Jump to content

Праштање – ментално и физичко здравље


  

22 члановâ је гласало

  1. 1. Да ли сте праштали другим људима ?



Препоручена порука

Драгоценије од свега је учинити први корак ка другоме, и тај корак ће бити чврст ако ми пођемо потирући сваки грех. Тако и ступимо у Велики пост, и тако идимо читавог живота, као што кажу свети оци: макар и пузећи, али туда.
Ми знамо да је немогуће решити било који озбиљан проблем без љубави и постоји само једно средство против мржње - љубав. Само на томе путу происходи постепено рађање љубави, као преображај гусенице у лептира. Пост и молитва - су два крила. То је потпуна промена (таква је тајна покајања), то је умирање за себе, но оно даје крила! Праштање је чудо. Оно се твори Богом из ничега. Ми увек говоримо да се за недељу праштања треба унапред припремити. Но, праштање није резултат припреме, ма каква она била. Праштање се не може саздати. Оно се добија изнад смрти, изнад мере, изнад очекивања. Оно пониче из ничега. Оно је благодат. Овде је тачка нашег личног додира са Богом. И са Крстом, јер "где се умножио грех, тамо изобилује благодат". И ова благодат нас преображава и чини другачијим. И само примивши од овог живота сувишком, ја могу штедро давати другоме. На самоме делу, како се молити за оне који нас убијају, ако праштање не исходи од Бога? То је Божији дар, а не наше достигнуће. Зато се наше помирење, једних са другима, утврђује у Светој Тајни исповести - Тајни покајања и у току Великог поста оно треба да буде нарочито дубоким.
Ето висине праштања - обретања Господа и један другог у Њему. Помирење које има за циљ само земаљско, на крају крајева, своди се на тајну антихриста, на причу о виноградарима у којој се каже:
"Ово је наследник. Ходите да га убијемо и да присвојимо наследство његово" (Мт. 21, 38). Њих већ не интересује Христос него само вредности које је Он оставио.
Говорити да треба окренути леви образ када нас ударе по десном - је најчистији идеализам, маштарија, уколико верношћу правди Христовој, не отворимо себе љубави Христовој, мученог због осуђивања свих неправди света и ако не примимо благодат Бога који је већи од срца нашег, како каже Св. Јован Богослов (1 Јн. 3, 20).

 

Протојереј Александар Шаргунов,
Ничег великог не бива без жртве

 

http://www.manastirulesju.org.rs/files/oprastanje.pdf

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...
  • Одговори 1.4k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Читам и размишљам... Како дођосмо до тога да се праштање доводи у питање?! Па зар се то, пре свега, не односи на нас саме и на наш однос са Богом? У народу се дешава (мислим на Хришћане, да се ипак ма

Kako oprostiti nekom a to ne želite?    Па ако не желиш опростити нећеш ни опростити. То је терет који ћеш носити све до оног момента док срцем не прихватиш то и срцем не пожелиш истински да опрости

Ma kakva su vremena dosla jos da zahvalim i oprostim ako me prevari sa zenom a ne muskarcem

946596_604569376241443_324928323_n.jpg?w

 

Праштање – ментално и физичко здравље
 
Праштање је филозофија и начин живота сваког правог Христовог следбеника. 
Две највеће психолошке препреке у нашем животу, које нас спречавају да доживимо искрени мир у души су осећај кривице и осећај огорчености. 

 Кад ви повређујете друге људе онда имате осећај кривице, (тад нам треба кајање),а кад други људи повређују вас, онда сте огорчени, озлојеђени (ту треба праштање).

 Идући кроз живот, ми бивамо повређени од других људи. Бивали сте много пута повређивани у прошлости, а бићете још много пута у будућности, некад намерно, а некад ненамерно. Ако не научите како да отпустите тај осећај повређивања, који вам наносе други, он ће се све више нагомилавати у вашем животу тј у вашем унутрашњем свету.

……………………………………………………………………………………

 Разлози због којих морамо редовно опраштати другима;

1. ПРВИ разлог је што је Бог опростио нама.

Он је свакоме од нас опростио и опрашта безброј много пута. Зато и ми морамо да опраштамо другима. Ако не опраштамо другима, понашамо се као немилостиви слуга из новозаветне приче и дочекаће нас тешка казна.

 2.ДРУГИ РАЗЛОГ је што су љутња и озлојеђеност само-мучење.

