Jump to content
Жељко

Ко је био Димитрије Љотић? Његова кратка биографија

Recommended Posts

Ко је био Димитрије Љотић? Његова кратка биографија
Димитрије Љотић је предратни политичар, мислилац и оснивач ЗБОР-а и љотићеваца

d0b4d0b8d0bcd0b8d182d180d0b8d198d0b5-d19

Димитрије В. Љотић је у историји остао упамћен по предратном ЗБОР-у и српским омладинским војним формацијама за време Другог Светског Рата такозваним „љотићевцима“ који су били нека врста народне милиције. Комунистичка пропаганда га је после рата оцрнила и проглашавала народни издајником и колаборационистом који је сарађивао са окупатором. Савремена историја му с друге стране одаје признање за његов патриотски рад и пре и за време рата на уздизању сељаштва и омладине, за неговање духовности и жеље да српски род што више спаси од страдања и по цену сопствених жртава.

Није био омиљен код Немаца који су окупирали Србију и стално је долазио у сукоб са њима, није био омиљен ни код четника, ни код владе у избеглиштву, чак су својевремено и наредили његову ликвидацију, али стоји истина коју ни један историчар не може да пренебегне, Димитрије В Љотић је био особа високих моралних квалитета, патриота и човек чврстих духовних принципа, политичар витешких начела и дубоко хуман човек. Борио се да очува и сачува српски народ у тешким временима, и оставио је много пророчких порука о будућности. Ко прочита шта је Димитрије Љотић писао и говорио схвата да је био далеко разумнији и проницљивији од свих тадашњих политичких актера.

И тада и сада, био је моралнији и честитији од свог окружења и то му је највећи „грех“ код свих политичких елита које су дефиловале Србијом. Као што порука из Библије каже: „Тешко је бити пророк у свом селу“. Историја Србије ће временом Димитрију Љотићу дати заслужено признање и место које заслужује.


КРАТКА БИОГРАФИЈА ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА

Ко је био Димитрије Љотић. Кратка биографија Димитрија В. ЉотићаДимитрије В. Љотић рођен је 12. августа 1891. године у Београду од оца Владимира и мајке Љубице рођене Станојевић. Основну школу и гимназију учио је у Смедереву и у Солуну, где му је отац био конзул краљевине Србије. У Солуну је завршио гимназију, те се потом уписао на Правни факултет Београдског Универзитета. Дипломирао је у Београду 8. јула 1913. године. У јесен 1913. године одлази у Париз на постдипломске студије. Из Париза се вратио 1914. године пре почетка Првог светског рата. 1. септембра 1914. године позван је у војску. Учествовао је у борбама током 1914. и 1915. године.

У зиму 1915. са српском војском се повлачио кроз Албанију. Учествовао је у пробоју Солунског фронта 1918. године. Приликом гоњења Немаца и Бугара, које је српска војска силовито терала из Србије, Димитрије В. Љотић био је рањен на Овчем Пољу.

По завршетку рата 1919. године био је постављен за командира железничке станице у Бакру, у Далмацији. Ту се 16. априла 1920. године десио комунистички штрајк железничара. На делу пруге коју је осигуравао, Димитрије Љотић је сломио штрајк и завео ред. Демобилисан је као поручник 17. јуна 1920. године, те се ускоро оженио с девојком из Бакра, Ивком рођеном Мавринац. Венчали су се септембра месеца 1920. године у Смедереву где су засновали свој дом.

Након венчања Димитрије Љотић је 22. септембра 1920. године положио адвокатски испит у Београду те је отворио своју адвокатуру у Смедереву, где се уједно бавио организовањем земљорадничких задруга, које је успео да обједини у Савез, чији је председник постао. Иако није желео да улази у партијски живот новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, очеви пријатељи су успели да га активирају у Радикалној странци, те је постао Председник омладинске организације радикала у Смедереву.

Међутим, године 1926. напушта Радикалну странку као дисидент, те је 1927. године изашао на изборе са дисидентском листом Радикала, која је победила службену странку, али Димитрије Љотић није био изабран за посланика јер није имао потребан количник.

После тога се увелико посветио задругарству. По жељи Краља Александар I Карадјордјевића, Димитрије Љотић је фебруара месеца 1931. године постављен за Министра Правде на ком положају је остао до септембра исте године.

