Jump to content

Праштање – ментално и физичко здравље


  

22 члановâ је гласало

  1. 1. Да ли сте праштали другим људима ?



Препоручена порука

«Хоћу да размотримо, какви ће неко време да буду наши односи. Као- прво, Хоћу да знаш: да сам прихватила твоја извињења и опростила ти за обману и прељубу. Ја би желела да поново будемо блиски. Прошло – је прошло. Зато немој да мислиш да тајим  у себи увреду и злобу. Жељела би да то схватиш». «Но то се с нама не дешава први пут. Ти си и раније молио за опроштај, ми смо успостављали односе, и ништа се није мењало. Зато ја сада желим, како би ми нашли начин да заједно преодолимо тај проблем. Мени је животно важно осећати и видети да си ти почео да дејствујеш. Само твоји поступци могу ми дати увереност да ти поново могу веровати».

«О нашим будућим односима хоћу да говорим само у присутсву консултанта (свешетника). Треба да одлучим колико времена је поребно да прође пре него што схватим, да се можеш вратити. Но уопште могућност твога враћања ћемо да разматрамо само у том случају ако ти будеш посећивао групе самопомоћи. Ја ти опраштам, но мени је потребно научити се да ти поново верујем, и та вера може да буде засновна искључиво на твојим поступцима».

Умеће разликовати праштање од поверења дозвољава да се дође до жељеног разултата. Као прво, ви тако не дајете другом човеку могућност да вам каже, да ваша затвореност у односу према њему означава то да у себи таите злобу према његму.

Као друго, ви проводите јасну границу између прошлог и могућношћу срећног (благопријатног) будућег, чији почетак ви постављате данас, скицирајући нови план и одређујући нова очекивања. Ако у прошлости и нисте постављали поуздане границе – данас ви јасно саопштавате сабеседнику да ће убудуће све бити другачије.

Као треће, ви дајете вашим односима могућност да се развијају. Ви разрађујете и предлажете нови план, и ваш партнер осећа, да је њему заиста опроштено: прошло више не утиче на ваше односе. Он је – човек коме су опростили. Он се неће осећати као крив и осуђен. Он неће имати потребу да троши снагу на то да добије помиловање. Те ће снаге да се троше на реализацију наде коју сте му ви подарили, на личносни раст и изградњу здравих односа. И ви ћете се такођер осетити слободни, не оптерећени горчином и увредама. Ви нећете да мучите своју душу предавајући се болесним сећањима и окривљујући другог човека. А нелак опит страдања кроз која сте прошли, превратиће се за вас као добар дар – мудрост.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/04/13/prastanje-pomirenje-poverenje/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 1.4k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Читам и размишљам... Како дођосмо до тога да се праштање доводи у питање?! Па зар се то, пре свега, не односи на нас саме и на наш однос са Богом? У народу се дешава (мислим на Хришћане, да се ипак ма

Kako oprostiti nekom a to ne želite?    Па ако не желиш опростити нећеш ни опростити. То је терет који ћеш носити све до оног момента док срцем не прихватиш то и срцем не пожелиш истински да опрости

Ma kakva su vremena dosla jos da zahvalim i oprostim ako me prevari sa zenom a ne muskarcem

Ајде и да опростиш, мада некад буде заиста тешко. Али, много теже је повратити изгубљено поверење ако су у питању неке осетљиве ствари. Ситнице нису проблем.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...

Praštanje me je oslobodilo. Ako se stalno prisjećate starih rana, time dajete moć i mogućnost onome ko vas je povrijedio, ali ako mu oprostite time presjecate svaku vezu s njim. Tada on više ne može imati nikakve veze sa vama. Nemojte misliti da je praštanje neka usluga ljudima kojima ste oprostili, već to učinite sebe radi.
Ja sam recimo oprostio onoj djeci koja su mi se nekada rugala i zadirkivala me. Nisam im oprostio zato što sam htio da ih oslobodim krivice. To sam učinio samo da bih sebe oslobodio bijesa i odbojnosti. Volim sebe, pa sam želio da budem slobodniji.
Oprositi sebi podjednako je važno koliko i oprostiti drugima. Ja sam griješio i vi ste. Loše smo postupali prema ljudima. Nismo bili pravedni prema njima. Pravili smo zbrku. Treba se osvrnuti i priznati da smo pogriješili, izviniti se onima koje smo povrijedili i obećati da ćemo se u budućnosti bolje ophoditi, zatim oprostiti sebi i krenuti dalje.
S takvim stavom može se lijepo živjeti.

 

Nik Vujičić

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

Праштајте, увек праштајте!

Ријетко се гдје као у овој нашој средини налази толико међусобне нетрпељивости, искључивости и мржње. Да ово није једина цивилизована средина, што се нас тиче, давно бисмо имали међусобни Бејрут. За најблажи пријекор, за неку, и случајно, изговорену ријеч, за намрштено чело и пријеки поглед, мрзи се овдје до смртног часа. Имам осјећај да кад бих неке међусобно завађене парохијане упитао због чега су у завади да ми не би могли, са сигурношћу, одговорити, не би се чак могли ни сјетити. Разлог за мржњу је давно прошао, отпао и изблиједио, а остала је гордост, отприлике, оваква: „Ко је он да мене учи, да то мени каже, да мене попријеко гледа?“ Другим ријечима: Ко је, овдје, и уопште, на цијелом свијету, изнад мене, изнад моје памети, изнад моје вриједности, сналажљивости, богатства, и тако редом.

o-prastanju-a.jpg

Колико је то штетно по душу, требало би да се тргнемо и увидимо сада да не бисмо увидјели када будемо стали пред Јединог Праведног Судију и Просудитеља. А онда је већ све касно. Колику штету наше омразе наносе цјелокупној нашој заједници, видимо и сами; видимо, а мало предузимамо да се поправимо. Да смо сложнији, били бисмо јачи, моћнији и утицајнији и све ово што чинимо, уз велику муку и одрицање, да смо јединственији, учинили бисмо све без по муке.

Свака завист, злоба, мржња, прљају душу. Оптерећују је теретом, до изнемоглости. Човјек осјећа да носи неко тешко бреме, неки јад у души; с тим теретом лијеже, с њим се, у мори, буди. Види колико је то погубно за његов мир и спокојство, за његову психичку стабилност, све то види, а гордост му не да да замоли за опроштај и да сам опрости.

