Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
after_silence

Праштање – ментално и физичко здравље

  

22 члановâ је гласало

  1. 1. Да ли сте праштали другим људима ?



Recommended Posts

Kako i zašto oprostiti

Kad smo zaista povređeni, poslednje što nam pada na pamet jeste da oprostimo. Nešto iznutra traži osvetu. Oko za oko, suza za suzu, zub za zub, ljutnja za ljutnju. Logika emocionalne odmazde: želim da osetiš kako se ja osećam, želim da ti vratim taj paketić emotivnog otrova. Da bismo zaista oprostili i oslobodili se razarajućeg tereta povređenosti, treba da prevaziđemo logiku odmazde i počnemo da negujemo logiku saosećanja.

Gubeći se u vlastitim osećanjima, neki ljudi počnu da „vraćaju“ u želji da povrede osobu na isti način na koji su sami bili povređeni. Međutim, takvim se ponašanjem samo udaljavaju od sebe. Uzmimo primer žene koja je, pošto je otkrila da njen suprug ima ljubavnicu, odlučila da i sama nađe ljubavnika. Na taj mu se način „osvetila“, a zapravo je samo postala udaljenija od onoga što je njeno prirodno funkcionisanje.

Htela je da zadrži supruga, ali nije mogla da mu oprosti, pa je ljutnju zamenila ljubavništvom iz osvete. Tako je postala „kao on“. Iz straha od gubitka, zanemarila je da sagleda kako bi za nju bilo prirodno da reši taj problem i preuzela je njegovu metodu koja ju je samo rastrojila.

Izrazite osećanja

Svako povređivanje doživljavamo kao vrstu agresije i zbog nesnalaženja u situaciji, iz nemogućnosti da oprostimo, ponekad se identifikujemo s agresorom. To znači da postoji opasnost da postanemo poput onoga ko nas je povredio. Na taj način kao da se osiguravamo od budućeg, sličnog povređivanja. Osećamo se naoružanima onim čime smo sami bili povređeni, po logici „ako te neko na ulici ubode nožem, sledeći put izađi napolje s nožem u džepu“. Ko zna, u nekom trenutku možda nekoga i ubodeš. Dok te rana boli, zaboravljaš da se pitaš da li ti je to u prirodi ili ne. Nož je metafora psihičke, emocionalne povrede.

Takvim naoružavanjem stvara se prividna ravnoteža – sada i ja mogu učiniti ono što je učinjeno meni – a ono što se zapravo događa jeste da povređena osoba prihvata tuđa pravila igre i na sebi primenjuje model funkcionisanja koji nije njen. Tako se loš, povređujući obrazac funkcionisanja širi, preslikava na druge i samim tim (kao delotvoran sistem emocionalnog preživljavanja) jača. Kad smo povređeni, kao da stalno zaboravljamo onu najjednostavniju istinu (koja je i inače prečesto van dohvata uma sklonog stalnim komplikacijama), a to je da možemo da budemo i da smemo da se pokažemo onakvima kakvi zaista jesmo: tužni, ljuti, preplašeni, deprimirani. Naše je osnovno ljudsko pravo da izrazimo kako se osećamo.

Manevar koji povređena osoba često napravi ne bi li se zaštitila od vlastitih neželjenih osećanja jeste beg iz srca u glavu. Naša osećanja smeštena su u grudima. Tu stanuju toplina, ljubav i mir, ali i težina, tuga i bol. Kad pobegnemo iz grudi u glavu, ohladimo se, obuhvatimo situaciju racionalno, pohvatamo konce i imamo osećaj kontrole.

Razmišljajući o mogućim situacijama i dijalozima, pokušavamo da predvidimo svoje i tuđe reakcije simulirajući stvarnost pomoću fantazije. Testirajući sve moguće opcije, rešavajući mentalne ukrštenice razapete među neuronima u mozgu, sve više zaboravljamo da boravimo niže, u dualnom carstvu – kako praznine i bola tako i mekoće i mira – u carstvu svojih osećanja. Ne osećamo se uvek srećno i na vrhuncu. Tek kada smo u stanju da priznamo sebi da je paleta naših osećanja vrlo široka i da obuhvata i svetle i tamne tonove, možemo biti u kontaktu s onim kako se zaista osećamo.

Neki ljudi uopšte nisu u stanju da prihvate i priznaju vlastitu povređenost. To smatraju znakom slabosti i pred sobom i pred drugima. Pod tom iluzijom nepovredivosti krije se, zapravo, velika osetljivost.

Greške roditelja

Unutrašnja krhkost dobro je spakovana pod masku emocionalne nedodirljivosti koja osobu onemogućava da oseti sebe, druge i punoću života. Prirodno je da smo povredivi. Ne, naravno, od svakoga i ne na bilo koji način, ali doza osetljivosti mora da postoji, inače smo zatvoreni u statičnu, „dovršenu“ sliku o sebi i ne možemo da napredujemo.

Budući da je jedan od najzahtevnijih poteza što se tiče praštanja oprostiti svojim roditeljima, mnogi se postavljaju „iznad“ emotivnog bola koji su im roditelji svojim postupcima naneli. Tu nastupaju različita opravdanja tipa: „I njihovi su roditelji činili iste greške“ ili „Radili su najbolje kako su znali“ i sl. To mogu biti činjenice, ali ne i opravdanja.

