Jump to content
JESSY

Свакодневна читања

Оцени ову тему

Recommended Posts

Недеља девета по Педесетници

 


1 Кор. 128 зач. (III, 9-17).

Браћо, ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина. По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. Ако ли ко зида на овоме темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сијено, сламу, свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је. Ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату; ако чије дјело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ. Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви. 

Мт. 59 зач. (XIV, 22-34).

У вријеме оно, принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ. И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше ондје сам. А лађа бјеше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан вјетар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору. И видјевши га ученици гдје иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се! А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А он рече: Ходи! И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу. Но видећи јак вјетар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловјерни, зашто посумња? И кад уђоше у лађу, преста вјетар. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији. И прешавши дођоше у земљу генисаретску.

 

Недеља девета по Педесетници - Мисли за сваки дан у години Свети Теофан Затворник

 

 

 

Пошто је добио сагласност Господњу, свети апостол Петар је изашао из лађе и пошао по води. Међутим, убрзо се уплашио и почео да тоне (Мт.14,28-30). Решење на тако необично дело, уз наду на Господа, није представљало ништа што би изазвало прекор, иначе му Господ не би дозволио сличан подухват. За прекор је, међутим, било што није задржао првобитно својство душе. Њега је испунила одушевљена нада у Господа и Његову свемоћ, што му је дало храбрости да се препусти таласима. Он је већ и направио неколико корака по новом путу. Требало је само подржавати наду, гледајући у Господа који је био близу, и на искуство ступања путем Његовом силом. Међутим, он се упустио у људска размишљања: „Ветар је снажан, таласи високи а вода није тврда“. То је пољуљало веру и ослабило чврстину наде. Он се из тог разлога одвојио од руке Господње и, оставши препуштен деловању природних закона, почео да тоне. Господ га је укорио: Маловерни, зашто посумња, показујући да је у маловерју сав узрок беде. Ето поуке свима који предузимају било шта, мало или велико, у намери да угађају Господу! Треба чувати првобитно устројство вере и наде, од којих се рађа велика врлина – трпљење у добродетељи, које је основа богоугодног живота. Док се чувају та расположења, не престаје одушевљење за напоре на предузетом путу, а сметње се, ма како велике биле, уопште не примећују. Када та расположења ослабе, одмах душу испуњавају људски закључци о људским начинима за очување живота и успесима у започетим подухватима. Међутим, како су они увек слаби, у душу улази страх: „Како ћу?“ Стога почињу колебања: „Да ли продужити?“, а најзад се и све напушта. Зато треба да се држиш одлуке: почео си – држи се. Мисли које те смућују одгони и буди храбар у Господу који је близу.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Преображење Господа и Спаса нашег Исуса Христа

 

 

на јутр.

Лк. 45 зач. (IX, 28-36).

У вријеме оно, узе Исус Петра и Јована и Јакова и попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше постаде изглед лица његовог другачији, и одијело његово бијело и блистајуће. И гле, два човјека говораху с њим, а то бијаху Мојсеј и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму. А Петар и они с њим бјеху савладани сном; али пробудивши се видјеше славу његову и два човјека што стајаху с њим. И кад се одвајаху они од њега, рече Петар Исусу: Учитељу, добро нам је овдје бити; да саградимо три сјенице: једну теби, и једну Мојсеју, и једну Илији, - не знајући шта говори. А док он то говораше настаде облак и заклони их: и уплашише се када зађоше у облак. И чу се из облака глас који говораше: Ово је Син мој љубљени, њега слушајте. И када се чу глас, нађе се Исус сам. И они заћуташе и ником не објавише у оне дане ништа од онога што су видјели.

08.19.Preobrazenje.jpg

на Лит.

2 Пет. 65 зач. (I, 10-19).

Браћо, постарајте се још већма да своје призвање и избор утврдите, јер чинећи ово нећете погријешити никад; јер ће вам се тако изобилно дати улазак у вјечно Царство Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Зато нећу престајати да вам о томе стално напомињем, иако знате и утврђени сте у овој истини; јер мислим да је право, док сам у овом тијелу да вас опомињањем будим, знајући да ћу ускоро оставити тијело своје, као што ми и објави Господ наш Исус Христос. А трудићу се да се послије мојега одласка ви свагда сјећате овога. Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевидци величанства његова. Јер он прими од Бога Оца част и славу када му дође овај глас од величанствене славе: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи. И овај глас чусмо ми како сиђе с неба, док бијасмо с Њим на гори светој. И имамо најпоузданију пророчку ријеч, и добро чините што пазите на њу као на свјетилник који свијетли у тамном мјесту, докле Дан не осване и Даница се не роди у срцима вашим. 

Мт. 70 зач. (XVII, 1-9).

У вријеме оно, узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и уплашише се веома. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они, подигнувши очи своје, никога не видјеше до Исуса сама. И када силажаху са горе, заповједи им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Уторак десети по Педесетници

 
1 Кор. 161 зач. (XV, 29-38).

Браћо, шта ће чинити они који се крштавају за мртве; ако мртви уопште не васкрсавају? Зашто се и крштавају за мртве? Зашто се и ми излажемо опасности сваки час? Сваки дан умирем, тако ми, браћо, ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем. Јер ако се по човјеку борих са звјеровима у Ефесу, каква ми је корист? Ако мртви не устају - да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети! Не варајте се: Зли разговори кваре добре обичаје. Отријезните се као што треба, и не гријешите; јер неки не познају Бога; на срамоту вама кажем. Али рећи ће неко: Како ће устати мртви? И у каквом ће тијелу доћи? Безумниче, оно што ти сијеш неће оживјети ако не умре. И што сијеш, не сијеш тијело које ће настати, него голо зрно, било пшенично или неко друго. А Бог му даје тијело како хоће, и свакоме сјемену своје тијело. 

Мт. 85 зач. (XXI, 23-27).

У вријеме оно, кад учаше Исус, приступише му првосвештеници и старјешине народне говорећи: Каквом влашћу то чиниш? И ко ти даде ту власт? А Исус одговарајући рече им: И ја ћу вас упитати једну ријеч, коју ако ми кажете, и ја ћу вама рећи каквом влашћу ово чиним. Крштење Јованово откуда бијаше? С неба, или од људи? А они размишљаху у себи говорећи: Ако кажемо: с неба, рећи ће нам: Зашто му, дакле, не вјеровасте? Ако ли речемо: од људи, бојимо се народа; јер сви Јована држе за пророка. И одговарајући Исусу рекоше: Не знамо. Рече и он њима: Ни ја вама нећу казати каквом влашћу ово чиним.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

На питање Господа о Јовану Претечи, архијереји и старешине помислише: "Рекли једно или друго, биће незгодно за нас". Стога решише да је боље да се покрију незнањем (Мт.21,23-27). Њихов интерес им је свезао језик и није им дао да посведоче истину. Да су они волели истину више него себе - рекли би друго, а затим би друго и учинили. Њихови интереси су прекрили истину, не допустивши јој да дође до срца. Они су засметели да се у њима образује искрено убеђење, начинивши их равнодушним. И увек је тако: егоистички интереси су изворни непријатељи истине. Сви други непријатељи иду за њима и делају преко њих. Ако се погледа како су се родиле све заблуде и јереси, увидеће се да је извор један исти. На речима - истина, а на делу - истина нам смета због једног или другог, те је треба уклонити и на њено место поставити лаж која је погодна. Због чега се, на пример, јављају материјалисти - нихилисти? Због тога што им идеја Бога Творца Промислитеља и Судије, са идејом о духовном животу, смета да живе широко по својим наклоностима. Због тога је и одстрањују. Да оно што руководи нихилисте није истина, види се по ништавности основе на којој се они утврђују: они желе да буде онако како они мисле, па им сваки призрак који порађају њихове мисли, изгледа као сведочанство истине. Када би се макар мало отрезнили, одмах би увидели своју лаж. Но, жалећи себе, они остају какви јесу.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Среда десета по Педесетници

 
1 Кор. 165 зач. (XVI, 4-12).