Свети апостол Павле налаже нам да нам сунце не зађе у гњеву нашем. (Еф. 4, 26) Значи, завађени треба да се измире прије заласка сунца. Свака рана се лакше намладо лијечи, док је још свјежа. Тако је и са душевним ранама. „Зато је погубно чувати у срцу свом отров гњева“, каже свети Јован Касијан. „Докле год демонски дух гњева буде био у нама, ми не можемо бити храм Светога Духа… Значи, ко се није помирио са братом својим – вели свети Јован Касијан – не преноси Богу молитву него своју тврдоглавост. Вјерник не смије бити злопамтљив… Мир нашега срца зависи од нас самих а не од других. Значи, лијек против гњева је наша великодушност и спремност за праштање.“

Треба се уздржавати од суђења и осуђивања људи. Јер, ко сам ја да судим равном себи, или бољем од себе: брату свом, сестри својој? Суди увијек и вавијек онај који је изнад парничара, који све види, све зна.

Када оговарамо, судимо и осуђујемо, када мржњу сијемо, осјетимо, послије таквих говора и разговора, неку мучнину у души и прљаву бљутавост у устима.

А с друге стране, велико је задовољство, и веће олакшање, када човјек човјеку, брат брату, сестра сестри, син оцу, и обратно, када један другом каже: Опрости или смогне љубави да каже: Богом просто. Као да се неки тежак терет збаци са плећа, усправи се човјек и лакше дише. Варају се сви својим преварним задовољством када тјерају инат. Неупоредиво је љепше замолити за опроштај или опростити. Људски је то и витешки него хранити душу кукавном злобом и мржњом.

o-prastanju--b.jpg

Не заборавимо, браћо и сестре, да нам је узалуд све друго, све су жртве и молитве празне ако нам је мржња у срцу. Господ нам заповиједа: „Ако принесеш дар свој олтару и ондје се опоменеш да брат има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред олтаром, и иди те се, најприје, помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“. (Мт. 5, 23-24) Из овога видимо, браћо и сестре, да завађенима Бог ни молитве не прима. И то нам је јасно јер ти Њега молиш за милост и опроштај, а овамо сам немаш милост да опростиш; попут злог слуге, о којем чусмо у данашњем Светом јеванђељу. „И када стојите на молитви, опраштајте ако шта имате против кога, да и Отац Ваш, који је на небесима, опрости вама сагрјешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш, који је на небесима, неће опростити вама сагрјешења ваша.“ (Мт. 11, 25-26)

Сам Господ наш Исус Христос указао нам је најбољи примјер. Није ли са крста, разапет, шаптао у болу: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“. (Лк. 23, 34) Па када је Он, Бог Створитељ, могао да опрости нама, људима, сва понижења, распињање и пљување, како да ми не опростимо брату и сестри својој неку неодмјерену ријеч, или неко зло које нам је нанијето.

Апостол Петар питао је Учитеља колико пута да опрости. „Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Рече му Исус: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам.“ (Мт. 18, 21-22) Другим ријечима: морамо да праштамо бесконачно. То је идеал којем морамо тежити, а дотле, док га неко не оствари, нека се вјежба на мањим изазовима. Зато, „свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. Будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је Бог у Христу опростио вама“. (Еф. 4, 31-32) 

Протојереј Василије Томић
Извор: www.vasilijeprotatomic.com/ 

 

http://www.prijateljboziji.com/_Prastajte,-uvek-prastajte/39769.html

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости

Postoji jedna firma zbog čijeg loše obavljenog posla sam pre 4 godine imao štetu od 250 evra (zamena grafičke na laptopu). Još uvek planiram da im nanesem štetu od bar 2500 evra, a idealno bi bilo 25 000.

Baš sad za raspust sam se spremao za akciju, opipao sam mrežu spolja, našao potencijalno ranjiv ruter, kad ono, dobijem posao, potpuno neočekivano. Nikada neću odustati od tog plana, a sledeći odmor ću za to da iskoristim.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Postoji jedna firma zbog čijeg loše obavljenog posla sam pre 4 godine imao štetu od 250 evra (zamena grafičke na laptopu). Još uvek planiram da im nanesem štetu od bar 2500 evra, a idealno bi bilo 25 000.

Baš sad za raspust sam se spremao za akciju, opipao sam mrežu spolja, našao potencijalno ranjiv ruter, kad ono, dobijem posao, potpuno neočekivano. Nikada neću odustati od tog plana, a sledeći odmor ću za to da iskoristim.

Нашао си рањиво место да направиш штету (да се реваншираш)...кад оно добијеш више од тога (посао)...али не одустајеш од тога да нанесеш штету. Пробај мало овако да погледаш,можда помогне  :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Postoji jedna firma zbog čijeg loše obavljenog posla sam pre 4 godine imao štetu od 250 evra (zamena grafičke na laptopu). Još uvek planiram da im nanesem štetu od bar 2500 evra, a idealno bi bilo 25 000.

Baš sad za raspust sam se spremao za akciju, opipao sam mrežu spolja, našao potencijalno ranjiv ruter, kad ono, dobijem posao, potpuno neočekivano. Nikada neću odustati od tog plana, a sledeći odmor ću za to da iskoristim.

 

Hey, Mr.Robot da li misliš da pisanje ovakvih stvari na javnom forumu dodaje ozbiljnost tvojim namjerama ili svjedoči o tvom infantilnom ponašanju u virtuelnom svijetu. 0703_read

 

Teško onom ruteru koga ti budeš napao :))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Treba prastati,ali valja se uvek malo i osvetiti,makar na silu,ako ne mozete drugacije.Mora da se zna da ste povredjeni,pa cak i kad niste,potrudite se da tako izgledate,to ce vasu protivnicu oboriti sa nogu,morate da pokazete svoju moc...Arsenijin vodic kroz uspesno izvodjenje ljubomorne scene,samo za mudre zene koje znaju da lupe stiklom o pod. Pravilo br.49 kaze,nikada ne budi ravnodusna,to je ravno samoodbacivanju,postuj svoje srce,nije ono na prodaju,ono je celovito...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости

Hey, Mr.Robot da li misliš da pisanje ovakvih stvari na javnom forumu dodaje ozbiljnost tvojim namjerama ili svjedoči o tvom infantilnom ponašanju u virtuelnom svijetu. 0703_read

 

Teško onom ruteru koga ti budeš napao :))

 

 

Nisam otkrio koja je firma u pitanju. Ruter je samo ulaz. Cilj je informacioni sistem (baza, web aplikacije...) i sva infrastruktura.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...