Verovatno je i Hitler imao nesrećno detinjstvo. Je li time to što je činio opravdano? Većina roditelja napravila je mnogo grešaka u odgajanju dece. Moći osetiti ljutnju i tugu zbog njihovih postupaka zapravo je temelj praštanja. Tek kada sebi dopustimo „zabranjena“ osećanja prema svojim roditeljima, možemo da počnemo da ih doživljavamo kao obične ljude koji greše, a ne kao tatu i mamu koji se, po nepisanom pravilu, moraju opravdavati, poštovati i voleti.

Svaki proces praštanja počinje suočavanjem s osećanjima za koja bismo najradije želeli da ih nema. Posle toga, kad smo u kontaktu s vlastitom povređenošću, možemo da pokušamo da sagledamo šta nas zapravo boli. Kakve smo poruke o sebi dobili time što smo bili izloženi ponašanju koje nas je povredilo? Ako je povreda, na primer, centralizovana oko poruke „Ti ne vrediš“ ili „Ti ne zaslužuješ pažnju“, onda se možemo zapitati da li je to i inače naš problem.

Provlači li se taj obrazac i kroz druge odnose? Pošto sagledamo centar svoje povrede, ljutnja ili tuga koju osećamo više neće biti ista jer će fokus s druge osobe (ti si me povredio/povredila) biti pomeren na nas (moja povređenost govori mi nešto o meni).

Kuda s povređenošću

Ljudi koji u sebi nose puno krivice ponekad konstantno kopaju po sebi. Sama reč krivica govori da je tu u pitanju iskrivljena slika sebe, kao u talasastom ogledalu. Pokušavajući da ispravimo tu sliku o sebi konstantnim razmišljanjem o tome šta smo pogrešno uradili, samo je još više iskrivljujemo. Takvo razmišljanje uvek iznova vraća vlastita neprijatna osećanja.

Druga osoba pri tom je na pijedestalu, u nadređenom položaju prema ja koje se koprca u pronalaženju greške u vlastitom sistemu. Greške, međutim, postoje i u sistemima drugih. Istina je da ne možemo menjati druge već jedino sebe, ali to ne znači da ne smemo jasno i glasno da izrazimo ono što nam je zasmetalo, izazvalo tugu, ljutnju ili želju za prekidom odnosa.

Kad smo u stanju da to kažemo drugoj osobi, ali ne iz želje da nam se izvini, opravda ili iskupi, onda to znači da smo iznutra, sami sa sobom, započeli proces praštanja.

Mnogi ljudi nisu u stanju ili odbijaju da shvate i da se osveste gde su pogrešili. No, upravo zbog potrebe da taj neko uvidi i prizna vlastitu slabost ili problem i izvini se za svoje ponašanje, naš unutrašnji mir zavisi od nje ili njega, što povređenosti pridaje i osećaj bespomoćnosti. Mnogi se, čekajući da taj neko otvori oči, dobrano načekaju. Neki nikad ne dočekaju, a grizu se jer bez toga nisu u stanju da oproste.

Proces bezuslovnog opraštanja (kad se ne traži ili ne očekuje ništa za uzvrat) može biti olakšan produbljivanjem razumevanja nečijeg ponašanja. Na primer, ako neko odbija, odbacuje ili obezvređuje nečiju ljubav iz straha od bliskosti, to znači da emociju ljubavi doživljava kao napad. To je, zapravo, vrlo tužno. Takav problem osobu čini emocionalno hendikepiranom, izolovanom i nesrećnom. Ljutnju i tugu, pošto im se dopustilo da postoje i da budu izražene, zamenjuje saosećanje. Na taj način pomičemo pažnju s delovanja koje nas je povredilo, na osobu koja stoji iza takvog ponašanja.

Povređivanje često proizlazi iz vlastitog bola onog koji povređuje, samo što zbog pomanjkanja informacija o drugoj osobi to nismo uvek u stanju da razumemo. U osnovi saosećanja je pomirenost sa situacijom kakva jeste i jednom kad osetimo saosećanje, istinsko je praštanje nadomak ruke.

Ljudi često maltretiraju i izražavaju agresiju jer su i sami bili žrtve fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja. Iz vlastite nemoći izvukli su pouku da se, kako bi preživeli, moraju identifikovati s tim „moćnikom“. Međutim, iako svako zašto ima svoje zato, to ne znači da je takvo ponašanje opravdano i da ga treba tolerisati.

Dubljim razumevanjem uzroka i posledica nečijeg ponašanja možemo se osloboditi vezujućih niti koje se na emotivnom nivou luče iz rane povređenosti. Saosećanje oslobađa, rastvara nevidljive spone koje ljude vežu da se ponašaju po ustaljenim obrascima koji ih drže zajedno, a zapravo ih unesrećuju. Kad oseti saosećanje, kad je u stanju da kaže: „Meni je, zapravo, nje/njega žao“, čovek onda može da autonomno odluči: otići ili ostati, pokušati još nešto ili ne pokušati.

