Jump to content

Момо Капор

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • 3 months later...

 I TO ĆE PROĆI

Postoji jedna stara priča o tome kako je Mujo pitao Hasu da li ječuo da je umro Meša Selimović? „ Pa ko će sada biti književnik?“ uzvratio je zabrinuti Haso. Zaista, u stara vremena znalo se ko je književnik i koliko ih ima. Svaki Krležin, Andrićev ili roman Crnjanskog, bio je pravi događaj kome nisu bile potrebne promocije, sajmovi i konferencije za štampu. Čekalo se da se pojavi u izlogu i odmah bude razgrabljen. A onda se ispostavilo da je tačna misao onog čuvenog marksiste, da će jednoga dana svi pisati stihove. I ne samo stihove, već i romane, koje danas piše svako. Pre pedeset i dve godine, kao mlad student, bio sam na prvom Beogradskom sajmu knjiga, gde sam uspeo da ponešto i ukradem. Štandovi su bili ogromni, preplavljeni sivim knjigama i još sivljim ljudima koji su ih štampali i prodavali. Uglavnom je to bila marksistička literatura: red Lenjinovih sabranih dela, kompleti Marksa, Engelsa i Tode Kurovića, prepune police o samoupravljanju – budućnosti sveta. Kakva razlika od američkog i francuskog paviljona koji su bili jarko osvetlčjeni i mirisali potpuno drugačije, na nešto sasvim nepoznato, različito od „sisala“ kojim je bio prekriven patos, od vinjaka, razmrvljenih štapića „bobi“ i jeftinog duvana na našim štandovima gde niko nije praznio pepeljare. Pokisli i smrznuti, odrpani i posiveli, uzimali smo sa polica slobodno velike monografije Pikasa, Džeksona Poloka i Raušenberga i listali ih gladni slika, u zemlji gde je još uvek vladalo dosadno sumorno slikarstvo. Ameri su bili odeveni u blejzere sa zlatnom dugmadi i pušili su lule mirišljavog duvana. Ta ljubav prema njima i njihovoj umetnosti obiće nam se u glavu četrdesetak godina kasnije u obliku Milosrdnog anđela. Na francuskom štandu, gledali smo knjige o Berhardu Bifeu, 2. Žoržu Braku i Modiljaniju, a francuske gospođe su ljupko kotrljale slovo r i pazile da nešto ne ukrademo. Zakoračili smo u obećani svet i evo ga sada pred nama. Isti tomovi nagrađenih marksističkih klasika i njihovih sledbenika kao što je drugarica Latinka Perović, i ostali protagonisti liberalizma u čije je vreme zabranjeno najviše knjiga i filmova i pozatvarano najviše umetnika, danas leže na novinama prostrtim preko blata buvljih pijaca i prodaju budzašto, a najčešće za fišeke u koje se pakuju kikiriki, semenke i suncokret. Dočekali smo vreme kada štandovi naših izdavača blistaju i mirišu na viski, dok su zapadni postali sumorni i dosadni, baš kao oni naši pre pola veka. Umesto sumornih ljudi u sivim odelima, lepotice čuvaju knjige, umesto „drave“, „ibra“ i „morave“, dime se neki fini strani duvani. Da nastavim tradiciju, kradem svoj novi roman i stavljam ga u kapuljaču đubretarca. Kako se svet menja! Jedanput je Mihiz, taj srpski Volter iz Iriga, govoreći o dobu komunizma u kome smo proveli najveći deo svojih života, priznao na svoj čuveni sarkastični način, da mu to ništa ne bi smetalo da nije bilo strašne dosade režimskih godišnjica, proslava, akademija, recitala, sletova i priredbi, koje je bilo najteže podneti. Nabrajali smo imena mnogih velikih pesnika koji su pisali prigodnu poeziju, režisera koji su je režirali i svih velikih glumaca koji su je rezitovali, čitajući iz kožnih portfelja, u stvari, jelovnika i vinskih karata iz boljih hotela. Grmeli su sinfonijski orkestri kompozicije današnjih zaboravnih demokrata (odnegovana amnezija), ječali su horovi, a slatka mala dečica sa crvenim maramama, kao ljupki kolibrići, skakutala su po scenama, mameći osmehe i aplauze ugojenog prvog reda gledališta. Ukoričeni u siva odela sa značkama u reverima