Jump to content

Момо Капор

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • 4 weeks later...

Momo Kapor dobio ulicu u Beogradu

momo-kapor_1435060955.545x350.jpg

Skupština Beograda usvojila je danas inicijativu da se deo Mačvanske ulice na Vračaru nazove po književniku i slikaru Momi Kaporu.

Podršku tom predlogu dali su svi gradski odbornici.

Incijativa da Momo Kapor dobije ulicu u Beogradu potekla je od lista "Politika", a Komisija za spomenik i nazive ulice i trgova usvojila je taj predlog 15. maja.

Gradska skupština usvojila je danas predloge za nazive još tri ulica.

Po umetniku i akademiku Ivanu Tabakoviću, nazvana je ulica u naselju Repište na opštini Čukarica, dok je fudbaler, trener i novinar Rajko Mitić dobio ulicu na Banjičkom vencu.

Po azerbejdžanskom pesniku i doktoru filoloških nauka Bahtijaru Vagabzadeu, nazvana je ulica na Voždovcu.

Odbornik opozicione Demokratske stranke Zoran Alimpić ocenio je tokom rasprave da je "neozbiljno" što ulicu dobija azerbejdžanski pesnik, s obzirom da nijedno njegovo delo nije prevedeno na srpski.

"Sigurno će biti teško sugrađanima da izgovore ime svoje ulice, ali želeo bih da pitam i ko je ovde od prisutnih pročitao neko njegovo delo, niko, jer nije ni mogao, pošto nijedno nije prevedeno na srpski", naveo je Alimpić.

Odbornici su glasali i da se usvoje rešenja za podizanje skulpture "Bogojavljenski plivač" koja bi trebalo da bude postavljena na Zemunskom keju, na mestu gde se tradicionalno održava plivanje za časni krst. Skulptura je rad vajara Bobana Jovanovića.

Podržan je i predlog Udruženja književnika Srbije da se u gradu postavi skulptura "Beogradski čitač", rad studenta Fakulteta primenjenih umetnosti Andrije Vasiljevića. Nije precizirano gde će se ta skulptura nalaziti, već je u odluci navedeno "da bi stajao uz ili pored" jednog od autobuskih stajališta u centru prestonice.

http://beta.rs/vesti/drustvo-vesti-srbija/6638-momo-kapor-dobio-ulicu-u-beogradu

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole. Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća- njihov budući dom: vidim prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primećuju. Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne. Omamljeni tetrebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi, umorni od ljubavnog leta…Taj prastari prizor uvek je za mene kao nov, poput tek pronađene obale Amerike kad je ugledao onaj pijani mornar sa Kolumbovog broda – oaza u poslovnoj pustinji, čamac na pučini u očima na smrt izmorenog brodolomnika, vatra na Aljasci – uvek je to za mene pravo pravcato čudo! I uvek se pred tim prizorom osećam kao stranac, jer svaki ljubavni par ima svoj tajni jezik, svoj šlager, svoj stih i časovnik ispod kojeg čeka, svoj rukopis, svoj način hoda i svoj zagrljaj u hodu. Zaista je tačno rečeno: “Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole…”

Za dvoje koji se vole svet je opasan protivnik. Oko njih ratovi, diplomatske peripetije, oko njih poplave i uspesi preko noći, svađe i ruševine, mržnja i ravnodušnost, krunisanje i otkrića, avanture i trke na život i smrt, a oni nepomični ćute i drže se jedno drugog savršeno odsutni u svojoj nevidljivoj kući, zagledani u nepostojeću pucketavu vatru peći, bez reči, bez nadmetanja u duhovitostima, bez zadnjih misli, bez planova, bez ičega, sem tog jednostavnog dodira u tišini. Viknuo bih: gle, čudo nad čudima! Ali prolazim pokraj tog večnog para na klupi u parku, kao lopov koji je upravo ukrao parče sreće; prolazim na prstima da ih ne probudim iz sna i smejem se u sebi onima kojima su za vođenje ljubavi potrebni postelja, svetla pod abažurom, skupa pića i bademi za grickanje, isključeni telefoni i fotografija nagih lepotica za nadraživanje, mirišljava kupatila i organizovano vreme, pa ipak ljubav ne dolazi u te skupe krletke, već dreždi u vetrovitom parku, na klupi sa koje se ljušti boja, pod nebom sa kojeg sipa prljava decembarska susnežica, u večnom strahu da će biti povređena i oterana baterijskom lampom. Podignuto je toliko dosadnih spomenika ljudima koji su činili zlo u ime neizvesnog dobra, toliko spomenika sujeti izlivenoj u bronzu, pogrešnim otkrićima i netalentovanim pesnicima, mrzovoljnim akademicima i lukavim ministrima, a još se niko nije setio da u nekom parku podigne spomenik ljubavnom paru koji je presedeo na jednoj klupi toliko dugo a nije primetio ni kišu, ni vetar ni sneg: začaran sopstvenim čudom na čijim temeljima stoji ovaj stari svet. Pitam se čemu ova nepravda i ubrzo pronalazim odgovor: dvoje koji se vole na jednoj klupi u parku sami su svoj sopstveni spomenik – trijumfalna kapija ljubavi.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Sutra otkrivanje ploče sa nazivom ulice Mome Kapora