Nedovršeni emotivni procesi nastavljaju se i posle smrti onog kojem se nešto zamera. Ako neko ne može da oprosti neke postupke umrloj majci ili ocu, onda je važno dovršiti to na neki drugi način – terapijskim procesom ili nekim drugim korigujućim odnosom u kojem se slobodno mogu izraziti osećanja. Oslobođenje je uvek moguće. Kako će se odvijati, pitanje je strpljenja, samosvesti i iskrenosti prema samome sebi. U procesu je uvek važno da budemo tamo gde jesmo, da se osvesti ono iznutra, umesto da iz silne potrebe za oslobođenjem sami sebe lažemo da smo oprostili ili da iz silne potrebe da nekoga zadržimo pogrešno verujemo kako nema druge nego trpeti.

Dubinsko otpuštanje, opraštanje onome od koga smo se osetili povređenima, zahteva stalno suočavanje sa samim sobom. Ići prema srži svog ljudskog postojanja znači upoznavati se kako sa svojim kvalitetima tako i sa svojim slabostima i svojim bolom.

Zaboravih link http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php/topic,1399.0.html

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

osamucen

Evo sad malo citata iz knjige "Otrovni roditelji", Susan Forward.

Prica o raznim vrstama nasilja nad decom od strane roditelja, zanemarivanjem, emotivnim zlostavljanjem i svemu losem i o tome kako oprostaj jeste u redu, ali da ima i svoje mesto i vreme i nacin i da on nikako ne znaci zaborav tj "nista se nije desilo".

NE MORATE OPROSTITI

U ovom trenutku možda ćete se zapitati: "Nije li prvi korak oprostiti svojim roditeljima?". Moj odgovor je ne. To može mnoge šokirati, razljutiti, užasnuti ili zbuniti. Većinu nas je usmjeravana da vjerujemo upravo suprotno - da je oproštaj prvi korak prema oporavku.

Zapravo, nije nužno oprostiti roditeljima da bismo se osjećali bolje i promijenili svoj život!

Naravno, svjesna sam da je ovo udarac u lice nekima od naši najcjenjenijih religijskih, duhovnih, filozofskih i psiholoških principa. Prema judo-kršćanskoj etici: "Griješiti je ljudski, opraštati božanski".Također sam svjesna da postoje mnogi stručnjaci u različitim pomagačkim profesijama koji iskreno vjeruju da je opraštanje ne samo prvi korak, već često i jedini korak nužan za postizanje unutrašnjeg mira. Ne slažem s tim nimalo.

Na početku profesionalne karijere i sama sam vjerovala da je oprostiti ljudima koji su vas povrijedili, posebno roditeljima, važan dio procesa ozdravljenja. Često sam ohrabrivala pacijente - od kojih su mnogi bili teško zlostavljani - da oproste okrutnim ili zlostavljajućim roditeljima. Uz to, mnogi su od pacijenata dolazili na terapiju tvrdeći da su već oprostili svojim otrovnim roditeljima, ali otkrila sam da se najčešće nisu osjećali bolje zbog toga. I dalje su se osjećali loše u vezi sa samima sobom. I dalje su imali svoje simptome. Opraštanje im nije donijelo nikakve značajne ili dugotrajne promjene. Zapravo, neki su se od njih osjećali čak i manji sposobnima. Govorili su stvari poput: "Možda nisam dovoljno oprostio" "Moj svećenik je rekao da u svom srcu nisam potpuno oprostio" ili: "Zar ništa ne mogu napraviti kako treba?"

Dugo sam i ozbiljno razmatrala pojam opraštanja. Počela sam se pitati može li ono zapravo zaustaviti napredak u oporavljanju, umjesto da ga unaprijedi.

Shvatila sam da postoje dvije strane opraštanja: odustajanje od potrebe za osvetom i oslobađanje od onog dijela odgovornosti koji se odnosi na krivnju. Nisam imala puno problema u prihvaćanju ideje da se ljudi trebaju riješiti potrebe za osvetom. Osveta je sasvim normalna, ali negativna motivacija. Ona vas uvlači u opsesivne fantazije o uzvraćanju udarca da biste postigli zadovoljenje; ona stvara mnogo frustracije i nesreće i zapravc radi protiv vaše emocionalne dobrobiti. Usprkos tome što osveta može biti vrlo slatka na trenutak, ona neprestano uzburkava emocionalni kaos između vas i vaših roditelja, trošeći dragocjeno vrijeme i energiju. Odustajanje od potrebe za osvetom je težak, ali svakako zdrav korak.

Međutim, druga strana opraštanja nije mi bila sasvim jasna. Osjećala sam da je pogrešno neupitno osloboditi nekoga njegove odgovornosti, posebno ako je ta osoba ozbiljno zlostavljala nevino dijete. Zašto biste, za ime svijeta, trebali "oprostiti" ocu koji vas je terorizirao i tukao, koji je od vašeg djetinjstva napravio živi pakao? Kako biste trebali "previdjeti" činjenicu da ste gotovo svaki dan morali dolaziti u mračnu kuću i brinuti se o pijanoj majci? I biste li zaista morali "oprostiti" ocu koji vas je silovao kad ste imali 7 godina?

Što sam više razmišljala o tome, bilo mi je jasnije da je to oslobađanje zapravo drugi oblik negiranja: "Ako ti oprostim, možemo se praviti da ono što se dogodilo nije bilo tako strašno". Shvatila sam da je taj aspekt opraštanja zapravo onemogućavao mnoge ljude da nastave sa svojim životima.

