божији пут. Он, међутим, не искључује и људске путеве. Напротив, он им даје смер и венчава их успехом. Кад се остаје само на људском, васпитање обично бива недовољно и мањкаво, а не ретко и сасвим изопачујуће за васпитанике. После тога и живот почиње да иде наопако. Где се умножава наопако васпитање, све друштво почиње да се све више и више накривљује – и у свом животу и у својим погледима. Крај тога је – свеопшта искривљеност. Један вуче на једну страну, а други на другу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Уторак четрнаести по Педесетници

 

2 Кор. 196 зач. (XII, 20 - XIII, 2).

Браћо, бојим се да вас, кад дођем, нећу наћи какве хоћу, и ја ћу се наћи вама каквог ме нећете; да како не буду свађе, зависти, срдње, пркоси, опадања, шаптања, надимања, нереди; 21. Да ме опет кад дођем не понизи Бог мој код вас, те не заплачем за многима који су прије гријешили и нису се покајали за нечистоту и блуд и разврат што починише. 1. Ово трећи пут долазим к вама; на устима два или три свједока утврђује се свака ријеч. 2. Напријед казах и унапријед говорим, када сам био код вас други пут, и сад кад нисам код вас, пишем онима који су прије сагријешили и свима осталима, да ако дођем опет, нећу штедјети.

 

Мк. 17 зач. (IV, 24-34).

Рече Господ Својим ученицима: Памтите што чујете: каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити и дометнуће се вама који слушате. 25. Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има. 26. И говораше им: Тако је Царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу; 27. И спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да он и не зна. 28. Јер земља сама од себе донесе најприје траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. 29. А кад сазри род, одмах пошаље срп: јер наста жетва. 30. И говораше: Са чиме ћемо упоредити Царство Божије? Или у каквој ћемо га причи исказати? 31. Оно је као зрно горушично које кад се посије у земљу мање је од свију сјемена на земљи; 32. А кад се посије, узрасте и буде веће од свега поврћа, и пусти гране велике да могу у његову хладу и птице небеске боравити. 33. И таквим многим причама казиваше им ријеч колико могаху слушати. 34. А без приче не говораше им ни ријечи. А ученицима насамо тумачаше све.

Уторак четрнаести по Педесетници - Мисли за сваки дан у години Свети Теофан Затворник

 

Прича о постепеном расту пшенице из семена (Мк.4,26-29) у односу на сваког човека символизује постепени раст скривеног човека срца, благодаћу Божијом посејаног и чуваног, а у односу на човечанство – постепени раст тела Цркве или заједнице спасаваних у Господу Исусу Христу, на начин који је Он установио. Том причом се даје одговор на питање због чега ни до нашег времена Хришћанство није постало свеобухватно? Семе које човек баци на земљу клија и расте само по себи, без његовог знања, док он спава и устаје. Положивши на земљи семе божанственог живота, и Господ оставља слободу да се по себи разраста, потчинивши га његовом природном току догађања и не вршећи насиље над њим. Он га само чува, помажући му у неким случајевима и дајући му опште усмерење. Узрок томе је у слободи човека. Господ тражи да му се сам човек потчини и чека приклањање његове слободе. Због тога се дело и одужило. Кад би све зависило само од воље Божије, већ одавно би сви били Хришћани. Друга мисао: тело Цркве које је у изградњи, гради се на небу. Са земље, међутим, притиче материјал, који се такође обликује небеским делатељима. Реч долази са неба на земљу и привлачи оне који је хоће. Они који је прихвате и следе јој, као сирови материјал долазе у радионицу Божију, у Цркву, и ту се прерађују по обрасцима који су са неба дати. По изласку из овог живота, прерађени прелазе на небо и улазе у здање Божије, свако на одговарајуће место. И тако без прекида. Према томе, дело Божије није у застоју. Свеопшта раширеност Хришћанства и није неопходан услов за њега. Здање Божије се гради невидљиво.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Среда четрнаеста по Педесетници

 

2 Кор. 197 зач. (XIII, 3-13).

Браћо, тражите да искушате Христа који у мени говори, који за вас није слаб, него је силан међу вама. 4. Јер ако и распет би по слабости, али живи по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо живјети с Њим силом Божијом за вас. 5. Сами себе испитујте, јесте ли у вјери. сами себе испробајте. Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани. 6. А надам се да ћете познати да ми нисмо неваљани. 7. А молимо се Богу да ви не чините никаква зла. не да се ми ваљани покажемо, него да ви добро чините, а ми као неваљанн да будемо. 8. Јер ништа не можемо против истине, него за истину. 9. Јер се радујемо када смо ми слаби, а ви јаки; за то се и молимо Богу, за ваше савршенство. 10. Због тога, одсутан вам пишем ово, да када будем присутан не поступим строго, по власти коју ми је дао Господ за изграђивање а не за рушење. 11. Најзад, браћо, радујте се, усавршавајте се, утјешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама. 12. Поздравите један другога светим цјеливом. Поздрављају вас сви свети. 13. Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин.