i svečane generalske uniforme sa oklopima odlikovanja i rozeta, prvi redovi su blagonaklono slušali slavopojke o sebi: himne izgubljenim bitkama, izmišljene istorijske datume (nigde toliko velikih datuma kao kod nas), herojske podvige onih koje su sami likvidirali ili izdali... Televizijske gledaoce, koji su satima morali da gledaju te prenose, više je zanimao raspored tog slavnog prvog reda fotelja i ko u njima sedi, nego patetika recitala na sceni. Znalo se, onaj koji nije sedeo tamo bio je već otpisan ili mu je poslan katul-ferman. Srašna dosada, po Mihizu, trovala je, zračeći ih tih scenskih laži i sletova, poeziju, istinu, naš duh. Humor je bio jedina stvar koja nam je preostala za odbranu zdrave pameti. U stvari, bio je to na izvestan način, religiozan poredak: mali kuriri bili su zamena za anđele u hrišćanstvu, narodni heroji bili su mučenici, Centralni komitet sastavljen od apostola te vere, dok je na samom vrhu svetleo božanskom svetlošću sam Vođa.Najsvetiji datumi predstavljali su one dane i godine kada se grupa begunaca sastala u nekoj šumi, ispod vodopada ili u nekoj uličici da bi donela svoje istorijske odluke. Pravoslavlje je gotovo pola veka bilo brisano iz pamćenja, a zaista najsvetiji datumi hrišćanskog čovečanstva nisu se mogli pronaći u kalendarima. I kada je najzad eksplodirala dugogodišnja žeđ za verom u Boga i crkvom, Srbi su, kao i obično, počeli da preteruju, pokušavajući da slavljenjem pravoslavnih praznika i starim, već zaboravljenim ritualima, zatrpaju podsvesno osećanje krivice što decenijama nisu verovali. I evo, na scenama ponovo grme oni isti glumci ili njihovi naslednici, ali to više nisu Kadinjača, Stojanka majka Knežopoljka, Kozara ili Titov naprijed, već hagiografije svetaca, žitije mučenika, poezija Hilandara... Priredbe su se, uglavnom, pretvorile u amaterske liturgije, ali ne one tihe i usrdne, monaške, u kojima se u najvećoj mogućoj meri približavamo Gospodu, već u estradne spektakle praćene čak i revijama ženske mode ispod ikona i fresaka. Pored istinski vrednih, verujućih kompozitora, koji su morali da čekaju pola veka da bi im bile izvedene kompozicije sa religioznim temama, scene su preplavili oni isti prigodni primenjeni muzičari što su tako predano uglazbivalji stihove tipa Ko drukčije kaže taj kleveće i laže, osjetit našu će pest! Njihove koračnice prelivene su danas slatkim vizantijskim harmonijama, dok su scenografi džinovskih stilizovanih petokraka i srpova sa čekićima prisvojili Belog Anđela. Kurira Jovicu i bombaša Boška Buhu zamenile su ljupke devojčice iz niže baletske škole sa anđeoskim krilima. Odevana u pretanke kostime od tila, ta deca se smrzavaju na promaji nezagrejanih pozornica. Dečica više ne pevaju o ljubičicamašto su procvetale na jastucima kominternovaca; umesto „Konjuh planinom, po kojoj vetar huji, bruji...“ sada pevaju crkvene pesmice, ne razumevajući ni reči od onoga što izgovaraju. No, prvi redovi fotelja su se veoma promenili. U njima sada sede nekadašnji komunisti, koji ne vole kada ih podsetite na ta razdoblja života iz preddemokratske faze. Umesto generala okićenih odlikovanjima, sada su to crkveni velikodostojnici. Naravno, svako je dobrodošao u krilo vere i crkve. Povratnik bludnog sina bio je njegovom ocu drgoceniji od vere njegovog brata, koji ga nikada nije napuštao. No, bludni sin ipak ne bi smeo da preteruje sa okretanjem slavskog kolača pred televizijskim kamerama, ako se zna da mu je mnoga draža ona druga vrsta, manje svetih kolača. Treba ipak verovati da su to dečje bolesti nanovo rođenog pravoslavlja, za koje ne znače mnogovekovi. I to će proći.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 months later...