Zamka opraštanja

Jedna od najopasnijih stvari kod opraštanja jest to što opraštanje narušava vašu sposobnost da se riješite svojih nakupljenih emocija. Kako možete biti svjesni svoje ljutnje prema roditelju, kad ste mu već oprostili? Odgovornost može ići na samo jedno od dva mjesta: prema van, na ljude koji su vas povrijedili, ili prema unutra - u vas same. Netko mora biti odgovoran. Tako možete oprostiti svojim roditeljima, ali završiti mrzeći, u zamjenu, sebe.

Također sam primijetila da su mnogi pacijenti žurili u opraštanje, kako bi izbjegli veći dio bolnog rada u terapiji. Oni su vjerovali da su putem opraštanja pronašli prečicu za oporavak. Dosta ih je "oprostilo", napustilo terapiju i završilo upadajući još dublje u depresiju ili tjeskobu.

Neki su se od pacijenata čvrsto držali svojih fantazija: "Sve što trebam je oprostiti i bit ću izliječen, imat ću prekrasno mentalno zdravlje, svatko će svakoga voljeti, grlit ćemo se i napokon ćemo biti sretni." No, prečesto bi otkrivali da ih je prazno obećanje oprosta jednostavno dovelo do još većeg razočaranja. Neki su doživjeli navalu dobrog raspoloženja, ali to nije dugo potrajalo jer se zapravo ništa nije promijenilo u načinu na koji su se osjećali, niti u obiteljskim odnosima.

Sjećam se jedne posebno dirljive scene sa Stephanie, čije iskustvo ilustrira neke od tipičnih problema prijevremenog oprosta. Stephanie, 27-godišnjakinja, bila je ekstremno pobožna kršćanka kad sam je srela. U dobi od 11 godina silovao ju je očuh. Nastavio ju je zlostavljati, sve dok ga majka nije izbacila iz kuće (iz drugih razloga) godinu kasnije. Tijekom slijedeće četiri godine Stephanie je bilo zlostavljalo nekoliko od majčinih brojnih partnera. Sa 16 godina pobjegla je od kuće i postala prostitutka.

Sedam godina kasnije, jedna mušterija nasmrt ju je pretukla. Dok se oporavljala u bolnici, Stephanie je srela liječnika koji ju je nagovorio da posjeti njegovu crkvu. Nekoliko su se godina kasnije vjenčali i dobili sina. Ona je iskreno pokušavala ponovno izgraditi svoj život. Međutim, usprkos novoj obitelji i novoj vjeri, Stephanie se osjećala bijedno. Dvije je godine išla na terapiju, ali i dalje se nije mogla otresti svoje intenzivne depresije. Tada je došla k meni.

Uključila sam je u jednu od svojih grupa žrtava incesta. U prvoj nas je seansi Stephanie uvjeravala da je ostvarila svoj mir i da je oprostila i svom očuhu i svojoj hladnoj, neprikladnoj majci. Rekla sam joj da će, ako se želi riješiti svoje depresije, morati "ne-oprostiti" na neko vrijeme, kako bi došla u kontakt sa svojom ljutnjom. Inzistirala je na tome da duboko vjeruje u opraštanje i da joj nije potrebna ljutnja da bi se oporavila. Medu nama se razvila poprilično snažna borba, dijelom zbog toga što sam tražila od nje da napravi nešto bolno, ali i zato što su njezina religijska uvjerenja bila u suprotnosti s njezinim psihološkim potrebama.

Stephanie je odgovorno radila svoj posao, ali je odbijala dotaknuti svoj bijes. Međutim, malo po malo, počeli su se pojavljivati njezini ispadi ljutnje u ime drugih ljudi. Na primjer, jedne je večeri zagrlila drugog člana grupe, govoreći: "Tvoj otac je čudovište. Mrzim ga!"

Nekoliko tjedana kasnije napokon je izašao na vidjelo njezin vlastiti potisnuti bijes. Vrištala je, psovala i optuživala svoje roditelje da su joj uništili djetinjstvo i osakatili je kao odraslu osobu. Nakon toga, zagrlila sam je dok je jecala. Mogla sam osjetiti kako se njeno tijelo opušta. Kad se smirila, upitala sam je izazovno: "Kakvo je to ponašanje za jednu dragu kršćansku djevojku?" Nikad neću zaboraviti njezin odgovor:

Pretpostavljam da Bog želi da se oporavim, više nego što

želi da oprostim.

Ta je noć za nju bila prekretnicom.

Ljudi mogu oprostiti otrovnim roditeljima, ali bi to trebali učiniti na kraju - a ne na početku - svog emocionalnog čišćenja. Ljudima je potrebno da budu ljuti zbog onog što im se dogodilo. Moraju prežaliti činjenicu da nikad nisu imali roditeljsku ljubav za kojom su žudjeli. Potrebno im je da prestanu umanjivati ili obezvrjeđivati nanesenu štetu. Prečesto "oprosti i zaboravi" znači "pretvaraj se da se nije dogodilo".

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

"Праштајте, ако шта имате против кога,

да и Отац ваш који је на небесима опрости

вама ваше грешке" ( Мт.11.25.)