Кад год носите огорченост и озлојеђеност према некоме, увек је много више болно за вас, него за особу према којој то осећате. Та особа можда чак ни не мисли више о томе. Повредили су вас у прошлости, заборавили су на то, наставили су са својим животом, а ви сте још оптерећени тим што се десило пре годину дана или пре 10 година, или можда кад сте били дете.

Ваша прошлост је у прошлости и више вас не може повредити, ОСИМ ако је се ви чврсто држите. Ако дозвољавате људима, који су вас повредили у прошлости да вас и даље повређују у садашњости, тиме што им то још памтите и враћате у своје сећање, онда чините велику глупост. Јер ништа из ваше прошлости вас више не може повредити, осим ако ви то не дозволите својом огорченошћу, а огорченост је грозно само-мучење.

У Библији, у књизи о Јову, пише; ”Доиста безумнога убија гнев и лудога усмрћује срдња.” (Књига о Јову 5, 2)

Кад год имате став ”Ух, што сам љута на ту особу, никад му нећу то опростити”, онда чините сулуду ствар, која највише повређује вас саме.

 Читала сам извесне анализе у АХА- журналу, ”Американ Харт Асосијешн Ђурнал”, где се тврди да, ако сте бесни на некога и нећете да отпустите из себе то осећање, онда сте физички у великој невољи.

Људи који у себи носе огорченост имају;

- двоструко веће шансе да добију мождани удар,

 - 3 пута веће шансе да добију срчани удар,

 - 3 пута већу шансу да имају операцију за уградњу бај-паса и

 - 4 пута већу шансу да добију увећани холестерол.

 Закључак је да фактор ризика по ваше здравље није само оно што ћете јести, већ и оно што вас изнутра изједа. То је оно што вас разбољева.

 У Библији пише; ”Један умире у потпуној сили својој, у миру и у срећи…..а други умире ојађене душе, који није уживао у добру.” (Јов 21, 23 – 25)

 Ви нисте од Бога створени да носите љутњу и огорченост кроз живот. Ношење љутње и огорчености очито носи тешку казну за собом, а то је боравак у затвору свог болесног тела и огорченог ума.

Можда мислимо да ћемо нанети штету ономе који нас је повредио, тиме што носимо љутњу и огорчење против њега, док заправо сами испијамо отров и уништавамо себе.

 Морамо научити да опраштамо, јер и нама свакодневно треба опроштај наших сагрешења од Бога.

Библија нас веома прецизно учи да не можемо примити оно што нисмо вољни да дамо.

Хоћете да вам буде опроштено? Онда морате научити да опраштате.

 

http://svetatrojica.wordpress.com/?app-download=nokia

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

da li ste vi nekom oprostili? Jeste teško ali nije nemoguće.

Da, ali nisam mogla istog momenta, lagala bih kada bih rekla drugacije. Proganjale su me misli osude sto je samo dusi mojoj nanosilo jos veci teret i muku, cak i kosmare... Molitva je ucinila svoje i sada kada je sve to iza mene i kada trezveno sagledam situaciju, promenilo me je na bolje. Neprijatelji su nam surovi prijatelji, oprostivsi njima, dusi svojoj mir donosimo.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Право праштање – шта је то? ”А будите међу собом благи, милостиви, прашатајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама.” (посланица Ефесцима4, 32)

Право праштање није неки јевтини језички термин, који олако саопштавате другима, само да би се сви осећали боље. То није прави опроштај.

Свето Писмо нас учи да се право праштање састоји од 4 дела.

1.ПРАШТАЊЕ ЈЕ СЕЋАЊЕ НА ЧИЊЕНИЦУ КОЛИКО ЈЕ НАМА ОПРОШТЕНО

”А будите међу собом благи, милостиви, прашатајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама.” 

Ту лежи основа сваког искреног праштања. Ако не осећате да вам је опроштено, ни ви никоме нећете моћи да опростите. Али што год више осећате да од Бога примате милост и благослове, то ћете и ви бити све милостивији према другима. Што више осећате да вам је Бог опростио ваше грехове, то ћете више моћи и ви да опраштате другима.

2. ПРАШТАЊЕ ЈЕ ОДРИЦАЊЕ СВОГ ПРАВА ДА ВРАТИМО ИСТОМ МЕРОМ

У посланици Римљанима 12, 19 пише; ”Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу, јер је написано; Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ.”

Живот много пута није фер, али Бог ће једнога дана да свима поднесе рачуне за њихова добра и зла дела. Тада ће да исправи све кривице и да надокнади све неправде. Уосталом, ко има већу моћ да донесе бољу пресуду, награду или казну – ви или Бог?