Шта значи помирити се са свима?
 
Свети Јован Шангајски каже да је ипак могуће помирити се са свима. У беседи о Страшном суду он описује карактер миротворачке делатности антихриста. Антихрист ће "чинити свима што им је пријатно, под условом, одобравања његове делатности и признавања његове врховне власти. Он ће допустити могућност живота Цркве, дозвољаваће њена богослужења и изградњу предивних храмова под условом признавања њега као "врховног бића" и поклоњења њему. А у њему ће бити лична мржња према Христу која ће се хранити атмосфером овог општег мира. Он ће живети овом мржњом и радоваће се одступању људи од Христа и Цркве. Биће масовног одступања од вере, при чему ће многи епископи променити веру, а као оправдање наводиће изванредан положај Цркве".
pomiriti-b.jpg

"Тражење овога мира (компромис) биће карактеристичним настројењем људи - каже светитељ Јован, истинско исповедање ће ишчезнути. Људи ће префињено оправдавати своју наду на умиљато зло (обратите пажњу како Светитељ назива свет "човека безакоња"). Умиљато зло ће подржавати овакву општу настројеност у људима који ће се радовати овом помирењу и навићи се на одступање од правде и сладост компромиса и греха".
Дакле, важно је којом се ценом достиже мир. "Антихрист ће све дозвољавати људима, само да они падну и поклоне му се". Ово није нови начин успостављања свеопштег мира. Римски императори су били спремни да дају слободу хришћанима само да они признају божанственост њихове врховне власти. Они су мучили хришћане само за то што су они исповедали: "Једном Богу се поклањај и Њему једино служи".
А какви су плодови овог мира? Када "му се сав свет буде поклонио, тада ће он открити лице своје мржње према Христу и хришћанству. Ето чега ми треба да се сетимо у Прашталну недељу пре него што се помиримо са свима.
Монахиња Ана (Тепљакова) ми је причала о протопрезвитеру Михајлу Пољском - сведоку славе Руске Цркве, и састављачу два тома житија новомученика. Једном је двадесетих година, код њих у храм на недељу праштања дошао да служи епископ Антоније (Грановски), обновљенац. "Пун је храм био народа", причала је матушка Ана, "и баћушка Сергије, настојатељ храма је саслуживао, такође и отац Алексеј. А отац Михајло није дошао да служи. По њега су послали, он не иде. И по други пут га позивају, но он се није одазвао да служи вечерњу Прашталне недеље са Грановским. А кроз недељу дана су га ухапсили.
Истинско праштање је немогуће без исповедања пуноће вере и истинско праштање је немогуће без живота по вери, без одбацивање сваке лажи и свакога зла. Што човек дубље живи духовним животом, а то значи што више сазнаје како је страшан грех и тим јаче он потребује праштање од Бога и од другог човека. И утолико је спремнији да опрости.
Драги пријатељи! Ми нисмо са вама просто браћа и сестре у Христу, ми смо браћа и сестре по несрећи греха, блиски једни другима том везом која нас обједињује као грешнике. Као што се каже "сва Црква је Црква оних који се кају и пропадају". Испунимо се састрадањем једни према другима и молимо Бога да нам свима опрости. Свака немоћ другога открива и моје сопствено несвето лице и моју беспомоћност и крхкост. И наше покајање и наше ревновање за правду Христову, помаже нам да схватимо: чак и ако човек погреши једном или двапут, или седам пута седамдесет седам пута - није тачно да ће он увек грешити. 
Опростимо један другом. Ад - то је прошлост која испуњава садашњост, уништавајући је тамо где нема праштања.
Ми смо призвани да схватимо две ствари. Прво - да је праштање немогуће тамо где нема признавања греха и друго - праштање је немогуће ако оно не исходи од Бога.
Одрицање греха чини праштање у крајњој мери излишним. Ми живимо у свету, где се све чини да се избрише у масовној свести и сам појам греха и пониште Заповести Божије и морални закон. Ако више не постоји морални закон, то не постоји ни грех и неразумљиво је о каквом праштању може бити реч.

Не треба да будемо обманути и тиме да се врло често у наше лукаво време одрицањем греха врши чак признавање греха. Ми сви без изузетака, у овој или оној мери, нарушавамо заповести Божије. У Светом Писму је речено: "нема човека који није сагрешио" (3 Цар. 8,46). И уколико сви тако поступају, грех није страшан и он већ као да није грех.
Савремени човек често иште помирење да не би био захваћен непријатним, негативним осећањима и да не би себи компликовао живот. Ово значи "праштати не праштајући", обмањивати и себе и друге. Страшније од свега као и увек је равнодушност, правити се као да је све у реду, жеља да се не види човек, да се он заборави, мислити да се опростило окретањем од човека и затварањем срца. Но, горчина која остаје може прерасти у мржњу.
Као што је у покајању опасније од свега самооправдање, тако је и овде. Наша душа - психа палог човека је тако испуњена самооправдањем или како се сада говори "има толико механизама одбране", да је наше праштање као камелеон. Оно може примати боју сваког окружења и мимикрирати у псеудо - праштање, чак и до потпуног губитка својег лица. Ово може присуствовати у нашим личним односима једних са другим и у нашим оценама догађаја и лица у којима се открива савремена Апокалипса.
Да би опростили човеку који нас је увредио, треба почети од малога - осмелити се да се погледа у оно што се догодило. А надаље, постарати се да се увиди све у стварном светлу и реалној димензији, ни у коме случају не чинећи од муве слона, да се огањ непријатности и презрења не би преметнуо на све људе и све вредности.
pomiriti-a.jpg

