Jump to content
Жељко

Ко је био Димитрије Љотић? Његова кратка биографија

Recommended Posts

On 25.10.2019. at 16:16, srb_Lo рече

А да нису они спроводили Немци то не би могли сами да ураде ??? То су била тешка времена и свако је на свој начин покушао да спасе наш народ

Чудно је то спашавање сопственог народа тако што га убијаш, мушкарце, жене и дјецу.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 часа, Жељко рече

Види, о Љотићевцима као секташима је постојало мишљење и пре Другог светског рата. Није то заслуга Тасе.

Њихова идеологија миксовања интегралног југословенства са хришћанством је заиста нешто ново и неуобичајено на овим просторима, а поготово код Срба.

Да су којим случајем победили Љотићевци, Југославија би опет постојала. Опет би се сви називали друговима. И вероватно би српски идентитет брже ишчезао него под комунизмом, јер љотићевцу су умиксовали у тај идентитет и хришћанство.

То што су очували Хиландар, то им стоји као заслуга, али да су били страни српском духу и традицији, то не може нико да спори.

 

Али после Другог светског рата те људе све називати секташима је лудост . Како рече Владета Јеротић већина њих су били интелектуалци у дијаспори и доста су допринели Цркви ( Хиландар,Бирмингхем,Диселдорф итд) . Знам да је Љотић био југословенски оријентисан и да је чак сматрао да права Југославија не може да постоји ако Бугарска није у саставу исте . Ја нисам њихов адвокат и они су грешили много као сви што су грешили у тим тешким временима али најлакше је сад све њих називати фашистима, секташима итд . а не говорити о њиховим добрим заслугама . Ако су О. Митрофан и Добрица Ћосић могли да се помире и сагледају ствари што ми не би могли то данас . 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 57 минута, Срндаћ рече

Чудно је то спашавање сопственог народа тако што га убијаш, мушкарце, жене и дјецу.

 

Kamunisti su za vreme ww II i nekoliko godina posle rata bili svetski prvaci u toj disciplini.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 24.10.2019. at 19:34, Desiderius Erasmus рече

Recimo, Kragujevčane koje su vodili na streljanje...

Znači LJotićevci ih izdali i Nemci naredili streljanje. Pričaj ti te bajke maloj deci u obdaništu. Nešto mi mutite i krijete. Niko mi nije napisao zašto su Nemci izdali naređenje za streljanje. Mene su u školi (moju decu takođe) učili da je bitka na Neretvi bila bitka za ranjenike. Tako patološko lažu samo komunisti. Naš delegat na zasedanju avnoja u Jajcu Edvard Kocbek je 1951 god. napisao knjigu Strah in pogum u koj je transparentno opisao sve laži i prevare komunista za vreme rata i par godina posle rata, u istoj knjizi je opisao događaje na Neretvi, ranjenici su bili prepušteni na milost i nemilost lešinarima. Knjigu čak i danas ćeš deško dobiti, jadino preko poznanstva. Meni je tu knjigu poklonio Uroš Šušterič. Meni je sve jedno ko je bio Dimitrije Ljotić, želja mi je samo da na osnovu vaše diskusije dobijem neku sliku.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Bernard рече

Kamunisti su za vreme ww II i nekoliko godina posle rata bili svetski prvaci u toj disciplini.

А то некако пере Љотићевце од њихове одвратне издаје?

Наравно да не.

Комунисти макар нису говорили да се боре за очување неког народа или нације, него су водили класну борбу. Ако ишта, били су дослиједни својој идеологији.

Љотићевци су се борили за очување Срба и онда спроводили Србе на убијање.

Sapienti sat.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Bernard рече

Niko mi nije napisao zašto su Nemci izdali naređenje za streljanje

Зашто је то битно за чињеницу да су Љотићеви људи спроводили невине људе у њихову смрт по њемачком диктату?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 часа, Жељко рече

Они су били југословенски а не српски националисти.

Ово ми је занимљив став.

Технички гледано, ЗБОР и јесте се залагао за већу и јачу Југославију. Али, проблем са тим је што се игнорише да су Љотићевци углавном се водили идејама заснованим на традицији српског народа. Нпр, силно позивање на задругарство - што тешко да је била нека општеприсутна појава међу муслиманима, Хрватима или Словенцима.

Онда је ту Љотићева велика православна религиозност, што још више посрбљује његов карактер из очигледних разлога.

Такође имамо чињеницу да се љотићевска војна јединица звала Serbischen Freiwilligenskorps.

И на крају, имамо и ту чињеницу да је Краљевина Југославија била вођена од стране Срба и да је некада доживљавана и у иностранству као српска држава.