Када ходате непознатом шумом, видите мноштво дрвећа и свега оног што јој припада, знате да је то шума и осећате шта она представља, али немате тачну представу колика је она наспрам вас ни када ћете изаћи из ње…. Знате за ону изреку - од дрвета не види шуму.То се каже за човека који се превише приближи неком објекту или појави да не види његове праве размере и карактеристике.Понекад нам треба дистанца да би смо боље сагледали све квалитете неке ствари коју посматрамо.Ако јој се превише приближимо у опасности смо да један њен квалитет доживимо као нешто друго, као у оној причи када су седморица слепаца пипали слона кога сусрећу први пут и на основу онога што су пипали процењивали на шта слон личи, а личио је на све само не на слона.Све су ово примери нужности заузимања оптималне дистанце у односу на спољње објекте како би смо их сагледали на непристрасан начин, као што љубитељ уметности посматра уметничко дело у галерији са оптималне даљине да би га доживео на прави начин.Али постоји и унутрашња дистанца, односно дистанца у опажању предела наше душе.Добро је свремена на време имати дистанцу у односу на представе и сцене унутрашњег света или света душе.Захваљујући њој можемо сагледати неку појаву у себи на нови, а често и непристраснији начин чиме обогаћујемо искуство новим знањем и умењем.

У царству душе постоји једна широка област која се зове опраштање. Њу врло често посећујемо, јер да би смо стигли на друга одредишта пут нас најчешће води кроз ову "земљу", простор опраштања. Када је опраштање у питању немамо потребну дистанцу да би сагледали његов значај за човекову срећу и здравље и за изградњу хармоничних односа са другим људима.Некако утонемо у односе који доносе некад срећу и задовољство, и много чешће, сукоб, разочарење и међусобно кажњавање, па не видимо шуму од дрвећа.Умети опростити другом за рану коју нам је нанео представља највећу врлину људске свести. Али олако се одричемо добре воље да се наоружамо таквом врлином. Освета нам изгледа много слађа. Ако се не светимо, ипак у интимности своје душе носимо огорченост и одбојност према оном ко нам је нанео бол. Огорченост и одбојност је други вид непраштања. У освети ми кажњавамо неку особу за проузроковани бол, а у огорчењу ми кажњавамо себе због тога што смо дозволили некоме да будемо повређени. Није добро светити се или кажњавати друге, али није добро ни кажњавати себе. Најмудрији људи су говорили – Ко тебе каменом, ти њега хлебом. Овај савет изазива такав рефлекс неслагања код највећег броја људи, да ништа не значи позивање на највеће ауторитете мудрости. Делује апстрактно, невероватно, чак се доживљава као провокација и сврставање на страну непријатеља. Не помажу ни објашњења да би се прихватила таква стратегија опхођења према противницима.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Љуби ближњег и даљњег свога

Ако не праштамо, сами себе осуђујемо на конфликт који има тенденцију бујања са несагледивим последицама. Чин непраштања представља терет одговорности за продужавање сукоба. На мојој одговорности лежи одлука да ли ћу или нећу прихватити изазов који ми неко упућује да се сукобимо. Чим се одлучимо да учествујемо у сукобу постаје мање битно ко га је први започео. Често нам првенство започињања сукоба добро дође као алиби да мирне савести искалимо свој бес или мржњу према непријатељу. Али то је провидна стратегија понашања, можда не за актере сукоба, али за непристрасне посматраче у сваком случају. Шта ми вреди што као ној загњурим главу у песак пред опасношћу па ми се чини да опасности више нема. Исто тако шта ми вреди оправдање што је неко први започео сукоб ако сам га ја оберучке прихватио. Убедио сам себе, али не и праведне сведоке моје мизерије, односно сведоке пада у стање недостојно човека. Спремност да се прихвати сукоб крије у себи још једну нездраву клицу или тамну страну нечије личности. Знате ли за ону изреку – ко на длану нема рану може да држи и отров на длану? Ако смо нападнути, у смислу емоционално повређени, разочарани, огорчени, бесни, омаловажени, исмејани или на неки други начин обезвређени то значи да је непријатељска намера пала на погодно тле. Јесте да ме је неко покушао дисквалификовати, али ја сам се осећам инфериорним, неуспешним или јадним. Неко ме је само подсетио какав сам заузео однос према самом себи. Туђа, злонамерна стрела је само испровоцирала стару рану несамопоштовања која поново почиње да флисује.

Сукоб човека са човеком је у суштини бокс са сопственом сенком. Онај други је моја сенка, део мене који ме прати без обзира куда кренуо. Можемо то посматрати и на другачији начин. Наши непријатељи су наша огледала. Значи нису исто што и ми, али се ми огледамо у њима са свим себи видљивим и невидљивим странама. Постоји једна димензија нас коју не можемо прецизно опажати, без помоћи других људи. То је исти феномен као што је чињеница да око само себе не види, без огледала. Тако и ми, сами себе не видимо са особинама које нам се не допадају. Можда би потрајало много времена док их не постанемо свесни, да није њиховог одраза у реакцијама других особа према нама. Зато је Исус саветовао људе да на туђе увреде не узвраћамо осветом. Туђе увреде нас погоде и заболе као што боли ударац камена. Рефлексна реакција је да се бранимо од нападача. Али на тај начин пропуштамо прилику да сагледамо саме себе и наш однос према другим људима. Ако на увреду узвратимо увредом, на омаловажавањем омаловажавањем, на мржњу узвратимо мржњом тиме смо се изједначили са својим непријатељем и дали му оправдање да су његове претходне зле процене нас биле утемељене у реалности. Узвраћањем истом мером, односно осветом, односно "каменом" своме непријатељу сте истовремено дали додатну мотивацију или енергију да истраје у свом нападу и да вас порази. Зато се каже да је напад најбоља одбрана. Ако сте довољно јаки, можда можете и победити, али то је победа са горким укусом у устима, где сте изгубили један део своје доброте, јер сте схватили да можете уживати у туђем поразу.