3. ПРАШТАЊЕ ЈЕ ОДГОВАРАЊЕ ДОБРИМ НА ЗЛО

Свето Писмо нас подучава; ”Љубите непријатеље своје, добро творите онима, који вас мрзе; Благосиљајте оне који вас куну и молите се за оне који вас вређају.” (Јеванђеље по Луки 6, 27 – 28).

Како можеш знати да ли си некоме стварно опростио? Ако можеш да гледаш у ту особу, у њену повређеност, не само у своју и молиш се за његово/њено благостање и да је Бог благослови сваким напретком.

Ви се можда питате; ”Како ћу икада моћи заборавити овој особи, која ме је тако тешко повредила?” Можда нећеш ни моћи, ако не допустиш да Божија Љубав уђе у твој живот. Само Љубав Божија ти може помоћи да учиниш тако нешто.

4. ПРАШТАЊЕ ЈЕ ПОНАВЉЕЊЕ СВЕГА ОВОГ, КОЛИКО ГОД ДА ЈЕ ПОТРЕБНО

”Тада му приступи Петар и рече; Господе, колико пута, ако ми згреши брат мој, да му опростим? До седам ли пута?” (Јеврејски закон је одређивао опроштај до 3 пута, тако да је апостол Петар дуплирао и додао још једно, надајући се да је то довољно великодушно). ”Рече му Исус; Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам.” (Јеванђеље по Матеју 18, 21 – 22)

Колико дуго треба да наставите да опраштате некој особи? Колико год пута да је потребно. Потребно је да наставите толико дуго са опраштањем, све док бол повређивања не нестане, заједно са снажном жељом да се осветите.

Ипак, праштање и прихватање су две сасвим различите ствари.

Наша дужност је да опростимо другима, али да бисмо их поново прихватили на исто место у свом животу, потребно је време да се заслужи.

 

http://svetatrojica.wordpress.com/?app-download=nokia

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...

Mislim ako se opraštanje preljube svodi na to da li i dalje da ostaneš u braku ili ne, u tom slučaju ja ne bi oprostio ni svoju prevaru...

 

Ako se odnosi da li da oprostim greh koji je učinjen Bogu a dotiče se i mene, ja bi to odmah oprostio i zamolio Tvorca da preljubnici ne uzima za zlo.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mislim ako se opraštanje preljube svodi na to da li i dalje da ostaneš u braku ili ne, u tom slučaju ja ne bi oprostio ni svoju prevaru...

 

Ako se odnosi da li da oprostim greh koji je učinjen Bogu a dotiče se i mene, ja bi to odmah oprostio i zamolio Tvorca da preljubnici ne uzima za zlo.

 

Нe сведе се опроштај само на остајање у браку, већ живот у том браку као да се прељуба није догодила. :)

Значи ти би јој узео прељубу за зло, а молио би Господа да јој опрости? Је л' ти овде нешто шкрипи?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нe сведе се опроштај само на остајање у браку, већ живот у том браку као да се прељуба није догодила. :)

Значи ти би јој узео прељубу за зло, а молио би Господа да јој опрости? Је л' ти овде нешто шкрипи?

Ne ne škripi mi. Ja sigurno ne bi ostao u braku upravo zato što je to Hristova Tajna koju je neko izneverio.

 

Kažem ti ja joj ne bi uzeo za zlo ali bi se razveo i to isto bi molio Boga. Ona je izašla iz Jednog tela pred Gospodom, njena slobodna volja je bila takva, Crkva dopušta tu mogućnost. Kako da nastavim brak ako je jednom razdvojen slobodnom voljom? Da pojednostavim oprostio bi greh učinjen meni(raskid Svete Tajne Braka) ali ne bi nastavio da živim više u tom braku.

 

A ako je to nempguće, oprostiti i ne živeti više zajedno, ja joj onda verovatno uzimam za zlo.

Po tebi moguće li je oprostiti greh nek joj bude prost pred Bogom ali i razvesti se zbog takve situacije?  (onda ovo moje pada u vodu ako je nemoguće)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Али Господ поручује да ко не суди другом , ни њему неће бити суђено . Има ко суди другом за своја дела или недела .

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

I ja se slazem da to nije razlog za preljubu. Medju supruznicima treba da postoji, a po meni je i najbitniji, razgovor. To je falilo i mom braku, valjda. Ja sam ta koja ce da kaze sve sto me muci. Samo sto on nije pricao nego dig'o ruke.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

U Svetom pismu jasno stoji: "osim za preljubu".

