Jump to content
  1. Ђуро Станивук

    Ђуро Станивук

  2. Олимп

    Олимп

  3. Berkut

    Berkut

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Позивам да се сви саберемо у суботу 21. децембра испред Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу гдје, хвала Богу, има доста мјеста за све. Да за почетак урадимо оно што је прво пред нама, да се не бавимо калкулацијама шта ће бити, како ће бити, да не улазимо у политичке приче“, рекао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одговарајући на питања слушалаца у емисији Питајте свештеника, како православни вјерници најбоље могу помоћи нашој Цркви у одбрани светиња.     Отац Гојко наглашава да је потребно да се у што већем броју сабремо у никшићком Саборном храму, како би својим физичким присуством потврдили број оних који су, прије свега као грађани ове државе, незадовољни оваквим предлогом закона који Влада намјерава да предложи Скупштини.   „И не треба имати ни стида ни страха да се окупимо на том јавном мјесту како би, својим присуством, показали свој протест. Протестујући против тако лошег закона ми се, у ствари, боримо за ову државу, да би она била што боља. Јер је држава са лошим законима лоша држава, док је добра и просперитетна држава она која има најбоље могуће законе“, објашњава ректор Цетињске Богословије.   Подсјећајући да Митрополија црногорско-приморска има Правни савјет, који чине протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и људи који се разумију у право, отац Гојко каже да му је, иако није правни стручњак, јасно да није добро да се о једном закону прича четири године, a да Влада, као предлагач, не одржи ни један једини састанак са представницима Православне цркве у Црној Гори.   „Састанка, колико ја знам, званично није било ни са другим вјерским заједницама. На такав начин доносити закон лоше је, па и да је ријеч о најбољем могућем закону, а камоли ако у њему сви препознајемо одредбе које су толико нејасне да праве конфузију и рађају стрепњу у народу. И уз то, ако све то прати изјава предсједника државе да ће он лично и његова партија, која је грађанска, мултиконфесионална партија, у којој има припадника других вјера, да обнавља Цркву – е па све то некако није у складу са здравим разумом. Ту никаква математика не помаже“, додаје отац Гојко Перовић.   Подсјећа да у владајућој партији има атеиста, римокатолика, муслимана и да, иако нико нема ништа против припадника других вјера, није нормално да такви људи битно одлучују о статусу Цркве или да „обнављају“ Цркву, како громогласно рече предјесник државе.   „Та партија не треба да се бави питањем Цркве, то је ваљда свакоме живоме на овом свијету јасно и да у таквој атмосфери доноси тако лош текст закона, који прави подјеле и уноси смутњу у народ“,  мишљења је цетињски парох отац Гојко Перовић.   „Што се тиче богослужбеног сабрања у Никшићу, једног мирног окупљања, желим да кажем да ми Литургијом не протестујемо, већ се на њој сабирамо. А позив који смо упутили вјерницима да 21. децембра дођу и из других градова  и да се саберемо у Никшићу, како би тог дана и свештеници и вјерници  били присутни баш ту, а не у својим градовима, значи да ми тим скупом, осим молитве која нам је на првом мјесту, хоћемо и да поручимо да би нашу бројност требало уважити“, каже отац Гојко.   Истиче да је велики је број незадовољних грађана, што је показао и број потиса, који су током љета и јесени прикупљени, као и онај први свенародни Сабор одржан испред Саборног храма у Подгорици.   „Званично бројање потписа почетком септембра показало је преко 65.000 потписника, док према незваничним подацима сада на крају године има близу 100.000 потписника. Оволики број грађана неко мора да уважи“, поручује прота.   Подсјећајући на изјаве људи из Владе да ће закон донијети „хтјели ви то или не“, протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да би то био пораз демократије, пораз слободе грађана, јер се закон тиче цркава и вјерника и они су позвани да кажу свој став  о томе.   Слободанка Грдинић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У сриједу,  4. децембра, на празник Ваведења Пресвете Богородице, прослављена је слава манастира Добрићева. Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ ЗХиП Димитрије, уз саслужење свештеника наше Епархије и молитвено учешће вјерног народа. Послије литије и освећења славског колача, за све присутне уприличена је трпеза љубави.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Логос,