Али чак и када бисмо потпуно одбацили српски каратер Љотићеваца, сама чињеница да су само Срби изродили Југословенске фашисте опет говори о чињеници колико је Краљевина Југославија заправо била српска држава - јер су је Срби највише и сматрали својом.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Bernard рече

Znači LJotićevci ih izdali i Nemci naredili streljanje. Pričaj ti te bajke maloj deci u obdaništu. Nešto mi mutite i krijete. Niko mi nije napisao zašto su Nemci izdali naređenje za streljanje. Mene su u školi (moju decu takođe) učili da je bitka na Neretvi bila bitka za ranjenike. Tako patološko lažu samo komunisti. Naš delegat na zasedanju avnoja u Jajcu Edvard Kocbek je 1951 god. napisao knjigu Strah in pogum u koj je transparentno opisao sve laži i prevare komunista za vreme rata i par godina posle rata, u istoj knjizi je opisao događaje na Neretvi, ranjenici su bili prepušteni na milost i nemilost lešinarima. Knjigu čak i danas ćeš deško dobiti, jadino preko poznanstva. Meni je tu knjigu poklonio Uroš Šušterič. Meni je sve jedno ko je bio Dimitrije Ljotić, želja mi je samo da na osnovu vaše diskusije dobijem neku sliku.

Pa, ako u tvom sistemu vrednosti oni koji, služeći kao paščad nacističkom okupatoru, odvode svoj rođeni narod na streljanje nisu izdajnici, samo zato što bi, eto, neki drugi kerovi to ionako radili - onda zaista ne znam šta da ti kažem.

A to za komuniste spočitavaj nekom drugom jer ja svakako nisam njihov obožavalac.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Bernard рече

Znači LJotićevci ih izdali i Nemci naredili streljanje. Pričaj ti te bajke maloj deci u obdaništu. Nešto mi mutite i krijete. Niko mi nije napisao zašto su Nemci izdali naređenje za streljanje. Mene su u školi (moju decu takođe) učili da je bitka na Neretvi bila bitka za ranjenike. Tako patološko lažu samo komunisti. Naš delegat na zasedanju avnoja u Jajcu Edvard Kocbek je 1951 god. napisao knjigu Strah in pogum u koj je transparentno opisao sve laži i prevare komunista za vreme rata i par godina posle rata, u istoj knjizi je opisao događaje na Neretvi, ranjenici su bili prepušteni na milost i nemilost lešinarima. Knjigu čak i danas ćeš deško dobiti, jadino preko poznanstva. Meni je tu knjigu poklonio Uroš Šušterič. Meni je sve jedno ko je bio Dimitrije Ljotić, želja mi je samo da na osnovu vaše diskusije dobijem neku sliku.

Повод за ово масовно стрељање је била битка коју су организовали заједно четници и партизани против немачке окупационе војске и како тврде немачки извори накнадно иживљавање над рањеним немачким војницима од стране партизана и масакрирање истих, као и масакриање мртвих немачких војника.

Давно сам негде читао о свему томе па не могу да наведем извор.

Но како год, цивили нису били криви. А пропорција 100 за једног је монструозна.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 38 минута, Срндаћ рече

Ово ми је занимљив став.

Технички гледано, ЗБОР и јесте се залагао за већу и јачу Југославију. Али, проблем са тим је што се игнорише да су Љотићевци углавном се водили идејама заснованим на традицији српског народа. Нпр, силно позивање на задругарство - што тешко да је била нека општеприсутна појава међу муслиманима, Хрватима или Словенцима.

Збораши нису били сачињени само од Срба, мада су у свим тим југословенским војскама Срби чинили већину. Зборашима су припадали и Хрвати и муслимани и Словенци...

 

пре 39 минута, Срндаћ рече

Онда је ту Љотићева велика православна религиозност, што још више посрбљује његов карактер из очигледних разлога.

Николај о Љотићу никад није говорио као о великом православцу, већ као о великом хришћанину. Љотићево хришћанство је било општехришћанско, и никад конфесионално, мада се није одрицао своје конфесије. Дакле, не, то не посрбљује његов карактер, дапаче, његова жена је била Хрватица, и његово хришћанство и југословенство су били надсрпско, надконфесионално и наднационално.

пре 42 минута, Срндаћ рече

Такође имамо чињеницу да се љотићевска војна јединица звала Serbischen Freiwilligenskorps.

Било би сумануто очекивати од Немаца који су развалили Југославију у блицкригу за свега пар недеља да прихвате да се једна војна јединица зове по држави коју су уништили.

пре 43 минута, Срндаћ рече

И на крају, имамо и ту чињеницу да је Краљевина Југославија била вођена од стране Срба и да је некада доживљавана и у иностранству као српска држава.

Одмах ћу те демантовати. Милистар Корошец католички свећеник и језуита, који је извео жандарме на попове у крвавој литији због побуне поводом усвајања конкордата, је био противник Видовданског устава, захтевао је увођење покрајина са већом аутономијом. Та држава није функционисала од почетка. Функције сем краља су обављали сви други народи а не само Срби. Држава је била под јаким протекторатом Британаца и није било шансе да ови препусте вођење Југославије Србима.