Мк. 18 зач. (IV, 35-41).

Рече Господ Својим ученицима: Пређимо на ону страну. 36. И они, оставивши народ, узеше га као што бјеше у лађи; а и друге лађе бијаху с њим. 37. И настаде велика бура од вјетра; и валови тако запљускиваху лађу да она већ поче да тоне. 38. А он бијаше на крми спавајући на узглављу; и пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо? 39. И уставши запријети вјетру, и рече мору: Ћути, престани! И утоли вјетар, и постаде тишина велика. 40. И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вјере? 41. И страхом се великим испунише, и говораху један другоме: Ама ко је овај да га и вјетар и море слушају?

Среда четрнаеста по Педесетници - Мисли за сваки дан у години Свети Теофан Затворник

 

Ученици плове по мору. Подиже се бура и они доспевају у опасан положај. Господ, међутим, спава. Они вичу: „Господе, спаси!“ Он једном речју утишава буру (Мк.4,38-39). Друго чињеничко пројављивање поретка Божаственог промишљања. Сваки човек, и народ, и Црква – сами плове по мору живота, природним н натприродним силама које су у њих положене, по поретку који је Бог успоставио. Господ почива, иако пребива усред догађаја који се збивају. Сам почиње да делује тек када прети неминовна беда, која намерава да смер догађања скрене супротно Његовим Божанственим плановима. Он је свагде и све чува, све загрева дисањем своје љубави, премда својој твари оставља да делује силама које је Он дао, по законима и порецима које је Он завео за свагда и определио на трајност. Не делује Он свагде лично, иако је све од Њега и премда без Њега ништа не бива. Увек је готов да и сам делује, када, по својој безграничној мудрости и правди, види да је неопходно. Молитва је, пак, прималац Божијег дејства. А најбоља је: „Господе, Ти све знаш! Учини са мном како сам хоћеш!“

Share this post


Link to post
Share on other sites

Четвртак четрнаести по Педесетници

 

Гал. 198 зач. (I, 1-10, 20 - II, 5).


Павле, апостол не од људи ни преко човјека, него кроз Исуса Христа и Бога Оца који га васкрсе из мртвих, 2. и сва браћа која су са мном. Црквама Галатије: 3. Благодат вам и мир од Бога Оца и Господа нашега Исуса Христа. 4. Који даде себе за гријехе наше да избави нас од садашњега вијека злога, по вољи Бога и Оца нашега, 5. Којему слава у вијекове вијекова. Амин. 6. Чудим се да се од Онога који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље, 7. које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. 8. Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде! 9. Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповиједа јсванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде! 10. Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов. 20. А што вам пишем, ево Бог ми је свједок да не лажем. 21. Потом дођох у предјеле Сирије и Киликије. 22. А бијах лично непознат Христовим Црквама Јудеје, 23. него само бијаху чули да онај који нас је некада гонио сада проповиједа вјеру коју је некада рушио, 24. и слављаху Бога због мене. 1. А потом, након четрнаест година, опет изиђох у Јерусалим са Варнавом, узевши са собом и Тита; 2. А изиђох по откривењу, и изложих им јеванђеље које проповиједам незнабошцима, посебно пак изложих угледнима, да како не трчим или не трчах узалуд; 3. Али ни Тит, који бјеше са мном, и бјеше Јелин, не би приморан да се обреже; 4. И то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе; 5. Овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина јеванђеља остане код вас.



Мк. 19 зач. (V, 1-20).

У вријеме оно, дође Исус преко мора у земљу Гадаринску. 2. И кад изиђе из лађе, одмах га срете из гробова човјек с духом нечистим, 3. који борављаше у гробовима и нико га не могаше свезати ни веригама; 4. Јер је много пута био свезиван у окове и вериге, па је искидао вериге и окове изломио; и нико га не могаше укротити. 5. И стално ноћ и дан он бјеше у гробовима и по горама, вичући и бијући себе камењем. 6. А кад видје Исуса издалека, потрча и поклони му се. 7. И повикавши из свег гласа рече: Шта хоћеш од мене, Исусе Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме! 8. Јер му говораше: Изиђи, душе нечисти, из човјека! 9. И питаше га: Како ти је име? И одговори му и рече: Легион ми је име: јер нас је много. 10. И молише га много да их не шаље из оног краја. 11. А ондје по бријегу пасијаше велико крдо свиња. 12. И молише га сви демони говорећи: Пошаљи нас у свиње да у њих уђемо. 13. И донусти им Исус одмах. И изишавши духови нечисти уђоше у свиње: и навали крдо с бријега у море; а бијаше их око двије хиљаде: и утопише се у мору. 14. А свињари побјегоше, и јавише у граду и по селима. И изиђоше људи да виде шта се догодило. 15. И дођоше Исусу, и видјеше бјесомучнога у коме је био легион гдје сједи, обучен и присебан; и уплашише се. 16. И испричаше им они што су видјели шта се догодило бјесомучноме, и о свињама. 17. И почеше га молити да иде из њихових крајева. 18. И кад уђе у лађу, мољаше га онај што је био бјесомучан да буде с њим. 19. А Исус му не даде, већ му рече: Иди кући својој к својима и кажи им шта ти је Господ учинио, и како те помиловао.

