Jump to content
Жељко

Ко је био Димитрије Љотић? Његова кратка биографија

Recommended Posts

Ко је био Димитрије Љотић? Његова кратка биографија
Димитрије Љотић је предратни политичар, мислилац и оснивач ЗБОР-а и љотићеваца

d0b4d0b8d0bcd0b8d182d180d0b8d198d0b5-d19

Димитрије В. Љотић је у историји остао упамћен по предратном ЗБОР-у и српским омладинским војним формацијама за време Другог Светског Рата такозваним „љотићевцима“ који су били нека врста народне милиције. Комунистичка пропаганда га је после рата оцрнила и проглашавала народни издајником и колаборационистом који је сарађивао са окупатором. Савремена историја му с друге стране одаје признање за његов патриотски рад и пре и за време рата на уздизању сељаштва и омладине, за неговање духовности и жеље да српски род што више спаси од страдања и по цену сопствених жртава.

Није био омиљен код Немаца који су окупирали Србију и стално је долазио у сукоб са њима, није био омиљен ни код четника, ни код владе у избеглиштву, чак су својевремено и наредили његову ликвидацију, али стоји истина коју ни један историчар не може да пренебегне, Димитрије В Љотић је био особа високих моралних квалитета, патриота и човек чврстих духовних принципа, политичар витешких начела и дубоко хуман човек. Борио се да очува и сачува српски народ у тешким временима, и оставио је много пророчких порука о будућности. Ко прочита шта је Димитрије Љотић писао и говорио схвата да је био далеко разумнији и проницљивији од свих тадашњих политичких актера.

И тада и сада, био је моралнији и честитији од свог окружења и то му је највећи „грех“ код свих политичких елита које су дефиловале Србијом. Као што порука из Библије каже: „Тешко је бити пророк у свом селу“. Историја Србије ће временом Димитрију Љотићу дати заслужено признање и место које заслужује.


КРАТКА БИОГРАФИЈА ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА

Ко је био Димитрије Љотић. Кратка биографија Димитрија В. ЉотићаДимитрије В. Љотић рођен је 12. августа 1891. године у Београду од оца Владимира и мајке Љубице рођене Станојевић. Основну школу и гимназију учио је у Смедереву и у Солуну, где му је отац био конзул краљевине Србије. У Солуну је завршио гимназију, те се потом уписао на Правни факултет Београдског Универзитета. Дипломирао је у Београду 8. јула 1913. године. У јесен 1913. године одлази у Париз на постдипломске студије. Из Париза се вратио 1914. године пре почетка Првог светског рата. 1. септембра 1914. године позван је у војску. Учествовао је у борбама током 1914. и 1915. године.

У зиму 1915. са српском војском се повлачио кроз Албанију. Учествовао је у пробоју Солунског фронта 1918. године. Приликом гоњења Немаца и Бугара, које је српска војска силовито терала из Србије, Димитрије В. Љотић био је рањен на Овчем Пољу.

По завршетку рата 1919. године био је постављен за командира железничке станице у Бакру, у Далмацији. Ту се 16. априла 1920. године десио комунистички штрајк железничара. На делу пруге коју је осигуравао, Димитрије Љотић је сломио штрајк и завео ред. Демобилисан је као поручник 17. јуна 1920. године, те се ускоро оженио с девојком из Бакра, Ивком рођеном Мавринац. Венчали су се септембра месеца 1920. године у Смедереву где су засновали свој дом.

Након венчања Димитрије Љотић је 22. септембра 1920. године положио адвокатски испит у Београду те је отворио своју адвокатуру у Смедереву, где се уједно бавио организовањем земљорадничких задруга, које је успео да обједини у Савез, чији је председник постао. Иако није желео да улази у партијски живот новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, очеви пријатељи су успели да га активирају у Радикалној странци, те је постао Председник омладинске организације радикала у Смедереву.

Међутим, године 1926. напушта Радикалну странку као дисидент, те је 1927. године изашао на изборе са дисидентском листом Радикала, која је победила службену странку, али Димитрије Љотић није био изабран за посланика јер није имао потребан количник.

После тога се увелико посветио задругарству. По жељи Краља Александар I Карадјордјевића, Димитрије Љотић је фебруара месеца 1931. године постављен за Министра Правде на ком положају је остао до септембра исте године.

После погибије Краља Александра основао је 1934. године Југословенски народни покрет „ЗБОР“. Са покретом је излазио на изборе и 5. маја 1935. и 11. децембра 1938. године.