Ниси добро обавештен.

пре 47 минута, Срндаћ рече

Али чак и када бисмо потпуно одбацили српски каратер Љотићеваца, сама чињеница да су само Срби изродили Југословенске фашисте опет говори о чињеници колико је Краљевина Југославија заправо била српска држава - јер су је Срби највише и сматрали својом.

Пре свега Љотићевци себе нису доживљавали фашистима. Најближи покретању неких српским фашиста је био Стојадиновић, а он баш и није готивио Љотића. Јесу били консервативци, десничари, традиционалисти, антисемити али не и фашисти. Но то је посебна прича и не би стала у три нове теме.

Колико је Краљевина Југославија била српска најбоље ти сведочи Крвава литија. Пробај да замислиш у данашњој Хрватској која је чланица ЕУ, да један православни српски поп и уједно министар хрватске владе изведе полицију на католичке попове који се буне због тешње сарадње са православном црквом, рецимо Московске патријаршије?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Жељко рече

Збораши нису били сачињени само од Срба, мада су у свим тим југословенским војскама Срби чинили већину. Зборашима су припадали и Хрвати и муслимани и Словенци...

Колико ја знам, ЗБОР је имао присуство само у Србији?

Пре сат времена, Жељко рече

Николај о Љотићу никад није говорио као о великом православцу, већ као о великом хришћанину. Љотићево хришћанство је било општехришћанско, и никад конфесионално, мада се није одрицао своје конфесије. Дакле, не, то не посрбљује његов карактер, дапаче, његова жена је била Хрватица, и његово хришћанство и југословенство су били надсрпско, надконфесионално и наднационално.

Е ово за жену му нисам знао.

 

Пре сат времена, Жељко рече

Одмах ћу те демантовати. Милистар Корошец католички свећеник и језуита, који је извео жандарме на попове у крвавој литији због побуне поводом усвајања конкордата, је био противник Видовданског устава, захтевао је увођење покрајина са већом аутономијом. Та држава није функционисала од почетка. Функције сем краља су обављали сви други народи а не само Срби. Држава је била под јаким протекторатом Британаца и није било шансе да ови препусте вођење Југославије Србима.

Ниси добро обавештен.

Поједини Хрвати и Словенци на појединим функцијама су постављени јер су били компромисне личности, те су псотављени уз сагласност Пашићевих радикала који су ведрили и облачили политичком сценом и које су Хрвати гледали као српске хегемонисте, или уз велике напоре краља Александра да појугословени своје поданике некако - то је управо доказ колико су Срби управљали Југославијом. 

Демократска странка је на једвите јаде окупила коалицију са свим странкама из других народа - да би та власт пала у року од одмах због политичких турбуленција. Онда су се Радикали вратили на своје старо мјесто и наставили по старом. А Радикали нису имали нешто освојених гласова западно од Дрине...

А та држава није функционисала од почетка управо јер су Хрвати сматрали да Срби неосновано доминирају свиме и да им ускраћују аутономију коју желе.

Тако да - рекао бих ипак да је Краљевина Југославија ипак била фактички српска држава просто због наше бројчане доминације која се природно одразила преко избора и на власт.

Пре сат времена, Жељко рече

Пре свега Љотићевци себе нису доживљавали фашистима. Најближи покретању неких српским фашиста је био Стојадиновић, а он баш и није готивио Љотића. Јесу били консервативци, десничари, традиционалисти, антисемити али не и фашисти. Но то је посебна прича и не би стала у три нове теме.

Е ту си у праву. Љотићевци би прије били ближи нацистима него фашистима, јер су имали неку више епску или наративску политичку визију.

Фашизам је сушти прагматизам. Нпр, Мусолини је Хитлерова виђења о раси сматрао блесавима, јер је сматрао да је раса илузија. Само држава је стварна.

Пре сат времена, Жељко рече

Колико је Краљевина Југославија била српска најбоље ти сведочи Крвава литија. Пробај да замислиш у данашњој Хрватској која је чланица ЕУ, да један православни српски поп и уједно министар хрватске владе изведе полицију на католичке попове који се буне због тешње сарадње са православном црквом, рецимо Московске патријаршије?

Ја не говорим о идентитету Југославије као српској, него о чињеници да су Срби управљати том државом. Краљ, Србин, је гурао потписивање Конкордата око чега се дигла фрка са Српском православном црквом, па је влада коју је водио Србин покушавала да смири ситуацију и некако сачува Југославију угађајући Хрватима.

Срби просто не схватају да за Хрвате, као узрочнике сепаратистичких проблема, није било битно у оно вријеме у шта људи на власти вјерују и у који идентитет, него да је за Хрвате било битно којег су поријекла људи који управљају државом. Па када Хрват погледа да је краљ рођени Србин, без обзира што је промовисао Југословенство, да је већина власти српска, да српске странке углавном воде главну ријеч - разумљиво је што се онда све одиграло како се одиграло.