Четвртак четрнаести по Педесетници - Мисли за сваки дан у години Свети Теофан Затворник

 

Легион ми је име; јер нас је много (Мк.5,9). Духови нису телесни и због тога не заузимају и не испуњавају простор, као што је случај са телима. Тиме се објашњава физичка могућност пребивања многих духова у једном човеку. Наравствена могућност таквог пребивања са стране духова је схватљива услед њихове безнаравствености, или одсуства сваког начела нарави, а са стране човека – услед многостуког додиривања његовог душевног устројства са мрачним областима нечистих сила. Ипак, тиме се објашњава само могућност, док стварност усељења бесова подлеже условима које не можемо да одредимо. Можемо само рећи да усељење духова не бива увек видљиво и да се не препознаје увек по одређеном понашању ђавоиманих. Постоји усељење духова које се не показује, тј. – скривено. Постоји, опет и власт духова над умовима мимо тела. У таквим случајевима, они умом руководе како хоће, путем страсти које у њему делују. При томе, људи све мисле да сами дејствују, због чега постају подсмех нечистим силама. Шта ту да се ради? Буди прави Хришћанин и никаква вражја сила те неће моћи савладати.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Петак четрнаести по Педесетници

 

Гал. 201 зач. (II, 6-10).

Браћо, за оне које су сматрали да су нешто, ма ко они негда били, не марим ништа, јер Бог не гледа ко је ко; јер они који су сматрани угледним мени ништа не додадоше, 7. него напротив, када увидјеше да је мени повјерено јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане, - 8. јер онај који поможе Петру у апостолству међу обрезанима поможе и мени међу незнабошцима, - 9. и познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који су сматрани да су стубови, дадоше мени и Варнави деснице заједништва, да ми идемо незнабошцима, а они обрезанима; 10. Само да се опомињемо сиромашних, што се и старах да тако чиним.

Мк. 20 зач. (V, 22-24, 35 - VI, 1).

У вријеме оно, дође Исусу један од старјешина синагоге по имену Јаир; и видјевши га паде пред ноге његове. 23. И мољаше га много, говорећи: Ћерчица је моја на самрти; да дођеш и метнеш на њу руке, да се спасе и да живи. 24. И пође с њим, 35. и дођоше од старјешине синагоге говорећи: Кћи твоја умрије; што још трудиш Учитеља? 36. А Исус, чим је чуо ријеч што казаше, рече старјешини синагоге: Не бој се, само вјеруј! 37. И не даде да ико пође за њим осим Петра и Јакова и Јована брата Јаковљева. 38. И дође у кућу старјешине синагоге, и видје вреву и оне који плачу и лелечу много. 39. И ушавши рече им: Шта сте се узнемирили и плачете? Дјевојчица није умрла него спава. 40. И подсмијеваху му се. А он истјеравши све узе оца и матер дјевојчице и оне који бијаху с њим, и уђе гдје лежаше дјевојчица. 41. И узевши дјевојчицу за руку рече јој: Талита куми, што значи: Дјевојчице, теби говорим, устани! 42. И одмах устаде дјевојчица, и хођаше; а бјеше од дванаест година. И зачудише се чудом великим. 43. И запријети им врло да нико не дозна за то; и рече да јој дају да једе. 1. И отиде оданде, и дође у постојбину своју; и за њим идоше ученици његови.

Петак четрнаести по Педесетници - Мисли за сваки дан у години Свети Теофан Затворник

 

Васкрсавши кћер Јаирову, Господ врло запрети њеним родитељима да нико не дозна за то (Мк.5,43). Тиме нам је указано: не тражи славу, нити похвале људске, макар твоја дела била таква да се не могу сакрити. Чини оно на шта те приморава страх Божији и савест, а према говору људском се држи као да уопште и не постоји. И гледај на своју душу: чим се макар мало накриви на ту страну, одмах је враћај на своје место. Жељу да нас људи виде проузрокује чежња за похвалом. Када примимо похвалу, постижемо циљ. Међутим, она подрива енергију и пресеца духовну делатност и, самим тим, продужење похвала. Одатле произилази да сам себе мрзи онај који жели да људи знају његова добра дела. Није лоше ако људи нешто хвале. Јер, како не хвалити оно што је добро? Ти, пак, немој о томе да мислиш, да очекујеш или тражиш. Ако то себи допустиш, сасвим ћеш се покварити. Попуштање у једној ствари доводи и до друге. Учесталост у томе доводи до стварања навике и човек постаје хвалисав. А ако дође дотле, већ неће сва његова дела бити похвална и похвале ћe се смањити. Услед недостатка похвала са стране, почеће самохвалисање, које је Господ назвао трубљењем пред собом. То је још горе. Душа постаје ситничава, тражи лажан сјај, и истинског добра више од ње не очекуј.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Рођење Пресвете Богородице - читања