U okviru manifestacije "Momin krug" sutra će svečano biti otkrivena ploča sa nazivom ulice Mome Kapora, najavio je Beoinfo.

 

587356_momo-kapor-nenad-kojadinovic_f.jp

 

Manifestaciju organizuje Zadužbina "Momo Kapor" u saradnji sa Turističkom organizacijom Beograda, a na otkrivanju ploče sa nazivom ulice poštovaocima dela književnika i slikara obratiće se gradski menadžer Goran Vesić, gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević i glavna urednica lista Politika Ljiljana Smajlović.

 

Reč je o delu Mačvanske ulice, od Tamnavske do Bore Stankovića.

 

 

Događaju će prisustvovati i Ljiljana Kapor, supruga Mome Kapora i osnivač Zadužbine.

 

Ideja pete manifestacije "Momin krug", simboličnog naziva "Gluvarenje sa Kaporom", jeste da se ukaže na "žile kucavice Beograda", onako kako ih je Kapor osećao i opisao u svojim delima.

 

Nakon postavke ploče koju je obezbedio Grad Beograd, glumci će izvesti odlomke iz Kaporovih knjiga, a posetioci će moći da vide i izložbu slika i crteže Mome Kapora koji su inspirisani Beogradom.

 

Na inicijativu gradskog menadžera, u avgustu ove godine doneta je odluka da se u novoimenovanoj Ulici Mome Kapora početkom novembra ukloni benzinska stanica i na njenom mestu postavi park posvećen Momi Kaporu, navedeno je u saopštenju.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

DUH BEOGRADA

Beograd ne voli da se slika.

Mrzi ga da pozira. Mrda se. Ne ispada lepo na fotografijama i uvek liči na neko drugo mesto.
Nije to Pariz koji ume da se mazi sa slikarima.
Ni London, koji zna da se umiljava fotografima.
Ni Rim, što se kiti suvenirima.
Ni Beč, zgodan da se ugravira na pepeljaru.
Ni Moskva, koja lepo izgleda kada se smesti u staklenu kuglu sa snežnim pahuljicama.
Ni Berlin, od kojeg mogu da se naprave divni privesci za ključeve.
Ni Budimpešta, koja voli da se naslikana izležava na šarenim tanjirima ispod toplog ribljeg paprikaša.
Ni Istambul, sa zubima od zlata.
Ni Atina, kameni pritiskivač za stare rukopise...

Malo je stvari u njemu koje već nigde nisam video. Možda samo tri: njegove reke, nebo i ljudi. Iz ta tri prastara elementa rađa se jedinstveni duh Beograda.

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Dogodilo se da je jedne noci neka mala luckasta zvezda iz cista mira napustila svoje zvezdano jato I pocela da pada I pada I pada kroz citav nepregledni kosmos. Padajuci tako, prosla je kroz suncevu galaksiju I slucajno se spustila na planetu Zemlju. Na kontinent, koji se zove Evropa… U jedan grad na koji nikada raniej nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati, d amu svetli u fenjeru. Jedan general je hteo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi, a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!

 

Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jendo porodiliste na kraju grada… Tacno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Ne cijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladez. Ben. Kada bi se Sonja osmehnula, smesio se i on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista nije falilo. Dogodilo se da se iste noci u isto vreme, rodio i jedan decak, Vanja.