И нису били потпуно у криву ту - заиста смо управљали том државом, у суштини.

Исто као када говоримо како Милошевић није био прави Србин него комуњара - што је и истина у смислу које је идеје држао као своја главна увјерења, али он је свеједно рођени Србин који је направио хаос.

То двоје, дакле, разликуј код мене. Једно је шта је ко мислио и желио на нивоу идеја, друго је шта је било на нивоу поријекла у Краљевини. За нас тако краљ Александар је био Југословен, за Хрвате Србин. Тако и за Љотића, нама је као југословенски неки нациста, за Хрвате и усташе је Србин - као што и сам кажеш примјером када су усташе поклале Љотићеве момке које им је послао као помоћ.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Срндаћ рече

А то некако пере Љотићевце од њихове одвратне издаје?

Наравно да не.

Комунисти макар нису говорили да се боре за очување неког народа или нације, него су водили класну борбу. Ако ишта, били су дослиједни својој идеологији.

Љотићевци су се борили за очување Срба и онда спроводили Србе на убијање.

Sapienti sat.

Niko ne treba niti moze biti “opran” za svoje zlocine. Ovo za komuniste nije istina. Posle rata su oteli najbolje vile za sebe i svoje porodice i postali i do dana danasnjeg  ostali upravo ta klasa protiv koje su se navodno borili. Naravno, nepremostiva razlika je sto su oni prethodni takav “burzujski” status zaradili a komunisti su ga oteli.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Срндаћ рече

Зашто је то битно за чињеницу да су Љотићеви људи спроводили невине људе у њихову смрт по њемачком диктату?

 

Bitno je jer ne znamo celu istinu. Da li su ljoticevci npr. imali samo izbor da ne ucestvuju u tom zlocinu uopste ili da u ucestvuju i time spase bar nekoga od potencijalnih zrtava? Ili su pomagali Nemcima jer su bili fasisti i satirali sopstveni narod koji je bio protiv njih.