После пуча 27, марта 1941. године Димитрије В. Љотић је постављен за команданта VI Пешадијског допунског пука с којим је ушао у Априлски рат. После велике трагедије у Смедереву 5. јуна 1941. године, Влада генерала Недића га је поставила за Изванредног комесара за обнову Смедерева, на ком је положају остао до повлачења у Словенију, где је 23. априла 1945. године погинуо у аутомобилској несрећи код Ајдовшчине.

Имао је синове Владимира и Николу и кћерку Љубицу.




Боривоје М. Карапанџић

http://www.bastabalkana.com

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Bio je naci.

Skroz netacno.

 

Fašizam i hitlerizam su dobro poznati pokreti, koji su u poratnim vremenima — u Italiji i Nemačkoj rođeni, a koje su stvorili Musolini i Hitler. Ova dvojica u svojim zemljama su uspeli da okupe oko sebe velike mase ljudi.

Naš pokret nema nikakve veze sa ovim pokretima. Prividna sličnost dolazi od istovremenog negativnog stava prema liberalnoj demokratiji i od pozitivnog stava prema zamiisli staleškog uređenja društva, kao i većeg oslonca političkih formi na društvene stvarnosti.

Kao i mnogi ideološki pokreti i mi smo uvideli da je liberalna demokratija mahom prazna ljuštura, da se je život daleko iz nje odvio i razvio, a da ona, iako treba po svojoj nameni da njome upravlja, nije u stanju ni da ga dostigne ni da ga uoči.

Ali takvo gledište nemaju samo fašizam i hitlerizam, već i boljševizam i ruzveltizam i mnogi drugi pokreti, koji se inače među sobom mnogo razlikuju.I naše je gledište da prirodna podela rada u društvu, koja ljude deli na razna zanimanja, mora da bude — u interesu zaštite pojediniih grupa kao i u interesu obezbeđenja opšteg interesa zajednice — predmet naročite pažnje od strane države ne samo u društveno-ekonomskom, već i u političkom pogledu. Ali to gledište nije originalno ni isključivo gledište fašizma i hitlerizma, već ima i drugih pokreta koji se bitno, kao i mi, od njih razlikuju, a koji su daleko pre pojave fašizma i hitlerizma na tim osnovama bili i ostali.

Iz svega ostalog se vidi da, kad bi se po ovakvoj sličnosti prividnoj i sudilo, da bi čovek — na svoju rođenu štetu — u isti red svrstavao potpuno razne pokrete. Nasuprot tome stoje duboke i korenite razlike ideološke prirode i pozitivno konstruktivnog programa.

1. Pre svega, naš pokret je ponikao spontano, na našim društveno-političkim nevoljama. I niije ponikao u glavi jednog ili drugog čoveka, ili na jednom određenom mestu, već su ljudi dobre volje, na raznim mestima i ne poznajući se među sobom, misleći o nedaćama i nevoljama svoga naroda, došld u isto vreme na istu sledeću misao: ne može se sedeti skrštenih ruku, mora se prvo zauzeti jedan odlučan stav prema svim nepravdama i teškoćama na koje se nailazii, mora se taj stav kao zasta-va istaknuta i objaviti, moiraju se potom pod tu zastavu sakupiti i ostaii ljudi dobre volje.

I kad snaga tako okupljena bude bila dovoljno jaka brojem ili samom snagom, pašće teškoće i nepravde same od sebe.

„Kolumbija iz pučine nice, Kad odvažnik naumi je naci”.

Naš pokret je potekao iz živih osećanja naših teškoća i naših nepravdi, iz svesti da se to ne može trpeti, već da se protiv toga mora boriti, iz uverenja, da je naš narod dovoljno zdrav i snažajn, da ima dovoljno sinova koji će tu borbu do istrage prihvatiti.

I da ne postoje u svetu fašizam i hitlerizam — od kojih nas odvaja duboka ideološka razlika — naš pokret bi se u našoj zemlji morao roditi. Najmanje pak tako rođeni pokret mogao je da bude pristalica gotovih rešenja, tuđih metoda i tuđeg iskustva.

2. I fašizam i hitlerizam počivaju na čisto paganskiim koncepcijama starog Rima i starih Germana.Fašizam je deifikacija — oboženje države. Fašisti kažu: „Država je polubožanstvo, ona je svemoćna i apsolutna”.