Na ovaj nacin nas je sam Gospod oslobodio svaki odgovornosti za neprastanje.

Oprostiti... Retko Ko zasluzuje takvu milost. Prevari su skloni patoloski tipovi licnosti,nesigurni, sebicni, gordi koji trenutku ili periodu licnog zadovoljstva podredjuju brak, supruznika,buducnost dece...ubijaju svoje najblize.....ima li neceg beskrupoloznijeg? Ako i traze oprost, motiv je sebican. A sta ako ga uopste i ne traze....kako Oprostiti nekom Ko ne trazi oprostaj.

"Decu ti necu Oprostiti"- R.Corba

Bis bald

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

U Svetom pismu jasno stoji: "osim za preljubu".

Na ovaj nacin nas je sam Gospod oslobodio svaki odgovornosti za neprastanje.

 

Kažu, nemoj da te ružne stvari naprave gorčim, nego boljim

Praštanje je most preko kojeg moraju svi da pređu, prije ili kasnije.

Gospod je govorio o otpuštanju žene, kao jedini razlog za tako nešto, kako bi muževi bili muškarci a ne prenemagala.

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Ja sigurno ne bi ostao u braku upravo zato što je to Hristova Tajna koju je neko izneverio.

 

А да ли би опростио када би  постала атеиста, или прешла у другу веру, па онда покајала ( искрено) и вратила назад ?

Сети се приче о блудном сину.

 

Kažem ti ja joj ne bi uzeo za zlo ali bi se razveo i to isto bi molio Boga..............oprostio bi greh učinjen meni

 

Ово ми делује лицемерно - опростио би грех учињен теби, али не би грех учињен Богу, али би молио Бога да јој опрости ??? Логично би ми нило да препустиш Богу да суди, макар оне грехе за које кажеш да су учињени Њему. Овако испада да си ти изнад Њега, или бар да си му саветник.

 

Стварно не могу да разумем - да се бусамо у прса како постимо, дајемо десетак,како знамо псалме и молитве, како идемо на Литургије, и слично, а нашем најближем не можемо да опростимо. Наравно, овде не говорим о превари као стилу живота, то јест, као о нечем што се стално понавља.

 

Као што сам рекла, још како бих опростила мом мужу, јер знам колико ми је много радости и љубави пружио за све ове године, и као што бих се борила за оздрављење његовог тела, кад би се не дај Боже, разболео, још више бих се борила за оздрављење и спас његове душе.

 

А  за више пута цитирани део из Новог Завета,  мислим да се најчешће користи као покриће за нашу повређену сујету. И нигде Господ није рекао да треба да муж отпусти жену, већ да му је то дозвољено (ако то жели).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Poenta celog ove diskusije je u jednoj velikoj i predivnoj hriscanskoj ososbini prastanju. Prastanje je nemoguce svesti u formalne kategorije tipa ovaj deo hocu da oprosti a ovaj necu. Ono nema sivih zona, vec samo ili prastas ili ne. Meni je zaista jedinstven slucaj proroka Osije iz starog zaveta koji se zeni bludnicom i od nje dobija decu koja nisu njegova. Ona ga napusta i zavrsava na pijaci robova ali on odlazi na pijacu robova i otkupljuje je i nastavi da zivi sa njom. Ljubav je cudo i to veliko cudo. Nemozes je staviti niukakve kategorije, nadilazi svaki um i sposobnost poimanja.

Ima jedan dosta interesantan ruski film na ovu temu. Evo pogledajte mozda vam to pomogne u vasim razmisljanjima.

 

https://www.youtube.com/watch?v=dYAeb7-2pr0

 