 

 

На вечерњој:

Пост. (28:11-17)

Изиђе Јаков од студенца заветног, и изиђе у Харан, и дође на једно место, и онде заноћи, јер сунце беше зашло; и узе камен на оном месту, и метну га себи под главу, и заспа на оном месту. И усни, а то лестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божји по њима се пењаху и силажаху; и гле, на врху стајаше Господ, и рече: Ја сам Господ Бог Аврама оца твог и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и семену твом; и семена ће твог бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на север и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у семену твом. И ево, ја сам с тобом, и чуваћу те куда год пођеш, и довешћу те натраг у ову земљу, јер те нећу оставити докле год не учиним шта ти рекох. А кад се Јаков пробуди од сна, рече: Зацело је Господ на овом месту; а ја не знах. И уплаши се, и рече: Како је страшно место ово! Овде је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска. 

Јез. (43:27-44:4)

Овако говори Господ: Нека од осмог дана и после приносе свештеници на олтару жртве ваше паљенице и жртве ваше захвалне, и примићу вас, говори Господ Господ. И одведе ме опет к вратима спољашњим од светиње, која гледају на исток, а она беху затворена. И рече ми Господ: Ова врата нека буду затворена и да се не отварају, и нико да не улази на њих, јер ће Господ Бог Израиљев ући на њих; и биће затворена. Као кнез ће сести на њима да једе хлеб; кроз трем од Еламских врата ће ући и истим путем изаћи. И одведе ме к северним вратима према дому; и видех, и гле, дом Господњи беше пун славе Господње. 

Прич. (9:1-11)

Премудрост сазида себи кућу, и отеса седам ступова; Покла стоку своју, раствори вино своје, и постави сто свој. Посла девојке своје, те зове сврх висина градских: Ко је луд, нека се уврати овамо. И безумнима вели: Ходите, једите хлеба мог, и пијте вино које сам растворила. Оставите лудост и бићете живи, и идите путем разума. Ко учи подсмевача, прима срамоту; и ко кори безбожника, прима руг. Не карај подсмевача да не омрзне на те; карај мудра, и љубиће те. Кажи мудроме, и биће још мудрији; поучи праведног, и знаће више. Почетак је мудрости страх Господњи, и знање је светих ствари разум. Јер ће се мном умножити дани твоји и додаће ти се године животу. 



На јутарњој:

Лк. 4 зач. (I, 39-49, 56)

У вријеме оно, уставши Марија отиде хитно у горски крај, у град Јудин. 40. И уђе у дом Захаријин, и поздрави Јелисавету. 41. А кад Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дијете у утроби њезиној, и Јелисавета се испуни Духа Светога, 42. И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! 43. И откуд мени ово да дође мати Господа мојега мени? 44. Јер гле, када глас поздрава твојега дође у уши моје, заигра дијете од радости у утроби мојој. 45. И благо оној која вјерова, да ће се извршити што јој је казао Господ. 46. И рече Марија: Велича душа моја Господа; 47. И обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, 48. Што погледа на смјерност слушкиње своје; јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји; 49. Што ми учини величину Силни, и свето име његово. 56. И остаде Марија са њом око три мјесеца, и врати се дому своме. 



На Литургији:

Флп. 240 зач. (II, 5-11).

Браћо, нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу, Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту, зато и Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена. Да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; и, да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца. 

Лк. 54 зач. (X, 38-42; XI, 27-28).

У вријеме оно, уђе Исус у једно село, а жена нека, по имену Марта, прими га у кућу своју. И у ње бјеше сестра по имену Марија, која сједе код ногу Исусових и слушаше бесједу његову. А Марта се заузела да га што боље услужи, и приступивши му рече: Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне. А Исус одговарајући рече јој: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добри дио изабрала који јој се неће одузети. А док он то говораше, подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила, и дојке које си сисао! А он рече: Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Субота четрнаеста по Педесетници

 

1 Кор. 130 зач. (IV, 1-5).