„Živeli normalni poljupci, na čelu sa poljupcem u čelo!”


„Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokom nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvu potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju. Naprotiv! On želi da se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on je gotovo čitavog života radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu, ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika.”


„Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”


„Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju. Nikada sastaviti sva dobra.”

 

„Teži i od građanskog i od verskog rata je onaj koji svako vodi sam u sebi.”


„Stvari ne vrede onoliko kolika im je cena, već onoliko koliko smo u njih uložili ljubavi.”


„Vidite, draga moja – rekao je drugarici Mitrović – svet je danas isuviše slojevit da bi se mogao obuhvatiti ili objasniti samo jednom ideologijom, ma koliko ona bila napredna, avangardna i svespasavajuća… Hteli mi to ili ne, možemo reći da živimo u doba krize ideologije.


„Hodajući, učio se da živi bez Une. Da korača, istina, kao rekonvalescent, ali, ipak, da korača. Da jede. Da pije sam. Da diše, da spava, da se smeje, što mu je najteže polazilo za rukom.


„Traži se jedna polovna nedelja, bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.


Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.”

 

„Nova godina je za amatere, za one koji nikada ne ostaju posle ponoći u kafanama.”


„Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser.”

 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 weeks later...

BUDALE

Kad zrelo razmislim, čitav život će mi proći u čekanju. Čekao sam najpre da se rodim, pa onda da porastem, da završim ovu, pa onu školu, da odslužim vojsku, da se oženim, da dobijem decu, pa da deca odrastu, završe škole i dobiju svoju decu, a za sve to vreme neprestano sam čekao da budale odu s vlasti.

Najpre sam čekao da odu oni koji su nas okupirali, pa onda da odu oni koji su nas oslobodili, a zatim, da odu oni koji su nas oslobodili oslobodilaca... I taman kad pomislim, evo, ode ona budala, kad ono, na njegovo mesto dolazi nam nova budala još punija energije nego ona stara. Istina, poslednjih godina budale su se smenjivale mnogo brže nego one ranije koje su znale baš da zasednu. Ipak, čovek nije mačka pa da ima devet života i da svaki od njih potroši na vladavinu neke budale. Мnogi koje sam poznavao nisu uspeli da dočekaju ni smenu onih budala za čije su vladavine rođeni i odrasli.

Istina, pre vladavine budala, imali smo veliku tradiciju, ali šta smo mi prema njoj? Spiskali smo sve vredno što nam je ostavljeno u nasledstvo, baš kao i sin jednog uglednog domaćina iz Trebinja još pre onog, onog rata. Ovde je, naime, bilo toliko ratova, da se uvek mora reći tačno pre kog rata se nešto dogodilo.

Živeo, dakle, jedan ugledan čovek u hercegovačkom gradu Trebinju, a bio je visokog rasta, višeg od dva metra, za glavu viši od svojih sugrađana. E, pa taj čovek, kad zađe u godine, naruči da mu se isteše javorov štap od jednog rezbara u Мostaru i ovaj mu ga napravi, za tada velike pare. Štap je, naime, bio pravo čudo. Na rukohvatu su se nalazili Мiloš Obilić i Karađorđe, Beli orlovi i Devet Jugovića, a svu tu divotu opasivala je ljuta guja. U Hercegovini, gde su krstovi jedine skulpture po grobljima, štap je bio čuven od Trebinja do Gacka i od Huma do Popova polja.

A taj domaćin imao je sina, koji je, kao što to često biva, bio dežmekast i niska rasta i najveći deo svog života zavideo je ocu na njegovom štapu, čekajući da ovaj umre, pa da ga nasledi.

I, najzad, kada sahrani oca, on izađe na trebinjsku Pjacu sa nasleđenim štapom, tim čudom od lepote. Ali, štap je bio velik, a on mali, pa je izgledalo kao da se štap naslanja na svog novog vlasnika, a ne on na njega. Narod ga je gledao i smeškao mu se iza leđa, a on se žalio prijateljima da mu je štap zaista prevelik.

– Pa podsjeci ga, čovječe! – savetovali ga oni.
– Podsjekao bih ga ja – odgovarao je – ali mi žao ove ljepote oko rukohvata!
– Pa, podsjeci ga s donje strane... – govorili mu oni kojima se žalio.
– Što? – čudio se on. – Dolje mi je taman, no mi je gore visok!

To je slučaj i sa nama i našom tradicijom. U Hercegovini smo sa njom raskinuli odmah po oslobađanju 1945 godine. Evo kako je to bilo:

Od pamtiveka, u gradu Bileći pazarni dan je bio četvrtkom. Po obližnjim selima niko nije govorio hoćemo li na pazarni dan u Bileću, nego samo "'oćemo li u četvrtak dolje?" Pazarni dan četvrtkom bio je petsto godina pod Turcima, pa onda pod Austrijom, pa za vreme Kraljevine Jugoslavije, pa dok je trajala italijanska okupacija, a onda nemačka, da bi se prvog dana nakon oslobođenja odlučilo na najvišem mestu u opštini da se raskine sa tradicijom i da se okrene novi list. Predsednik opštine, tako, odluči da se najpre promeni najteža i najsudbonosnija stvar za novi poredak - da pazarni dan više ne bude četvrtkom, što nas veže za feudalnu i buržoasku tradiciju, nego da bude u petak, i tako bi.
Na bilećku pijacu izađe dobošar Meho, koji je imao najjači glas u čitavom kraju, i zabubnja po dobošu, što je tada bio jedini hercegovački Internet:
- Ćuj i poćuj narode - zagrme kad se okupiše ljudi - došo aber od narodne vlasti, da ćetvrtak nije više u ćetvrtak, nego da je ćetvrtak u petak i da se toga svako mora strogo pridržavati!..."