Kako ko hoce ali verujtre mi covek se lepse oseca ako oprosti.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      „Као што постоји епидемија, односно физичка зараза која се шири од људског бића до људског бића, исто тако постоји и зараза која се шири од људског ума до људског ума“, каже др Дамир Хуремовић,  уредник књиге „Психијатрија пандемије“ и директор психијатрије престижне њујоршке болнице North Shore University Hospital, у ексклузивном интервјуу за најновији број часописа Елементи
      http://elementarium.cpn.rs/wp-content/uploads/2020/07/Damir_Huremovic_elementarium-600x402.jpg
      Дамир Хуремовић рођен је у Сарајеву, где је одрастао и завршио медицину. Менталним здрављем се, како каже, „заразио у сарајевској школи психијатрије професора Душана Кецмановића, Слободана Логе и Исмета Церића“. На Универзитету „Џонс Хопкинс“ (Johns Hopkins) у Балтимору (САД) завршио је магистарске студије из области јавног здравства, а потом и специјализације из области психијатрије у Сарајеву и Њујорку, у који се понајвише запутио како би стекао знање и звање (супспецијализацију) из домена консултативне психијатрије.
      Од тада је његова професионална каријера везана за Њујорк, где је најпре руководио консултативном психијатријском службом Универзитетског медицинског центра Насоу (Nassau University Medical Center) на Лонг Ајленду. Ту је основао и водио програм супспецијализације из области консултативне и лијазонске психијатрије и до 2016. године обављао функцију заменика директора психијатрије, када прелази на место директора психијатрије Универзитетске болнице Норт Шор (North Shore University Hospital) и професора психијатрије на медицинском факултету Zucker School of Medicine at Hofstra/Northwell.
      У мају 2019, шест месеци пре него што се светом пронела вест како се у кинеском граду Вухану појавила нова мистериозна болест, реномирани издавач Springer Nature објавио је његову књигу „Психијатрија пандемије“. Како сам каже, одлучио је да се више позабави овом темом када је схватио да не постоји никакво упутство за организацију менталног здравља у случају избијања пандемије ширих размера. Хуремовић истиче како чак ни Светска здравствена организација, која је још 2018. године објавила такозвани општи план (blueprint) за поступање у случају избијања пандемије дотад непознате „болести х“ – а коронавирус је у том тренутку био само један од „кандидата“ – у израду овог документа није укључила никога ко се бави менталним здрављем. „Психијатрија пандемије“ требало је, и то је била његова основна идеја и циљ, да надомести овај недостатак и помогне психијатрима, психолозима и социјалним радницима да се равноправно укључе у медицинске тимове за припрему планова и организовање епидемиолошког одговора.
      Иако би и све досад побројано представљало више него довољан повод за интервју са доктором Хуремовићем, то ипак није све.
      „Као и сваком правом Сарајлији, и у најбољој традицији Надреалиста“, каже, „догодила ми се надреална ситуација да се недуго по објављивању књиге о пандемији заједно са својим тимом нађем у највећем светском жаришту пандемије Ковида-19.“
      Како се у свему томе снашао и да ли је при руци имао одговарајућу литературу – просудите сами.
       