Ovo je jako razlicito i zato je uzasno vazno da se otvore dosijei i konacno sazna puna istina o svim zrtvama rata i pociniocima.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      За радио Глас је своја сећања на блаженопочившег Патријарха Павла поделио протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије "Светих Кирила и Методија" са привременим седиштем у Нишу.   Звучни запис емисије   Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      "Док је Патријарх Павле био на Војномедицинској Академији, ни по чему се није могло закључити да је то Патријарх. Читав тај живот, обавезе које је као први међу једнакима имао: пријеми, сусрети са делегацијама и разним званичницима&хеллип; све је то негде умрло у њему. Као да се никад није бавио тиме већ као да је живео у колиби у шуми и као да је био само са Богом. Приметио сам да је заборавио неке људе и догађаје, али никад није заборавио ниједну молитву, нити иједан тропар. Све оно што је корисно за душу, увек је знао. Све што није било битно, од њега је отпало. Остало је спокојство, молитва и нада у Господа. И тако се и упокојио".     Овако је протосинђел Методије (Остојић) почео причу сабраћи из Цетињског манастира о времену, дугом више од две године, проведеном уз узглавље блаженопочившег Патријарха Српског Господина Павла. Најпре у Патријаршији, па онда на ВМА. "Новости" су ексклузивно добиле благослов да пренесу део те приче и да је поделе са читаоцима и свима онима који су волели и ценили Патријарха Павла. А то је, показало се, цео наш народ.   "У тренутку кад је дошао тај моменат, моменат упокојења, није било уздаха, ропца, гримасе на лицу, грча, ничега", - причао је тихим гласом отац Методије своју причу живота.   - "Тог јутра је на мене био ред да служим Литургију у капели на ВМА. Али, нешто ми се није дало да изађем из апартмана, а да Његову Светост не причестим. Имао сам неки осећај као да ће се нешто десити док будем одсутан. И причестио сам га даровима које сам имао ту код себе. У последње време он је стално држао затворене очи, али све је чуо. Кад сам прочитао молитву за причешће, отворио је очи и гледао ме буквално право у очи. Чуо је и кад сам га питао:   -"Ваша Светости, хоћете ли да се причестите"?   Тихо је одговорио:   - "Хоћу".   - "Бог помогао и Бог благословио" , и причестио се као ниједном за тих годину и по дана. Тако мирно, спокојно. Све је указивало да му је то последња причест. Чинило ми се да је и он то знао. Затворио је очи и није их отварио док се није упокојио. Ја сам отишао да служим Литургију, а кад сам завршио, скинуо одежде и, кад сам стигао до врата апартмана, Његова Светост је отишао Господу, као да је чекао да се заврши Света Литургија...", пребирао је сећања и детаље тог новембарског јутра отац Методије.   Према његовим речима, живот са Патријархом одвијао се брзином два-три километра на сат. Мирно,спокојно...   - "А од тренутка упокојења Његове Светости, све је кренуло страховитом брзином. Све се дешавало као да је баш тако било планирано, а никад о томе нико није ни говорио, ни мислио. Одмах након сат-сат и по по упокојењу стигао је председник Тадић. Имам утисак да је Патријарх посебан однос имао управо са господином Тадићем. Председник Тадић је често долазио и никад се није знало кад ће то да буде, јер се није најављивао. И кад Патријарх није ништа проговарао, председник Тадић је имао потребу да седи поред њега и да ћути. Кад уђе, као да не уме да изађе. Седео је буквално као хипнотисан. Сећам се да је једног дана остао баш доста дуго. Његова пратња се била већ узнемирила, јер је Председник имао испланираних обавеза. После извесног времена, отац Давид му каже да је Патријарх уморан и да га из столице треба преместити на кревет. А, он најједноставније што је могао рече:   - "Могу ли вам нешто помоћи? Молим вас, немојте мислити да ми је тешко. За мене би била част да му помогнем".   Пустимо га још мало да буде поред Патријарха, још неких пола сата. Атмосфера је већ постала напета. На крају, ништа нам друго није преостало - услишили смо молбу председникаТадића тако да смо нас двојица заједно пренели Његову Светост у кревет. Председник се озарио као мало дете. Отишао је срећан. Имао је неку потребу да помогне.   А тога дана, када се Патријарх упокојио, кад је Председник Тадић стигао, само је рекао:   - "Шта ћу ја сад? На кога ћу се ослонити?"   Председник Тадић је имао неку посебну потребу да долази и имао је неку посебну везу са њим.   Отац Методије каже да је Патријарх Павле говорио више својим присуством, а мање речју:   - "Његова Светост Патријарх Павле никад ништа затражио није. За две године ни за чим није исказао потребу. Човек је морао да размишља да ли је гладан или жедан. Непрестано се молио. И кад је седео у фотељи и кад је лежао и кад је јео. Увек је шапутао, готово нечујно, тако да никад нисам успео да чујем садржај тих молитава. И тако је спокојно чекао тренутак кад ће Господ да га позове. Нити му се журило, нити је желео да то још траје, него је чекао како Бог хоће. До краја се био препустио Руци Божијој".   БЛАГОСЛОВ   Протосинђел Методије Остојић рођен је 1. 4. 1976. године у Сарајеву, а његови су пореклом са Жабљака.   Завршио је Економски факултет у Подгорици, а Теолошки у Београду. У Цркву је ступио у новембру 2002. године, а замонашио се уочи Петровдана 2004. године у Цетињском манастиру. По благослову Митрополита Амфилохија бринуо је о Патријарху најпре у Патријаршији од 23. септембра 2007, а онда и на ВМА све до његовог упокојења.     БРИГА НА ВМА   -" Особље ВМА је са огромном љубављу бринуло о Патријарху. Не због титуле коју је носио, него им се он подвукао под кожу", - причао је отац Методије својој сабраћи у Цетињском манастиру детаље из Патријархових последњих дана:   - " А кад се Његова Светост упокојио и кад смо га изнели из апартмана, вратио сам се по неке ствари и да мало средим апартман. У болници ме сачекала тако велика празнина... Сестре су биле изгубљене. Он је њих освојио благошћу, па нико никада није могао видети да је њима било тешко да се брину о њему, већ су се јагмиле да буду уз њега, да му буду при руци. Сестра, која је била ту баш када се Патријарх упокојио, прича да су у том моменту почели неки апарати да зује. Нико није могао да открије који су то апарати и зашто зује. Али читавог дана је било тако".   16. децембра 2009. Године Аутор: Љубица Божанић Превод на руски Светлана Лугански     Превод и обрада: Танкосава Дамјановић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг инфо,
      Вероватно многи од нас нису ни изненађени ни саблажњени тиме шта људи мисле и говоре о Цркви и свештеницима, 
      али мислим да ово премашује све могуће границе, и да ти коментари без блама стоје на јутјуб каналу ТВ ПРВА
       