( Dragi naši )

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Beogradske kuće su tajne tvrđave iz kojih njihovi stanovnici izlaze poput turskih konjanika - sve što poseduju, na njima je! To se naročito odnosi na lepotice ovog grada koje stanuju po najudaljenijim periferijama, u devojačkim sobicama ili u kujnama, gde spavaju na kauču na razvlačenje, takoreći, u jednoiposobnom dimnjaku, ali kad se pojave u Knez Mihailovoj ulici ili u nekoj diskoteci, stranac bi se zakleo da su ispale pravo iz obojenih stranica najnovijeg "Voga", U tome je i tajna njihove veze sa partnerom koji ih je izveo na neko uzbudljivo i otmeno mesto, a koji više liči na orangutana nego na dostojnog pratioca takve lepote. (Jedna raskošna plavuša rekla je svom pratiocu da je njihova veza nemoguća jer je mnogo niži rastom od nje. "Varaš se - odvratio je on - kad stanem na svoj novčanik, viši sam za glavu od tebe!")

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

OGOVARANJE

Bio sam svuda, video sam svašta, ali još nigde nisam čuo da se toliko ogovara kao u Beogradu! To, naravno, dokazuje da Beograđani nisu egoistični, otuđeni ljudi, dovoljni sami sebi; oni se od jutra do večeri strasno zanimaju za svoje bližnje, njihove mane, greške i nedostatke – oni bi da ih poprave ili razjasne drugima.

Primetio sam, takođe, da je ogovaranje usko povezano sa ritualom pijenja kafe. Ko je ikada video nekoga da ogovara uz „7UP“ ili šampanjac? Kao da u kofeinu postoji neka tajna, neotkrivena supstanca koja u nama izaziva želju za ogovaranjem.

Kad se sa zapada ide prema istoku, ili sa severa prema jugu, sve se više ogovara. To je zbog toga što se na istoku i jugu kafa pije sedeći, natenane, dok se na zapadu i severu pije s nogu, za pultom, uvek u žurbi, onako, usput.

Na zapadu se, uz to, uglavnom, niko nikoga ne tiče; svako je zavučen u svoj mali svet, posao, udobnu kuću; svako se trudi da se što pre vrati na svoj mali travnjak, u svoj mali život i svoj mali hobi. S druge strane, na istoku, svako odlaže što duže povratak kući, gde ga čekaju mnogi problemi. Jug je u tome otišao najdalje! Na jugu se sedi po ceo bogovetni dan za stolovima na trotoarima ili po trgovima; čitav grad nam je neprestano pred očima – kakva prilika za beskrajno ogovaranje onih što prolaze pokraj nas!

Za razliku od zapada, koji nagon za ogovaranjem prazni pišući knjige, rasprave i novinske članke, kod nas je to direktan nastavak duge i slavne tradicije usmenog pripovedanja, koje nas je proslavilo u svetu. Krajnje je vreme da najzad, postanemo svesni tog našeg izuzetnog dara, tih briljantnih analiza bližnjih, tih minucioznih usmenih eseja, savršenih krokija u vazduhu iznad džezvi sa kafom, i da osnujemo Institut za ogovaranje ili otvorimo katedru na kojoj bi se izučavala ta disciplina duha.
Nikada mi nije bilo jasno zbog čega bi ogovaranje bilo samo malograđanska osobina? Zar se ne ogovaraju svi? I građani i malograđani i seljaci i radnici i poštena i nepoštena inteligencija i umetnici i zanatlije?

Deca ogovaraju roditelje, a ovi njih. Žena ogovara rođenog muža, a on ženu. Vi slušate sa razumevanjem i klimate glavom ne znajući šta da kažete na sve to. Sutradan oni se pomire, eno ih, idu zagrljeni i ne javljaju vam se jer ste čuvar njihovih tajni. Šta rade? Ogovaraju vas!

Primetio sam još i to da postoji mnogo načina ogovaranja. Ogovaranje s ljubavlju ili iz radoznalosti; sa zavišću, mržnjom ili iz dosade, pa čak i neka vrsta filozofskog ogovaranja, da ne pominjemo zajedničku disciplinu – ogovaranje države.
Beograđani, uz to, poseduju i poseban talenat za ogovaranje velikih i značajnih ljudi. Oni obožavaju da rastave na delove svakog izuzetnog sugrađanina.