После погибије Краља Александра основао је 1934. године Југословенски народни покрет „ЗБОР“. Са покретом је излазио на изборе и 5. маја 1935. и 11. децембра 1938. године.

После пуча 27, марта 1941. године Димитрије В. Љотић је постављен за команданта VI Пешадијског допунског пука с којим је ушао у Априлски рат. После велике трагедије у Смедереву 5. јуна 1941. године, Влада генерала Недића га је поставила за Изванредног комесара за обнову Смедерева, на ком је положају остао до повлачења у Словенију, где је 23. априла 1945. године погинуо у аутомобилској несрећи код Ајдовшчине.

Имао је синове Владимира и Николу и кћерку Љубицу.




Боривоје М. Карапанџић

http://www.bastabalkana.com

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bio je naci.

Skroz netacno.

 

Fašizam i hitlerizam su dobro poznati pokreti, koji su u poratnim vremenima — u Italiji i Nemačkoj rođeni, a koje su stvorili Musolini i Hitler. Ova dvojica u svojim zemljama su uspeli da okupe oko sebe velike mase ljudi.

Naš pokret nema nikakve veze sa ovim pokretima. Prividna sličnost dolazi od istovremenog negativnog stava prema liberalnoj demokratiji i od pozitivnog stava prema zamiisli staleškog uređenja društva, kao i većeg oslonca političkih formi na društvene stvarnosti.

Kao i mnogi ideološki pokreti i mi smo uvideli da je liberalna demokratija mahom prazna ljuštura, da se je život daleko iz nje odvio i razvio, a da ona, iako treba po svojoj nameni da njome upravlja, nije u stanju ni da ga dostigne ni da ga uoči.

Ali takvo gledište nemaju samo fašizam i hitlerizam, već i boljševizam i ruzveltizam i mnogi drugi pokreti, koji se inače među sobom mnogo razlikuju.I naše je gledište da prirodna podela rada u društvu, koja ljude deli na razna zanimanja, mora da bude — u interesu zaštite pojediniih grupa kao i u interesu obezbeđenja opšteg interesa zajednice — predmet naročite pažnje od strane države ne samo u društveno-ekonomskom, već i u političkom pogledu. Ali to gledište nije originalno ni isključivo gledište fašizma i hitlerizma, već ima i drugih pokreta koji se bitno, kao i mi, od njih razlikuju, a koji su daleko pre pojave fašizma i hitlerizma na tim osnovama bili i ostali.

Iz svega ostalog se vidi da, kad bi se po ovakvoj sličnosti prividnoj i sudilo, da bi čovek — na svoju rođenu štetu — u isti red svrstavao potpuno razne pokrete. Nasuprot tome stoje duboke i korenite razlike ideološke prirode i pozitivno konstruktivnog programa.

1. Pre svega, naš pokret je ponikao spontano, na našim društveno-političkim nevoljama. I niije ponikao u glavi jednog ili drugog čoveka, ili na jednom određenom mestu, već su ljudi dobre volje, na raznim mestima i ne poznajući se među sobom, misleći o nedaćama i nevoljama svoga naroda, došld u isto vreme na istu sledeću misao: ne može se sedeti skrštenih ruku, mora se prvo zauzeti jedan odlučan stav prema svim nepravdama i teškoćama na koje se nailazii, mora se taj stav kao zasta-va istaknuta i objaviti, moiraju se potom pod tu zastavu sakupiti i ostaii ljudi dobre volje.

I kad snaga tako okupljena bude bila dovoljno jaka brojem ili samom snagom, pašće teškoće i nepravde same od sebe.

„Kolumbija iz pučine nice, Kad odvažnik naumi je naci”.

Naš pokret je potekao iz živih osećanja naših teškoća i naših nepravdi, iz svesti da se to ne može trpeti, već da se protiv toga mora boriti, iz uverenja, da je naš narod dovoljno zdrav i snažajn, da ima dovoljno sinova koji će tu borbu do istrage prihvatiti.

I da ne postoje u svetu fašizam i hitlerizam — od kojih nas odvaja duboka ideološka razlika — naš pokret bi se u našoj zemlji morao roditi. Najmanje pak tako rođeni pokret mogao je da bude pristalica gotovih rešenja, tuđih metoda i tuđeg iskustva.

