Jump to content

Момо Капор

Оцени ову тему


Препоручена порука

....Када на почетку овог малог огледа о крсним славама поменух Чачак, нисам то случајно учинио; сетих се још давне с почетка осамдесетих(не питајте ме никада за године, не знам ни сам колико их имам). Дакле, у Чачку је имао породичну кућу, наследство од оца, режисер Пуриша Ђорђевић звани Пурке. Кућа је била дуга приземљуша дебелих зидова а у дну авлије налазила се магаза од које смо хтели да направимо кинотеку или џез клуб. Кућа је иначе изгледала као испала па заборављена из неке старовременске приповетке Јанка Веселиновића. Читавом њеном дужином протезао се јабучњак који је рађао мале зелене плодове што су отпадали туп-туп одбројавајући срећне ноћи тога лета. Скупљао сам их са земље, љуштио, резао и кувао у вангли огромне компоте са мало шећера и штанглицама ваниле. Испред куће је стајао дуги храстов црвоточни астал са две климаве клупе за којим су по цео дан седеле чачанске бадавџије; судија врховног суда Кери, Кукић уредник чувеног чачанског "Градца", један зубар Бојанић, и Мика који је и лети и зими возио бицикл и пецао на Морави. Столом је владао легендарни Ћетен, шверцер са чачанске пијаце који нам је доносио по кило тек испечене прасетине из прве печењаре у Србији. Повремено би лепа комшиница пребацивала преко плота пола плеха гибанице, а сваког дана би у авлију улазио са бициклом понеки дечак који је једном руком возио а другом носио у мрежи шерпу са пуњеним паприкама. "Послала мама али рекла да вратите шерпу!"

Има ли то игде у свету ?

"Крсне славе "- последња, недовршена колумна доконог шетача, недељник НИН

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

    Извињавам  се, и да не спамујем,дивно писаније, све је баш било као што је и написано,

    само је ''Кери'', заправо по чачански  ''Ћери'',вижљасти,окретан и брз лик,аматерски играо 

    у Борцу,некада.

    Пуно хвала. 319.gif

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 6 months later...

malo je lupkao ...

cenim ga i volim da ga slušam , jer zanimljivo priča , al'...

ovde se nije proslavio !

lepo kaže da treba samo da se veruje , a dokazi su na strani neverujućih ,

pa se pitam nešto ...

Što li vernici uopšte ulaze u rasprave sa ateistima ?

treba lepo da kažu samo :

"brate , ja verujem i pusti me na miru !"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Dragi brate, isto to ja pomislim za ateiste - šta njima smeta moja vjera, svakom svoje. Nema to veze sa tim jesi li vjernik ili ateista, to samo ima veze sa time da li si sposoban da prihvatiš onoga ko je različit. Takvih ljudi ima s obje strane.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"pusti bih ja njega , ali neće on mene" - to je naziv jedne priče ...

pa , da se vernici (a, tek crkve) ne bave vrbovanjem novih mušterija (na milion načina) ,

nego da samo veruju i ostavljaju druge na miru ,

neverujući ih ne bi dirali ...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

I sam znaš koliko je ateista dolazilo ovdje na forum, a da ih niko nije vrbovao kao što ti kažeš, nego su došli da vjerne ubjeđuju u to koliko su u zabludi. Dragi moj, priča uvijek ima dva lica ako hoćeš to da vidiš. Jednako je, niti svi vjerni utiču na to da ateiste vrbuju, niti svi ateisti ostavljaju sve vjerne njihovoj vjeri. To ti je tako.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

I sam znaš koliko je ateista dolazilo ovdje na forum, a da ih niko nije vrbovao kao što ti kažeš, nego su došli da vjerne ubjeđuju u to koliko su u zabludi. Dragi moj, priča uvijek ima dva lica ako hoćeš to da vidiš. Jednako je, niti svi vjerni utiču na to da ateiste vrbuju, niti svi ateisti ostavljaju sve vjerne njihovoj vjeri. To ti je tako.

ne pričam o vrbovanju ateista , nego "običnih" ljudi , dece itd.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

"pusti bih ja njega , ali neće on mene" - to je naziv jedne priče ...

pa , da se vernici (a, tek crkve) ne bave vrbovanjem novih mušterija (na milion načina) ,

nego da samo veruju i ostavljaju druge na miru ,

neverujući ih ne bi dirali ...

kakvo vrbovanje?

Ko je tebe vrbovao?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"pusti bih ja njega , ali neće on mene" - to je naziv jedne priče ...

pa , da se vernici (a, tek crkve) ne bave vrbovanjem novih mušterija (na milion načina) ,

nego da samo veruju i ostavljaju druge na miru ,

neverujući ih ne bi dirali ...

kakvo vrbovanje?

Ko je tebe vrbovao?

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,8636.msg242001.html#msg242001

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...
  • 2 years later...

PK01+.jpg

 

Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори. Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.

Девојчица каже мајци: "Нема..."

Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног "нема"? Та реч

предуго траје.

Мајка каже: "Погледај још мало...", и дете поново ишчезава у ђубрету.

Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца

остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе очи.Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.Наши стари су нас

учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч –задужбина.Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Шта је с новим?Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте. Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци... нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу... Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.Изгубљене су све вере, сем религије стицања.

И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи

контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству, да некако искупе

грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба почети од

нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.

Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.

Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате... Преврћу по контејнерима и извлаче новине и

недопушене цигарете. Зову их –ђуброселектори! Један носи карирани качкет (знам и

чији је био). Они више немају обавезу да буду господа. Ослобођени су...Недавно сам у неким новинама, у додатку "Некретнине", видео фотографије вила на Дедињу које се продају. Биле су ту и цене: шест милиона евра, четири и по милиона, три милиона, два и по... Занимљиво, међу тим ценама није било ниједне од милион евра –једине коју би могао да плати добитник Нобелове награде за књижевност, која толико износи. Невероватно да најславнији светски писац не може да купи ни најмању вилу у једном контроверзном београдском крају. Од часа кад сам то сазнао, престао сам да се надам Нобеловој награди. Не вреди; остаћу заувек у једној старој кући, грађеној 1926. године, са липом, чесмом и три комшије у заједничком дворишту, које ми с времена на време доносе тек испечене уштипке или парче гибанице.Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај, око својих вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима, налик на пушкарнице, а један од њих је на улазу у своје имање подигао праву Тријумфалну капију. Он има и грб, који је однекуд мазнуо: на њему су два лава (омиљене животиње у његовом селу), али ти лавови носе беле чарапе на црнe мокасине.Нема већег страха од оног кад човек осети да ће бити заборављен. Тај страх од заборава нагонио је најмоћније људе света да ангажују велике уметнике и да им буду мецене, па су тако Медичи и Сфорце, као и многе папе, унајмљивали Микеланђела, Леонарда и Рафаела да би, уписани у историју њихових дела,препловили море времена и заборава.Млади људи, у напону снаге и грознице стицања, не стижу да мисле о томе.Гутајући енергију, време и простор, они верују да су вечни и не сањајући да ће им све то потрошити и упропастити, већ као што то бива, наредна генерација.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...