Naravno, najpre mu se najljubaznije jave ili ga čak pozovu na piće za svoj sto (da bi ga što bolje osmotrili izbliza), ali čim im nestane iz vidokruga, istog časa počinje najtananija analiza, kako je došao do onoga što ga čini izuzetnim.
Ili je plagijator, ili doušnik, ludak, manijak, tajni pijanac, neko stoji iza njega ili ima defektno dete, rastavio se ili namerava da se razvede, dužan je ovom ili onom...

Pitaćete se, svakako, koje je mesto u Beogradu najpovoljnije za ogovaranje? Мislim da je to, leti, svakako bašta kafane „Grmeč“ u Мakedonskoj ulici. Trotoar je na tom mestu, naime, toliko uzak, a ulica frekventana, da prolaz pokraj stolova predstavlja sjajno usko grlo, gde vas onaj koga ogovarate, gotovo očeše u prolazu.

Zbog toga je mnogo bolje da već ujutru uhvatite neki astal. Bolje je da vi ogovarate druge nego oni vas!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Mi se ne razlikujemo od drugih naroda, samo su nam neke osobine izraženije. Moglo bi se reći da su to pre svega inat, tvrdoglavost, srdačnost (koja zna i da zamara), gostoljubivost na koju smo mnogo ponosni, mada strancima umemo da naplatimo sve što može da se naplati. Zatim, sentimentalnost, nostalgija i još neke druge stvari. U zemlji koja trenutno ima najviše problema u Evropi, najčešća rečenica kod nas je „nema problema“. Zar to nije divno?

 

Mene gledanje televizije najdublje ponižava. Zato što nekoliko miliona ljudi dobija istu informaciju u isto vreme. Ali, ako u vreme dok „ide“ TV program, ti uzmeš knjigu koju sam izabereš, siguran si da ćeš dobiti onu informaciju koja samo tebi treba i nekim ljudima koji su ti slični.

 

O MAMAMA I DOMAĆICAMA

U međuvremenu, postalo je nepristojno da žena za sebe kaže da je domaćica. Na pitanje: ”Čime se Vi bavite, gospođo?”, ona će se snebivati, zastati jedan dugi trenutak, pa tek onda izgovoriti to poražavajuće priznanje da je domaćica i da ne radi ništa drugo.

U vreme kada su žene menadžeri, sekretarice, ministarke ili u najmanju ruku pi-arovi kojih ima mali milion, biti domaćica, koja ne radi ništa drugo, poražavajuće je priznanje o uzaludnosti života. A ima li ičega svetijeg od tog najčešćeg zanimanja u našim krajevima, od tog žrtvovanja karijere i taštine, da bi se služilo bližnjima s ljubavlju koja je sve ređa u našim životima?

Odlaziti na pijacu, birati prstima najbolje voće i povrće, smišljati za svaki dan nove obroke koji se neće ponavljati, a uz to voditi računa da se što manje potroši, kuvati, prati i peglati, čistiti kuću, držati je uvek blistavom i udobnom, plaćati račune za struju, vodu, grejanje i telefon, tražiti od muža sa nelagodom svakog dana pare za sve to, biti sekretar i pi-ar porodice, a često i lekar i negovateljica, a pri tom reći društvu da se ne bavite ničim.

Zato drage moje domaćice, kada vas one osobe dugih, lakiranih noktiju, pitaju čime se bavite, slobodno im recite da se bavite onima koje volite! 2764.png

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 9 months later...