2. I fašizam i hitlerizam počivaju na čisto paganskiim koncepcijama starog Rima i starih Germana.Fašizam je deifikacija — oboženje države. Fašisti kažu: „Država je polubožanstvo, ona je svemoćna i apsolutna”.

A mi kažemo: „Ne daj Bože da ona to bude. Država je ljudska tvorevina potrebna ljudskoj sudbini. To je oruđe narodne sudbine, ali nije božanstvo i nije apsolutna vrednost kojoj dugujemo obožavanje. Iznad države postoje beskrajno veće stvari, kojima i država mora da služi”.

Hitlerizam je deifikacija — obožavanje rase.

A gledati u državi ili rasi božanstvo, znači ne videti ga tamo gde ono samo može biti, znači stvarno primiti jedno ateističko-nehrišćansko shvatanje sveta.Strašna je diktatura ljudi koji nad sobom Boga priznaju. Kako tek mora biti strašna diktatura ljudi koji nad sobom ni Boga ne priznaju! Diktator koji nad sobom Boga ne priznaje, koji javno ispoveda svoje neverovanje, odnosno svoje verovanje da nad njim nema nikakve veće sile, to mora da je strašno, jer taj koji ispoveda da nema nikome i ni za što račune da polaže, taj ne zna za moralne zakone. Mi, pak, kao Sloveni i hrišćani, na takvim shvatanjima ne možemo da stojimo.

Nad državom i nad rasom, po našem shvatanju, postoje beskrajno veće vrednosti. I država i rasa — po našem shvatanju — vrede toliko koliko ljude tim većim vrednostima približavaju.

Po suprotnom shvatanju, država ili rasa su apsolutna merila u ovom, inače, relativnom svetu, nad njima nema ni načela, ni suda, ni osude.

Otuda je i moguće da fašizam proglasi za svetinju svoju sebičnost, a hitlerizam svoj tevtonski bes.

Razume se, da iz ovog dubokog korena izbija čitav niz shvatanja koja nas — Slovene i hrišćane moraju deliti od fašizma i hitlerizma.

3. Fašizam i hitlerizam, polazeći iz takvog korena i smatrajući sebe za jedina i nepogrešna oruđa tako obožene države i rase, smatraju sebe apsolutnim merilom u svojim državama, isključuju sve protivnosti, ne dozvoljavaju stvarni nadzor nad svojim radom ni sopstvenim pristalicama.

4. Fašizam i hitlerizam imaju težnju da traju. U svojoj koncepciji države, fašizam i hitlerizam smatraju da država i kad bude dobila ono uređenje koje misle da joj dadu, ne može bez njih.

Da je upravo interes države da se to trajanje omogući i produži — i onog dana, misle oni, kad

fašizma i hitlerizma ne bude bilo, država će pasti u one teškoće iz koje su je izveli fašizam i hitlerizam.

5. Mi smo protiv parlamentarizma, ali nismo protiv parlamenta, nismo protiv punog i stvarnog učešća narodnih predstavnika u zakonodavstvu i nadzoru nad radom vlade, već smo, naprotiv, za pravi i stvarni parlamenat. I to smo u takvoj meri za parlamenat, da su nam autentični i zaista iskušani parlamentarci prebacili da je u našem planu skupština isuviše jaka, jer je u njenom delokrugu samostalna i potpuna, a naročito ona je veće stvarne vrednosti nego što je danas.

Dosadašnji parlamentarizam uopšte u svetu je sistem zbrke vlasti i potpune neodgovornosti. Nasuprot tome, mi istavljamo načelo: potpuna i stvarna vlast, a isto takva i odgovornost.

Fašizam i hitlerizam ni u svojim nacrtima ne žele da stvore takvu ustanovu, koja će njihovu vlast staviti pod ozbiljno ograničenje i ozbiljan nadzor.

6. Mi smo za priznanje staleža — kao velike društvene stvarnosti — i za njihov stvarni uticaj na državni život. Za razliku od fašizma i hitlerizma, mi ih želimo istinski snažnim i sliobodnim — pod jednim uslovom: da se priznaju i da deluju kao delovi narodne celine, pod nadzorom svojih

glavnih organizacija i države.