      Заправо, погледајте о чему се ради 
       
    • Од Логос,
      Судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези је са судбином српског народа. Црква је богочовјечанска институција и њу, у овом свијету, чине клир и крштени народ.     „Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода…“, каже Јустин Поповић.   Не разумијевајући природу и суштину Цркве, црногорска Демократска партија социјалиста, која је на власти већ три деценије, у предлогу свог новог политичког програма, који би требало да буде усвојен на 8. Конгресу партије који је заказан за 30. новембар 2019. године, каже да ће се залагати за обнову Црногорске православне цркве.   „Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета. Наша је додатна обавеза снажење црногорског националног идентитета, који је највише на удару оних који својим патерналистичким приступима и негацијом црногорског националног и културног идентитета суштински негирају потребу постојања Црне Горе”, каже се у овом предлогу.   “Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију”, каже Радован Биговић.   Црногорска Влада је, у мају ове године, усвојила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који предвиђа коначни обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори, првенствено кроз присвајање њене имовине (манастира, цркава…).   Најновије страдање Православне цркве у Црној Гори није настало ни из чега и није изнебуха. Оно има своју генезу.   На попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године 94,38 одсто њених житеља изјаснило се да говори српским језиком. Осталима је, углавном, матерњи био албански. На том попису изјашњавање је било према матерњем језику, јер је то био основ народносне припадности. Српским језиком, дакле, говорили су они који су себе сматрали Србима.   Током Другог свјетског рата, идеолошки подупрти од Бољшевика и стратешки енглеским империјализмом, револуционарски несојски, под окриљем фашистичког окупатора, Титови комунисти извели су револуцију и преузели власт у Југославији. “Умјесто црногорског српства”, казао је историчар Предраг Вукић, на примјеру Цетиња, у интервјуу “Дуги” 2000. године, “прокламовано је Титово црногорство и црногорство утемељено на комунизму, које искључује српство као идентитет наших предака. Умјесто православља, прокламован је атеизам, умјесто ћирилице постепено се уводи латиница. Стари културни модел се руши, а нови се ствара од стране режима.”   И, већ на попису становништва Црне Горе 1948. године, број Срба смањује се на 1,78 одсто, и бива их мање од Хрвата (1,80 одсто). На том попису, први пут, фамозно, појављује се једна нова нација, које није било на ранијим пописима у Црној Гори – црногорска. На том попису етничким Црногорцима изјаснило се 90,67 одсто становника Црне Горе. Ова нација први пут је поменута на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, и то индиректно, као несрпска нација. Комунистичка партија Југославија у вријеме одржавања овог конгреса имала је 2034 члана.   У агресивној идеолошкој припреми за овај попис, у новонасталом стању у земљи, Црногорцима који су били дубоко везани за своју традицију, који су се држали својих предака као дрво свога коријена, прокламовано (и наметнуто) је ново правило: нијеси оно што јеси, него си оно како се осјећаш, с тим што је људима “објашњено” да национално треба да се изјашњавају као Црногорци јер живе у Црној Гори.   Овој националној смутњи Срба у Црној Гори претходило је велико страдање Српске православне цркве. Током другог свјетског рата комунисти и фашисти, и непосредно по његовом завршетку само комунисти, побили су преко сто православних свештеника из Црне Горе. Године 1945. у Букуљи, код Аранђеловца, убили су и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који је на трон цетињских митрополита устоличен 23. фебруара 1941. године, када је рат већ буктао у Европи. Он је на овом трону поднио тегобу страдања своје пастве и својих клирика у Другом свјетском рату и непосредно након њега, првенствено од комуниста, понијевши Христов вијенац мучеништва.   Адреса злочинаца над Српском православном црквом и православним српским народом у Црној Гори у Другом свјетском рату прецизно је наведена у Резолуцији свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, која је донешена на заједничком братском састанку у Никшићу 29. децембра 1943. године. Потписали су је 23 свештеника. У њој се, директно и пророчки, констатује:   “Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа (у Другом свјетском рати – прим. Ј.П.) – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.   Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.   Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.   Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.   Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.”   Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживјели комунистички погром у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили у страху за своје животе и егзистенцију својих породица. Један број њих, у том страху, директно се приклонио комунистичким властима, прихватајући њихово поимање нације и устројства Цркве. Они су 14. и 15. јуна 1945. године (баш тих дана када је убијен Митрополит Јоаникије) одржали скупштину са које су издали Резолуција у пет тачака. Како наводи историчар Александар Стаматовић, “прва тачка односила се на тражење ове групе свештеника, да свештенство ‘Православне Цркве у Југославији’ буде национално равноправно. Друга тачка је назначила да ова група свештеника не може примити за администратора Митрополије митрополита Јосифа због његовог наводног противнародног рада и јер је тобоже наметнут, него је за администратора тражен епископ тимочки Емилијан. У трећој тачки је констатовано да ће се, како не постоји архијерејски замјеник, а ни Црквени суд, формирати Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори. У четвртој тачки је назначено да ће се предузети иницијатива за сазив свештеничке скупштине православног свештенства Југославије ради оснивања Централног свештеничког удружења, које ће регулисати односе између Федеративне Југославије и Православне Цркве, пошто наводно то Свети Синод није урадио, а Свети Синод је оптужен да спроводи ‘великосрпске шовинистичке идеје’. У петој тачки је предложено да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника.”   