Лазић Срећко, психолог

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

:cheesy2:

Prelepa tema, o kojoj zaista nikada ne trebamo zacutati.

Da li je zaista oprostaj "puj pike ne vazi", da li smo svi odjednom postali sveti i na tom duhovnom nivou, da iako nam je sa jedne strane duhovni zivot nepoznat i pravimo pocetnicke greske, sa druge oprastamo ko od sale.

Nesto za sta je podviznicima trebalo mnogo godina truda, kod nas to od sale "ma ja oprastam".

Moj duhovnik nikada me nije pitao niti ispitivao sta sam gresila posebno, ali dva pitanja su mu bila jako bitna: da li se kajemo i da li prastamo.

I nikad nisam mogla da mu prosto odgovorim da, svaki put su me ta pitanja toliko potresla da su izazvala lavinu greha kojeg sam zelela da podelim sa Gospodom i njim na ispovesti.

Ne kazu za dzabe, sveta tajna je pokajanje, a vala i prastanje.

Koliko rada na sebi, koliko borbe sa sobom, najlakse je pausalno svima oprostiti.

Ali ko kao otac iz ponizenih i uvredjenih ne zna za tu borbu sa samim sobom, mislim da oprastanju nije ni blizu.

Ovo nase "oprastanje" je vise ono "ne talasaj", "ne ispituj", jer mi se cini da malo zagrebemo svega bismo tu nasli.

Ovo oprastanje mi se cini odrzavanje statusa quo, nekog kvazi mira po svaku cenu.

Ja oprastam tebi, ti meni, svako samom sebi navodno, ali niko ne ulazi u dubinu, sve ostaje na povrsini i bitno da sve spolja izgleda divno i krasno...

Eto malo misli za dizanje teme 0202_238

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Често ми падају на памет речи нашег почившег патријарха Павла када је говорио о злочинима који су начињени над Србима. "Опростити а не заборавити"...

Мало контрадикторно зар не?

Да ли је могуће нешто опростити а не заборавити?

На то ме је навео коментар једног брата који је реплицирајући на поруку одговорио нешто у смислу "моју су бабу силовали и ја то треба да им опростим?"

Значи он то има у сећању и ако је питање да ле је икада ту жену и видео, али се та прича преноси у породици. Очигледно то рађа и мржњу, јер се брат пита "како да опростим?"

Он има у глави неку имагинарну представу свега тога и осећа се вероватно као да је и сам био сведок свему томе, и ако се све дешавало 60 година пре него је и рођен.

Заборава нема, а нема и опроштаја.

Како да се постигне та патријархова примедба "Опростити а не заборавити". Да ли то уједно значи да се осећамо равнодушни на та сећања из историје у смилу "било па прошло"?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог и опрости брате ВСИ,

није обичај на форуму да се објашњавају псеудоимена,

али твоје је баш сугестивно и асоцијативно.

Чини ми се да је у почетку било без онога Стјепан, па ме занима, зашто је у твом никнејму

та трострука одредница три појавна имена једног корена.

рекло би се да то није случајно али нисам сигуран да сви исто разумемо,

иако сам прочитао доста твојих постова, волео бих да ми потврдиш моје претпоставку.

Ово је можда могло да буде и за приватну преписку а не за форум,а ли мени се чини да ту

нема ничег приватног.

(У наставку ћу радо активно учестовати на теми коју си покренуо)

Свако добро.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Предпостављам да ма колико се трудили да се владамо хришћански и да опростимо сваки пут кад нас неко увреди, мислим да врло често то не чинимо...једноставно људи смо...вероватно многи међу нама у свом окружењу имају по неког са ким не разговарају, љути су на њу/њега...који су то поступци других који нам сметају толико да тешко опраштамо?

Ред је да ја почнем прва  bendoff

Тешко опраштам издају...верујем у верност и приврженост тако да  ме издаја пријатеља, партнера или рођака јако погађа и то врло тешко то опраштам

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Такође веома тешко праштам издају,она ме највише погађа.Верност и оданост су ми јако,јако важни у животу.Све остало трудим се и могу да опростим,увреду,тешку реч,оговарања,па чак и лаж.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ред је да ја почнем прва  319.gif

Тешко опраштам издају...верујем у верност и приврженост тако да  ме издаја пријатеља, партнера или рођака јако погађа и то врло тешко то опраштам

Одлична тема  bendoff

У случају тешке издаје,

код мене је проблем што што сам у стању пре да прекинем било какав однос са том особом... па макар ми то била и рођена мајка... него ли да јој опростим.... то ми је велика мана.