Fašizam i hitlerizam, zbog svog gledišta na državu, staleške organizacije uvršćuju u svoje redove i nameću im svoju stranačku disciplinu. Jednom rečju, fašizam ihitlerizam smatraju sebe apsolutnim organima države, odnosno rase, isključuju slobodu vladara, predstavništva, staleža, sudstva, vojske i štampe.

Nasuprot tome, mi stojimo na gledištu da svaka opravdana funkcija u društvu mora biti potpuna i stvar-na, sa isto takvom odgovornošću.

Eto, zašto mi ne možemo ličiti na fašizam i hitlerizam.

Dimitrije Ljotic

Share this post


Link to post
Share on other sites

Уопште није битно како се звало то зло.

Jedino zlo u tom vremenskom razdoblju na ovim prostorima je bila Crvena Zver.Kad to ukapiras,a da prethodno makar malo citas,shvatices i da  su Crveni doneli ,il bolje reci isprovociral sva ostala zla koja su nas  tad zadesila.

 

Al' dobro ,nisi ti kriv sto se informises u Enciklopediji NOB-a.Ne zaboravi,lako je bilo tvojim"oslobodiocima" ratovati sa Kraljvom omladinom,al je zato sa Titovim genralima bilo tesko sacuvati Srpski narod i drzavu 90-ih.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Jedino zlo u tom vremenskom razdoblju na ovim prostorima je bila Crvena Zver.Kad to ukapiras,a da prethodno makar malo citas,shvatices i da  su Crveni doneli ,il bolje reci isprovociral sva ostala zla koja su nas  tad zadesila.
 

 

Разлика између Црвене Звери и осталих звери (од којих је овај љотићевизам само једна) је у боји и ни у чему више. Уопште ми није битан изговор под којим неко жели да ме пороби и евентуално уклони ако баш много сметам (да ли је сталеж, класа, раса, нација или нешто десето).

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Разлика између Црвене Звери и осталих звери (од којих је овај љотићевизам само једна) је у боји и ни у чему више. Уопште ми није битан изговор под којим неко жели да ме пороби и евентуално уклони ако баш много сметам (да ли је сталеж, класа, раса, нација или нешто десето).

 

 

To je to.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pošto je umro 1945 nije imao priliku da obasni svoje stavove, sa obzirom da nije iskoristio priliku i zbrisao u saveznike kad je mogao, nego se povukao u NJemačku da za Nemce dalje ratuje protiv komunista.. I ovde vidimo jasno za koju se stranu bio opredelio, što potvrđuju i njegovi sledbenici.

To su lazi da je Mita bio germanofil.Zapravo je covek kao Hriscanin trazio saveznike u Ruskom pravoslavnom narodu i sa ROA.Nemce je koristio,za borbu protiv Crvene Zveri.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=7O3sdE9azMI#at=135

 

http://www.youtube.com/watch?v=8mgRAhRDKzA

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prilično kontradiktorna ličnost, i verovatno pogrešno interpretiran od svih. 

Skoro sam u jednoj četničkoj biografiji pročitao da su ljotićevci bili najzagriženiji ratnici, nešto poput talibana. Kad su oni napadali, napadali su dok ne padnu svi. Nisu se predavali. 

Naravno da od svih paravojnih formacija, ja sam na strani srbo-ćetnićko kraljevskih jedinica. Patrijarh Pavle je svojevremeno rekao da je on lično najviše stradao za vreme rata od Ljotićevaca (dok je bio u Vujnu). 

 

Mislim da bi trebalo odvojiti ljotićevce (zboraše) od Dimitrija Ljotića. Nisam siguran koliko je on imao uticaja za vreme rata na te jedinice. 

 

Po mojoj nekoj top listi "najgorih" u Drugom Svetskom Ratu, što se tiče srpskih jedinica ide ovako...

 

1. Partizani 

2. Pećančevi ćetnici

3. Ljotićevci

 

Dobri momci su:

1. Četniks, fajting gerila

2. Nedić Boys 

Share this post


Link to post
Share on other sites

To je brkao pre 1941-e. Ni Hitler nije rođen kao nacista, a jedno vreme je bio i komunista... Čovek mora da se posmatra u celini i ne samo u jednom vremenu, suprotno i Savle ostaje Savle i nikad ne postaje Pavle.