Браћо, тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих. 2. А од управитеља се, дакле, тражи да се сваки нађе вјеран. 3. А ја најмање марим што ме судите ви или човјечији дан; а ни сам себе не судим. 4. Јер не осјећам ништа на својој савјести, али зато нисам оправдан; а онај који ме суди јесте Господ. 5. Зато не судите ништа прије времена, докле не дође Господ, који ће и освијетлити што је сакривено у тами и објавити намјере срца; и тада ће бити свакоме похвала од Бога.



Мт. 93 зач. (XXIII, 1-12).

У вријеме оно, рече Исус народу и ученицима својим, 2. говорећи: На Мојсејеву столицу сједоше књижевници и фарисеји. 3. Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте, јер говоре а не творе, 4. него везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну. 5. А сва дјела своја чине да их виде људи; јер проширују амајлије своје и праве велике скуте на хаљинама својим. 6. И воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама. 7. И да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу! 8. А ви се не зовите учитељи; јер је у вас један Учитељ, Христос, а ви сте сви браћа. 9. И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима. 10. Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос. 11. А највећи између вас да вам буде слуга. 12. Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи узвисиће се.

Субота четрнаеста по Педесетници - Мисли за сваки дан у години Свети Теофан Затворник

 

 

 

А највећи између вас да вам буде слуга (Мт.23,11). Сагласио речи Господњој, величина се не мери родом, ни влашћу, ни мером способности и умећа, него умењем чињења добра за друге. Највећи је онај ко најнеуморније и најшире делује у том смислу. Онај ко је у породици највећи, на себе узима бригу о свим члановима. Своју част и преимућство види у томе да све подмири и свима учини добро. Ко, пак, у хришћанској заједници xoћe да буде највећи, мора на себе да прими бригу о хришћанском благостању свих оних у чијем се кругу налази, и у оној врсти делатности коју је за себе изабрао. Боље рећи: нека одбаци сваку мисао о величини и прихвати се срдачне бриге о томе да колико је више могуће послужи на добро оних који га окружују. Тако ћe бити највећи у очима Божијим, а може бити, и код људи. Кад би сви највећи овај закон Христов начинили законом своје савести – одмах би се међу нама зацарило благостање и изобиље! Но, рђаво је т што се величина код нас брзо окреће у служење себи и својим интересима, и што се готово увек дешава да она захтева услуге за себе, а не да другима служи. Савест се, при томе, умирује исправношћу вођења официјелних послова. Због тога имамо много великих, али добро не успева међу нама, те добре установе не приносе добро које се од њих очекује.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Недеља четрнаеста по Педесетници

 

2 Кор. 170 зач. (I, 21 - II, 4).

Браћо, Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, 22. Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша. 23. А ја призивам Бога за свједока на своју душу, да штедећи вас не дођох више у Коринт. 24. Не као да господаримо над вјером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер у вјери стојите чврсто. 1. А ово одлучих у себи да вам опет не дођем у жалости. 2. Јер, ако вас ја жалостим, ко је тај који мене весели, ако не онај кога ја жалостим? 3. И ово вам баш написах, да када дођем не будем ожалошћен од оних од којих би требало да се радујем, уздајући се у све вас, да је радост моја радост свију вас. 4. Јер од многе жалости и с болом срца написах вам са многим сузама, не да се ожалостите него да познате преобилну љубав коју имам према вама.



Мт. 89 зач. (XXII, 1-14).

Рече Господ причу ову: 2. Царство небеско је као човјек цар који начини свадбу сину своме. 3. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтједоше доћи. 4. Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам објед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово: дођите на свадбу. 5. А они не маривши отидоше, овај у поље своје, а онај у трговину своју; 6. А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише. 7. И када то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју, погуби крвнике оне, и град њихов запали. 8. Тада рече слугама својим: Свадба је готова, а званице не бјеху достојне. 9. Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу. 10. И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију. 11. А ушавши цар да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. 12. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. 13. Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. 14. Јер су многи звани, али је мало изабраних.

Недеља четрнаеста по Педесетници - Мисли за сваки дан у години Свети Теофан Затворник

 

Цар начини свадбу за свога сина и посла по званице. Посла једном, па други пут. Међутим, званице не долазе због житејских брига: један је отишао у поље своје, други у трговину. Упућен је нов позив у другим сферама и брачна палата се напунила. Међу осталима, нашао се један који није био одевен у свадбено рухо. Због тога је избачен (Мт.22,2-14). Смисао приче је јасан. Свадба је – Царство небеско, позив – проповед Јеванђеља, они који су одбили позив – неверујући, а без свадбеног руха – верујући, али без живота по вери. Ко којој групи људи припада, нека сам просуди. Да смо звани – јасно је. Међутим, да ли верујемо? Опет, могуће је, као под општим именом, бити и међу верујућима, а у ствари бити без вере. Један уопште не мисли о вери, те је код њега уопште и нема, а други нешто и зна о вери и из вере, и тиме је задовољан; један криво тумачи веру, а други се сасвим непријатељски односи према њој. Па ипак, сви се убрајају у Хришћане, премда код њих нема ничег хришћанског. Уколико ти верујеш, испитај да ли су са твојом вером саобразна твоја oceћaњa и дела – тј. рухо душевно – због којих те Бог види одевеним или неодевеним за свадбу. Moгyћe је чак и добро познавати веру и ревновати за њу, а у животу служити страстима, тј. одевати се у срамну одећу грехољубиве душе. Код таквих је једно на речима, а друго у срцу. На језику је: „Господе, Господе! „, а унутра: „Изговори ме“. Размислите да ли сте у вери, и посебно, да ли сте у свадбеном руху врлина или у срамним дроњцима грехова и страсти.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Недеља пред Воздвижење