Драгоценије од свега је учинити први корак ка другоме, и тај корак ће бити чврст ако ми пођемо потирући сваки грех. Тако и ступимо у Велики пост, и тако идимо читавог живота, као што кажу свети оци: макар и пузећи, али туда.
Ми знамо да је немогуће решити било који озбиљан проблем без љубави и постоји само једно средство против мржње - љубав. Само на томе путу происходи постепено рађање љубави, као преображај гусенице у лептира. Пост и молитва - су два крила. То је потпуна промена (таква је тајна покајања), то је умирање за себе, но оно даје крила! Праштање је чудо. Оно се твори Богом из ничега. Ми увек говоримо да се за недељу праштања треба унапред припремити. Но, праштање није резултат припреме, ма каква она била. Праштање се не може саздати. Оно се добија изнад смрти, изнад мере, изнад очекивања. Оно пониче из ничега. Оно је благодат. Овде је тачка нашег личног додира са Богом. И са Крстом, јер "где се умножио грех, тамо изобилује благодат". И ова благодат нас преображава и чини другачијим. И само примивши од овог живота сувишком, ја могу штедро давати другоме. На самоме делу, како се молити за оне који нас убијају, ако праштање не исходи од Бога? То је Божији дар, а не наше достигнуће. Зато се наше помирење, једних са другима, утврђује у Светој Тајни исповести - Тајни покајања и у току Великог поста оно треба да буде нарочито дубоким.
Ето висине праштања - обретања Господа и један другог у Њему. Помирење које има за циљ само земаљско, на крају крајева, своди се на тајну антихриста, на причу о виноградарима у којој се каже: "Ово је наследник. Ходите да га убијемо и да присвојимо наследство његово" (Мт. 21, 38). Њих већ не интересује Христос него само вредности које је Он оставио. Говорити да треба окренути леви образ када нас ударе по десном - је најчистији идеализам, маштарија, уколико верношћу правди Христовој, не отворимо себе љубави Христовој, мученог због осуђивања свих неправди света и ако не примимо благодат Бога који је већи од срца нашег, како каже Св. Јован Богослов (1 Јн. 3, 20).
 

Протојереј Александар Шаргунов

http://www.prijateljboziji.com/_Sta-znaci-pomiriti-se-sa-svima/41344.html

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

И опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим. Када их изговоримо са пуном свешћу и рањеним срцем, онда у овим свештеним речима проналазимо смисао и назиремо решење. То је једини услов да будемо јеванђелске личности – да ходимо од своје датости ка својој задатости. Сва тајна, сва срж хришћанства је опростити, оправдати, не знати за зло и не памтити га. Не грех, то је друго, већ зло.

Није лако опростити, али тај корак је свакако најважнији за емоционлано заокруживање болног догађаја. Треба разумети да се под опраштањем подразумева оно што се дешава у нама тј. лични преображај, а не то да човек треба да прихвати став како је све што се догодило сада постало добро.

Без опраштања, или ако не може да опрости, човек себе осуђује на живот испуњен бесом, огорченошћу и мржњом. Такве емоције само продубљују патњу. Тада сами сносимо последице негативних осећања која се гнезде у нама, јер им допуштамо да негативно утичу на сваки део нашег живота. Опраштање није осећање које ће нас преплавити док га чекамо. Опраштање је избор, који можемо направити како бисмо се ослободили емоционалног затвора беса, мржње и огорчености. Многи људи нерадо опраштају, верујући да тиме губе част и умањују оно што су преживели. Нема веће обмане од ове.

O.Lazic

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...
On 3.6.2014. at 0:11, Марина Савковић рече

DA.

 

Ali ko sam ja uopste da oprastam ili ne oprastam?! Zna se cija je zapovest prekrsena i ko rece ''ne cini preljubu''. E pa Njega treba pitati da li ce oprostiti.

Kada bi se to desilo da me muz prevari, prvo bih sela i razmislila gde sam to pogresila, cime sam ja doprinela da me on prevari, sta mu nije bilo dovoljno kod mene, sta tu nedostaje... Ako me prevari, nije on sam u tome. Tu smo on, kao subjekat i ja, kao objekat. Znaci, i moja je krivica. Treba i ja da snosim kaznu toga, a ne da se gordim i odmah ga odbacim zato sto je on eto nacinio prevaru nad nasim zavetom. A ne pitam se da li sam ja njega prevarila time sto sam se mozda promenila, mozda sam bila jedno kada smo polozili zavet Bogu, a sada sam drugo nesto, nesto sto se njemu vise ne svidja.

 

Nema te stvari koju ne bih oprostila nekome mom, ako ikada bude do mene da ja nesto oprastam.

 

''Zar bi se bez opraštanja mogla majka nazvati majkom, i brat bratom, i prijatelj prijateljem, i hrišćanin hrišćaninom? Ne: opraštanje čini glavni sadržaj svih ovih nazvanja.''
(''Omilije'', Vladika Nikolaj)

Ја будале мајко лебова...


Едит: И зашто мењате називе темама?! Ова се звала "Да ли бисте опростили превару". Наишла сам више пута на поруке које немају смисла, јер сте променили назив теме. Не контам зашто то радите...
 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      „Као што постоји епидемија, односно физичка зараза која се шири од људског бића до људског бића, исто тако постоји и зараза која се шири од људског ума до људског ума“, каже др Дамир Хуремовић,  уредник књиге „Психијатрија пандемије“ и директор психијатрије престижне њујоршке болнице North Shore University Hospital, у ексклузивном интервјуу за најновији број часописа Елементи
      http://elementarium.cpn.rs/wp-content/uploads/2020/07/Damir_Huremovic_elementarium-600x402.jpg
      Дамир Хуремовић рођен је у Сарајеву, где је одрастао и завршио медицину. Менталним здрављем се, како каже, „заразио у сарајевској школи психијатрије професора Душана Кецмановића, Слободана Логе и Исмета Церића“. На Универзитету „Џонс Хопкинс“ (Johns Hopkins) у Балтимору (САД) завршио је магистарске студије из области јавног здравства, а потом и специјализације из области психијатрије у Сарајеву и Њујорку, у који се понајвише запутио како би стекао знање и звање (супспецијализацију) из домена консултативне психијатрије.
      Од тада је његова професионална каријера везана за Њујорк, где је најпре руководио консултативном психијатријском службом Универзитетског медицинског центра Насоу (Nassau University Medical Center) на Лонг Ајленду. Ту је основао и водио програм супспецијализације из области консултативне и лијазонске психијатрије и до 2016. године обављао функцију заменика директора психијатрије, када прелази на место директора психијатрије Универзитетске болнице Норт Шор (North Shore University Hospital) и професора психијатрије на медицинском факултету Zucker School of Medicine at Hofstra/Northwell.
      У мају 2019, шест месеци пре него што се светом пронела вест како се у кинеском граду Вухану појавила нова мистериозна болест, реномирани издавач Springer Nature објавио је његову књигу „Психијатрија пандемије“. Како сам каже, одлучио је да се више позабави овом темом када је схватио да не постоји никакво упутство за организацију менталног здравља у случају избијања пандемије ширих размера. Хуремовић истиче како чак ни Светска здравствена организација, која је још 2018. године објавила такозвани општи план (blueprint) за поступање у случају избијања пандемије дотад непознате „болести х“ – а коронавирус је у том тренутку био само један од „кандидата“ – у израду овог документа није укључила никога ко се бави менталним здрављем. „Психијатрија пандемије“ требало је, и то је била његова основна идеја и циљ, да надомести овај недостатак и помогне психијатрима, психолозима и социјалним радницима да се равноправно укључе у медицинске тимове за припрему планова и организовање епидемиолошког одговора.
      Иако би и све досад побројано представљало више него довољан повод за интервју са доктором Хуремовићем, то ипак није све.
      „Као и сваком правом Сарајлији, и у најбољој традицији Надреалиста“, каже, „догодила ми се надреална ситуација да се недуго по објављивању књиге о пандемији заједно са својим тимом нађем у највећем светском жаришту пандемије Ковида-19.“
      Како се у свему томе снашао и да ли је при руци имао одговарајућу литературу – просудите сами.
       