 

Zasto bebe, uopste, placu ? Kazu zbog toga, sto im je bilo mnogo lepse tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod nas. A odakle dolaze bebe ? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je ljubav ? Ljubav je izmedju onih koji se vole. Ali, Vanji je bilo mnogo lepse u porodilistu, nego tamo odakle je dosao, jer je dobio mesto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio cim je progledao- znaci, zaista, na prvi pogled! Najpre, ona nije bila celava I crvena u licu kao ostale bebe, vec je bila otmeno bleda I imala je divnu crnu kosicu, koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom. Onda su pili mleko I spavali, pili mleko I spavali, pili I spavali I bilo im je pomalo dosadno. Jedva su cekali da ih puste napolje, pa da vide taj svet o kome su slusali devet meseci. Onda se jedno vreme nisu vidjali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi samo nebo. Posto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vaznju su vozili duze od Sanje, pa su muz bog toga oci postale plave.

 

Onda se jednog dana slucajno sretnu na klackalici. Jel me se secas ?- upita ga Sanja. Secam se…, rece Vanja, znao sam da cemo se jednog dana sresti ! Kakvo si ime dobio ?- upita ga Sanja radoznalo. Vanja ! A ti ? Sanja !- rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se imena nece slagati. Sanja i Vanja ! Kako se to divno slaze !- rece covek koji je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor. Onda sui h njihove mame uzele za ruke I odvele svaka na svoju stranu. Dugo su se osvrtali jedno za drugim…

I tako je pocela njihova ljubav… A, sta je to- ljubav? Kada gledas u zvezde bez razloga I kada podelis zvaku I kad poklonis cvet… Kada onome koga volis das jedan krug I ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas! Kad onome koga volis daj jedan griz I kad podelis sa njih gumicu za brisanje na dvoje I kad mu das jedan liz! Kada nacrtas srce I unutra upises vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam sta je!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Onda je Sanja zauvek nekuda iscezla. Niko ne zna kuda ? I tek onda, kada je vise nije bilo, ona poce strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsecala na nju… Njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u zarkoj Africi, dzez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rolsue, sve… Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je ceznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suvise velike i ruzne. Uz to, smetalo mu je sto vicu kad govore. Sada je ceznuo samo za Sanjom. Osecao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povecalo, pa cak i mikroskop- Sanja kao da je propala u zemlju ! Dok ga je jos sluzio vid penjao se na krov kuci i trazio je na nebu.

I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju ! Mozda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je mladez, odvela Sanju natrag, na nebo ? Ko zna ? Vanja onda poce da je trazi u bajkama i svi su se cudili sta jedan star covek trazi u knjizarama po odeljenjima za decu ? Trazio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate sta ? On je jos uvek trazi… Lako cete ga poznati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po korak i gleda pred noge da slucajno ne zgazi Sanju. Svi oni, koji traze nesto vazno, nesto dragoceno, nesto sto sud avno izgubili, kroacaju na isti nacin. Poznacete ih po tome sto ih na ulici nista drugo ne zanima : samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traze, traze…

A mozda je Sanja jos uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicusnije zrnce zvezdane prasine zalutalo na planetu Zemlju ? Mozda mu je u kosi, u uhu, mozda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oci : mozda je zaista tamo, samos to on to ne moze da zna ?

 

"Sanja"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

OGLAS

Traži se svaštara: ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom. Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna - dvesta pedeset puta ispisana rečenica:"Ne valja se kititi tuđim perjem!" Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav... Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna, njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo po kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojo piše "Istorija". Možda setaj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, akoja se traži u ovom oglasu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Тражи се једна половна недеља, без вести о несрећама и ратовима!
Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они исчезли, расељени, изгубљени, пожењени,
траже се сви они који су нас разносили
комад по комад, део по део:
Делове нашег времена, наше љубави, траже се да врате ЉУБАВ!

Момо Капор

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem.Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila,
a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama.
Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?),
ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo,
a mozda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato sto i nisu hteli nista naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta.
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se nada, ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo:
delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali,
onaj sat što jos uvek otkucava u našem pamćenju.
On se traži.
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest,
i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest,
samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život.
I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra,
onaj život što je kolao, kljucao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao,
bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao
i opet se dizao ispod onog ulicnog časovnika koji se traži,
a koji je ko zna kuda odnesen.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

RODOSLOV

 