 

Гал. 215 зач. (VI, 11-18).

Браћо, видите како вам великим словима написах својом руком! 12. Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. 13. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим тијелом хвалили. 14. А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. 15. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. 16. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. 17. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим. 18. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин. 

Јн. 9 зач. (III, 13-17).

Рече Господ: И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу. 14. И као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Човјечији, 15. да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни, 16. Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. 17. Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Понедељак петнаести по Педесетници

 

Гал. 202 зач. (II, 11-16).

Браћо, када дође Петар у Антиохију, супротставих му се у лице, јер бјеше за осуду. 12. Јер прије него што дођоше неки од Јакова, јеђаше с незнабошцима; а када дођоше снебиваше се и одвајаше, бојећи се оних који су из обрезања. 13. И дволичаху с њим и остали Јудејци, тако да и Варнава приста на њихово дволичење. 14. Али кад видјех да не иду право истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Када ти који си Јудејац живиш незнабожачки а не јудејски, зашто нагониш незнабошце да живе јудејски? 15. Ми који смо по природи Јудејци, а не грјешници из незнабожаца, 16. па знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати.

Мк. 21 зач. (V, 24-34).

У вријеме оно, за Исусом иђаше народа много, и притјешњаваху га. 25. И жена нека која је дванаест година боловала од течења крви, 26. И много препатила од многих љекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било, 27. кад је чула за Исуса, дође с народом и дотаче се остраг хаљине његове. 28. Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљина његових, оздравићу. 29. И одмах пресахну извор крви њезине, и осјети у тијелу да оздрави од болести. 30. И одмах Исус осјети у себи силу што изиђе из њега, и обазревши се на народ рече: Ко се то дотаче мојих хаљина? 31. И рекоше му ученици његови: Видиш гдје те народ притиска, и питаш: ко се дотаче мене? 32. И он се обазираше да види ону која то учини. 33. А жена, уплашивши се и дрхтећи, знајући шта јој се догодило, дође и клече пред њим, и каза му сву истину. 34. А он јој рече: Кћери, вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!

Понедељак петнаести по Педесетници - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник

 

Код крвоточиве жене одмах пресахну извор крви, чим се само дотаче са вером Господа, и чим јој приђе сила од Господа (Мк. 5,29). Течење крви је слика страсних мисли и замисли које непрестано истичу из срца које се још није очистило од сваког саосећања према греху. То је наша греховна болест. Њу oceћajy они који су се покајали и решили да држе себе у чистоти, и то не само споља, него и унутра. Они виде да из срца непрестано излазе зле помисли, и због тога пате и траже себи лека. Међутим, тај лек се не може наћи ни код себе, ни код других. Он долази само од Господа, и то кад га се душа косне и кад од Њега изиђе сила у њу. Другим речима, када произађе осетно општење са Господом, које се осведочује особитом топлотом и унутрашњим горењем. Уколико се то деси, душа ћe одмах осетити да је оздравила од болести. То је велико блaгo. Међутим, како га достићи? Крвоточива се пробијала ка Господу и добила исцељење. И ми треба да се пробијамо ка Господу, да без лењости идемо кроз теснаце унутрашњих и спољашњих подвига. У почетку све изгледа тескобно и Господ се не види. Међутим, одједном ћe се и Господ појавити, а са Њим и радост! Царство Божије не долази на видљив начин…

Share this post


Link to post
Share on other sites

Уторак петнаести по Педесетници

 

Гал. 204 (2:21-3:7)

Браћо, не одбацујем благодат Божију; јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умрије. 1. О неразумни Галати, ко вас је опчинио да се не покоравате истини, ви којима је пред очима Исус Христос насликан разапет међу вама? 2. Ово само хоћу од вас да дознам, да ли Духа примисте кроз дјела закона или кроз проповијед вјере? 3. Зар сте тако неразумни? Почевши Духом, сад тијелом завршавате? 4. Зар толико пострадасте узалуд? Кад би било само узалуд! 5. Онај, дакле, који вам даје Духа и чини чудеса међу вама, чини ли то због дјела закона или због слушања вјере? 6. Као што Авраам повјерова Богу и урачуна му се у праведност. 7. Схватите, дакле, да су они синови Авраамови који су од вјере.