Браћо, ако буде вриједно да и ја идем, поћи ће са мном. А вама ћу доћи кад прођем Македонију, јер ћу проћи кроз Македонију. А код вас, можда ћу се задржати или и презимити, да ме ви отпратите куда пођем. Јер нећу да вас видим сада узгредно, него се надам да неко вријеме останем код вас, ако допусти Господ. А у Ефесу ћу остати до Педесетнице; јер ми се отворише велика врата за рад, и противника је много. А ако дође Тимотеј, гледајте да буде код вас без страха; јер он ради дјело Господње као и ја. Зато нико да га не презре. Испратите га с миром да дође к мени, јер га чекам са браћом. А што се тиче брата Апола, много га молих да доће к вама са браћом; и свакако не бјеше воља да сада дође, али ће доћи кад буде прилика.

Мт. 86 зач. (XXI, 28-32).

Рече Господ причу ову: А шта вам се чини? Човјек неки имаше два сина, и дошавши првоме рече: Синко, иди данас ради у винограду моме. А он одговарајући рече: Нећу! И послије се раскаја и отиде. И приступивши другоме рече тако исто. А он одговарајући рече: Хоћу, господару!И не отиде. Који је од ове двојице извршио вољу очеву? Рекоше му: Први. Рече им Исус: Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице прије вас ући у Царство Божије. Јер вам дође Јован путем праведним, и не вјеровасте му; а цариници и блуднице повјероваше му; а ви видјевши то, не раскајасте се затим да му вјерујете.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

У причи о двојици синова, један је жустро рекао: Хоћу, али не отиде (Мт.21,20). То је слика свих пренагљених добрих намера за чије испуњење се, међутим, нема довољно ни истрајности, ни воље, ни трпљења. Срце лако бива готово на све што му изгледа добро. Али, слаба и нетрудољубива воља се испочетка удаљује од дела. Та немоћ се среће скоро код свакога. Како избећи такву непријатност пред самим собом и пред другима? Ево како: не почињи ништа док ниси промислио и измерио да ли за намеравано дело имаш снаге. Тако је Господ наредио у причи о војсковођи који се спремао за рат и о градитељу куће. У чему се састоји то мерење? У томе (као што нам даје Господ да схватимо из наведених прича) да се унапред наоружамо самоодрицањем и трпљењем. Погледај да ли се у теби нaлaзe ти ослонци свих трудбеника у добру: ако их има - почињи дело, а ако их нема - најпре их стекни. Уколико се снабдеш, све што те сретне на путу ћеш претрпети и превладати, а започето довести до краја. Мерење, међутим, не значи да дело треба напуштати уколико нам изгледа тешко, већ да себе треба да одушевљавамо на сваки напор. Отуда ће произилазити чврстина воље и постојаност трпљења. И никада ти се неће десити да кажеш: "Идем", па да не одеш.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Четвртак десети по Педесетници

 
2 Кор. 167 зач. (I, 1-7).

Павле, апостол Исуса Христа по вољи Божијој, и брат Тимотеј Цркви Божијој која је у Коринту, са свима светима који су у читавој Ахаји: Благодат вам и мир од Бога, Оца нашега, и Господа Исуса Христа. Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог сваке утјехе, Који нас тјеши у свакој невољи нашој да бисмо ми могли тјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме тјеши Бог; да као што су страдања Христова обилна у нама тако је кроз Христа обилна и утјеха наша. Ако ли се мучимо за вашу је утјеху и спасење које се постиже подношењем оних истих страдања која и ми трпимо; ако ли се утјешавамо, за вашу је утјеху и спасење; и надање је наше поуздано за вас, знајући да као што сте заједничари страдања тако сте и утјехе. 

Мт. 88 зач. (XXI, 43-46).

Рече Господ дошавшим Њему Јудејима: од вас ће се узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове. И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га. И чувши првосвештеници и фарисеји приче његове, разумјеше да о њима говори. И настојећи да га ухвате, побојаше се народа, јер га држаху за пророка.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Архијереји и фарисеји су разумели да је Господ говорио приче на њихов рачун, да им је отварао очи како би видели истину. Па ипак, шта су урадили? Тражили су начин на који би га убили (Мт.21,45-46). Да предубеђење није сметало њиховом здравом расуђивању, они би, ако не поверовали (како је захтевала очевидност указаног), а оно пажљиво расудили да ли је заиста и на самом делу онако како Спаситељ објашњава. Предубеђење их је гурнуло на криви пут и они су, затим, постали богоубице. И увек је тако, па и данас. Немци, а после њих и наши, онемчивши (онемевши) умом, чим у Јеванђељу сретну чудо, одмах вичу: "Није истина, није истина. То није било, нити је могло бити. То треба прецртати". Није ли то исто што и убити? Погледајте све књиге тих "мудраца": ни у једној нећете наћи указање због чега они тако мисле. Ни један од њих не може рећи ништа против онога чиме се доказује јеванђелска истина, и ни један од њих се није позабавио да проникне у разлоге којима здравомислећи људи оповргавају њихову лаж. Они једнако тврде своје, тј. да то не може бити. Стога и не верују Јеванђељу. И са њима се ништа не може урадити. Они су спремни да иду и против самог Бога.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Петак десети по Педесетници

 

2 Кор. 169 зач. (I, 12-20).

Браћо, ово је наша хвала, свједочанство савјести наше, да у простоти и искрености Божијој, не по мудрости тјелесној. него по благодати Божијој живјесмо у свијету, а особито према вама. Јер вам друго не пишемо него што читате и што разумијете, а надам се да ћете и до краја разумјети, као што нас унеколико и разумјесте, да смо ми ваша хвала, као и ви наша, у дан Господа Исуса. И у овом поуздању хтједох доћи прво вама, да другу благодат имате; И послије вас да одем у Македонију, и опет из Македоније да дођем вама, и ви да ме отпратите у Јудеју. Желећи, дакле, ово зар лакомислено поступих? Или ово што се одлучујем. по тијелу се одлучујем, да буде код мене и да да, и не не? Али је Бог вјеран, да ријеч наша вама не постаде да и не. Јер Син Божији Исус Христос. којега ми вама проповиједасмо, ја и Силуан и Тимотеј, не постаде да и не, него у Њему постаде да. Јер колико је обећања Божијих. у Њему су да, и у Њему су амин, Богу на славу кроз нас. 

Мт. 91 зач. (XXII, 23-33).

У вријеме оно, приступише Исусу садукеји, који говоре да нема васкрсења, и упиташе га говорећи: Учитељу, Мојсеј рече: Ако умре ко без дјеце, да узме брат његов жену његову и подигне сјеме брату своме. У нас бјеше седам браће; и први оженивши се умрије, и не имавши порода остави жену своју брату своме. А тако и други, и трећи, све до седмога. А послије свију умрије и жена. О васкрсењу, дакле, којега ће од седморице бити жена? Јер је за свима била. А Исус одговарајући рече им: Варате се, не знајући Писма ни силе Божије. Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу. А за васкрсење мртвих нисте ли читали шта вам је рекао Бог говорећи: Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих. И народ чувши дивљаше се науци његовој.