A mi kažemo: „Ne daj Bože da ona to bude. Država je ljudska tvorevina potrebna ljudskoj sudbini. To je oruđe narodne sudbine, ali nije božanstvo i nije apsolutna vrednost kojoj dugujemo obožavanje. Iznad države postoje beskrajno veće stvari, kojima i država mora da služi”.

Hitlerizam je deifikacija — obožavanje rase.

A gledati u državi ili rasi božanstvo, znači ne videti ga tamo gde ono samo može biti, znači stvarno primiti jedno ateističko-nehrišćansko shvatanje sveta.Strašna je diktatura ljudi koji nad sobom Boga priznaju. Kako tek mora biti strašna diktatura ljudi koji nad sobom ni Boga ne priznaju! Diktator koji nad sobom Boga ne priznaje, koji javno ispoveda svoje neverovanje, odnosno svoje verovanje da nad njim nema nikakve veće sile, to mora da je strašno, jer taj koji ispoveda da nema nikome i ni za što račune da polaže, taj ne zna za moralne zakone. Mi, pak, kao Sloveni i hrišćani, na takvim shvatanjima ne možemo da stojimo.

Nad državom i nad rasom, po našem shvatanju, postoje beskrajno veće vrednosti. I država i rasa — po našem shvatanju — vrede toliko koliko ljude tim većim vrednostima približavaju.

Po suprotnom shvatanju, država ili rasa su apsolutna merila u ovom, inače, relativnom svetu, nad njima nema ni načela, ni suda, ni osude.

Otuda je i moguće da fašizam proglasi za svetinju svoju sebičnost, a hitlerizam svoj tevtonski bes.

Razume se, da iz ovog dubokog korena izbija čitav niz shvatanja koja nas — Slovene i hrišćane moraju deliti od fašizma i hitlerizma.

3. Fašizam i hitlerizam, polazeći iz takvog korena i smatrajući sebe za jedina i nepogrešna oruđa tako obožene države i rase, smatraju sebe apsolutnim merilom u svojim državama, isključuju sve protivnosti, ne dozvoljavaju stvarni nadzor nad svojim radom ni sopstvenim pristalicama.

4. Fašizam i hitlerizam imaju težnju da traju. U svojoj koncepciji države, fašizam i hitlerizam smatraju da država i kad bude dobila ono uređenje koje misle da joj dadu, ne može bez njih.

Da je upravo interes države da se to trajanje omogući i produži — i onog dana, misle oni, kad

fašizma i hitlerizma ne bude bilo, država će pasti u one teškoće iz koje su je izveli fašizam i hitlerizam.

5. Mi smo protiv parlamentarizma, ali nismo protiv parlamenta, nismo protiv punog i stvarnog učešća narodnih predstavnika u zakonodavstvu i nadzoru nad radom vlade, već smo, naprotiv, za pravi i stvarni parlamenat. I to smo u takvoj meri za parlamenat, da su nam autentični i zaista iskušani parlamentarci prebacili da je u našem planu skupština isuviše jaka, jer je u njenom delokrugu samostalna i potpuna, a naročito ona je veće stvarne vrednosti nego što je danas.

Dosadašnji parlamentarizam uopšte u svetu je sistem zbrke vlasti i potpune neodgovornosti. Nasuprot tome, mi istavljamo načelo: potpuna i stvarna vlast, a isto takva i odgovornost.

Fašizam i hitlerizam ni u svojim nacrtima ne žele da stvore takvu ustanovu, koja će njihovu vlast staviti pod ozbiljno ograničenje i ozbiljan nadzor.

6. Mi smo za priznanje staleža — kao velike društvene stvarnosti — i za njihov stvarni uticaj na državni život. Za razliku od fašizma i hitlerizma, mi ih želimo istinski snažnim i sliobodnim — pod jednim uslovom: da se priznaju i da deluju kao delovi narodne celine, pod nadzorom svojih

glavnih organizacija i države.

Fašizam i hitlerizam, zbog svog gledišta na državu, staleške organizacije uvršćuju u svoje redove i nameću im svoju stranačku disciplinu. Jednom rečju, fašizam ihitlerizam smatraju sebe apsolutnim organima države, odnosno rase, isključuju slobodu vladara, predstavništva, staleža, sudstva, vojske i štampe.

Nasuprot tome, mi stojimo na gledištu da svaka opravdana funkcija u društvu mora biti potpuna i stvar-na, sa isto takvom odgovornošću.

Eto, zašto mi ne možemo ličiti na fašizam i hitlerizam.

Dimitrije Ljotic

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Уопште није битно како се звало то зло.