Dođe tako jedan dan u životu, jedno veče, jedan čas, kad čovek iznenada pomisli na svoje pretke i staru postojbinu. Dosadi mu, valjda, da bude samo list koji slučajni vetrovi nose tamo-amo: poželi da pronađe koren kome pripada i da, umesto na ničiji asfalt, ispod koga leže cevi i žice, stane nogom na zemlju za koju može mirno reći: tu smo od pamtiveka, moji su odavde - to je naše!
Niko nije zauvek pošteđen od tog ludila. Kada zađu u neke godine, mnogi, inače sabrani i naoko razumni ljudi, počinju da traže korenje, da crtaju porodična stabla. "U Holivudu", rekao je Frenk Sinatra, "svako ko zna prezime svog oca smara se aristokratom!".
Sretao sam ljude po Americi koji su imali sve, ali im to ni izdaleka nije bilo dovoljno. Hteli su poreklo. Putovali su čak u Centralnu Afiku da ga pronađu, kupoval u Lihtenštajnu i Monaku plemićke titule, da se uteše što ga nemaju. Za razliku od njih, nemam ništa, ali bar imam solidne pretke. Idem da ih posetim. Biće im sigurno drago da me vide. Hoću precima! Idem u pradedovsku kuću, u selo Miriloviće ispod planine Viduše, o koju su se lupali saveznički avioni jer nije ucrtana na kartama...
Srce mi udara kao ludo dok se vozim prema plavičastim brdima u daljini . Što dalje od losiona za negu kože! U Hercegovinu! Mali smo narod, ali smo dobro raspoređeni. Ima nas svuda. Hercegovina nije mogla da ishrani sve Hercegovce, pa ih je poslala u svet. Niko se nije tamo izgubio. Kad god se sretnemo, oči nam se nekako zacakle i zasuze čim izgovorimo svoja prezimena. To je zbog toga što smo mnogo patili, pa nam drago što smo ipak živi, da nas još ima.
Prolazim kroz predele o kojima sam slušao od detinjstva: Trebinje, Mosko Ljubomir, Brani Do: evo vodenice, evo karaula, nanizanog duvana, evo zmija, evo zabrađenih starica, ruševina zaraslih u travu...
Najzad, usred kamenjara pronađoh pradedovsku kuću. Ispred nje, orah - porodično stablo. U kuhinji, gusle i puška. Na peći lonac pun slatkog kupusa i ovčetine. Ljubimo se, kako je to red, po tri puta. Cmok. Cmok. Cmok. Ma jesi li to ti? Jesam. Evo me! Žene stoje i služe. Kako sam smešan u ovim belim patikama, okruženim opancima od opute!
Sedimo po kamenju i savijamo kratke, tupe cigare. U ovom selu nema ni vode, ni struje, ni novina: ničeg nema doli vremena za razmišljanje. Zato odmah pričamo o politici. Hoće li Vijetnam udariti na Tajland? Šta će uraditi Kinezi, a šta Kampućijci?
- A šta na to kaže Turska? - pita jedan đed. - Ne bih ja tu pravio račun bez Ingliza...
Kako da mu objasnim da Turska već odavno nije važna. Neće mi verovati. Sedimo i ćutimo, a sumrak lagano klizi niz Vidušu, zaraslu u bodljikavo žbunje koje nema ko da brsti, jer su crne hercegovačke koze već odavno zabranjene. I ognjišta su zabranjena: ona iznad kojih je sušeno meso. Kroz šikaru se provlače vuci, uleglih slabina, olinjale dlake: spuštaju se na jezero hidrocentrale da piju vodu, jer je u planini suša. Juče su zaklali tri ovce i jedno ždrebe. Došao sam da upoznam pretke, a evo, nemamo šta jedni drugima da kažemo. Niti ja mogu pomoći njima, niti oni meni. Preskačući vekove, preskočili smo sami sebe.
- Kakav smo narod? - pitam starog Tomu.
- Ne damo se! - odgovara.
U ovakvim selima, znači, sve započinje. Duboko pod posnom, crvenom zemljom, naše korenje - brkati Radani, Radovani, Luke, Jakovi, a na vrhovim stabala: stjuardi boeinga 707, profesori, disk-džokeji, ministri, pesnici, blazirani tipovi...