Петак десети по Педесетници - Мисли за сваки дан у години Свети Теофан Затворник

 

 

 

Господ је рекао да у будућем животу да нема ни женидбе ни удадбе (Мт.22,30), тј. да ћe се наши земаљски односи и пореци земаљског живота изгубити. Ни науке, ни уметности, ни власти, нити ичега сличног тамо неће бити. Него шта? Биће Бог све у свима. А како је Бог дух, како се са духом сједињује и духом дејствује – сав живот тамо ћe бити непрекидан ток духовних покрета. Одатле следује један закључак – с обзиром да је будући живот наш циљ, а садашњи само припрема за њега, онај ко све време живота посвећује само на оно што је корисно једино за овај живот – иде против свог назначења и себи у будућем животу припрема горак, прегорак удео. Не ради се о томе да одмах све треба напустити, него о томе да, радећи колико је потребно за овај живот, главну бригу обраћамо на припремање за будући живот, старајући се при томе, колико је могуће, да се и груби земаљски рад обрати у средство за тај циљ.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Субота десета по Педесетници

 

Рим. 119 зач. (XV, 30-33).

Браћо, молим вас ради Господа нашег Исуса Христа, и ради љубави Духа, да ми будете саборци молитвама Богу за мене; да се избавим од непокорних у Јудеји, и да служење моје за Јерусалим буде по вољи светима; да с радошћу дођем к вама, по вољи Божијој, и да се успокојим с вама. А Бог мира нека је са свима вама. Амин. 

Мт. 73 зач. (XVII, 24 - XVIII, 4).

У вријеме оно, када дођоше у Капернаум, приступише Петру они што купе дидрахме, и рекоше: Зар учитељ ваш не даје дидрахме? Петар рече: Даје. И кад уђе у кућу, претече га Исус говорећи: Шта мислиш, Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порез или царину, од својих синова или од туђих? Рече му Петар: Од туђих. Рече му Исус: Значи, синови су ослобођени. Али да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу, и коју рибу прву ухватиш, узми је; и кад јој отвориш уста, наћи ћеш статир: узми га те им подај за мене и за себе. У онај час приступише ученици Исусу говорећи: Ко је, дакле, највећи у Царству небескоме? И дозва Исус дијете, и постави га међу њих, и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству нeбеском.

Субота десета по Педесетници - Мисли за сваки дан у години Свети Теофан Затворник

 

 

 

Господ је наложио да дају дидрахме које су од њих тражили (Мт.17,27). И све остале, црквене и грађанске поретке Он испуњаваше, те је и апостоле томе научио. А апостоли су, затим, тај закон предали свим Хришћанима. Само се дух живота нови примао. Спољашње је све остало као што је и било, осим онога што је очигледно било противно вољи Божијој, тј. учешће у идолским жртвама и слично. Затим је Хришћанство ступило на површину са својим поретком живота и њиме истиснуло све старо. Из тога би се могло закључити да ћe хришћанском духу бити лакше да се развија и јача. Тако је и било, но не код свих. Упознавши се са слољашњим хришћанским поретком живота, већи део људи је при њему и остао, не старајући се о његовом духу. Од свег мноштва Хришћана мало ко ће се показати Хришћанином у духу. А шта је са осталима? Имају име као да су живи, а мртви су. Када су апостоли проповедали Јеванђеље, њихова реч је изабирала удео Божији из целокупног незнабожачког света. Сада Господ, путем исте речи, бира свој удео из средине хришћанског света. Који чита нека разуме, и нека се потруди да уистину сазна да ли припада уделу Господњем. Ако за то не нађе осведочења, нека се побрине да постане „својина“ Божија. Јер, једино је у томе спасење.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Недеља десета по Педесетници

 

1 Кор. 131 зач. (IV, 9-16).

Браћо, мислим да Бог нас апостоле показа посљедње, као на смрт осуђене; јер постасмо призор и анђелима и људима. Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми презрени. До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце,и потуцамо се, и трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне,трпимо; кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас. Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам као своју милу дјецу. Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем. Молим вас, дакле, угледајте се на мене.


Мт. 72 зач. (XVII, 14-23).

У вријеме оно, човјек неки приступи Исусу и паде на кољена пред њим говорећи: Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцијелити. А Исус одговарајући рече: O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо. И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће. А овај се род не изгони осим молитвом и постом. А кад су ходили по Галилеји, рече им Исус: Син Човјечији биће предан у руке људске: И убиће га, и трећи дан устаће.

Недеља десета по Педесетници - Мисли за сваки дан у години Свети Теофан Затворник

 

 

 

А овај се род изгони само молитвом и постом (Мт.17,21). Ако се овај род изгони молитвом и постом другог лица, утолико више ће бити немоћан да уђе у оног који сам упражњава молитву и пост. Ето ограде! Бесова има много и сав је ваздух њима испуњен. Па ипак, они ништа не могу учинити ономе ко је ограђен молитвом и постом. Пост је свестрано уздржавање, а молитва – свестрано богоопштење. Прво ограђује изван, а друго – изнутра усмерава огњено свеоружје на непријатеље. Испосника и молитвеника издалека примећују демони и беже далеко како не би добили болан ударац. Треба ли, међутим, мислити да ђаво мора обитавати тамо где нема поста и молитве? Да, може се тако мислити. Демони се усељавају у човека и крију своје присуство. Они из тајности свог домаћина уче на свако зло, одвраћајући га од сваког добра. При томе, он је уверен да све сам ради, иако, у ствари, испуњава вољу свог непријатеља. Подухвати се само молитве и поста – и враг ћe одмах да побегне. Затим ће он са стране очекивати прилику да се опет врати. Он се стварно и вpaћa, чим буду остављени пост и молитва.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Понедељак једанаести по Педесетници

 
2. Кор. 171 зач. (II, 4-15).

Браћо, радост моја је радост свију вас. Јер од многе жалости и с болом срца написах вам са многим сузама, не да се ожалостите него да познате преобилну љубав коју имам према вама. Ако ли је ко ожалостио, није ожалостио мене, него дјелимично - да не претјерам - све вас. Таквоме је довољно ово карање од многих; тако да је, напротив, боље да опраштате и тјешите, како тај не би био савладан од превелике жалости. Зато вас молим, потврдите љубав према њему. Јер вам зато и писах, да бих познао опробаност вашу, јесте ли у свему послушни. А коме што опростите, опраштам и ја; јер и ја ако сам што коме опростио, опростио сам вас ради пред лицем Исуса Христа, да нас обманом не савлада сатана, јер нам његове намјере нису непознате. А кад дођох у Троаду ради јеванђеља Христовог, и пошто ми се отворише врата у Господу, не имадох мира у духу својему не нашавши Тита брата својега, него опростивши се с њима, изиђох у Македонију. А хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на свакоме мјесту; јер смо ми Христов миомир Богу.

Мт. 94 зач. (XXIII, 13-22).