      Елементи: У мају 2019. када је објављена ваша књига Psychiatry of Pandemics: A Mental Health Response to Infection Outbreak нико није могао да наслути да ће Ковид-19 убрзо паралисати читав свет. Како сте дошли на идеју да се бавите овом темом?
      http://elementarium.cpn.rs/wp-content/uploads/2020/07/1dr-damir-huremovic_elementarium.jpgДамир Хуремовић: Мој први сусрет са овом темом доводим у везу са једним путовањем из младости. Наиме, као клинац сам лета проводио код тетке која је била лекар у Новом Саду. Једном смо се тако возили по Срему и негде између Ирига и Руме показала ми је један по много чему необичан и јединствен споменик. Посвећен је куги, а не некој знаменитој личности или догађају. У први мах није ми било јасно због чега је подигнут споменик тако језивој болести, док нисам сазнао да се куга управо ту, на том месту, зауставила и да се није ширила даље – и да јој је споменик посвећен јер је ту стала. Заправо, ту су становници Руме чували стражу и формирали санитарни кордон, епидемиолошку меру о којој се говори и у нашој књизи, па је, захваљујући тој интервенцији, заустављено ширење куге. Али, ми о тим стварима данас врло мало говоримо. У прошлости је било безброј епидемија попут те из 18. века, којој је овај споменик посвећен, и ми о њима мало знамо. Знамо неупоредиво мање него о ратовима који су вођени у нашој ближој или даљој прошлости. Наша историја препуна је свих тих догађаја: била је битка на Марици, битка код Крбавског поља, на Косову, код Бањалуке, а ми заправо ништа не знамо о томе да су у то доба, односно вероватно кад све саберемо, епидемије и заразне болести однеле више живота укупно него све војске, укључујући ту, нажалост, и трагедију нашег времена. Из неког разлога, те епидемије су остале заборављене. Све народне песме у којима се помиње и описује куга избледеле су из нашег сећања. Ми не знамо за њих, наша психа је та која нас једноставно тера да све те непријатне ствари, које су, што би се рекло, богом дане, прихватимо, прегурамо и онда идемо даље, као да се ништа није десило. То је један од лајтмотива који је довео до настанка ове књиге. Имали смо последњу пандемију пре сто година и епидемиолози и инфектолози су се мало позабавили тиме, а људи који би требало да се баве истраживањем људске психе ништа нису урадили. Они су једноставно на то заборавили. И мене сада питају како си се сетио тога, како ти је то пало на памет? Мислим да је право питање: како се тога није сетио нико други? То је толико константна тема кроз људску историју, можда не толико честа у последњих стотинак година, али је у сваком случају врло битна тема. Како то да се, са научног становишта, нико није позабавио тиме, ни са становишта психологије ни са становишта психијатрије?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На Светој Гори је одслужено бденије узнношењем усрдних и вапајних молитви Пресветој Госпођи, Приснодјеви Марији и Светом Харалампију поводом пандемије вируса корона. Како је овај вирус постао бич широм света, Православна Црква је читала посебну молитву Митрополита едеског за заштиту верника.      У петак увече, 27. марта 2020, одржано је свеноћно бденије у свим манастирима Свете Горе и на Метеорима  поводом  епидемије проузроковане вирусом корона, а у участ Пресвете Дјеве Марије  и светог Харалампија,који је заштитник од епидемија. Његова  чесна глава чува се у свештеном манастиру Светог Стефана на Метеорима. На тај су начин монаси објединили своје молитве, молећи Пресвету Дјеву Марију да нам помогне и заштити од пандемије вируса корона.   Као што је најављено, на Атосу су  одржане литије с моштима и чудотворним иконама у сваком манастиру, а у Метеорима су прочитане посебне молитве и прозбе за подршку онима који се боре против овог вируса. Треба напоменути да поклоницима није било допуштено да уђу, а службе су одржане иза затворених црквених двери.   Молитва Митрополита едеског за окончање епидемије је следећа:   О Господе Исусе Христе, Боже наш, Лекару душа и тела  наших. Оваплотио си се да исцелиш сваку рану. Ти ниси занемарио напуштене болеснике и исцелио си десет губаваца, избавио си их и очистио. Сишао си на Земљу као Богочовек и у Твом присуству сви болесни су оздравили. Ти имаш силу да  излечиш све врсте болести, помажеш да оздраве  парализовани, слепи, грешници духом и телом. О Господе, прими милостиво нашу молитву и својом силом одагнај смртоносни вирус чији облик има круну, а  који застрашује и убија болесне и паћенике.   А ако си услед многих наших грехова дозволио ово искушење, молимо Те, покажи нам милост и учини да овај вирус нестане из света.   Ако овим искушавањем стављаш на пробу верност нас верника, молимо Те, исцели људе који болују од овог вируса.   А ако се вирус ширио због безакоња и прегрешења нас људи, молимо Те, уништи га, свемогући Господе Боже!   Заштити младе, старај се о болеснима и старима. Исцели нас од овог смртоносног вируса и учини да он заувек нестане. Молимо те, исцели нас молитвама Богородице и свих светих! Амин.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Савремени човек је окупиран изналажењем начина како да живи дуже, без бола, без болести. Овакво стремљење човека је оправдано и разумљиво. Међутим, крајња последица, или можда боље, први узрок свих наших болести и страдања јесте смрт, коју Свето Писмо назива „последњим непријатељем“.     Данашња наука нам пружа мноштво могућности да продужимо живот и учинимо га мање тегобним, мање болним... но, последњи непријатељ, смрт, увек злокобно чека, не пропуштајући да се пројави још за време нашег земаљског бивствовања, кроз пропадање, бол, страдање и болест... Питање болести и здравља заправо је питање живота и смрти. Оно је и метафизичко, јер сваки покушај сагледавања овог проблема води у неминовно давања одговора на питање смисла постојања човека и света. У том контексту, одговор на питање здравља и болести који налазимо у православном предању је вишеслојан – истовремено и онтолошки и егзистенцијалан.   