Uspomene jednog crtača

Zbog čega, upšte, crtamo? Verovatno zbog toga da ostavimo trag o sebi i svom postojanju. Kao da ispod svakog crteža stoje reči – bio sam ovde! Nema tog značajnog zida nekog istorijskog spomenika koji nije od zemlje do neba prepun takvih potpisa, od onih ugrebanih nekim tvrdim predmetom, do najnovijih, ispisanih siktavim sprejom.
„Posle izvesnog broja godina – piše Alber Kami – svaki čovek je odgovoran za svoje lice.“ Egziperijev Mali princ tvrdi da je svako odgovoran za svoju ružu. I svaki crtač odgovoran je za svoju liniju, koja najbolje pokazuje njegovu dušu i karakter. Ta linija može i da isčezne ako se ne neguje i ne pazi budno svakog trena; može da se ugoji od udobnosti i tromosti duha, da postane samozadovoljna matrona; mogu da je napuste duh i elegancija, a da to autor i ne primeti, a preti joj i velika opasnost da sama sebe krivotvori kada postane isuviše tražena na tržištu, da počne da se ponavlja, i tako pretvori u sopstveni falsifikat. Imali boljeg primera za to od poznih Šagalovih dela? Porodica i trgovci njegovim imenom zatvaraju majstora u atelje da bi proizveo što više Šagala, pretvarajući ga u koku koja nosi zlatna jaja, dok sve više bledi onaj stari mag iz Vitebska koji je proslavio leteće ljubavnike i rabine, a umesto njega kao da neki stranac ponavlja do besvesti stari, već uvedeni zaštitni znak. Crtež umire istog časa kada njegov tvorac postane svestan sopstvene zavodljivosti, baš kao što su izdahnulii predivni crteži Žana Koktoa kada su postali dovolji sami sebi, pretvoreni u virtuozno klupko neprekidne linije koja je već odavno izgubila vezu sa povodom i smislom.
Oni koji umeju da čitaju sa dlana, razlikuju liniju ljubavi od linije života, a mogu da pročitaju čak i liniju sreće...Te linije dlana kao da se zajedno sa linijom srca ulivaju kroz prste koji drže pero ili olovku u crtež na kome je očigledna svaka laž ili pokušaj prevare i glumi, oponašanje nekog uzora ili nemoć. Nemilosrdna, cinična linija Georga Grosa, otkriva, tako, ogavnost i beščašće sveta u kojem je živeo, dok tanušna zaljubljenička, jedva vidljiva linija olovke Amadea, Modiljanija, šapuće o lepoti žena kojima se divio i čiju je ljupkost želeo da sačuva na poleđinama jelovnika ili na papirnatim salvetama. Sigurni potez, kojim je Matis crtao svoje figure, slavi lepotu života i kada je izveden u jednom dahu crnim tušem iz njega kao da izbijaju jarke boje – sva punoća radosti življenja.
Što se tiče crtanja, ne računajući ono detinje žvrljanje po hartijama i docrtavanje brkova na fotografijama tetaka u albumu, crtam od četvrte godine.

Фотографија корисника Zadužbina Momo Kapor
 
 
  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...
  • 1 month later...

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.
Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.
Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.
Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!
Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

“Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.”

 

“Često poželim tvoj hod, ali ne bih ga pratio. U daljini kao da si ti, i vidim sebe kraj tebe. Možda sam lud, jer davno sam shvatio da ti za mene nisi tu. A ja još uvek okušavam čudo na mestu naših susreta.”

 

“Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.”

Link to comment
Подели на овим сајтовима

“Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o grižoj savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao.”

 

„Ipak nisam pobeđen sve dok ne priznam poraz, a ja ga još ne priznajem.“

 

„Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.“

 

‎“Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju. Nikada sastaviti sva dobra!“

 

„U zemlji slepih jednooki čovek je kralj.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 months later...

Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana!

Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada!

"Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim!

Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa!

Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno.

Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?"

 