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтјели. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што једете куће удовичке, и лажно се молите дуго; зато ћете већма бити осуђени. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што проходите море и копно да бисте добили једнога сљедбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе. Тешко вама, вођи слијепи, који говорите: Ако се ко куне храмом, то није ништа; а ко се куне златом храмовним, крив је. Безумници и слијепци! Јер шта је веће: злато или храм који злато освећује? И ако се ко куне жртвеником, ништа је то, а који се куне даром на њему, крив је. Безумници и слијепци! Јер шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се пријестолом Божијим и Оним који сједи на њему.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Тешко вама... што затварате Царство небеско пред људима (Мт.23,13). Ове речи се односе на архијереје који народ не уче спасоносном путу, нити, пак, свештенике подстичу на њихову дужност; односе се и на свештенике који остављају народ без бриге, не трудећи се да му објашњавају оно што је неопходно за спасење душе. Због тога народ остаје слеп и један његов део пребива у убеђењу да је све у реду, док други, премда и oceћa да ствар не иде како треба, ипак не предузима ништа, јер не зна куда да иде. Од тога долази до разних рђавих схватања у народу. Због тога код њега налазе места и расколници, и молокани, и хлисти; због тога се на њега лако лепи и свако друго зло учење. Свештеник обично мисли да је код њега у парохији све у реду. Он се прихвата посла само онда када се зло већ разрасте и избије на површину. Шта, пак, тада чинити? Свештеник је дужан да првом обавезом своје савести сматра - усавршавање одраслих у познавању Хришћанске вере. И младе, такође, од најранијих година, треба да припрема путем објашњавања онога што они могу и морају знати. На школу не треба чекати. То се мора радити усмено, окупљањем деце у цркви или у дом недељом предвече, или у неко друго згодно време и погодно место.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Уторак једанаести по Педесетници

 
2 Кор. 172 зач. (II, 14 - III, 3).

Браћо, хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на свакоме мјесту; јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот. А за ово ко је способан? Јер ми нисмо као они многи који тргују ријечју Божијом, него из искрености, као од Бога, пред Богом, у Христу говоримо. Почињемо ли опет себе препоручивати? Или су нам потребне као некима препоручне посланице за вас или препоруке од вас? Ви сте наша посланица написана у срцима нашим коју знају и читају сви људи, показујући се да сте посланица Христова, кроз наше служење написана, не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама, него на тјелесним таблицама срца. 

Мт. 95 зач. (XXIII, 23-28).

Рече Господ дошавшим Њему Јудејима: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и вјеру; а ово је требало чинити и оно не остављати. Вођи слијепи, који оцијеђујете комарца а камилу прождирете. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што чистите споља чашу и здјелу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слијепи, очисти најприје изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ви: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Очисти оно што је изнутра да би и спољашње било чисто (Мт.23,26). Спољашње понашање је код нас у свакодневном животу готово увек исправно, будући да се уздржавамо, бојећи се људског суда. Код људи, пак, који се и у спољашњости предају пороцима, већ је нестао сваки стид. Исправно понашање, међутим, не прати увек исправан унутрашњи ток мисли и осећања. Ту се самоугађању даје пуна слобода, коме се у спољашњости иначе попушта онолико колико допушта људски поглед и неопходност да се од њега сакрију приватна дела. Шта је то друго до - окречени гроб. Унутрашња нечистота и оно спољашње чини нечистим. Зато очисти оно што је унутра, па ћe и спољашњост постати чиста. Тако ћеш сав постати чисти сасуд, погодан за сваку добру употребу твом Домаћину. За дивљење је, пак, због чега унутрашњост остаје у толикој небризи, будући да нико себи не жели погибао. Свакако да непријатељ држи такву душу, заваравајући је: "То није ништа. Само да се немају јавни греси". Он душу учи да главно дело остави за сутра: "Сутра ћемо се озбиљно позабавити собом, а сада нека се душа наслади страсним мислима и маштаријама, кад већ не може делима". Чувајмо се, пак, добро да не бисмо и остарели у таквој намери, јер ћe тада исправљање већ бити немогуће. Старог човека је немогуће изнова васпитати.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Успење Пресвете Богородице

 
На вечерњој:

Пост. (28:11-17)

Изиђе Јаков од студенца заветног, и изиђе у Харан, и дође на једно место, и онде заноћи, јер сунце беше зашло; и узе камен на оном месту, и метну га себи под главу, и заспа на оном месту. И усни, а то лестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божји по њима се пењаху и силажаху; и гле, на врху стајаше Господ, и рече: Ја сам Господ Бог Аврама оца твог и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и семену твом; и семена ће твог бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на север и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у семену твом. И ево, ја сам с тобом, и чуваћу те куда год пођеш, и довешћу те натраг у ову земљу, јер те нећу оставити докле год не учиним шта ти рекох. А кад се Јаков пробуди од сна, рече: Зацело је Господ на овом месту; а ја не знах. И уплаши се, и рече: Како је страшно место ово! Овде је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска.

Јез. (43:27-44:4)

Овако говори Господ: Нека од осмог дана и после приносе свештеници на олтару жртве ваше паљенице и жртве ваше захвалне, и примићу вас, говори Господ Господ. И одведе ме опет к вратима спољашњим од светиње, која гледају на исток, а она беху затворена. И рече ми Господ: Ова врата нека буду затворена и да се не отварају, и нико да не улази на њих, јер ће Господ Бог Израиљев ући на њих; и биће затворена. Као кнез ће сести на њима да једе хлеб; кроз трем од Еламских врата ће ући и истим путем изаћи. И одведе ме к северним вратима према дому; и видех, и гле, дом Господњи беше пун славе Господње. 

Прич. (9:1-11)

Премудрост сазида себи кућу, и отеса седам ступова; Покла стоку своју, раствори вино своје, и постави сто свој. Посла девојке своје, те зове сврх висина градских: Ко је луд, нека се уврати овамо. И безумнима вели: Ходите, једите хлеба мог, и пијте вино које сам растворила. Оставите лудост и бићете живи, и идите путем разума. Ко учи подсмевача, прима срамоту; и ко кори безбожника, прима руг. Не карај подсмевача да не омрзне на те; карај мудра, и љубиће те. Кажи мудроме, и биће још мудрији; поучи праведног, и знаће више. Почетак је мудрости страх Господњи, и знање је светих ствари разум. Јер ће се мном умножити дани твоји и додаће ти се године животу. 



На јутарњој:

Лк. 4 зач. (I, 39-49, 56)

У вријеме оно, уставши Марија отиде хитно у горски крај, у град Јудин. 40. И уђе у дом Захаријин, и поздрави Јелисавету. 41. А кад Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дијете у утроби њезиној, и Јелисавета се испуни Духа Светога, 42. И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! 43. И откуд мени ово да дође мати Господа мојега мени? 44. Јер гле, када глас поздрава твојега дође у уши моје, заигра дијете од радости у утроби мојој. 45. И благо оној која вјерова, да ће се извршити што јој је казао Господ. 46. И рече Марија: Велича душа моја Господа; 47. И обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, 48. Што погледа на смјерност слушкиње своје; јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји; 49. Што ми учини величину Силни, и свето име његово. 56. И остаде Марија са њом око три мјесеца, и врати се дому своме. 



На Литургији:

Флп. 240 зач. (II, 5-11).

Браћо, нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу, Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту, зато и Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена. Да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; и, да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца. 

Лк. 54 зач. (X, 38-42; XI, 27-28).