      На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења.   Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог.   Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења.   Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао.   Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог.   Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом.   Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије.   Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама.   Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење.   Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела.     Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Године 2012. као резултат дугог и озбиљног филолошког рада објављена је у Београду велика монографија под називом Саборно гробље у Сентандреји. Прошлост и натписи. Група филолога под вођством проф. Димитрија Е. Стефановића напорно је радила на рашчитавању натписа на старим српским гробовима на сентандрејском гробљу, тиме их очувавши од пропадања и заборава. Овај рад је укључивао и нефилолошке активности као што је претходна припрема старих споменика, њихово чишћење, често и буквално ископавање споменика утонулих у земљу током временa.     Исписник ових редова није био у прилици да учествује у овом подухвату, али су му колеге из Института за српски језик САНУ препричавале многе згоде и анегдоте. У овом раду превасходни циљ је био да се, макар у штампаном облику, сачува једно славно наслеђе, које полако нестаје. Још је почетком двадесетог века један рођени Сентандрејац Павле Софрић писао да треба чувати и очувати оно мало што је од српске сентандрејске прошлости преживело.   Поред натписа са сентандрејских споменика, у књизи су дате и фотографије споменика, црквени епитафи из сентандрејских богомоља, као и картографски прилози. Овај подухват, који је у себи повезао озбиљан физички рад, научно прегнуће и жељу да се у овом конкретном случају очува сећање на више од три века живота српског становништва из најсеверније српске насеобине која имаше „седам славних цркава“, првенствено је резултат дугогодишњег рада проф. др Димитрија Е. Стефановића. Његова Сентандреја, место његовог рођења и рођења његових предака, полако нестаје и данас поприма другачији изглед. Дух времена све мења, па се тако данас стара химна „Ми же Сентандрејци, славни всјего свјета и живили сполу [заједно] на многаја љета“, помиње само у контексту те славне прошлости. Од ње је нама данас остало да изналазимо и обликујемо нова културна значења нашег културног идентитета и колективног искуства, да уживамо у једном сегменту наше историје.   Али Сентандреја и прохујало време и њено гробље нису само предмет песничких слика или научне заинтересованости. Она је некоме и место рођења и место починка. Једном је, док су млади сарадници Института приљежно радили, стари професор Димитрије показао и на споменик који је током живота многих генерација припадао његовој породици и констатовао у вези с њим: „Надам се да ћете ме овде једном посетити.“   И та шала, која и није била само шала, сада када је проф. др Димитрије Е. Стефановић преминуо, пружа нам прилику да с љубављу препричавамо анегдоте, али и да га стварно „посетимо“ и отпратимо, пуни радосне туге, те да присуствујемо његовом опелу и сахрани.     Проф. др Димитрије Е. Стефановић рођен је 20. августа 1936. године у Будимпешти. Основну школу и гимназију завршио је у Сентандреји. Студирао је у Будимпешти на Реформаторској теолошкој академији као један од неколико ђака које је на студије слала Епархија Будимска. Након времена проведеног на овој академији уписао је Филолошки факултет у Београду, на коме је дипломирао, 1972. год. магистрирао, а 1977. докторирао. Као прави грађанин централне Европе, чије велике градове Беч, Будимпешту, Београд не повезује само лепи Дунав већ и култура која је под некадашњом аустороугарском царевином повезивала људе и мешала их, и проф. Димитрије је између ових градова проводио живот. Школску 1966/1967. годину провео је на студијама Универзитета у Бечу.    Када је сада већ давне 1969. године основан Старословенистички одсек у тадашњем Институту за српскохрватски језик САНУ, под руководством професора Димитрија Богдановића (касније академика), Димитрије Е. Стефановић је у њему запослен. Тада је и започета ексцерпција Мирослављевог јеванђеља ради израде речника старословенског језика српске редакције. Стекавши сва научна звања, проф. Стефановић је у овој установи радио до 2001. године. Током десетак година, до 1981, радио је и као предавач руског језика на Саобраћајном факултету у Београду, а од 1988. до 1991. на Филозофском факултету у Новом Саду предавао је историју руског језика. На Богословском факултету у Београду предавао је црквенословенски језик, од 1992. до 1994. и од 1996. до 1997. године. Након тога био је лектор за српски језик на Филозофском факултету Универзитета у Будимпешти на Катедри за словенску филологију.   