А тешке речи, пскоке и сл. ме уопште не дотиче.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Одлична тема  crvenilo

crvenilo 0409_feel

i moj je problem što sa ljudima koji me izdaju prekidam kontakt, posle mnogo godina sam u stanju da oprostim ali nemam želju da sa takvim ljudima nastavljam bilo kakavo druženje jer jednostavo teško mi je da zaboravim crvenilo

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sejo Jefimija, mislim da je naslov teme neodgovarajući tj. ne poklapa se sa prvim postom. Možda naslov šta vam je teško da oprostite bi bio bolji izbor. Mi ne bismo smjeli kao hrišćani da ne praštamo šta god to bilo, jeste da za neke stvari je potrebno da prođe više, a za neke manje vremena, ali trebalo bi da praštamo.

Izdaja je nešto zaista bolno, ali o tome već postoji tema, pa o tome možemo više da razovaramo tamo da ne širimo temu. Ja sam na žalost skoro imala priliku da okusim kako je to kad te neko jako drag izda i zaista bilo je pregorko. 0409_feel

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Била је једна доста слична тема... Милева, Соломон Кане и ЗвонкоМ су мени дали неке одговоре.

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,7843.0.html

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Средином априла текуће године (2019) донет је Закон о забрани физичког кажњавања деце. Тумачи и бранитељи овог закона објашњавају да он нема репресивни карактер, у смислу кажњавања родитеља или одузимања деце, већ да се ради о томе да родитељи који примењују овакав вид васпитања треба да прођу, у центрима за социјални рад, едукацију за примену ненасилних облика васпитања.
      Један од најважнијих разлога због чега је донет овај закон заснива се на психолошкој аргументацији да физичко кажњавање у раном узрасту ствара агресивне моделе понашања код  деце, која она затим преносе и испољавају у свом социјалном окружењу (вртић, школа). У том контексту, овај закон, генерално, треба да утиче на смањење насиља код младих, као и у друштву у целини.
      Наводе се такође и неки други разлози. На пример, да физичко кажњавње утиче на формирање негативаног односа деце према родитељима, односно да овакав облик васпитања доводи до фрустрираности детета, што може да утиче на његов укупан психолошки статус и нормално функционисање.
    • Од Логос,
      Освета је узвраћање несрећом, неправедна казна од стране онога коме је учињена неправда, а назива се и одмаздом. Питао је неко Диогена како да се освети непријатељу, а овај му одговори – тако што ће постати добар и частан. (Свети Нектарије Егински)   Звучни запис емисије   Време је Божићног поста, када се припремамо за празновање Христовог Рођења. Да ли човек може да се причести ако, због потребе за осветом, није измирен са својим ближњима? Како да се одрекнемо освете и победимо искушења на путу спасења? На сва ова и многа друга питања одговарао је протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику.      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је вечерње у Саборном спомен-храму Рођења Пресвете Богородице у Добоју којим је отпочела свечаност прославе крсне славе овог храма – Мале Госпојине и осам вијекова аутокефалности Српске православне цркве.       Владика Фотије је током обраћања рекао да је личност Пресвете Богородице неодвојива од Богочовјека Христа и да има велику мисију за спасење свијета.   – Нама Србима ништа друго није потребно него да идемо у духу својих светитеља, цркава и манастира, у духу Светога Саве – поручио је Епископ зворничко-тузлански.   Владика Фотије позвао је на духовни мир, спремност за праштање и на чување тековина Српске православне цркве.   Након вечерњег, директор Архива Српске православне цркве Радован Пилиповић одржао је предавање о 800 година аутокефалности Српске православне цркве.   Пилиповић је истакао да аутокефалију имају само велики, одговорни историјски народи.   – Ми смо свједоци да се у 20. и 21 вијеку нације поново могу стварати, али на лабавим темељима, а српски народ се већ у средњем вијеку формирао као нација – рекао је Пилиповић.   Он је истакао да су Срби у средњем вијеку са аутокефалношћу добили велики дар и то богослужење на народном језику.   – Наш српски језик је био један медиј комуникације душе српског народа са својим творцима – навео је Пилиповић.   Он каже да су Срби у средњем вијеку стекли и књижевност, наводећи историјска дјела Доментијана и Теодосија, Архиепископа Данила Другог, Душанов законик, Закон о рудницима, те многа друга писана дјела која и данас свједоче о историјским моментима Срба.   – Када погледамо наше фреске из средњег вијека, Сопоћане, Дечане, Студеницу, као и сва каснија умјетничка остварења у 15, 16. и 17. вијеку само подржавају те светиње и каноне које су део светосавске епохе – рекао је Пилиповић.   Он је навео да је Светосавска црква била продужетак и наставак свијести народа након пада српске државе у средњем вијеку.   – Оно што повезује генерацију Срба са смислом њихове историје је Света литургија, односно усмерење ка Царству небеском – наводи Пилиповић.   Он је упозорио да је историја Српске цркве данас пред два искушења – с једне стране су непријатељски либерални теоретичари који пласирају лаж да је Српска црква настала 1918. и 1920. године, с друге је покушај неких центара моћи да репаганизацију поновно врате у мрак незнања заговарањем и инсистирањем на периоду историје Срба која није крштена.   – Нова ера или хришћанска ера траје два миленијума. У та да два милијенијума ако изразимо у процентима једну половину заузима и Српска православна црква и то је велика част – навео је Пилиповић.   