У вријеме оно, уђе Исус у једно село, а жена нека, по имену Марта, прими га у кућу своју. И у ње бјеше сестра по имену Марија, која сједе код ногу Исусових и слушаше бесједу његову. А Марта се заузела да га што боље услужи, и приступивши му рече: Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне. А Исус одговарајући рече јој: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добри дио изабрала који јој се неће одузети. А док он то говораше, подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила, и дојке које си сисао! А он рече: Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Марија је добар део изабрала (Лк.10,42). Успење Мајке Божије представља добар крај тога избора. Сам Спаситељ је при Њеном успењу у своје руке примио њену душу. Тога су се удостојили и многи свети. У разним облицима и степенима, исто доживљавају и сви који изабирају добар део. У тренутку избора надом се назире крај. Он се у извесном степену предосећа. Након тога, труд, борбе и самопринуђавања делимично помрачују изабрани пут. Ипак, као звезда водиља - остаје добри крај доброг дела. Он личи на ватру која у даљини светлуца путнику кога је на путу задесио мрак. Нада је подстицај снаге и поткрепљење трпљења и постојаности у започетом. Она сама јача вером. Вером се прави избор, надом се истрајава у избору, а трпљењем се долази до доброг краја.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Четвртак једанаести по Педесетници

 
2 Кор. 175 зач. (IV, 1-6).

Браћо, имајући ово служење, као што бисмо помиловани, не малаксавамо, него се одрекосмо тајних срамотних дјела, не ходећи у лукавству, нити изврћући ријеч Божију, него јављањем истине препоручујемо себе свакој савјести људској пред Богом. Ако ли је и покривено јеванђеље наше, покривено је онима који пропадају; у њима бог овога свијета ослијепи разум невјерника. да им не засвијетли свјетлост јеванђеља славе Христа, који је икона Бога невидљивога. Јер не проповиједамо себе, него Христа Исуса, Господа. а себе као слуге ваше Исуса ради. Јер Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа.

Мт. 99 зач. (XXIV, 13-28).

Рече Господ Својим ученицима: ко претрпи до краја, тај ће се спасти. И проповиједаће се ово јеванђеље о Царству по свему свијету за свједочанство свим народима. И тада ће доћи крај. Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, гдје стоји на мјесту светоме - ко чита да разумије - тада који буду у Јудеји нека бјеже у горе; и који буде на крову да не силази да узме што му је у кући; и који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје. А тешко трудницама и дојиљама у те дане. Него се молите Богу да не буде бјежање ваше у зиму ни у суботу. Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка свијета до сада, нити ће бити. И ако се не би скратили дани они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они. Тада ако вам ко рече: Ево, овдје је Христос или ондје, не вјерујте. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране. Ето вам казах унапријед. Ако вам, дакле, кажу: Ево га у пустињи, не излазите. Ево га у собама, не вјерујте. Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човјечијега. Јер гдје је труп, ондје ће се и орлови окупити.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Али ко до краја пpeтpпи, тај ће бити спасен (Мт.24,13). Не спасава се, међутим, свако ко трпи, него само онај ко трпи на путу Господњем. Ми овај живот и имамо да бисмо трпели. Свако нешто трпи и то трпи до самог краја. Трпљење, пак, не приноси корист уколико се не врши ради Господа и Његовог Јеванђеља. Стога ступи на пут вере и јеванђелских заповести. Тада ће се поводи ка трпљењу умножити, али ће од тога часа почети да се плету венци. Дотле празно, трпљење ће постати плодоносно. Каквом слепоћом нас окружује ђаво кад нам тешким и несносним представља само оно трпљење које се среће на путу добра. Оно, пак, које налаже на оне који служе страстима, он приказује као лако и удобније за ношење од оног које носе они који се боре са страстима и противе му се. Ми слепи то не видимо... Трудимо се, трпимо и долазимо до крајњих граница својих сила и све - непријатеља ради, а на своју погибао.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Петак једанаести по Педесетници

 
2 Кор. 177 зач. (IV, 13-18).

Браћо, имајући исти дух вјере као што је написано: Вјеровах, зато говорих: и ми вјерујемо, зато и говоримо. Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама. Јер је све вас ради, да благодат умножена кроз многе преизобилује благодарењем на славу Божију. Због тога ми не малаксавамо, него ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан. Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе, нама, који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно.

Мт. 100 зач. (XXIV, 27-33, 42-51).

Рече Господ Својим ученицима: као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човјечијега. Јер гдје је труп, ондје ће се и орлови окупити. И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звијезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. И тада ће се показати знак Сина Човјечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човјечијега гдје долази на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће анђеле своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири вјетра, од краја до краја небеса. А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу љето. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима. Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш. Али ово знајте: Кад би знао домаћин у које ће вријеме доћи лопов, стражио би и не би дао да му провали кућу. Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човјечији. Ко је, дакле, тај вјерни и мудри слуга кога постави господар његов над својим домаћима да им даје храну на вријеме? Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем: поставиће га над свим имањем својим. Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: Неће мој господар још задуго доћи; и почне тући другове своје, а јести и пити с пијаницама; доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада, и у час када не мисли, и расјећи ће га напола, и даће му удио са лицемјерима; ондје ће бити плач и шкргут зуба.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42). Када би се ово схватило, грешника уопште не би било. Међутим, не схвата се, премда свако зна да се ради о несумњивој истини. Ни подвижници, чак ни они најстрожи, нису били у стању да се стално ceћajy те истине. Стога су се довијали на разне начине да поткрепљују то сећање, како се никад не би губило: један је држао сандук у келији, други је од својих саподвижника тражио да га питањима пoдceћajy на сандук и гроб, трећи је пред собом држао слике Суда и смрти, и слично. Смрт се не дотиче душе и она не може да је схвати. Ипак, ње не може да се не тиче оно што долази одмах за смрћу. Она не може бити безбрижна у вези са тим, будући да се ради о њеном уделу за векове векова. Међутим, због чега се она тога не сећа? Зато сама себе обмањује, мислећи да то неће тако брзо доћи, те да ће, можда, на cpeћy, добро проћи. О јадна душо! Тај начин мишљења одмах несумњиво показује да је душа немарна и да попушта себи. Како онда може мислити да ћe за њу Суд имати добар исход? Не, треба увек бити у стању у каквом се налази ученик коме предстоји испит: било шта да ради, њему испит не излази из главе. То сећање му не дозвољава да иједну минуту проведе узалудно, те он све време посвећује на припремање испита. Када бисмо се и ми тако oceћaли!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Субота једанаеста по Педесетници

 
1 Кор. 123 зач. (I, 3-9).

Браћо, благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Благодарим непрестано Богу мојему за вас, на благодати Божијој која вам је дата у Христу Исусу, што се у свему обогатисте у њему, у свакој ријечи и сваком знању, као што се свједочанство Христово утврди у вама; тако да не оскудијевате ни у једном благодатном дару, ви који чекате откривење Господа нашега Исуса Христа, Који ће вас и утврдити до краја да будете беспрекорни на дан Господа нашега Исуса Христа. Вјеран је Бог који вас позва у заједницу Сина својега Исуса Христа, Господа нашега.

Мт. 78 зач. (XIX, 3-12).

У вријеме оно, приступише фарисеји Исусу да Га кушају, и рекоше Му: Је ли допуштено човјеку отпустити жену своју за сваку кривицу? А он одговарајући рече им: Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско? И рекао: Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело, тако да нису више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља. Рекоше му: Што онда Мојсеј заповједи да се даде књига отпусна и да се она отпусти? Рече им: Вама је Мојсеј допустио по окорјелости срца вашега да отпуштате жене своје; а из почетка није било тако. А ја вам кажем: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и ко се ожени отпуштеницом, чини прељубу. Рекоше му ученици његови: Ако је тако човјеку са женом, није добро женити се. А он им рече: Не могу сви примити ту ријеч до они којима је дано. Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Ко може примити, нека прими!