 

Мк. 22 (6:1-7)

У вријеме оно, дође Исус у постојбину своју; и за њим идоше ученици његови. 2. И кад дође субота, поче учити у синагоги. И многи који слушаху, дивљаху се говорећи: Откуд овоме то? И каква му је премудрост дана? И чудеса таква рукама његовим чине се? 3. Није ли ово дрводјеља, син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове овдје међу нама? И саблажњаваху се о њега. 4. А Исус им рече: нигдје није пророк без части до у постојбини својој и међу родбином и у дому своме. 5. И не могаше ондје ни једнога чуда учинити, осим што мало болесника исцијели метнувши на њих руке. 6. И чуђаше се невјерју њиховоме. И прохођаше по околним селима и учаше. 7. И дозва дванаесторицу, и поче их слати два и два, и даваше им власт над духовима нечистим.

Уторак петнаести по Педесетници - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник

 

Откуд овоме то? И каква му је премудрост дана? (Мк.6,2). Тако су о Господу говорили Назарећани који су познавали Његов пређашњи, скромни живот. Исто бива и са свима који истински следе Господа. Онај ко се строго држи пута Господњег, после труда и пошто у себи победи неисправност, у читавом свом саставу доживљава промену: у погледу, у ходу, у речи, у држању. Све од тада носи печат особене уређености и достојанства, па макар он водио порекло из најнижег слоја и био сасвим необразован. И, може се чути: „Одакле њему то?“. Када се телесно и видљиво тако преображава, шта да се каже о унутрашњем и душевном, које непосредније и лакше подлеже дејству преображавајуће благодати, и у односу на које спољашње служи као израз и последица? Како су тада о свему светле мисли, како тачне и одређене! Како је исправно просуђивање о свему што постоји и што се дешава! Тада је поглед на све – виши од философског! А намере, а дејства, а подухвати? Све је чисто, све је обасјано светом небеском светлошћу. То је заиста нови човек! Образовање није стекао, није слушао предавања на академији, васпитање није имао никакво, а показује се као добро васпитан и премудар. Пажња према себи, труд над собом, молитва и приближавање ка Богу – све су прерадили благодаћу Божијом. Начин, пак, нико није видео. Одатле и проистиче питање: Откуд овоме то?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Среда петнаеста по Педесетници

 


Гал. 207 (3:15-22)

Браћо, као човјек говорим, нико потврђено завјештање човјеково не одбацује нити му што додаје. 16. Аврааму пак и сјемену његову речена бише обећања; не каже: и сјеменима, као за многе, него као за једно: И сјемену твојему, које је Христос. 17. Ово пак велим: Закон, који је постао послије четири стотине и тридесет година, не поништава завјет који је од Бога раније потврђен за Христа, да се не укине обећање. 18. Јер ако је насљедство од закона, онда већ није од обећања, а Аврааму га обећањем дарова Бог. 19. Шта ће, дакле, закон? Због гријеха додаде се, док не дође сјеме коме је дато обећање, и установљен је преко анђела, руком посредника. 20. Посредника пак нема гдје је један; а Бог је један. 21. Зар је, дакле, закон противан обећањима Божијим? Никако! Јер да је дат закон који може оживљавати, заиста би од закона била праведност; 22. Али Писмо затвори све под гријех да би се обећање дало кроз вјеру Исуса Христа онима који вјерују.
 

Мк. 23 (6:7-13)

У вријеме оно, дозва Исус дванаесторицу, и поче их слати два и два, и даваше им власт над духовима нечистим. 8. И заповједи им да ништа не узимају на пут осим штапа: ни торбе, ни хљеба, ни новаца у појасу; 9. Него обувени у сандале, и не облачити двије хаљине. 10. И рече им: Гдје уђете у дом, ондје останите док не изиђете оданде. 11. И ако вас који не приме и не послушају вас, излазећи оданде отресите прах са ногу својих за свједочанство њима. Заиста вам кажем: Лакше ће бити Содому и Гомору у дан Суда него граду ономе. 12. И отишавши проповиједаху да се покају. 13. И демоне многе изгоњаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцјељиваху.