Ал ти причаш глупости.

(ово кажем у братској хришћанској љубави)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Позивам да се сви саберемо у суботу 21. децембра испред Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу гдје, хвала Богу, има доста мјеста за све. Да за почетак урадимо оно што је прво пред нама, да се не бавимо калкулацијама шта ће бити, како ће бити, да не улазимо у политичке приче“, рекао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одговарајући на питања слушалаца у емисији Питајте свештеника, како православни вјерници најбоље могу помоћи нашој Цркви у одбрани светиња.     Отац Гојко наглашава да је потребно да се у што већем броју сабремо у никшићком Саборном храму, како би својим физичким присуством потврдили број оних који су, прије свега као грађани ове државе, незадовољни оваквим предлогом закона који Влада намјерава да предложи Скупштини.   „И не треба имати ни стида ни страха да се окупимо на том јавном мјесту како би, својим присуством, показали свој протест. Протестујући против тако лошег закона ми се, у ствари, боримо за ову државу, да би она била што боља. Јер је држава са лошим законима лоша држава, док је добра и просперитетна држава она која има најбоље могуће законе“, објашњава ректор Цетињске Богословије.   Подсјећајући да Митрополија црногорско-приморска има Правни савјет, који чине протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и људи који се разумију у право, отац Гојко каже да му је, иако није правни стручњак, јасно да није добро да се о једном закону прича четири године, a да Влада, као предлагач, не одржи ни један једини састанак са представницима Православне цркве у Црној Гори.   „Састанка, колико ја знам, званично није било ни са другим вјерским заједницама. На такав начин доносити закон лоше је, па и да је ријеч о најбољем могућем закону, а камоли ако у њему сви препознајемо одредбе које су толико нејасне да праве конфузију и рађају стрепњу у народу. И уз то, ако све то прати изјава предсједника државе да ће он лично и његова партија, која је грађанска, мултиконфесионална партија, у којој има припадника других вјера, да обнавља Цркву – е па све то некако није у складу са здравим разумом. Ту никаква математика не помаже“, додаје отац Гојко Перовић.   Подсјећа да у владајућој партији има атеиста, римокатолика, муслимана и да, иако нико нема ништа против припадника других вјера, није нормално да такви људи битно одлучују о статусу Цркве или да „обнављају“ Цркву, како громогласно рече предјесник државе.   „Та партија не треба да се бави питањем Цркве, то је ваљда свакоме живоме на овом свијету јасно и да у таквој атмосфери доноси тако лош текст закона, који прави подјеле и уноси смутњу у народ“,  мишљења је цетињски парох отац Гојко Перовић.   „Што се тиче богослужбеног сабрања у Никшићу, једног мирног окупљања, желим да кажем да ми Литургијом не протестујемо, већ се на њој сабирамо. А позив који смо упутили вјерницима да 21. децембра дођу и из других градова  и да се саберемо у Никшићу, како би тог дана и свештеници и вјерници  били присутни баш ту, а не у својим градовима, значи да ми тим скупом, осим молитве која нам је на првом мјесту, хоћемо и да поручимо да би нашу бројност требало уважити“, каже отац Гојко.   Истиче да је велики је број незадовољних грађана, што је показао и број потиса, који су током љета и јесени прикупљени, као и онај први свенародни Сабор одржан испред Саборног храма у Подгорици.   „Званично бројање потписа почетком септембра показало је преко 65.000 потписника, док према незваничним подацима сада на крају године има близу 100.000 потписника. Оволики број грађана неко мора да уважи“, поручује прота.   Подсјећајући на изјаве људи из Владе да ће закон донијети „хтјели ви то или не“, протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да би то био пораз демократије, пораз слободе грађана, јер се закон тиче цркава и вјерника и они су позвани да кажу свој став  о томе.   Слободанка Грдинић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У сриједу,  4. децембра, на празник Ваведења Пресвете Богородице, прослављена је слава манастира Добрићева. Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ ЗХиП Димитрије, уз саслужење свештеника наше Епархије и молитвено учешће вјерног народа. Послије литије и освећења славског колача, за све присутне уприличена је трпеза љубави.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Логос,