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Господ говори да је брачну везу сам Бог благословио од почетка и да је њен закон положио у саму нашу природу. О онима, пак, који не желе да се жене, Он је рекао: Ко може примити нека прими (Мт.19,5; 12). Премда је Он брак признао природним законом, ипак га није сматрао толико неопходним и неизбежним да за безбрачност не би било места. И безбрачност Он разрешава, ограђујући је условом који је зближава са законом природе. Ушкопљеник је од рођења безбрачан по природном закону. И онај, међутим, који својом вољом поставља себе у стање у каквом се природни ушкопљеник налази по рођењу, без учешћа своје воље - стоји на једној линији са њим с обзиром на однос према природним потребама. Дакле, у том односу су и један и други - природни безбрачници. Због чега онда духовно ушкопљеништво или вољну безбрачност сматрају неприродном? Због тога што не схватају природу. За њих је природно само оно што је природно телу. Оно, пак, што је природно духу, и што, као последица његовог дејства на тело, постаје природно, они неће да сматрају природним. Могло би се претпоставити да сви ти људи припадају броју материјалиста. Међутим, не! Поразговарај са њима о нечему другом и видећеш да разложно расуђују.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Недеља једанаеста по Педесетници

 

1 Кор. 141 зач. (IX, 2-12).

Браћо, ви сте печат мојега апостолства у Господу. То је моја одбрана пред онима који ме осуђују. Зар немамо право јести и пити? Зар немамо право сестру жену са собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња и Кифа? Или само ја и Варнава немамо право ово чинити? Ко икад војује о своме трошку? Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млијека стада не једе? Зар ово говорим по људском? Или не говори ово и Закон? Јер је у Мојсејеву закону написано: Не завезуј уста волу који врше. Брине ли се то Бог за волове? Или говори управо ради нас? Јер се ради нас написа: да који оре, треба у нади да оре, и који врше у нади да ће примити по својему надању. Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно? Ако се други користе вашим правом, како ли не би ми? Али се ми не користисмо овим правом, него све подносимо да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову.

Мт. 77 зач. (XVIII, 23-35).

Рече Господ причу ову: Царство је Небеско слично човјеку цару, који хтједе да се прорачуна са слугама својим. И кад се поче рачунати, доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата. И будући да он немаше чиме вратити, заповиједи господар његов да продаду њега и жену његову и дјецу и све што имаше, и да се наплати, но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: Господару, причекај ме, и све ћу ти вратити. А господар се сажали на онога слугу, и пусти га и дуг му опрости. А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара који му бијаше дужан сто динара, и ухвати га и стаде давити говорећи: Дај ми што си дужан! Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: Причекај ме, и све ћу ти вратити. А он не хтједе, него га одведе и баци у тамницу док не врати дуг. Видјевши пак другари његови тај догађај, ожалостише се веома, и отишавши, објаснише господару својему све што се догодило. Тада га позва господар његов, и рече му: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао. Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова.

Недеља једанаеста по Педесетници - Мисли за сваки дан у години Свети Теофан Затворник

 

 

 

Причу о два дужника Господ завршава речима: Тако ће и Отац мој небески учинити вама ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења њихова (Мт.18,35). Значи, од нас се захтева само једна маленкост: опрости, и биће ти опроштено. А када ти је опроштено, онда си и помилован. Када си, пак, стекао милост, постао си учесник у свим ризницама милости. Према томе, ето спасења, и раја и вечног блаженства. Тако велики добитак за маленкост што опраштамо… Да, маленкост, али за наше самољубље нема ништа теже него опраштати. Неку ненамерну непријатност која нам се учини насамо ми још можемо и опростити. Међутим, ако се ради о нечем тежем, и то још у присуству људи, ми не праштамо, чак да преступник и тражи опроштај. Бивају и такве околности у којима хоћеш-нећеш, не можеш да искажеш своје незадовољство, те се држиш ћутања. Међутим, језик ћути, а срце говори и кује зле планове. Ако се непријатност повећа само за један степен, нестаће чак и уздржавање: тада нас ни стид, ни страх, ни губитак, нити ишта друго неће задржати. Ускипело самољубље чини човека дословно суманутим, те онај који му се подао почиње да говори глупости. Таквој несрећи су подвргнути не било какви, већ већином цивилизовани људи. Они се показују осетљивији на увреде и спорији на праштање. Споља гледајући, односи могу понекад и остати глатки, али унутра постоји одлучни раздор. Међутим, Господ захтева да ми од свег срца праштамо.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Guest
      Од Guest,
      Приликом вршења свих светих тајни Цркве и свештених обреда, молитве које узноси свештеник читају се гласно да би их чуо и народ. Апостол Павле истиче неопходност да и народ учествује „умом" у ономе што се говори, да буде свесно његово „Амин" и да се поучава „у вери" и назиђује Црква (1. Кор. 14, 1 - 25).
       