Jedino zlo u tom vremenskom razdoblju na ovim prostorima je bila Crvena Zver.Kad to ukapiras,a da prethodno makar malo citas,shvatices i da  su Crveni doneli ,il bolje reci isprovociral sva ostala zla koja su nas  tad zadesila.

 

Al' dobro ,nisi ti kriv sto se informises u Enciklopediji NOB-a.Ne zaboravi,lako je bilo tvojim"oslobodiocima" ratovati sa Kraljvom omladinom,al je zato sa Titovim genralima bilo tesko sacuvati Srpski narod i drzavu 90-ih.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Jedino zlo u tom vremenskom razdoblju na ovim prostorima je bila Crvena Zver.Kad to ukapiras,a da prethodno makar malo citas,shvatices i da  su Crveni doneli ,il bolje reci isprovociral sva ostala zla koja su nas  tad zadesila.
 

 

Разлика између Црвене Звери и осталих звери (од којих је овај љотићевизам само једна) је у боји и ни у чему више. Уопште ми није битан изговор под којим неко жели да ме пороби и евентуално уклони ако баш много сметам (да ли је сталеж, класа, раса, нација или нешто десето).

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

Разлика између Црвене Звери и осталих звери (од којих је овај љотићевизам само једна) је у боји и ни у чему више. Уопште ми није битан изговор под којим неко жели да ме пороби и евентуално уклони ако баш много сметам (да ли је сталеж, класа, раса, нација или нешто десето).

 

 

To je to.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pošto je umro 1945 nije imao priliku da obasni svoje stavove, sa obzirom da nije iskoristio priliku i zbrisao u saveznike kad je mogao, nego se povukao u NJemačku da za Nemce dalje ratuje protiv komunista.. I ovde vidimo jasno za koju se stranu bio opredelio, što potvrđuju i njegovi sledbenici.

To su lazi da je Mita bio germanofil.Zapravo je covek kao Hriscanin trazio saveznike u Ruskom pravoslavnom narodu i sa ROA.Nemce je koristio,za borbu protiv Crvene Zveri.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=7O3sdE9azMI#at=135

 

http://www.youtube.com/watch?v=8mgRAhRDKzA

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Prilično kontradiktorna ličnost, i verovatno pogrešno interpretiran od svih. 

Skoro sam u jednoj četničkoj biografiji pročitao da su ljotićevci bili najzagriženiji ratnici, nešto poput talibana. Kad su oni napadali, napadali su dok ne padnu svi. Nisu se predavali. 

Naravno da od svih paravojnih formacija, ja sam na strani srbo-ćetnićko kraljevskih jedinica. Patrijarh Pavle je svojevremeno rekao da je on lično najviše stradao za vreme rata od Ljotićevaca (dok je bio u Vujnu). 

 

Mislim da bi trebalo odvojiti ljotićevce (zboraše) od Dimitrija Ljotića. Nisam siguran koliko je on imao uticaja za vreme rata na te jedinice. 

 

Po mojoj nekoj top listi "najgorih" u Drugom Svetskom Ratu, što se tiče srpskih jedinica ide ovako...

 

1. Partizani 

2. Pećančevi ćetnici

3. Ljotićevci

 

Dobri momci su:

1. Četniks, fajting gerila

2. Nedić Boys 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

To je brkao pre 1941-e. Ni Hitler nije rođen kao nacista, a jedno vreme je bio i komunista... Čovek mora da se posmatra u celini i ne samo u jednom vremenu, suprotno i Savle ostaje Savle i nikad ne postaje Pavle.

Ал ти причаш глупости.