СТВАРАЊЕ ИЗ НИЧЕГА   Према учењу Светог Писма, свет је створен из ничега, његова онтолошка основа, његово полазиште и темељ јесте ништа. И то ништа у апсолутном значењу те речи. По успелом изразу Св. Атанасија Великог, „биће света је небиће“. То што је читав свет позван у постојање творачком вољом Божијом, имплицира да тај свет – и у њему човек – не може постојати без и мимо Бога, захваљујући својим сопственим енергијама и силама.   Према тумачењу Отаца Цркве, прародитељски грех управо и представља покушај човека да своју егзистенцију обезбеди заједницом са овим светом, представља остварење уверења да му Бог није неопходан, те да може живети без Њега... У том смислу, грех је промашај, промашај циља, ради кога је Бог саздао космос и човека. А тај циљ није друго до заједница љубави са Богом, и вечни живот света и човека кроз то заједничарење са Богом као извором живота и Животом самим. Одабравши да покуша да живи без Бога, човек је одабрао смрт, будући да је смрт својствена самој његовој природи која је састављена из делова, а „природи делова је својствено да се раздељује“ (Св. Атанасије Велики, Против идола, 28).   Управо ту долазимо до саме суштине хришћанског учења, до разлога због кога је Друго Лице Свете Тројице, Син Божији, постао човек остајући Бог. Св. Атанасије Велики каже: „Видећи, дакле, да је свеколика створена природа, колико то зависи од њених властитих логоса, променљива и трошна, а да не би то исто примила и сва васељена и разложила се у небиће, Он, Који је Својим вечним Логосом све створио и довео твар у постојање, није је оставио да због своје природе пропада и страдава, како не би дошла у опасност да опет доспе у небиће“ (Св. Атанасије Велики, Против идола, 41).   БОЛЕСТ КАО ДЕЗИНТЕГРАЦИЈА   Св. Оци су развили својеврсно литургичко-подвижничко сагледавање човека. Дезинтеграција човека која се догађа у смрти а најављује у болести, бива често подстицана неправилним усмерењем човекове воље и делања. Као што неправилан однос према телу – преједање, одавање пороцима итд. – води болести, тако и неправилан однос према Богу и ближњем, а то значи нелитургијски, неподвижнички однос, води јављању различитих духовних поремећаја, који наносе штету и човековом телу. Гордост, самољубље, среброљубље, мржња, лицемерство... све то води разбијању заједнице љубави са Богом и ближњим.   Смртност и пропадљивост представљају својство човекове природе. Међутим, он је призван и позван да надиђе ограничења сопствене природе, не на основу ње саме – пошто је то немогуће и стога представља промашај, грех – већ у заједници са Богом, која је и омогућена оваплоћењем Сина Божијег. Најприснији вид заједничарења са Богом јавља се у Св. Литургији, у којој човек пристаје да усагласи своју вољу са логосом – дакле, циљем, смислом – свога постојања. У Литургији човек почиње да живи сагласно својој изворној природи, не више собом и по себи, већ Богом и по Богу. Он се саображава Божијем начину постојања, постајући и сам бог, иако не по природи. Како говори Св. Јован Златоусти: „Као што је Адам за оне који су од њега проистекли, иако нису јели од дрвета, постао узрок смрти која је уведена кроз кушање, тако је и Христос за оне који су се од Њега родили, иако они нису ништа добро учинили, постао давалац праведности коју нам је свима подарио преко крста“ (И. Цхрисостоми, Опера омниа, ед. 2. Парис, 1834–1839, Т.9, 529Ц).   СМРТ КАО ТРАГЕДИЈА   Према Православном Предању, болест и страдање представљају „симптоме“ смрти, предзнаке краја који је уткан у нашу природу, а грехом – промашајем – постао делатан и делотворан. Чини се да и савремена наука потврђује овакву детерминисаност човека на нивоу природе. Заиста се, смрт – а тиме и болест – јавља као сасвим природна, чак пожељна. Она доприноси „прочишћењу“ врста од слабих и немоћних јединки: нестајање старих и изнемоглих; ствара простор за рађање и живот младих; смрт једних представља узрок и могућност живота других. Смрт, а тиме и болест, на оваквом природном нивоу, има позитивну улогу, представља другу страну самог живота, његов неодвојиви парњак. Ми теоријски можемо да прихватимо овакву концепцију, све док она не доведе у питање постојање личности са којима имамо заједницу љубави. Тек тада смрт открива своје право лице, показује се као трагедија, као ненормални и противприродни догађај са којим се миримо само у немоћи.   ПЕДАГОГИЈА СМРТИ И БОЛЕСТИ   Поред овог онтолошког одређења смрти и болести с једне стране, и исцељења и живота с друге, у православном искуству постоје и интерпретације у којима се акценат ставља на педагошки значај болести и исцељења.   Човек је, према православном учењу, створен по лику Божијем, као слободно, самовласно биће, способно за љубав али и одрицање љубави. Та слобода човека може се пројавити као деструктивно негирање Бога, самог извора живота. Међутим, како видимо у Христу, али и небројеном мноштву Светих, та слобода се може пројавити и као признавање другог, као уподобљавање Њему, као усаглашавање своје воље са вољом Божијом. У том смислу, болест се може јавити и као последица поремећаја односа са Богом, што за последицу има и поремећаје у функцији самог човека, како у односима са његовим ближњима, тако и у његовом телесном и психичком склопу. „Свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље“, каже Св. Василије Велики. Зло није ништа друго до погрешно усмерење човекових дејстава, његових природних енергија. У том смислу чињење зла, сасвим природно, изазива неправилно функционисање читавог психосоматског склопа човековог. Св. Василије наставља: „Добро су неки описали здравље рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио“ (Св. Василије Велики, Шестоднев 9,16). Максим Исповедник каже да је здравље добро, али не за свакога, и да је болест лоша, али не за свакога. Смисао ових речи је да болест може човеку да пружи могућност истинитог сагледавања његове егзистенцијалне ситуације. У Откривењу Јовановом читамо: „Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба, а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг. Саветујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и