 

sela-hercegovine.jpg

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Kada sam bio mali uoči Svetog Nikole ostavljao sam sa strepnjom čizmu u prozor našeg stana i ujutru očekivao da je puna bombona i igračaka. Ko ih je doneo? Sveti Nikola, odgovarali su. Malo je poznato zašto se to čini; da bi sprečio devojke iz Patare da se zbog siromaštva ne odaju prostituciji sa mornarima iz luke, Sveti Nikola je noću obilazio njihove kuće i prozorima ostavljao kese sa dukatima za miraz potreban da se udaju.
To se zove sevap. Zuko Džumhur mi je pričao, u svoje vreme, da su se bogati ljudi, trgovci, u njegovom rodnom Konjicu, raspitivali o sirotinjskim kućama u kojima se oskudno jelo, pa bi noću slali svoje seize sa vrećom brašna ili pirinča, a ovi bi te vreće samo preko zida i nestali, tako da se nikada ne bi saznalo ko ih je poslao.
Kad čovek čini dobro delo javno, on očekuje prinanje, ali ako to učini tajno, samo alah će saznati šta je uradio.

 

12342751_1099182786772960_69087806328663

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xfa1/v/t1.0-9/12342751_1099182786772960_6908780632866374656_n.jpg?oh=6dcb7641caafd6aa2f359db39aeabf17&oe=57151AA4

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

"Umorni smo od istorije. Drogiraju nas njome od malih nogu, usta su nam puna gipsa i mrtvih mudrih reči koje ne mogu da nam pomognu, jer svako od nas sam za sebe mora da reši misteriju svog postojanja na ovoj planeti."
 
Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav. Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj železničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života. Kakvo je to prokletsvo? S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao. Koračamo kroz njih zevajući od dosade. Krivica nije do tih gradova — ona je u nama. Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe kod njih."

~

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

Pismo 

 

Dugo te nema na Savi.

Neki se još pitaju kuda si otišla sa Ade, a drugi te već polako zaboravljaju.

Baš neki dan, onaj stari gospodin Pešić primeti da te dugo nema na reci. Sećaš li ga se? On još uvek uporno vesla u svom predratnom skifu, uzvodno, uz maticu, sve do Ostruničkog mosta. Nizvodno samo curi i čita ruske klasike.

Znam da te to više ne zanima, ali i ja sam još u starom sidrištu. U istom onom čamcu i sa istim motorom od četiri konja. Trebalo nam je uvek mnogo vremena da savladamo reku i pobegnemo što dalje od ostalih, ali kad bismo stigli gore do Makiša, zaboravljali smo nevolje, staru četvorku i umašćene svećice. Bili smo siromašni da se skijamo na vodi, pa sam te vukao na konopcu uz reku. Najlepša haljina u kojoj sam te ikada video bila je ona, od vode. Navlačila si je na golo telo. Oko tebe je proplovljavalo uvelo lišće maestra Kosme, perje rečnih galebova i poneka osamljena pivska boca, koja je klimatajući grlićem hitala da se ulije u Dunav.

Čuo sam da si postala stjuardesa. Lepo. Vise, znači ne plivaš. Sada letiš. I više ti nista nije daleko. Kažu da spavaš u Dubaiju, da si na smeni u Singapuru; pričaju da kupuješ haljine u Hong-Kongu, a nakit kod Tifanija na Petoj aveniji…

Više ne mirišeš na reku, nego na aerodromski djuti-fri šop. Sada najzad možeš da kupiš Kabošar, Gorlen, Ferst, Opijum – sve one mirise koje si toliko želela; da pušiš dugačke cigarete od sto milja i da ih pališ zlatnim upaljačem. A nekada, na Savi, kada bismo ostali bez šibica, održavali smo večnu vatru – žar na žar!

Koliko dugo te nema na reci?

Avioni često preleću Adu. Tada mislim, možda si u nekom od njih i za svaki slučaj mašem. Baciš li neki put pogled dole, na nas? Ili više nemaš vremena ni za to?

Ja sam dobro. Život je nekako sve kraći, godine lete, meseci brzo prodju – samo dan kao da nema kraja, otkad te nema na Savi.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

"Najviše što zahtevam od ljudi je - UČTIVOST! Ostalo me, uglavnom, ne zanima. Kod nas, naime, živi toliko malo zaista lepo vaspitanih ljudi da se uvek ozarim kada neko ume da se osmehne i kaže "dobar dan!" ili kad se podigne sa stolice da pozdravi nekog ko nije mnogo važan; da ne govorim o onim retkim ljudskim primercima koji se sećaju tačnog datuma nečijeg rođenja, ili umeju da izbegnu razgovor o nekoj neprijatnosti koja vam se upravo dogodila i o kojoj priča čitava varoš! Te zaista obožavam, ma kakvi u suštini bili pokvarenjaci."

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...