Преко Свештеничког удружења, Вјерска комисија при тадашњој црногорској Влади преузела је фактичку управу над Митрополијом црногорско-приморском, па је чак и свештенике постављала. Предсједник Вјерске комисије био је распоп Ђорђије Калезић.   По повратку Патријарха српског Гаврила Дожића из нацистичког логора Дахау у земљу, на засиједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1947. године за Митрополита црногорско-приморског изабран је викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић. Када је дошао у Црну Гору, затекао је катастрофално стање у Цркви: Свештеничко удружење било је директно подређено комунистичким властима, Цркви је био одузет, и даље је одузиман, значајни дио мовине, свештеници су остали без прихода па су или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали и државним службама и предузећима да би прехранили породице, народ се одбио од Цркве…   Митрополит Арсеније, ревносни служитељ Богу, потрудио се да Цркву у Црној Гори доведе у колико-толико у редовно стање. Али, комунистичке власти у њему су препознале опасност по своје тековине уништења Цркве и, 1954. године, у монтираном судском процесу, осудиле су га на 11 година робије. Након двије године пуштен је из затвора, али му је забрањен повратак у Црну Гору.   За вријеме утамничења Митрополита Арсенија и његовог прогонства, управу над Митрополијом црногорско-приморском преузео је Патријарх српски Викентије Проданов, који је на тај положан изабран по упокојењу Патријарха Гаврила 1950. године. Он се упокоји 1958. године, и за администратора Митрополије црногорско-приморске, накратко, постављен је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, а од маја наредне године викарни епископ будимљански Андреј Фрушић. Када је он изабран за Епископа бањалучког, у мају 1961. године, за Митрополита црногорско-приморског изабран је Данило Дајковић. Његовим доласком на цетињски митрополитски трон почиње другачије поглавље у историји Митрополије црногорско-приморске.   Данило Дајковић је за Митрополита црногорско-приморског постављен по налогу Удбе. Међутим, овај горштак родом из Друшића у Ријечкој нахији, обудовјели свештеник и црквени службеник у Македонији и Патријаршији у Београду, али и ратник у црногорској војсци у балканским и Првом свјетском рату, у духу својих предака и имајући страха од Бога, није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру Православну цркву у Црној Гори. Једине демонстрације у вријеме владавине Комунистичке партије Црном Гором организоване су на Цетињу управо против њега. “Напредни” ђаци Цетињске гимназије 1969. године демонстрирали су пред Цетињским манастиром зато што Митрополит Данило нипошто није хтио да пристане да се руши црква Светог Петра Цетињског и на њено мјести гради Његошев маузолеј. Када, ипак, није успио да се одупре овом злочину, у вријеме док је Ловћенска црква рушена, августа 1972. године, склонио се у Швајцарску.   Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену символична је круна страдања Православне цркве у Црној Гори од комуниста. Као што ће и њена обнова бити материјални показатељ да је идеолошко безбожје у Црној Гори утихло.   Митрополит Данило, такође, никада није хтио да пристане на настојање комунистичких власти да Митрополију црногорско-приморску одвоје од Српске православне цркве, по моделу расколничке Македонске православне цркве. Ту је он, заиста, велики пред Богом, без обзира на начин на који је дошао на положај Митрополита црногорско-приморског.   У вријеме Митрополита Данила, усљед процеса растакања комунистичке власти у Југославији, па и у Црној Гори, који је све више узимао маха, смањен је притисак на свештенике. Али комунистичка идеолошка страст богоборства није престала.   Пензионисањем престарјелог Митрополита Данила, на његову молбу, 1990. године, и устоличењем Митрополита Амфилохија Радовића на његово мјесто наредне године, за Српску православну цркву у Црној Гори почиње ново, и данас актуелно поглавље, вјероватно никада теже у њеној историји.   Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима и у Црној Гори, услиједила је његова метаморфоза, убрзано пресвлачење.  Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима. Умјесто новог друштвеног устројстава, добили смо нову превару.   Демократија, та највећа системска превара у историји свијета, пружила је људима наду у слободу. Човјека је Бог створио као слободно биће и Он му ту слободу не ограничава. Слободу ограничавају људи једни другима. Слобода је природна потреба човјека, али његов доживљај слободе замагљен је: он слободу дожиљава не у њеном истинском смислу, као право на живот у јединству са Богом, него као њену супротност – као могућност удовољавања материјалним потребама свога тијела и својим страстима, што му пружају друштвени положај и материјално благостање.   У тој наизглед разузданости слободе, а у ствари под строгим надзором комунистичке Удбе која није дозволила да јој друштвена кретања измакну контроли, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двије супротстављене групације Црногораца: оних који су се држали својих српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије. Политичке партије које су, у том брзом развоју догађаја, настајале мимо контроле Удбе, цјепкане су трудом Удбиних људи у њима и утицај политичких партија које су преживјеле Удбине интервенције минимизиран је.   