(ово кажем у братској хришћанској љубави)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      И поред лошег времена, грмљавине и јаке кише, у навечерје празника свете преподобномученице Параскеве, 8. Августа 2020. Лета Господњег емитовано је уживо из манастира Тумана осмо издање емисије "Живе речи". Гости осме по реду емисије били су архимандрит Димитрије, игуман тумански и јеромонах Петар, сабрат наведене обитељи, са којима је разговарао протопрезвитер Иван Цветковић. Акатист туманским светитељима Зосиму и Јакову читали су јеромонаси Димитрије и Петар, уз саслужење јерођакона Гаврила.      Након молитвеног сабрања у окриљу кивота туманских чудотвораца, оци Димитрије и Петар говорили су о овој великој светињи браничевске епархије. На питање како Бог делује и исцељује, отац Димитрије је поучио рекавши да је вера основа свега, па тако и Божијег деловања и чудотворства Божјег према човеку.    Слобода је дар Божји, зато као хришћани требамо да стојимо у слободи којом нас је Христос ослободио, истакао је игуман туманске светиње.      Говорећи о чудима и правилном поимању чуда Божјих, отац Петар је указао да свако чудо у овоме веку није коначно, оно је само најава оног чуда које ће се збити у будућем веку, јер ћемо љубављу Божјом на крају сви бити исцељени у сили и слави Божјој.    Истинску веру у Васкрсење као верујући хришћани, као сутелесници Тела Христовог, предокушавамо једино на Литургији која је наше бесцен благо и једини пут спасења, подсетио је отац Димитрије гостујући у емисији "Живе речи".    НАЈАВА ЕМИСИЈЕ ЗА СРЕДУ 12. АВГУСТА ОД 20:30Ч   Благодарећи великој љубави Архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, наредна емисија "Живе речи" биће емитована из Саборног храма Васкрсења Христова у Подгорици. Позивамо Вас да узмете учешће у овој емисији и примите благослов велике светиње која сведочи силу и славу Васкрсења, али и силу васкрсења народа Божјег који је устао у праведну одбрану светиња.      Као вид наше хришћанске љубави и подршке у наведеној праведној борби за очување светиња и умножења љубави, редакција портала и емисије "Живе речи" донела је одлуку, да емисије које се емитују средом, уживо реализујемо из светиња Митрополије црногорско-приморске. 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Светог деспота Стефана Лазаревића, 1. Августа 2020. Лета Господњег уснуо је у Господу академик Димитрије Стефановић (1929-2020), човек који је целога живота са пуно љубави и жртве служио Цркви и своме народу.    Новопрестављени академик Димитрије Стефановић је рођен у Панчеву 25. новембра 1929. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за германистику (енглески и немачки) 1955, а на Музичкој академији у Београду на Одсеку за музикологију, 1956. У Оксфорду је на Линколн колеџу магистрирао и докторирао. У Музиколошком институту САНУ прошао је кроз све степене научних звања. Директор Института био је од 1979. до 2001. За дописног члана САНУ изабран је 1976, а за редовног 1985. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу био је изабран 1986, a за дописног чланa Словенске академије знаности и уметности у Љубљани 1987. Стални је члан сарадник Матице српске у Новом Саду (1987), а секретар је Одељења за сценске уметности и музику од 1991. Члан је Управног одбора Матице српске.   Свој научноистраживачки рад усмерио је првенствено на проучавање православне црквене музике, византијске и старе словенске. Кроз резултате ових истраживања датум почетка записивања старе српске музике померен је на почетак XV века. Музиколошка истраживања је увек везивао и за живу музичку праксу, како извођењем и јавним представљањем откривених напева из прошлости, тако и снимањем и проучавањем још увек живе српске црквене појачке традиције. Уз многобројне студије на српском, енглеском, немачком, француском и руском језику, приредио је три књиге нотних записа традиционалног српског карловачког појања Бранка Цвејића. Уредио је низ зборника и монографија.   Као предавач гостовао је на многим универзитетима у земљи, Европи и Америци, учествовао је на многобројним међународним конгресима и научним скуповима. Одржао је и велики број предавања о православној и посебно српској црквеној музици на двадесет Југословенско-немачких хорских недеља, десет Духовних академија у манастиру Студеница, као и на 20 Хорских недеља „Корнелију у част”.    Хорским дириговањем бавио се од студентских дана, прво као асистент диригента београдског Академског хора „Бранко Крсмановић”, а потом као диригент хора „Београдски мадригалисти”.   Студијски хор Музиколошког института САНУ основао је 1969. Са овим хором, први пут изводи тек откривене записе старе српске музике, код нас непознате, бугарске, руске, грегоријанске и глагољашке црквене напеве, и најзад православну хорску музику XIX и XX века. Са хором је гостовао у земљи, већини европских земаља и у многобројним градовима бивше Југославије.   Снимио је неколико грамофонских плоча, касета и телевизијских емисија. Хор Панчевачког српског црквеног певачког друштва води од 1962. Предано је учествовао у обнови манастира Велика Ремета, где је са сарадницима припремио изложбу Стара српска музика.    Иако ван просветних институција, небројене сате посветио је млађим колегама и студентима, увек спреман да помогне и подстакне на учење и истраживачки рад. 