      Елементи: У мају 2019. када је објављена ваша књига Psychiatry of Pandemics: A Mental Health Response to Infection Outbreak нико није могао да наслути да ће Ковид-19 убрзо паралисати читав свет. Како сте дошли на идеју да се бавите овом темом?
      http://elementarium.cpn.rs/wp-content/uploads/2020/07/1dr-damir-huremovic_elementarium.jpgДамир Хуремовић: Мој први сусрет са овом темом доводим у везу са једним путовањем из младости. Наиме, као клинац сам лета проводио код тетке која је била лекар у Новом Саду. Једном смо се тако возили по Срему и негде између Ирига и Руме показала ми је један по много чему необичан и јединствен споменик. Посвећен је куги, а не некој знаменитој личности или догађају. У први мах није ми било јасно због чега је подигнут споменик тако језивој болести, док нисам сазнао да се куга управо ту, на том месту, зауставила и да се није ширила даље – и да јој је споменик посвећен јер је ту стала. Заправо, ту су становници Руме чували стражу и формирали санитарни кордон, епидемиолошку меру о којој се говори и у нашој књизи, па је, захваљујући тој интервенцији, заустављено ширење куге. Али, ми о тим стварима данас врло мало говоримо. У прошлости је било безброј епидемија попут те из 18. века, којој је овај споменик посвећен, и ми о њима мало знамо. Знамо неупоредиво мање него о ратовима који су вођени у нашој ближој или даљој прошлости. Наша историја препуна је свих тих догађаја: била је битка на Марици, битка код Крбавског поља, на Косову, код Бањалуке, а ми заправо ништа не знамо о томе да су у то доба, односно вероватно кад све саберемо, епидемије и заразне болести однеле више живота укупно него све војске, укључујући ту, нажалост, и трагедију нашег времена. Из неког разлога, те епидемије су остале заборављене. Све народне песме у којима се помиње и описује куга избледеле су из нашег сећања. Ми не знамо за њих, наша психа је та која нас једноставно тера да све те непријатне ствари, које су, што би се рекло, богом дане, прихватимо, прегурамо и онда идемо даље, као да се ништа није десило. То је један од лајтмотива који је довео до настанка ове књиге. Имали смо последњу пандемију пре сто година и епидемиолози и инфектолози су се мало позабавили тиме, а људи који би требало да се баве истраживањем људске психе ништа нису урадили. Они су једноставно на то заборавили. И мене сада питају како си се сетио тога, како ти је то пало на памет? Мислим да је право питање: како се тога није сетио нико други? То је толико константна тема кроз људску историју, можда не толико честа у последњих стотинак година, али је у сваком случају врло битна тема. Како то да се, са научног становишта, нико није позабавио тиме, ни са становишта психологије ни са становишта психијатрије?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На Светој Гори је одслужено бденије узнношењем усрдних и вапајних молитви Пресветој Госпођи, Приснодјеви Марији и Светом Харалампију поводом пандемије вируса корона. Како је овај вирус постао бич широм света, Православна Црква је читала посебну молитву Митрополита едеског за заштиту верника.      У петак увече, 27. марта 2020, одржано је свеноћно бденије у свим манастирима Свете Горе и на Метеорима  поводом  епидемије проузроковане вирусом корона, а у участ Пресвете Дјеве Марије  и светог Харалампија,који је заштитник од епидемија. Његова  чесна глава чува се у свештеном манастиру Светог Стефана на Метеорима. На тај су начин монаси објединили своје молитве, молећи Пресвету Дјеву Марију да нам помогне и заштити од пандемије вируса корона.   Као што је најављено, на Атосу су  одржане литије с моштима и чудотворним иконама у сваком манастиру, а у Метеорима су прочитане посебне молитве и прозбе за подршку онима који се боре против овог вируса. Треба напоменути да поклоницима није било допуштено да уђу, а службе су одржане иза затворених црквених двери.   Молитва Митрополита едеског за окончање епидемије је следећа:   О Господе Исусе Христе, Боже наш, Лекару душа и тела  наших. Оваплотио си се да исцелиш сваку рану. Ти ниси занемарио напуштене болеснике и исцелио си десет губаваца, избавио си их и очистио. Сишао си на Земљу као Богочовек и у Твом присуству сви болесни су оздравили. Ти имаш силу да  излечиш све врсте болести, помажеш да оздраве  парализовани, слепи, грешници духом и телом. О Господе, прими милостиво нашу молитву и својом силом одагнај смртоносни вирус чији облик има круну, а  који застрашује и убија болесне и паћенике.   А ако си услед многих наших грехова дозволио ово искушење, молимо Те, покажи нам милост и учини да овај вирус нестане из света.   Ако овим искушавањем стављаш на пробу верност нас верника, молимо Те, исцели људе који болују од овог вируса.   А ако се вирус ширио због безакоња и прегрешења нас људи, молимо Те, уништи га, свемогући Господе Боже!   Заштити младе, старај се о болеснима и старима. Исцели нас од овог смртоносног вируса и учини да он заувек нестане. Молимо те, исцели нас молитвама Богородице и свих светих! Амин.