 "Dnevnik jedne Ane"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

IZBEGLICA

Pre nešto više od tri godine doživeo sam čudan susret u Karađorđevom parku gde šetam svog psa Arčibalda. Kroz jutarnju izmaglicu približavao mi se jedan par sredovečnih ljubi, koji su između sebe, u zembilju, vukli neku, očigledno tešku stvar. Kada su mi prišli sasvim blizu, primetih da su više nego skromno obučeni, posiveli mukotrpnim životom i preživljavanjem, odeveni u već pomalo dotrajalu odeću. Zaustavili su me i upitali šta mislim da nose u zembilju. Prišao sam sasvim blizu i video veliku konzervu ispunjenu do vrha zemljom iz koje je virio nežnozeleni začetak nekog cveta. Naravno nisam znao o čemu se radi.
Tada mi ispričaše da su bili na Kosovu kod rođaka. Mada skromnog imovinskog stanja, muž i žena su odvajali mesecima od penzije za taj, za njih, daleki izlet. Hteli su da vide manastire i iznad svega, poprište Kosovske bitke – Gazimestan. I tako, jednog sunčanog dana odoše na mesto gde nam se nekada odlučivala sudbina. I tada ugledaše grupu dečaka sa dugim štapovima koje su zabadali u zemlju oko spomenika kosovskim ratnicima. Božur je, inače, belo cveće koje je jedino na ovom mestu crveno, jer je po legendi, izniklo iz krvi kosovskih ratnika. Pomisliše da je to neka nova čudna igra, ali uskoro shvatiše da dečaci bodu zemlju samo na onim mestima na kojima su nicali kosovski božuri, želeći da ih zatru. Šta da se radi? To su samo dečaci koje su sa osmesima posmatrali strani vojnici u maskirnim uniformama, ne čineći ništa da ih spreče u tome. To su bila samo deca koju su na taj zločin nagovorili njihovi roditelji, ostavljajući im mržnju u nasleđe. I tako je taj bračni par da je jedan božur ostao nekako skriven i nedotaknut, pa su sačekali da padne noći da dečaci odu na spavanje. Došli su po mesečini sa malim ašovom i konzervom, iskopali božur sa korenjem i grumenom svete zemlje, i evo ga, danas je u Beogradu gde će biti presaćen u jednoj maloj čuburskoj bašti. Video sam na hiljade izbeglica, obilazio njihova privremena boravišta, čitao patnju u njihovim očima i snuždenu decu izbeglica sam video, onu koja stoje, ćute i gledaju svojim krupnim očima što su videle mnogo toga; sve sam to video, ali prvi put u životu video sam cvet-izbeglicu i to me je porazilo.
Prošle su tri godine od tog susreta i ponovo sam osetio veliko poniženje i bol u dnu stomaka. To sam rešio lako, sa dva dupla viskija. A onda sam se setio da su ovde, na Vračaru, gde se nalazi moja kuća, Turci spalili mošti Svetog Save i da su tu živeli punih pet stotina godina, pa smo onda i njima videli leđa.
U ovom poslednjem slučaju proglašenja lažne nezavisnosti i otcepljenja radi se suštinski o sukobu sa sa poludivljim plemenima, koja ne poseduju nijedan dokaz da su imali civilizaciju i kulturu, nijedan spomenik, nijedan hram, nijedan satri rukopis, nijednu fresku. Njihove džamije sagraćene su od kamenja koje su izvukliiz ruševina palata naših davnih careva. Od kamenja su samo isklesali rupeza konopce svoji magaraca. To su njihove jedine skulpture u istoriji. Nemaju nijednog pisca, nijednog slikara koji bi svojim značajem prešao njihove nove granice. Od arhitekture izmislili su jedino visoke srednjovekovne zidove oko svojih kuća. Nisu čak ni vernici, jer im islam ne bi dozvolio takvo ponošanje. Izgubili su sve, čak i tradicionalnu besu, ali su dobili najviše lažnih doktora nauka po kvadratnom kilometru u Evropi.
Pre nekoliko godina otišao sam do Gračanice da još jednput vidim Simonidu. Crkva je bila ispunjena blagim glasovima kalućerica koje su pevale. Položio sam dlanna nogu Simonide, izlizanu od mnogih dodira. Zid je bio još topao od vrelog letnjeg dana. Kao da mi je kroz dlan počelo da teče davno vreme lepote, slave i bogatstva. Razmišljao sam po ko zna koji put o razlici između naše i zapadne umetnosti. Ako želite da vidite Ticijanovog „Hrista“ u nekoj od italijanskih crkava, morate najpre da ubacite nekoliko metalnih evra u automat koji će nakratko osvetliti to remek-delo zarobljeno u tami. Koliko para – toliko slikarstva. A ovde, dodirivao sam prstima delo svog sabrata slikara iz četrnaestog veka, a da mi to niko nije branio.
Ako se ičega plašim, to je da ova lepota ne bude uništena rukama i bakljama mrzitelja, kao što su uništene freske Bogorodice Ljeviške. Da su postojale, o njihovoj lepoti svedoče samo obojene reprodukcije u monografijama, a to ni izdaleka nije dovoljno. Ostavljamo, dakle na milost i nemilost divljoj mržnji tapije o našem postojanju. Lako ću podneti gubitke kuća, trgova, termoelektrana, milione spaljenih i uništenih srpskih knjiga u bibliotekama koje su pripale nepismenim divljacima, ali teško ću se pomiriti da izgubim ovu gračaničku lepotu, neponovljivu eleganciju linije Simonidinog bedra i valovite kose. Ona nikud ne može pobeći.
Ukratko, napravili su zemlju iz koje u izbeglištvo beži čak i cveće

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

Sjedim na jednom crvotočnom splavu na Adi Ciganliji i razmišljam da li da se okupam u Savi.

U meni se b o r e Hercegovac i Beograđanin.
Beograđaninu hladna voda, Hercegovcu prljava i mutna, a meni vruće!

Beograđanin, oprezan kao što ga je Bog dao, šapuće mi da ćemo se sva trojica prehladiti. Hercegovac se sa tugom sjeća smaragdne Trebišnjice koja može da se pije i zelene Neretve u koju je skakao s mostarskog Starog mosta. Kune su da se u Savi ne bi okupao da mu daju ne znam šta! (Kao da mu neko, uopšte, nešto i nudi!)