      На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења.   Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог.   Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења.   Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао.   Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог.   Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом.   Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије.   Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама.   Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење.   Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела.     Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Године 2012. као резултат дугог и озбиљног филолошког рада објављена је у Београду велика монографија под називом Саборно гробље у Сентандреји. Прошлост и натписи. Група филолога под вођством проф. Димитрија Е. Стефановића напорно је радила на рашчитавању натписа на старим српским гробовима на сентандрејском гробљу, тиме их очувавши од пропадања и заборава. Овај рад је укључивао и нефилолошке активности као што је претходна припрема старих споменика, њихово чишћење, често и буквално ископавање споменика утонулих у земљу током временa.     Исписник ових редова није био у прилици да учествује у овом подухвату, али су му колеге из Института за српски језик САНУ препричавале многе згоде и анегдоте. У овом раду превасходни циљ је био да се, макар у штампаном облику, сачува једно славно наслеђе, које полако нестаје. Још је почетком двадесетог века један рођени Сентандрејац Павле Софрић писао да треба чувати и очувати оно мало што је од српске сентандрејске прошлости преживело.   Поред натписа са сентандрејских споменика, у књизи су дате и фотографије споменика, црквени епитафи из сентандрејских богомоља, као и картографски прилози. Овај подухват, који је у себи повезао озбиљан физички рад, научно прегнуће и жељу да се у овом конкретном случају очува сећање на више од три века живота српског становништва из најсеверније српске насеобине која имаше „седам славних цркава“, првенствено је резултат дугогодишњег рада проф. др Димитрија Е. Стефановића. Његова Сентандреја, место његовог рођења и рођења његових предака, полако нестаје и данас поприма другачији изглед. Дух времена све мења, па се тако данас стара химна „Ми же Сентандрејци, славни всјего свјета и живили сполу [заједно] на многаја љета“, помиње само у контексту те славне прошлости. Од ње је нама данас остало да изналазимо и обликујемо нова културна значења нашег културног идентитета и колективног искуства, да уживамо у једном сегменту наше историје.   Али Сентандреја и прохујало време и њено гробље нису само предмет песничких слика или научне заинтересованости. Она је некоме и место рођења и место починка. Једном је, док су млади сарадници Института приљежно радили, стари професор Димитрије показао и на споменик који је током живота многих генерација припадао његовој породици и констатовао у вези с њим: „Надам се да ћете ме овде једном посетити.“   И та шала, која и није била само шала, сада када је проф. др Димитрије Е. Стефановић преминуо, пружа нам прилику да с љубављу препричавамо анегдоте, али и да га стварно „посетимо“ и отпратимо, пуни радосне туге, те да присуствујемо његовом опелу и сахрани.     Проф. др Димитрије Е. Стефановић рођен је 20. августа 1936. године у Будимпешти. Основну школу и гимназију завршио је у Сентандреји. Студирао је у Будимпешти на Реформаторској теолошкој академији као један од неколико ђака које је на студије слала Епархија Будимска. Након времена проведеног на овој академији уписао је Филолошки факултет у Београду, на коме је дипломирао, 1972. год. магистрирао, а 1977. докторирао. Као прави грађанин централне Европе, чије велике градове Беч, Будимпешту, Београд не повезује само лепи Дунав већ и култура која је под некадашњом аустороугарском царевином повезивала људе и мешала их, и проф. Димитрије је између ових градова проводио живот. Школску 1966/1967. годину провео је на студијама Универзитета у Бечу.    Када је сада већ давне 1969. године основан Старословенистички одсек у тадашњем Институту за српскохрватски језик САНУ, под руководством професора Димитрија Богдановића (касније академика), Димитрије Е. Стефановић је у њему запослен. Тада је и започета ексцерпција Мирослављевог јеванђеља ради израде речника старословенског језика српске редакције. Стекавши сва научна звања, проф. Стефановић је у овој установи радио до 2001. године. Током десетак година, до 1981, радио је и као предавач руског језика на Саобраћајном факултету у Београду, а од 1988. до 1991. на Филозофском факултету у Новом Саду предавао је историју руског језика. На Богословском факултету у Београду предавао је црквенословенски језик, од 1992. до 1994. и од 1996. до 1997. године. Након тога био је лектор за српски језик на Филозофском факултету Универзитета у Будимпешти на Катедри за словенску филологију.   