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Савремени човек је окупиран изналажењем начина како да живи дуже, без бола, без болести. Овакво стремљење човека је оправдано и разумљиво. Међутим, крајња последица, или можда боље, први узрок свих наших болести и страдања јесте смрт, коју Свето Писмо назива „последњим непријатељем“.     Данашња наука нам пружа мноштво могућности да продужимо живот и учинимо га мање тегобним, мање болним... но, последњи непријатељ, смрт, увек злокобно чека, не пропуштајући да се пројави још за време нашег земаљског бивствовања, кроз пропадање, бол, страдање и болест... Питање болести и здравља заправо је питање живота и смрти. Оно је и метафизичко, јер сваки покушај сагледавања овог проблема води у неминовно давања одговора на питање смисла постојања човека и света. У том контексту, одговор на питање здравља и болести који налазимо у православном предању је вишеслојан – истовремено и онтолошки и егзистенцијалан.   СТВАРАЊЕ ИЗ НИЧЕГА   Према учењу Светог Писма, свет је створен из ничега, његова онтолошка основа, његово полазиште и темељ јесте ништа. И то ништа у апсолутном значењу те речи. По успелом изразу Св. Атанасија Великог, „биће света је небиће“. То што је читав свет позван у постојање творачком вољом Божијом, имплицира да тај свет – и у њему човек – не може постојати без и мимо Бога, захваљујући својим сопственим енергијама и силама.   Према тумачењу Отаца Цркве, прародитељски грех управо и представља покушај човека да своју егзистенцију обезбеди заједницом са овим светом, представља остварење уверења да му Бог није неопходан, те да може живети без Њега... У том смислу, грех је промашај, промашај циља, ради кога је Бог саздао космос и човека. А тај циљ није друго до заједница љубави са Богом, и вечни живот света и човека кроз то заједничарење са Богом као извором живота и Животом самим. Одабравши да покуша да живи без Бога, човек је одабрао смрт, будући да је смрт својствена самој његовој природи која је састављена из делова, а „природи делова је својствено да се раздељује“ (Св. Атанасије Велики, Против идола, 28).   Управо ту долазимо до саме суштине хришћанског учења, до разлога због кога је Друго Лице Свете Тројице, Син Божији, постао човек остајући Бог. Св. Атанасије Велики каже: „Видећи, дакле, да је свеколика створена природа, колико то зависи од њених властитих логоса, променљива и трошна, а да не би то исто примила и сва васељена и разложила се у небиће, Он, Који је Својим вечним Логосом све створио и довео твар у постојање, није је оставио да због своје природе пропада и страдава, како не би дошла у опасност да опет доспе у небиће“ (Св. Атанасије Велики, Против идола, 41).   БОЛЕСТ КАО ДЕЗИНТЕГРАЦИЈА   Св. Оци су развили својеврсно литургичко-подвижничко сагледавање човека. Дезинтеграција човека која се догађа у смрти а најављује у болести, бива често подстицана неправилним усмерењем човекове воље и делања. Као што неправилан однос према телу – преједање, одавање пороцима итд. – води болести, тако и неправилан однос према Богу и ближњем, а то значи нелитургијски, неподвижнички однос, води јављању различитих духовних поремећаја, који наносе штету и човековом телу. Гордост, самољубље, среброљубље, мржња, лицемерство... све то води разбијању заједнице љубави са Богом и ближњим.   Смртност и пропадљивост представљају својство човекове природе. Међутим, он је призван и позван да надиђе ограничења сопствене природе, не на основу ње саме – пошто је то немогуће и стога представља промашај, грех – већ у заједници са Богом, која је и омогућена оваплоћењем Сина Божијег. Најприснији вид заједничарења са Богом јавља се у Св. Литургији, у којој човек пристаје да усагласи своју вољу са логосом – дакле, циљем, смислом – свога постојања. У Литургији човек почиње да живи сагласно својој изворној природи, не више собом и по себи, већ Богом и по Богу. Он се саображава Божијем начину постојања, постајући и сам бог, иако не по природи. Како говори Св. Јован Златоусти: „Као што је Адам за оне који су од њега проистекли, иако нису јели од дрвета, постао узрок смрти која је уведена кроз кушање, тако је и Христос за оне који су се од Њега родили, иако они нису ништа добро учинили, постао давалац праведности коју нам је свима подарио преко крста“ (И. Цхрисостоми, Опера омниа, ед. 2. Парис, 1834–1839, Т.9, 529Ц).   СМРТ КАО ТРАГЕДИЈА   Према Православном Предању, болест и страдање представљају „симптоме“ смрти, предзнаке краја који је уткан у нашу природу, а грехом – промашајем – постао делатан и делотворан. Чини се да и савремена наука потврђује овакву детерминисаност човека на нивоу природе. Заиста се, смрт – а тиме и болест – јавља као сасвим природна, чак пожељна. Она доприноси „прочишћењу“ врста од слабих и немоћних јединки: нестајање старих и изнемоглих; ствара простор за рађање и живот младих; смрт једних представља узрок и могућност живота других. Смрт, а тиме и болест, на оваквом природном нивоу, има позитивну улогу, представља другу страну самог живота, његов неодвојиви парњак. Ми теоријски можемо да прихватимо овакву концепцију, све док она не доведе у питање постојање личности са којима имамо заједницу љубави. Тек тада смрт открива своје право лице, показује се као трагедија, као ненормални и противприродни догађај са којим се миримо само у немоћи.   