Kroz mene teku mnoge rijeke; ljupka, ženstvena Sava, potuljeni gospodar Dunav. Valja se tromi Misisipi Marka Tvena („Zaboravi to!“, odmahuje rukom Hercegovac, rođeni rusofil), lukava . l u d n i c a Sena koja umije da izmami čovjeku i posljednju paru, ogrće se sivim penjoarom mutna Temza, šumi Miljacka ispod mostova promjenjenih naziva, zlati se i blista sveta rijeka Krka, gazim Kupu, Cetinu i Zrmanju – Oj, Moravo, moje selo ravno…

I dok se ona dvojica u meni prepiru, skačem u Savu, baš me briga! Beograđanin odmah kraul, Hercegovac leptir stil, a ja na leđa! Ne može se ni zamisliti kako to izgleda onima sa obale.

Hercegovac živi u meni još prije mog rođenja; Beograđanin od devete godine, kada sam se 1946. doselio u ovaj grad.
Jedan govori ekavski, drugi insistira na ijekavskom.

Najgore mi je na koncertima u Kolarcu. Beograđanin, kao, obožava dosadne Malerove simfonije, a Hercegovac istog časa utone u san i, da oprostite, glasno diše, pa ga svi naokolo bude i utišavaju. On bi da sluša gusle.

Beograđanin, opet, zijeva dok guslar pjeva o starim junacima i čudi se što brkati ljudi plaču. Priznajem, zagorčavaju mi život na svakom koraku. Ne znam kud da se denem od njih dvojice.

Pođem tako prije neki dan da dam važan intervju za englesku televiziju, a Hercegovac navalio da navučemo maskirnu uniformu. Beograđanin hoće tamno odijelo s kravatom. Navučem izblijedjeli džins i prljave patike. Nisu govorili sa mnom dva sata!

Jedan zapeo da potpišemo sve što se od nas traži (pa da se poslije ne držimo toga), a drugi neće ni da čuje!Reporter Frontline News Television-a, gos’n Adam Kaliher, našao se u čudu. Njih dvojica viču, udaraju šakama o sto – meni ne daju da dođem do riječi! Dobro, nekako ih smirim i objasnim gos’n Kaliheru da u svakom Srbinu živi više raznih Srba.

Neki dan se, opet, zavadili dok sam spavao i ne sluteći šta se dešava u meni. Šta je bilo? Hercegovac, izgleda, kao i obično sanjao da je na r a t i š t u sa svojima, a Beograđanin ga nazvao r a t n i m huškačem i zatvorio mu svoj dio srčane pretkomore. Umalo se ne uguših u tom ružnom snu!

Probudim se i ispečem dva jaja na oko, očistim mlade rotkvice, ali ne ide! Hercegovac ne jede, podnimio se i samo nas ćuteći gleda. Gladuje. I Beograđaninu stao zalogaj u grlu. Baci viljušku na tanjir…

Na Adu dolazi jedan čuveni psihijatar da se liječi od depresije. Po čitav dan sjedi i bulji u vodu. Požalim mu se, a on mi kaže da je u mom slučaju, vjerovatno, riječ o blagom obliku šizofreniije. U pitanju je podvajanje ličnosti.

„Ali, nas nije dvoje, nego troje!“, objasnio sam mu. „Da li je moguće cijepanje ličnosti natroje?“

Uostalom, može uskoro da nas bude i više! Već se povremeno javljaju i neki drugi: izbjeglice iz Sarajeva, Evropljani, pacifisti i r a t o b o r n i, pravoslavni i slavenofili, diplomate i s a m o u b i c e…

Psihijatar mi je rekao da je moj slučaj veoma zanimljiv i da nešto slično nije imao u dosadašnjoj praksi. „Zapisujte sve što budete osećali…“, kazao mi je. Eto, zapisujem. Od toga i živim.

„Mogao bi da živiš i od nekog ozbiljnijeg posla“, gunđa Hercegovac u meni.
U tom trenutku pokraj nas prođe jedna beogradska ljepotica. I Hercegovac i Beograđanin okreću se za njom.

Ja se pravim da je ne primjećujem.
Ali, oni više ni o čemu ne mogu da pričaju, sem o politici. Opet se svađaju oko toga ko ja patriot, a ko izdajnik. Šta da radim?

Hercegovcu naručujem lozovaču – Beograđaninu hladno pivo, a ja popijem sedativ da ih lakše podnesem i ponovo zaspim. Strah me je jedino od buđenja…

MOMO KAPOR, Magija Beograda

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...