У проф. Стефановићу биле су складно спојене две основне професије, наиме професура праћена изврсним предагошким талентом, као и научни рад у Институту за српски језик САНУ. Професор Стефановић није био само човек своје професије. У Мађарској је основао мешовити хор „Свети Димитрије“, састављен углавном од студената мађарске и других националности. Овај хор је више пута гостовао и у Србији, па је било лепо гледати и слушати како на црквенословенском језику његови страни студенти поју музику наше културне традиције.   Ове године је у часопису Теолошки погледи (бр. 52/1, 2019) објављена анотирана персонална библиографија радова проф. др Димитрија Е. Стефановића. Увидом у ову библиографију сазнајемо да се професор Димитрије највише бавио објављивањем споменичке грађе, текстологијом и лексиком старог српског писаног наслеђа, пре свега црквенословенских апостолских текстова. Напоредо са овим текстовима, проф. Стефановић гајио је љубав према своме крају, његовом богатом наслеђу, објавио је низ текстова који се тичу културне историје и духовности Срба у Мађарској. Ово српско културно наслеђе проучавано је како средњовековно, тако и оно настало у контакту српске с мађарском културом.   Професора Стефановића сам познавао као млађи колега из Института. Његово опхођење према људима репрезентовало је стару мисао да хришћанин треба да буде достојанствен. У његовом случају та достојанственост се показивала у његовој великој пажњи при комуникацији с другима, ненаметљивости, а ипак и у чврстини изношења својих убеђења. Са сваким је био пажљив и спреман да помогне. Некада бих несвесно имао случајни порив када му се обраћам да га ословим с оче Димитрије, као да је његова аскетска фигура наликовала свештеничкој онако како замишљамо да би она требало да буде.    Увод и опис рукописа Матичиног апостола проф. Стефановић објавио је 1979. године заједно с Радмилом Ковачевић. Године 1989. Аустријска академија наука објавила је Шишатовачки апостол који је он приредио. Бавио се проучавањем Матичиног и Енинског апостола, анализирао је Призренски, Барањски као и Софијски рукопис Законика Цара Душана (заједно с Димитријем Богдановићем), ћирилске рукописе Универзитетске библиотеке у Будимпешти, Вараждински апостол из 1454. године, писао је о црквеном појању (заједно с академиком Димитријем Стефановићем). Заједно с Томиславом Јовановићем приредио је Венцловићев сентандрејски Буквар из 1717. Будући велики познавалац богослужбених књига и зачала проф. Димитрије умео је да слушаоца уведе у танане анализе богословске мисли, али то није радио често. Његов саговорник морао је да буде помало упоран јер је професор био скроман. Заиста, ако „не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мат. 18:3). Када сам га једном упитао која књига Светог Јеванђеља му је најдража, прво је дуго промислио, а онда рекао: „Јеванђеље по Јовану. Знате, када га читате ви некако осетите да је Јован био тамо… да је све лично доживео.“   При састављању његове библиографије био нам је од велике помоћи. Будући прецизан и акрибичан, ниједна сувишна тачка, а поготово погрешна информација није смела у њој да се нађе. Бринуо је да се у библиографији не убележи нешто што је могло да је лажно преувелича. И ту се види колико је стражио над собом. Тражио је да се неки чланци наведу као популарни, иако су сви, било да су намењени научној или широј јавности, поседовали научну тачност, методичност и акрибију, но, разлика је морала да буде начињена.   У популарним чланцима осветљавао је поједина места из српске културе на тлу Мађарске. Тако је писао и о Петру Римском, пароху Ћипровачке цркве и своме рођаку из 19. века. Писао је и о богослужбеним књигама из ловранске цркве и уопште о црквеном језику, о Атанасију Стојковићу, о патријарсима Арсенију III Чарнојевићу и Арсенију IV Шакабенти, епископу будимском Дионисију Поповићу, о јеромонаху Исидору Дамјановићу и др.   Срдачна и блага природа проф. Стефановића, те његово поштење и преданост раду остаће у најлепшој успомени свима који су га познавали.     Вјечна ти памјат.   Владимир Живановић   Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      За радио Глас је своја сећања на блаженопочившег Патријарха Павла поделио протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије "Светих Кирила и Методија" са привременим седиштем у Нишу.   Звучни запис емисије   Извор: Радио Глас

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...