Среда петнаеста по Педесетници - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник

 

Шаљући на проповед свете апостоле, Господ је заповедио да са собом ништа не носе. Једна одећа на раменима, сандале на ногама, штап у рукама – и, ништа више. Наложио је да, приступајући томе труду, немају никакве бриге, јер ће бити свестрано обезбеђени. И стварно, апостоли су били у потпуности збринути, иако нису имали никакву спољашњу обезбеђеност. Како се то остваривало? Њиховом савршеном преданошћу вољи Божијој. Због тога је Господ промишљао да они ни у чему не оскудевају. Он је покретао срца оних који су слушали проповед, те су обезбеђивали храну и покој проповедника. Међутим, апостоли нису на то рачунали и нису ништа очекивали, све препуштајући Господу. Због тога су трпељиво сносили ако се и нешто непријатно дешавало. Они су имали само једну бригу – да проповедају, и само једну жалост – када не слушају проповед. Отуда чистота, независност и многоплодност проповеди. И сада би тако требало да буде. Међутим, наша немоћ захтева спољашњу опскрбљеност, без које ми ни корак не правимо. Међутим, није ту прекор нашим садашњим апостолима. У почетку се они ослањају на опскрбљеност, а затим им она ишчезава из главе, те се они својим трудом узводе у стање богопреданости. Од тог момента, може се сматрати, и почиње права плодоносност проповеди. Богопреданост је виши степен наравственог савршенства, и до ње се не долази одмах чим се спозна њена вредност. Она сама долази после труда над самим собом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Четвртак петнаести по Педесетници

 

Гал. 208 (3:23-4:5)

Браћо, прије доласка вјере бисмо под законом чувани и затворени за вјеру која се имала открити. 24. Тако нам закон постаде васпитач за Христа, да би се вјером оправдали; 25. А када дође вјера, више нисмо под васпитачем. 26. Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса. 27. Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. 28. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу. 29. А кад сте ви Христови, онда сте сјеме Авраамово и насљедници по обећању. 1. Али кажем, за вријеме док је насљедник дијете ништа се не разликује од роба, ако и јесте господар свега. 2. Него је под старатељима и управитељима до рока који је отац одредио. 3. Тако и ми, када бијасмо дјеца, бијасмо поробљени стихијама свијета; 4. А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, 5. да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење.
 

Мк. 25 (6:30-45)

У вријеме оно, сабраше се апостоли код Исуса, и јавише му све, и што учинише и шта људе научише. 31. И рече им: Пођите ви сами на усамљено мјесто, и отпочините мало. Јер их бијаше много који долазе и одлазе, и не имаху времена ни да једу. 32. И отидоше лађом у пусто мјесто сами. 33. И видјеше их људи да одлазе, и познаше их многи, и пјешице из свију градова хитаху онамо, и престигоше их и скупише се око њега. 34. И изишавши Исус видје народ многи, и сажали му се на њих, јер бијаху као овце без пастира; и поче их учити много. 35. И кад би већ касно, приступише к њему ученци његови говорећи: Пусто је мјесто, а већ је доцкан; 36. Отпусти их нека иду у околна села и насеља да купе себи хљеба; јер немају шта јести. 37. А он одговарајући рече им: Подајте им ви да једу. И рекоше му: Да идемо да купимо хљеба за двјеста динара и да им дамо да једу? 38. А он им рече: Колико хљебова имате? Идите видите. И дознавши рекоше: Пет хљебова и двије рибе. 39. И заповједи им да их посаде све по групама по зеленој трави. 40. И посадише се ред за редом по сто и по педесет. 41. И узевши оних пет хљебова и двије рибе, погледа на небо, и благослови, па преломи хљебове, и даде ученицима да ставе пред њих; и оне двије рибе раздијели свима. 42. И једоше сви, и наситише се. 43. И накупише комада дванаест пуних котарица, и од риба. 44. А бијаше оних што су јели хљебове око пет хиљада људи. 45. И одмах принуди ученике своје да уђу у лађу и да иду напријед на ону страну према Витсаиди док он отпусти народ.

Четвртак петнаести по Педесетници - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник

 

И пешице из свих градова хитаху онамо… и скупише се око њега (Мк.6,33) у пустињи Витсаидској, где је учињено чудо насићења пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Шта је вукло народ ка Господу? Осећање за Божанско. Сакривено под покровом људске природе, Божанство Господа се пројављивало у речи, делу, погледу, у свему што је било видљиво на Њему. Пројављивања Божанства будила су у срцу скривено осећање за Божанствено, и њиме вукла ка Господу. Нико није у могућности да спречи такво приближавање, не само са стране, него ни сам човек који га осећа у себи, будући да је оно дубље и јаче од свих других осећања. То Божанско у Господу Спаситељу привлачило је Њему касније људе свих народа под небом. Исто се дешавало током историје Цркве, а и до сада тако бива. И мали траг Божанског привлачи ка себи. Шта следи из таквог искуства стремљења нашег духа ка Божанском на свим местима и у свим временима? Оно сведочи о натприродном, о Божанству, које је његов извор. То стремљење лежи у основи нашег духа и чини његову природу, што се може видети из наших умних, естетских н делатних занимања. У природи не може постојати обмана и лаж. Дакле, њих нема ни у том стремљењу ка Божанском. Одатле проистиче да Бог и Божанско постоје, и да научници, који одричу натприродно, иду против природе духа људског.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...