Већ на попису становништва 1991. године број житеља Црне Горе који су се изјаснили да су Срби било је 9,34 одсто, а број оних који су се изјаснили да су Црногорци смањен је на 61,86 одсто. На попису становништа 2003. године број Срба у Црној Гори ”порастао” је на 31,99 одсто, док је оних који су говорили српским језиком било 63,49 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто, док је оних који су говорили црногорским језиком било 21,96 одсто.   Још на Петровдан 1991. године организован је напад каменицама на Цетињски манастир. Пола године раније, 17. јануара, “Црногорска православна црква” своје постојање, као невладина организација, пријавила је станици милиције на Цетињу. Уз мук правосудних органа и полиције, услиједило је отимање цркава Митрополије, углавном у Катунској нахији, од оних који су идеолошки подржавали ову Удбину творевину, под изговором да су оне “власништво села” (иако село не постоји као правна категорија). Напади на цркве нијесу дали плода онима који су те нападе изводили, напротив, и у њима, углавном, данас богослужи канонско свештенство Митрополије црногорско-приморске.   “Пораст” броја Срба у Црној Гори био је аларм актуелном режиму да нешто хитно предузме у заустављању тог процеса и његовог окретања у супротни смјер. Услиједили су: преименовање српског језика у “црногорски”, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује Црногорце у односу на Србе, без обзира на стручност…   Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили да су Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили да су Црногорци порастао је на 44,98 одсто.   И поред снажне присиле на свим нивоима друштва и у свим областима друштвеног живота да се смањи број Срба у Црној Гори, није постигнут жељени резултат и процес замјене историјског српског идентитета Црногораца новим, црногорским, у суштини идеолошким, у посљедње вријеме прерастао је у паничну, рекло би се судбинску интервенцију режима, израженију како истиче вријеме до пописа становништва 2021. године. У тој интервенцији, главном препреком режим је означио Српску православну цркву у Црној Гори. Завршни обрачун са њом, идеолошки, назначен је у предлогу новог политичког програма владајуће Демократске партије социјалиста и, правно, Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.   И раније, кроз сву своју историју, Православна црква, па и у Црној Гори, страдала је тако што су још рушили богомоље, уништавали имовину, палили књиге и документа, паству мамили и присиљавали на одрицање од Христа и, често, убијали. Страдање за Распетог Христа је у природи Цркве овога свијета. Радикалним одрицањем од хришћанских вриједности живота и од православног Истока, који су Црну Гору и Црногорце, заједно са Бокезима, Приморцима, Брђанима, Старохерцеговцима… провели кроз Сциле и Харибде вјекова, актуелни црногорски режим поданички се приклонио богоборном западњачком вриједносном систему, евроатлантској породици која клања богу Новцу, утирући црногорско биће и сводећи Црну Гору само на њено име.   Ововремено страдање у свијету, негдје више негдје мање, перфидније је него икада. Глобалистичка идеологија, у коју је, сродна јој по бићу и духу, природно уточила комунистичка, растаче породицу, полност, интересима капитала који је изњедрио подводи школство, науку, културу, па и спорт, и све више видивом чини своју духовност, обезличавајући човјека и претварајући га у масу. Глобалистичка идеологија је преплавила народ, па и паству Православне цркве, а све више пенетрира и у сам клир. Раслабљени човјек овог времена не види, или неће да види разлику између Бога и мамона, нема воље да се одупре злу овога свијета.   Страдање Православне цркве у Црној Гори данас је опште, од глобалистичке идеологије, и посебно, од режима који је промотер те идеологије. Зато је оно веће неко икада до сада.   (Излагање на Округлом столу “Положај и проблеми српског народа у Црној Гори” који је одржан у Београду 6. новембра 2019. године)     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je на празник Светог великомученика Димитрија у Храму посвећеном овом Божјем угоднику на Новом Београду.         Звучни запис беседе   Његовој Светости су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Јеремија Старовлах и Предраг Мићић, два нова протојереја Александар Баjић и Војислав Костић и јереји Марко Којић, Стефан Васиљевић и Андрија Вукчевић, архиђакон Марко Момчиловић и ђакони Дамјан Божић, Илија Томић, Зоран Недић и Драган Танасијевић.   У току Свете Литургије Његова Светост је одликовао јереје Александра Бабића и Војислава Костића у чин протојереја због њиховог доприноса у изградњи храма Св. Димитрија.   Кумови овогодишње славе су били запослени у колективу Југоимпорт СДБР, на челу са директором Југославом Петковићем. Колач је у име колектива са Његовом Светости пресекао финансијски директор предузећа Даниел Пантић.   Светој Литуригији су присуствовали директор владине Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, министар културе у Влади Републике Србије Владан Вукосављевић и многобројни верни народ.   У беседи је Свјатјејши између осталог поучио да је велики угодник Свети Димитрије живео у тешко време и да се, иако је заузимао високи положај, није стидео хришћанског имена и није заборавио да је слуга Божји. Пред царем је не само признао да је хришћанин, већ је цара изобличио за многобоштво. Од верног слуге свог је пред смрт тражио да разда његово имање сиромашнима. Од дана страдања је слава и понос Солуна.     Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...