      Без обзира на то, већ у VI веку примећује се тенденција „тајног" читања литургијских молитава и молитава светог крштења. Реакција на овакав начин читања молитава позната нам је из 137. (174.) Јустинијанове Новеле која заповеда да се молитве говоре „гласом који ће да чује верујући народ" и поткрепљује то Светим писмом и теолошким аргументима. На крају, превладало је тајно читање молитава само на литургији и молитава на вечерњи и јутрењи. Све остале молитве светих тајни и свештених обреда говоре се наглас, сем оних које се тичу само свештеника и представљају неку врсту његове исповести и његове молитве да буде удостојен да изврши одређену свештену радњу. Такве молитве јесу молитва пред врешење светог крштења и великог освећења воде, које се говоре док се произноси јектенија, и молитва „Нико од везаних телесним похотама..." на светој литургији. Ове молитве су увек читане тајно, док остале, које се тичу народа и бивају у име целокупне црквене заједнице, било је природно да се говоре гласно.
      Врло је могуће да су технички, или пре практични, разлози допринели томе да се литургијске молитве читају тајно. Света литургија се служи у светом олтару, док је свештеник окренут према истоку, односно леђима је окренут према народу (у старини свештеник је био окренут према народу), са иконостасом који је већ био почео да се уздиже, и у храмовима, базиликама, које су биле великих димензија. У оваквим околностима било је тешко да се чују текстови који су се читали тоном обичног читања и још од стране људи који нису увек имали нарочите гласовне могућности или су били старци. Доказ да су ови разлози били узрок тајног читања молитава, а не теоретски (разлози), који долазе касније да оправдају оно што се већ догодило, јесте то што су под сличним околностима и молитве на вечерњи и на јутрењи, које се читају у олтару, имале исту судбину (односно, читају се тајно), док су, насупрот томе, молитве светих тајни, као што су крштење, миропомазање, брак, јелеосвећење, итд., будући да се читају изван олтара, остале да се читају гласно. И на светој литургији заамвона молитва, која се говори на средини храма, чита се гласно, док се молитве антифона, које имају сличан садржај, али се читају у олтару, говоре тајно.
      У најновије време (изгледа већ од времена Коливара)* примећује се тенденција повратка најдревнијем предању у ширем контексту разбуктавања литургијског живота верника. Тако се молитве читају гласно да би и верници учествовали у ономе што се говори и да би разумели оно што се служи. Постојао је, као што је било и за очекивати, јак отпор и из једног додатног разлога, односно што су ову праксу потенцирали разни хришћански покрети.
      Када се на вежбама из Литургике служе византијске литургије молитве се читају гласно, све сем молитве входа, молитве пред јеванђеље, молитве „Нико од веза-них телесним похотама...", и молитава које се читају пос-ле причешћа, док се стављају честице у путир. Ово бива и из историјских разлога, али и из разлога поретка и образовног циља. Историјске разлоге смо већ поменули. Што се тиче разлога поретка, чињеница је да је тајно чи-тање молитава изазвало премештања и ремећења поретка на светој литургији, што нарушава њену логику и свештенодоличну структуру**. И, на краjу, изобразовних циљева, да би студенти разумели садржај свештених текстова, и да би га сталним понављањима утискивали у своје памћење како би једног дана могли да поучавају народ и да га упућују у верске истине.
      Молитве треба да се читају без претеране театралности, скромно и са свештеним благољепијем, и толико гласно колико је довољно да се чују. Увек се читају на свом месту, односно пред возглас који одговара свакој од њих.*** Када се укључује одговор народа или нека црквена химна (као што је случај у молитви анафоре), свештеник наставља молитву када народ заврши појање. Исто бива и приликом служења других древних литургија које се служе на нашим вежбама. Међутим, молитве на вечерњи и јутрењи се говоре тајно, због тога што не постоји потпуна сагласност између молитава које произилазе из Типика певане службе и монашког богослужења. Понекад се на литургији светог Јована Златоуста следи уобичајена пракса, односно молитве се читају тајно, да би се на се-минарима представио и прокоментарисао и овакав начин вршења свете литургије. Тада се литургијске песме, према најновијем начину, поју онолико колико је неопходно да се, колико је могуће, покрије читање молитава. Али се молитве никада не премештају на друго место.
      _______________________________________
      * Покрет у XVIII веку у Светој Гори и Грчкој који се залагао за вршење помена упокојенима само у суботу, а не у недељу, за често причешћивање, итд., а представљали су га, између осталих, Макарије Нотар, св. Никодим Агиорит, и др. (прим. прев.).
      **И у црквенословенским служебницима имамо чест случај премеш-тања молитава са оног места које им припада (а το је непосредно ис-пред возгласа) у средину јектеније, премда сваки возглас чини једну нераздељиву органску целину са молитвом која му претходи, што се види и из њиховог садржаја. Примери тога су молитва верних прва, молитва верних друга, молитва приношења, итд. То је оно „ремеће-ње поретка" ο коме говори професор Фундулис (прим. прев.)
      ***У грчким служебницима и најновијим српским издањима, као што су: Архим. Др Јустин Поповић, Божанствене Литургије, Београд 1978; Служебник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1986; Службеник, Свети архијерејски синод Српске православне Цркве, Београд 1998, молитве су штампане непосредно испред возгласа, за разлику од црквенословенских служебника, ο ко-јима је било речи у претходној фусноти (прим. прев.).
      Проф. др Јоанис Фундулис, Литургика 1
      Приређено за интернет издање Поуке.орг
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Светитељ Амвросије Медиолански је говорио: „У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење.“ У храму се псалми читају свакодневно, за сваким јутарњим и вечерњим богослужењем. У чему се састоји духовна корист од читања Псалтира? Зашто је важно неизоставно користити ову књигу у свом кућном молитвеном правилу? На ова питања одговарају свештенослужитељи Руске Православне Цркве.  
       