беле одоре, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш... Зато ревнуј, и покај се. Ево стојим на вратима и куцам. Ако ко чује глас Мој и отвори, ући ћу к њему и вечераћу с њиме и он са Мном“ (Откр 3,14–20). Болест, дакле, може представљати прилику – да човек отвори очи свог ума, и да сагледа да је заиста „све сујета светска и да је овај живот само сенка и сан“. Болест се тако може јавити као педагошко средство, као прилика да се истина нашег битисања сагледа без обмањивог светлуцања различитих ужитака. У болести човек сагледава да је биће коме је потребна заједница, заједница са Богом али и са ближњима. Наравно, болест не представља неку врсту божанске принуде на добро. Познати психолог Бруно Бетелхајм, сећајући се својих искустава из концентрационог логора, изводи закључак како су тамо људи који су били добри постајали још бољи, а они лоши – још гори. Слична аналогија се може применити и на болест: док ће једни искористити прилику коју им болест пружа и сагледати сопствену не самодовољност, други ће се повести за саветом жене праведнога Јова: „похули на Бога и умри“. Болест дакле, може представљати егзистенцијалну могућност за човека, али могућност која никада неће прекорачити границу његове слободе, тог услова сине ква нон за љубав и заједничарење.   БОЛЕСТ И ГРЕХ   Рекли смо да грех представља промашај циља, застрањење с пута који је Бог одредио човеку, а тај пут није ништа друго до пут Живота. Другим речима, „плата за грех је смрт“. У том смислу, на основу многовековног искуства, Св. Оци су развили својеврсно литургичко-подвижничко сагледавање човека. Дезинтеграција човека која се догађа у смрти а најављује у болести, бива често подстицана неправилним усмерењем човекове воље и делања. Као што неправилан однос према телу – преједање, одавање пороцима итд. – води болести, тако и неправилан однос према Богу и ближњем, а то значи нелитургијски, неподвижнички однос, води јављању различитих духовних поремећаја, који наносе штету и човековом телу. Гордост, самољубље, среброљубље, мржња, лицемерство... све то води разбијању заједнице љубави са Богом и ближњим. Али, будући да је човек, као личност, релационо биће, биће односа, овакви поремећаји неизоставно делују и на њега као јединку, неретко изазивајући и телесна обољења. Због тога је једини лек против овакве болести, „лек бесмртности“, како га назива Св. Игњатије Богоносац – стално причешћивање, непрестано заједничарење са Богом и свима Светима. А из тог искуства заједничарења са Богом и ближњима, рађа се и једна другачија етика, етика литургијско-подвижничка, која живот сагледава као истинито превазлажење и одбацивање обмане сопствене самодовољности. Други – и Бог и ближњи – се више не посматра као средство или препрека за задовољење сопствених егоистичких захтева. Други се јавља као онај у чијим се очима огледамо, као егзистенцијална потврда стварности и јединствености нашег сопственог бића. Љубав која се рађа из таквог искуства није више површна сентиментална љубав, већ представља онтолошко одређење човека.     ЛЕЧЕЊЕ И ИСЦЕЉЕЊЕ   Као потврда реалности будућег Царства Божијег јављају се бројна чудесна исцељења. Тамо ће „Бог отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике: ни болести неће бити више“. Али, док у Литургији предокушамо Царство Будућег Века, док знамо да је смрт изгубила свој жалац јер нам је васкрсење обећано и потврђено, чудесна исцељивања која сусрећемо јасно нам сведоче о стварности онога што нам је обећано.   Да ли то значи да хришћани треба да заузму донекле пасиван став у односу на питања лечења болести? Да се уздају само у чуда Божија? Наравно да не. Управо кроз лечења која нам медицина пружа видимо деловање премудрости Божије. У књизи „Премудрости Исуса Сина Сирахова“ читамо: „Лекару укажи почаст каква му доликује због његовог служења, јер је и њега Господ створио, и исцељење долази од Вишњега. Господ је од земље створио лекове и разуман их човек не одбацује. Људима је ради тога дао знање, да би прославили Њега и чудесна дела Његова: њима Он исцељује човека и поништава болест његову. Онај што спрема лекове прави од њих мешавине, и нема краја делима његовим, због њега бива добро на земљи сине мој! У болести својој не очајавај, него се моли Господу и Он ће те исцелити.“ (Сир 38,1– 2; 4).   Оно што не смемо да заборавимо је да сваки људски напор у лечењу има своје границе. Крајња граница јесте смрт и она не може да буде превазиђена у оквирима наше природе, па, сходно томе, ни вештинама које имамо или које ћемо имати. Ми можемо донекле да поправимо стање наше природе, али не можемо сами да направимо двиг који би нам донео истинито и коначно исцељење – а то је победа над смрћу. Тако нешто није могуће без онога који је рекао: „Без Мене не можете учинити ништа“. Зато је наша нада вазда у Христу који смрћу разруши смрт и свима у гробовима живот дарова.   Презвитер мр Александар Ђаковац
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Упловили смо у воде Великог и часног поста. У море које je савршено огледало за Небеса и Сунце; дубоко као људска душа у којој се огледа Бог. Ми смо на броду који се зове Црква, а иза нас је остао опасни плићак са чамцима насуканим на јалову хрид Никадизвини. Ово је време дивних богослужења која су ту за нас, као отворен позив да покушамо, колико можемо, да очистимо срца и преиспитамо савест. Ово је прилика да се сетимо искусних духоносних морнара, попут Светог Андреја Критског, који су пре нас освајали дубине покајања и ради нас уцртавали мапе морских струја.      Заиста, „не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божијој“ (Мт. 4:4). Знали су то мудри морски вукови са невиним голубијим душама, велики истраживачи Истине и ловци на вечну Срећу, када су усмеравали компас срца ка Христу. Једином новом под сунцем - земљи живих. Љубав и праштање су две врлине које су наша надсушна потреба. Христос је завапио са крста: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Господ је тражио опроштај и за оне који су проболи Његове руке раширене у загрљај. Да ли ми понекада смогнемо снаге да опростимо ближњем?   