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Светог деспота Стефана Лазаревића, 1. Августа 2020. Лета Господњег уснуо је у Господу академик Димитрије Стефановић (1929-2020), човек који је целога живота са пуно љубави и жртве служио Цркви и своме народу.    Новопрестављени академик Димитрије Стефановић је рођен у Панчеву 25. новембра 1929. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за германистику (енглески и немачки) 1955, а на Музичкој академији у Београду на Одсеку за музикологију, 1956. У Оксфорду је на Линколн колеџу магистрирао и докторирао. У Музиколошком институту САНУ прошао је кроз све степене научних звања. Директор Института био је од 1979. до 2001. За дописног члана САНУ изабран је 1976, а за редовног 1985. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу био је изабран 1986, a за дописног чланa Словенске академије знаности и уметности у Љубљани 1987. Стални је члан сарадник Матице српске у Новом Саду (1987), а секретар је Одељења за сценске уметности и музику од 1991. Члан је Управног одбора Матице српске.   Свој научноистраживачки рад усмерио је првенствено на проучавање православне црквене музике, византијске и старе словенске. Кроз резултате ових истраживања датум почетка записивања старе српске музике померен је на почетак XV века. Музиколошка истраживања је увек везивао и за живу музичку праксу, како извођењем и јавним представљањем откривених напева из прошлости, тако и снимањем и проучавањем још увек живе српске црквене појачке традиције. Уз многобројне студије на српском, енглеском, немачком, француском и руском језику, приредио је три књиге нотних записа традиционалног српског карловачког појања Бранка Цвејића. Уредио је низ зборника и монографија.   Као предавач гостовао је на многим универзитетима у земљи, Европи и Америци, учествовао је на многобројним међународним конгресима и научним скуповима. Одржао је и велики број предавања о православној и посебно српској црквеној музици на двадесет Југословенско-немачких хорских недеља, десет Духовних академија у манастиру Студеница, као и на 20 Хорских недеља „Корнелију у част”.    Хорским дириговањем бавио се од студентских дана, прво као асистент диригента београдског Академског хора „Бранко Крсмановић”, а потом као диригент хора „Београдски мадригалисти”.   Студијски хор Музиколошког института САНУ основао је 1969. Са овим хором, први пут изводи тек откривене записе старе српске музике, код нас непознате, бугарске, руске, грегоријанске и глагољашке црквене напеве, и најзад православну хорску музику XIX и XX века. Са хором је гостовао у земљи, већини европских земаља и у многобројним градовима бивше Југославије.   Снимио је неколико грамофонских плоча, касета и телевизијских емисија. Хор Панчевачког српског црквеног певачког друштва води од 1962. Предано је учествовао у обнови манастира Велика Ремета, где је са сарадницима припремио изложбу Стара српска музика.    Иако ван просветних институција, небројене сате посветио је млађим колегама и студентима, увек спреман да помогне и подстакне на учење и истраживачки рад. 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уочи славе, у порти храма је одржана ђачка радионица ученика Православног катихизиса бачкопаланачких основних школа у плетењу ивањских венаца. Изабрани су најбоље исплетени венци. Празнично бденије је служио протонамесник Милан Узуров, уз саслужење тројице свештеника, а на Ивањдан светом Литургијом је началствовао протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, којем су саслуживала четворица свештеника Епархије бачке, јеромонах Павле (Пајић) и ђакон Никола Дувњак. У продужетку свете Литургије извршен је трократни опход око храма и служен је помен ктиторима, приложницима, свештенослужитељима и парохијанима храма.     Вечерње богослужење, у оквиру кога је пререзан славски колач и освећено славско кољиво, служио је протојереј Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки, уз саслужење десеторице свештеника и једног ђакона.   Црквени хор Свети Јован Крститељ, којим диригује професор Снежана Жујић, учествовао је у празничним богослужењима, доприневши на тај начин прослави патрона храма у Бачкој Паланци. Овогодишњи кумови славе били су породица Николић из Бачке Паланке, а за следећу годину за кумовање се јавио господин Недељко Мићић са својом породицом.     После вечерњег богослужења, у порти храма је одржан получасовни вокално-инструментални наступ Војвођанског народног оркестра Гајде из Бачке Паланке.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од JESSY,
      Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (Прва Коринћанима 11, 27 – 32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(…) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»? Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези. Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора („Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња“, (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(…)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења). Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45. Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста. Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник (а не човек сам по себи) који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање. У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности („Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела“).
      https://www.cudo.rs/проф-др-јован-фундулис-како-бисмо-се-м/
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...