             Свештеник Дмитриј Шишкин:   Док читамо Псалтир, ми, без обзира на све наше греховне падове, уздижемо своја срца горе   – Псалтир – зборник, вероватно, најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи, написао старозаветни цар и пророк Давид. Произилазећи из тога да је у питању богослужбена књига по својој основној намени, корист њена је у томе што омогућава присан и жив молитвени контакт човека са Богом. А циљ таквог разговора је наше освећивање и задобијање благодати Божије. Поред богослужбене употребе, постоји и древна православна традиција кућног или „келијског“ читања ове велике књиге. У сваком случају, духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам у трагању. Зато што се псалмопојац Давид и одликовао својим крајњим, целисходним стремљењем ка Богу. При томе, он није био лишен грехова, дубоке узнемирености, страхова и борби (све је то нашло свој одраз у Псалтиру), и свега онога што је и нама самима својствено. Али сву ту животну пометњу, да тако кажемо, Давид је превазилазио непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и покајање. Ето зашто, док читамо Псалтир, ми заједно са овим великим мужем, без обзира на све наше греховне падове, несреће и тешкоће, узносимо своја срца горе у нади да нас Господ неће оставити, већ, по молитвама светитеља који је сам спознао тешкоће овоземаљског странствовања, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. А потврду тога, да Господ никада не оставља човека са тако скрушеним расположењем срца и са погодним делањем, проналазимо у Псалтиру, где Давид изнова и изнова благодари Господа за то што у свим компликованим и опасним животним околностима Он не оставља раба Свог, дарује га обилном милошћу и дарежљивошћу, од чега је најважнија могућност присног и живог разговора са Богом.          Свештеник Павле Коњков:   Строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година   – Псалтир – данас најпопуларнија књига Старог Завета. Потичући од кратких песама које су се пре изводиле уз звуке инструмента сличног гуслама, можемо видети да су аутори имали за циљ слављење Бога у свим животним околностима: од покајања и слављења Бога, до уздизања на оштре степенике старозаветног храма. Пошто и савремени читалац има разнолик живот, строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година. Нажалост, постоји велика подељеност у друштву: многи сматрају Псалтир за изузетну књигу која се чита за упокојене. Али, то умањује значај предивног труда пророка Давида и његових истомишљеника. Јер, строфе о покајању, праведности Божијој, о Његовој милости и бризи и о дугу верног следбеника помажу не само уснулима, већ више онима који читају. Управо у томе видим извор духовне користи од Псалтира.          Протојереј Олег Стењајев:   – У Јеванђељу по Матеју читамо о догађајима који су се десили на Голготи: А око деветога сахата повика Исус иза гласа говорећи: Или! Или! лама савахтани? то јест: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мф. 27, 46). Те речи изговара Христос из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). На тај начин, Господ Исус Христос нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо светом Псалтиру и у његовим псалмима проналазити молитвене речи утехе. Заиста, када се молимо из Псалтира, са једне стране величамо Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале (јевр. ‏תהלים‏‎ (тəhилим)). Са друге стране, многи псалми су покајничког карактера, шапућу речи које нам помажу у покајању пред Богом, да разоткријемо своју душу и да задобијемо истинско покајање. Пошто су у Псалтиру поред покајничких и псалми величања, ми се кајемо пред Богом, читајући Псалтир и величамо Га, читајући Псалтир, а такође изговарамо Његова чудесна Имена, која у множини присуствују на страницама Псалтира, када се говори о Богу – Великом, Моћном, Милосрдном, Благом итд.   У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају   У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају. Када су се у Совјетско време бавили проучавањем старих докумената на брезиној кори, иако су људи на кори писали само на свакодневне теме, провлачили су се скривени цитати. На основу скривених цитата установљено је да је најчитанија књига Старе Русије био управо Псалтир. Друго месту су заузеле приче Соломонове. Не знам због чега. Можда зато што је присутна тема породице, васпитање деце – оно што је било блиско нашим прецима који су доживљавали Православље пре свега као начин живота.   Читање Псалтира представља посебно стање духа: када се човек удубљује у те глаголе, као да стиче анђеоску благодат. Знамо да анђели непрестано предстоје пред Престолом Божијим и величају Његова чудесна Имена. И сваки пут када православни хришћанин или хришћанка, одрастао човек или дете откривају Псалтир и почињу из њега да се моле, они се прикључују анђеоском хору. И, пребивајући на земљи, затичу се на небесима.          Свештеник Валериј Духанин:   Псалтир је реч Божија за нас. Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве   –Зашто је важно читати Псалтир, а не само молитвеник или акатисте? Зато што псалми нису само старе, тешко разумљиве молитве, како се многима чини, већ су део Светог Писма, које нам је Сам Бог дао. Ако свака молитва представља наше обраћање Богу, стремљење Њему, као што се пламен свеће усправља ка небу, Псалтир је Божија реч намењена нама, светлост која силази са неба и осветљава најтајније делове наше душе. Псалтир је књига Откривања Бога. Кроз цара и пророка Давида Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве. „Ево како ви треба да Ми се обраћате, да се кајете за грехе, да тражите, прослављате Свога Творца и да се наслађујете Промислом Божијим“, – говори нам Господ кроз свети Псалтир.   Псалтир – духовни штит од сваке тамне силе   Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосни хвалоспев Господу као нашем Оцу и Промислитељу. Псалтир је духовни штит од сваке тамне силе. Уместо што се на сваком кораку бојимо неког зла, довољно је читати редовно Псалтир, и никакав искуситељ не може нам се приближити. Нису без разлога псалми укључени практично у све црквене молитве и молебне.   Псалтир укратко излаже Свету историју – од стварања света, па све до Страшног Суда, о којем је написано јер иде, јер иде да суди земљи. Судиће васељеној по правди, и народима по истини Својој. (Пс. 95, 13). Читаво наше богослужење је испуњено светим строфама из Псалтира, и зато онај ко код куће чита псалме, он и у храму боље разуме службу.   Псалтир је тонски дијапазон који даје врло прецизан тон нашем духовном животу   Некада кажу како су псалми неразумљиви, и да нема потребе да се читају. Међутим, ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Како још кажу, „ти не разумеш, али зли дуси разумеју“: они одлазе од кушаног човека када чују свете речи псалама. Уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао постаје јасан по мери нашег узраста и духовног искуства, када псалми улазе у наш духовни живот, када они постају хармонични гласу нашег срца.   Псалтир има изузетну вредност о којој се често не замислимо. Ту вреднсот је тешко описати речима. Временом постаје јасна. Псалтир је попут дијапазона који даје врло прецизан тон читавом нашем духовном животу. Псалтир нам даје духовну бодрост и трезвеност, ослобађа срца од надолазећих искушења, помаже да се исправи наш животни пут на стазу испуњења воље Божије.     Извор: Православие.ру
    • Од uomo del Ve.Te.,
      Негде (у неким Епархијама/парохијама) врши се а негде се и не врши кађење за време читања Апостола, ако се не кади за време читања онда потом кађење се врши док се поје 3х полако Алилуја....
      Ако се кади за време читања Апостола, пажња верних се скреће са текста који се чита, уз то од прапораца на кадионици често се не може чути ништа у зависноси ко чита Апостол....  Тако мислим да је боље/логичније да се кађење врши после читања да верни могу да чују садржај текста из Апостола....
      Замољавам да окачи овде-- ако неко зна неки текст/студију ако има која говори о овоме тј. од кад се та пракса усталила  у СПЦ да се кади за време читања Апостола..... или ако неко зна неке студије које говоре о кађењу уопштено а да је конкретно везано за овај моменат на Св. Литургији....и ако неко зна  каква је пракса у другим помесним Црквама по овом питању.....
      Исто тако замољавам ако би барем неки од вас могли да оставе коментар (наравно а да се не неоводи локација итд...)  већ да само кажете кратко да ли се код вас врши кађење за време читања апостола или после читања....
      Хвала унапред и поздрав за све људе добре воље.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      После читања Јеванђеља, ђакон позива народ да се помоли Богу, а свештеник се у олтару тихо моли да Бог услиши молитве народа. Затим, пошто громким гласом упути Богу славословље, он и вернике прима за заједничаре у славословљу.     2. Која је то молитва целог сабраног народа која приличи после читања Јеванђеља? То је молитва за оне који држе јеванђелске заповести, за оне који се угледају на човекољубље Христово, објављено у Јеванђељу. А ко су они? То су предводници Цркве, пастири народа, народне вође. Јер, ако су верни ономе чему су се заветовали, они држе и на добар начин уче оно што је у Јеванђељу записано, и допуњују оно што Христу недостаје, као што каже Апостол, напасајући после Христа стадо Његово у складу са науком Његовом. То су и они који подижу и уређују свештене домове, као и учитељи врлине и сви они који на било који начин добро чине заједници Цркве и свештеним храмовима. Сви они имају своје место у оном збору светих и достојни су да буду поменути у заједничким молитвама.   3. Пошто свештеник сада треба да приступи приношењу жртве, којем не могу присуствовати они који у свету Тајну крштења нису посвећени, а које називамо и оглашенима јер су примили хришћанство само слушањем и као учење, он их одстрањује из сабрања верних пошто најпре прочита молитву за њих. У молитви он иште да иони постигну савршенство тиме што ће у погодно време бити удостојени бање крштења; а разлог за молитву је слава Божија; јер возглас каже: Да и они с нама славе пречасно и величанствено име Твоје.   4. Пошто узвикне гласно ову молитву као славословље, и пошто читаво сабрање верних прими за учеснике тога славословља, свештеник упућује другу молитву којом најпре благодари Богу што је удостојен да стане пред Њега и да своје руке ка Њему подигне и за себе и за друге;затим се усрдно моли да буде удостојен да то увек чини са чистом савешћу. А повод и за ову молитву је слава Божија, јер вели: Јер Теби приличи свака слава. Па пошто свештеник, као што је то обичај, заједно са народом узнесе славословље, он се изнова, са своје стране, моли за себе иза сав сабрани народ, како би он неосуђено стајао пред светим Жртвеником Божијим, очишћен „од сваке нечистоте тела и духа“, и како би народ, који се заједно са њим моли, био удостојен да се невино и неосуђено причешћује светим Тајнама еда би и они наследили Царство небеско. Повод за молитву је опет слава Божија, у чије име треба све да чинимо, како је заповедио апостол Павле говорећи: „Све на славу Божију чините“. То је наш циљ, каже он, да свагда славимо Бога. Пољоделци за циљ свога посла имају сакупљање летине, због чега толики труд и улажу, трговцима је, опет, циљ зарада, и свако има свој циљ. А ви, у свему што чините, тражите славу Божију; јер ми смо слуге и дугујемо Богу ову службу, због које нас је најпре и саздао, а касније искупио. Због тога ћеш и видети да се Црква свагда стара за славу Божију, да те речи на све стране узвикује, да славу Божију на све начине опева, да сматра да је она све, те да све у њено име чини: молитве, прозбе, посвећења, заповеди и сваку другу свештену радњу.   5. Толико о овоме.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургија"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу, 23.03.2019. године, у оквиру васкршњег цилуса предавања, која се одржавају благословом Његовог Вископреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија, у току свете и велике Четрдесетнице у просторијама Црквене Општине у Загребу, одржано је друго предавање. Предавање је одржао господин Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве у Београду, предавањем на тему: "Новозаветна порука савременом човеку - осврт на новозаветна читања током поста". У свом предавању професор Лазаревић је говорио о томе да порука коју Црква упућује својим верницима јесте порука самог Господа Исуса Христа, а коју налазимо управо у Његовим речима и беседама које је изговорио. Христос проналази приступ који је био разумљив Његовим савременицима. Исто то ради и Црква данас упућујући речи разумљиве савременом човеку о чијем спасењу она води рачуна.
       

      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...