Свако од нас је био у (не)прилици да некога повреди или да буде повређен. Не само једном већ више пута у животу. Од најближих, оних до којих нам је понајвише стало до оних који нам ништа не значе у животу, бар тако мислимо. Тај бол увреде настаје некада промишљено, а још чешће не промишљено. Понекада то чинимо дужи временски период, а скоро увек то је моменат непромишљеног чина. Док ово пишем, а верујем да и Ви док ово читате, размишљате о људима које смо повредили или који су нас повредили.   Није лако опростити. Опростити некоме је чин, понекада раван подвигу. Не знам да ли постоји тежа заповест од ове да једни другима опраштамо. То је некако против наше природе. Свака пора нашег тела нам говори: „Не, нећу. Не могу да опростим.” А онда, бар ми који се сматрамо Хришћанима, дођемо у храм на богослужење и чујемо јеванђелску поруку: „Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6, 14 – 15). А онда затим, на тој истој служби чујемо молитву Господњу: „Опристи нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим....”   И поред тога, ми имамо проблем са праштањем. Знамо шта је исправно. Чак желимо да радимо оно што је исправно, али се осећамо парализованим. Након увреде, по својој слабости, желимо да узвратимо ударац. Да задовољимо „правду“. А онда, ако од освете нема ништа, следећи корак је избегавање особе која (поста)је наш пакао. Јер, пакао то је други, тврдио је стари Адам, предак Сартров и наш. Несрећник који је сахрањен у земљи која нам није отаџбина, у старој и прашњавој Никадизвини. Није изненађујуће да када говоримо о опраштању, више смо заинтересовани за проналажење начина да некоме вратимо него, ако се већ сматрамо Хришћанима, да пронађемо начин у послушности и у ономе што нам Спаситељ поручује.   У Светом Писму проналазимо доста јасних порука. Када је Свети апостол Петар упитао Спаситеља: „Господе, колико пута мој брат може да ми сагреши, а ја да му опростим? До седам пута?“ Исус му је рекао: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет и седам пута.” (18:21,22). У Марковом јеванђељу проналазим: „И кад стојите и молите се, опрости- те све што имате против некога, да би и ваш Отац који је на небесима опростио вама ваше преступе.” (11:25). Код Луке: „Пазите на себе! Ако твој брат почини грех, укори га. Ако се покаје, опрости му. Ако ти и седам пута на дан сагреши и седам пута се врати к теби и каже: Кајем се, опрости му.“ (17:3,4) А у посланици Ефесцима Светог апостола Павла стоји: „А будите добри једни према другима, самилосни, спремно опраштајући једни другима као што је и Бог преко Христа спремно опростио вама”. (4:32).   Рећи ћете, да, ми све ово знамо, али ми смо повређени... Међутим, верујем да има у нама ипак нешто што нас покреће ка висинама, моралним, људским и духовним. Две основне снаге наше душе су љубав и праштање и то је онај доказ да је наша природа део једног духовног поретка, много више него део при-родног поретка. У природи све ратује једно против другог и туђом крвљу жели да обогати своју трпезу. Љубав и праштање чине човека не само надприродним, него му пружају највеће радости које свет може нама оваквим какви смо да пружи. Човеку кроз праштање све постаје блиско, а по највише Бог и свет Божији око нас, јер у трпљењу силазимо до извора наше снаге који нам даје могућност да свему одолимо и да све (пре)живимо.   Све речено и све изговорено нам се враћа и повређује нас касније или пре, то смо сви осетили.   Међутим, све што отрпимо ми праштањем поравнамо. Тада добијамо снагу да духовно победимо шта год да било у питању. Руски књижевник, песник, новелиста, романописац и преводилац, Борис Пастернак у својој збирци поезије објављује песму „Учи се да прашташ” где стоји: „Учи са да опрашташ. Моли се за оне који вређају, побеђуј зло зрацима доброте, придружи се без колебања онима који опраштају док гори звезда Голготе. Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена и срце личи на чашу пуну горких суза и јада. Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена, сети се како опрашта Христос док тешко на Крсту страда. Учи се да опрашташ, али не само речима, него свом душом својом и суштином свом, јер само љубав снагу опраштања има, рођену у бдењу ноћном молитвеном. Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена, великодушност лечи ко лек – напитак или балзам. Крв је на Крсту за све проливена. Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.”   Праштање је чин вере. Опраштајући другоме ми предајемо правду Богу у руке. Опраштајући, ослобађамо своје право да се ближњима (о)светимо чиме остављамо сва питања правде Господу на вољу. Остављамо ту „вагу правде” у Божијим рукама на којој ће се уравнотежити правда и милост. И наравно, морамо подробно да испитам зашто је брат љут на мене, шта сам учинио што га је ражалостило и заболело, а затим да ставим мелем на ту рану. Моје је да учиним све што могу да га сусретнем и разговарам с њим.   Уколико не жели да разговара са мном, то је његова слобода. Тада остаје само молитва за брата који је, очигледно, у искушењу, да би молитвена претходница благодати Духа Светог закрилила и смекшала његово срце. Треба да тражимо од Бога ту снагу, духовно достојанство и племенитост да научимо да свом душом кажемо опрости. Стога држимо се за врлине праштања и љубави као да нам живот од тога зависи. Од нас зависи само оно што можемо да дамо, а то су молитва, љубав, праштање и покајање. Сила да подижемо мртве није наша, то је у Божијим рукама, али ће нам Господ дати своје када ми будемо приложили оно што је наше, тј. до нас. Зато опраштајмо једни другима. Опраштајмо сами себи. Тешко јесте, али када опростимо ми пуштамо затвореника на слободу, а тај затвореник смо ми.   Уреднички уводник протођакона др Дамјана С. Божића,  објављен у "Православљу" бр. 1248.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Православље 
×
×
  • Креирај ново...