Он поручује да само са вјечношћу и учествовањем у Цркви српска историја и народ имају смисао.   Пилиповић је истакао да с тога не чуди што су бројни окупатори и нападачи током историје нарочита звјерства чинили над свештеницима Српске правослане цркве, и навео податак да је током Првог свјетског рата погубљено око 250 свештеника, а да је током Другог свјетског рата само на простору Независне Државе Хрватске до децембра 1941. године погубљен 181 свештеник.   – Само учествујући у богослужбеном животу Српске православне цркве ми можемо да сачувамо нашу националну посебност и национали идентитет – поручио је Пилиповић.   Он је подсјетио да је у досијеу Патријарха Гаврила Дожића који је водио официр њемачке армије остало записано „Српска православна црква одувек је била кичма српске нације“.   Након предавања одржан је концерт духовне музике бањалучког Хора „Свети Платон Бањалучки“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      На почетку емисије отац Дарко је тумачио јеванђелску причу о праштању на 11. недјељу по празнику Педесетнице, рекавши да је покајање сјеме а праштање плод и да се најбоље по томе колико је спреман да опрости види колико је неко постао бољи човјек.   Звучни запис емисије   Отац Дарко је потом одговарао и на питања наших слушалаца, поучавајући нас благодарећи свом дугогодишњем свештеничком и молитвеном искуству.   „Добри људи својом добротом покривају недостатке својих ближњих, док их лоши својом злобом откривају. Трудимо се да се боримо за своје брачне другове и породицу, за своје ближње својом добротом и љубављу“- позива нас отац Дарко у одговору на питање наших слушалаца   „Господа и светитеље треба да носимо истетовиране у своме срцу а не на тијелу“- каже отац Дарко у одговору на питање да ли је гријех урадити тетоважу.     Емисију ,“Питајте свештеника“ са оцем Дарком Пејићем топло препоручујемо за слушање и на духовну поуку.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је Свету архијерејску литургију данас, 08. августа, када наша Света црква молитвено прославља Преподобномученицу Параскеву Римљанку у храму, посвећеном овој дивној угодници Божијој, у селу Буновићи, надомак Мориња.     И ове године Преподномученица Параскева призвала је велики број завјетних јој Бокеља, али не само Бокеља већ и вјерника широм васељене. И ове године, на Буновићима су се сусрели, православни Срби и Руси, којима од 2013. године, своје несебично гостопримство указује сестринство ове свете обитељи, наше драге сестре из Русије, које су своје молитвено тиховање пронашле управо под сводовима овог манастира.   Да подсјетимо да је Храм Преподобномученице Параскеве до 2005. године био парохијски храм, те је 2005. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије поставио темеље за изградњу конака и оснивање монашке обитељи. Конаци су освећени 2012. године, а следеће године су дошле монахиње које се од тог дана подвизавају на Буновићима. И баш када је ово село почело да изумире, када је спало само на једну старицу, Господ је, Духом Светим дошапнуо Митрополиту Амфилохију и ту је основан манастир. И село је поново почело да живи.   Данашњем сабрању претходило је вечерње богослужење које је служено у навечерје овог празника, а служили су их пароси околних парохија, парох бијељско-крушевички отац Предраг Видаковић, парох рисански отац Момчило Глоговац, парох кумборски отац Гојко Мрачевић, парох јошички отац Небојша Вуловић и парох морињски отац Шпиро Живковић.   Након вечерњег богослужења, уследила је академија у амфитеатра манастира, које су својом игром, плесом и појањем увечали Донски козаци, који су нам дошли из Москве.   На сам дан манастирске славе, сестринство и народ су са радошћу дочекали владику Методија, ком је ово први пут да као архијереј Цркве Божије посјети овај храм. На крају Свете литургије, учињена је литија око  храма, пререзан је славски колач и благословљено славско жито.   На самом крају вјерницима се обратио надахнутом бесједом Преосвећени владика Методије, који је свима присутнима честитао славу и благословио сабрање. Владика је истакао да су људи од вајкада стремили овом храму и скупљали се око имена Господњег.   „И скупљао се народ вјерни око храма који је посвећен Његовом имену и онима који су ишли и ходили Његовим путем. И сви људи који су живјели на овом простору имали су за узор Свету Параскеву коју су у свом животу подражавали и ишли и знали су шта је основно и главно у људском животу“, казао је владика Методије.   По његовим ријечима у животу сваког од нас је најважније „изградити и одржавати однос са Господом.   „Али кроз тај однос, Господ нас позива да изградимо однос са свим људима и свом творевином Божијом. Круна нашег односа са људима је међусобно праштање које нас доводи до оног најсавршенијег а то је Свето причешће.“   Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије је истакао да нам о томе свједочи и данашње Свето јеванђеље, да ко има љубави, томе ће се сви гријеси опростити. Колико будемо имали љубави према Богу и својим ближњем, толико ћемо успоставити онај исконски и истинити однос са Богом и свом творевином Његовом.   Након Свете литургије у манастирској гостопримници уприличена је трпеза љубави, коју су спремиле сестре ове свете обитељи, уз помоћ људи добре воље.   Нека би нам жртва и страдање Преподобномученице Параскеве, али и подвиг сестара који се подвизавају на Буновићима и својом молитвом подражавају вјеру ове дивне угоднице Божије, као и надахнуто слово Истине, владике Методија, био светионик, који ће нам освјетљивати онај прави пут, којим су одвајкада ходили босоноги Бокељи, предавајући, сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...