У проф. Стефановићу биле су складно спојене две основне професије, наиме професура праћена изврсним предагошким талентом, као и научни рад у Институту за српски језик САНУ. Професор Стефановић није био само човек своје професије. У Мађарској је основао мешовити хор „Свети Димитрије“, састављен углавном од студената мађарске и других националности. Овај хор је више пута гостовао и у Србији, па је било лепо гледати и слушати како на црквенословенском језику његови страни студенти поју музику наше културне традиције.   Ове године је у часопису Теолошки погледи (бр. 52/1, 2019) објављена анотирана персонална библиографија радова проф. др Димитрија Е. Стефановића. Увидом у ову библиографију сазнајемо да се професор Димитрије највише бавио објављивањем споменичке грађе, текстологијом и лексиком старог српског писаног наслеђа, пре свега црквенословенских апостолских текстова. Напоредо са овим текстовима, проф. Стефановић гајио је љубав према своме крају, његовом богатом наслеђу, објавио је низ текстова који се тичу културне историје и духовности Срба у Мађарској. Ово српско културно наслеђе проучавано је како средњовековно, тако и оно настало у контакту српске с мађарском културом.   Професора Стефановића сам познавао као млађи колега из Института. Његово опхођење према људима репрезентовало је стару мисао да хришћанин треба да буде достојанствен. У његовом случају та достојанственост се показивала у његовој великој пажњи при комуникацији с другима, ненаметљивости, а ипак и у чврстини изношења својих убеђења. Са сваким је био пажљив и спреман да помогне. Некада бих несвесно имао случајни порив када му се обраћам да га ословим с оче Димитрије, као да је његова аскетска фигура наликовала свештеничкој онако како замишљамо да би она требало да буде.    Увод и опис рукописа Матичиног апостола проф. Стефановић објавио је 1979. године заједно с Радмилом Ковачевић. Године 1989. Аустријска академија наука објавила је Шишатовачки апостол који је он приредио. Бавио се проучавањем Матичиног и Енинског апостола, анализирао је Призренски, Барањски као и Софијски рукопис Законика Цара Душана (заједно с Димитријем Богдановићем), ћирилске рукописе Универзитетске библиотеке у Будимпешти, Вараждински апостол из 1454. године, писао је о црквеном појању (заједно с академиком Димитријем Стефановићем). Заједно с Томиславом Јовановићем приредио је Венцловићев сентандрејски Буквар из 1717. Будући велики познавалац богослужбених књига и зачала проф. Димитрије умео је да слушаоца уведе у танане анализе богословске мисли, али то није радио често. Његов саговорник морао је да буде помало упоран јер је професор био скроман. Заиста, ако „не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мат. 18:3). Када сам га једном упитао која књига Светог Јеванђеља му је најдража, прво је дуго промислио, а онда рекао: „Јеванђеље по Јовану. Знате, када га читате ви некако осетите да је Јован био тамо… да је све лично доживео.“   При састављању његове библиографије био нам је од велике помоћи. Будући прецизан и акрибичан, ниједна сувишна тачка, а поготово погрешна информација није смела у њој да се нађе. Бринуо је да се у библиографији не убележи нешто што је могло да је лажно преувелича. И ту се види колико је стражио над собом. Тражио је да се неки чланци наведу као популарни, иако су сви, било да су намењени научној или широј јавности, поседовали научну тачност, методичност и акрибију, но, разлика је морала да буде начињена.   У популарним чланцима осветљавао је поједина места из српске културе на тлу Мађарске. Тако је писао и о Петру Римском, пароху Ћипровачке цркве и своме рођаку из 19. века. Писао је и о богослужбеним књигама из ловранске цркве и уопште о црквеном језику, о Атанасију Стојковићу, о патријарсима Арсенију III Чарнојевићу и Арсенију IV Шакабенти, епископу будимском Дионисију Поповићу, о јеромонаху Исидору Дамјановићу и др.   Срдачна и блага природа проф. Стефановића, те његово поштење и преданост раду остаће у најлепшој успомени свима који су га познавали.     Вјечна ти памјат.   Владимир Живановић   Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      За радио Глас је своја сећања на блаженопочившег Патријарха Павла поделио протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије "Светих Кирила и Методија" са привременим седиштем у Нишу.   Звучни запис емисије   Извор: Радио Глас

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...