ПЕДАГОГИЈА СМРТИ И БОЛЕСТИ   Поред овог онтолошког одређења смрти и болести с једне стране, и исцељења и живота с друге, у православном искуству постоје и интерпретације у којима се акценат ставља на педагошки значај болести и исцељења.   Човек је, према православном учењу, створен по лику Божијем, као слободно, самовласно биће, способно за љубав али и одрицање љубави. Та слобода човека може се пројавити као деструктивно негирање Бога, самог извора живота. Међутим, како видимо у Христу, али и небројеном мноштву Светих, та слобода се може пројавити и као признавање другог, као уподобљавање Њему, као усаглашавање своје воље са вољом Божијом. У том смислу, болест се може јавити и као последица поремећаја односа са Богом, што за последицу има и поремећаје у функцији самог човека, како у односима са његовим ближњима, тако и у његовом телесном и психичком склопу. „Свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље“, каже Св. Василије Велики. Зло није ништа друго до погрешно усмерење човекових дејстава, његових природних енергија. У том смислу чињење зла, сасвим природно, изазива неправилно функционисање читавог психосоматског склопа човековог. Св. Василије наставља: „Добро су неки описали здравље рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио“ (Св. Василије Велики, Шестоднев 9,16). Максим Исповедник каже да је здравље добро, али не за свакога, и да је болест лоша, али не за свакога. Смисао ових речи је да болест може човеку да пружи могућност истинитог сагледавања његове егзистенцијалне ситуације. У Откривењу Јовановом читамо: „Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба, а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг. Саветујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и беле одоре, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш... Зато ревнуј, и покај се. Ево стојим на вратима и куцам. Ако ко чује глас Мој и отвори, ући ћу к њему и вечераћу с њиме и он са Мном“ (Откр 3,14–20). Болест, дакле, може представљати прилику – да човек отвори очи свог ума, и да сагледа да је заиста „све сујета светска и да је овај живот само сенка и сан“. Болест се тако може јавити као педагошко средство, као прилика да се истина нашег битисања сагледа без обмањивог светлуцања различитих ужитака. У болести човек сагледава да је биће коме је потребна заједница, заједница са Богом али и са ближњима. Наравно, болест не представља неку врсту божанске принуде на добро. Познати психолог Бруно Бетелхајм, сећајући се својих искустава из концентрационог логора, изводи закључак како су тамо људи који су били добри постајали још бољи, а они лоши – још гори. Слична аналогија се може применити и на болест: док ће једни искористити прилику коју им болест пружа и сагледати сопствену не самодовољност, други ће се повести за саветом жене праведнога Јова: „похули на Бога и умри“. Болест дакле, може представљати егзистенцијалну могућност за човека, али могућност која никада неће прекорачити границу његове слободе, тог услова сине ква нон за љубав и заједничарење.   БОЛЕСТ И ГРЕХ   Рекли смо да грех представља промашај циља, застрањење с пута који је Бог одредио човеку, а тај пут није ништа друго до пут Живота. Другим речима, „плата за грех је смрт“. У том смислу, на основу многовековног искуства, Св. Оци су развили својеврсно литургичко-подвижничко сагледавање човека. Дезинтеграција човека која се догађа у смрти а најављује у болести, бива често подстицана неправилним усмерењем човекове воље и делања. Као што неправилан однос према телу – преједање, одавање пороцима итд. – води болести, тако и неправилан однос према Богу и ближњем, а то значи нелитургијски, неподвижнички однос, води јављању различитих духовних поремећаја, који наносе штету и човековом телу. Гордост, самољубље, среброљубље, мржња, лицемерство... све то води разбијању заједнице љубави са Богом и ближњим. Али, будући да је човек, као личност, релационо биће, биће односа, овакви поремећаји неизоставно делују и на њега као јединку, неретко изазивајући и телесна обољења. Због тога је једини лек против овакве болести, „лек бесмртности“, како га назива Св. Игњатије Богоносац – стално причешћивање, непрестано заједничарење са Богом и свима Светима. А из тог искуства заједничарења са Богом и ближњима, рађа се и једна другачија етика, етика литургијско-подвижничка, која живот сагледава као истинито превазлажење и одбацивање обмане сопствене самодовољности. Други – и Бог и ближњи – се више не посматра као средство или препрека за задовољење сопствених егоистичких захтева. Други се јавља као онај у чијим се очима огледамо, као егзистенцијална потврда стварности и јединствености нашег сопственог бића. Љубав која се рађа из таквог искуства није више површна сентиментална љубав, већ представља онтолошко одређење човека.     ЛЕЧЕЊЕ И ИСЦЕЉЕЊЕ   Као потврда реалности будућег Царства Божијег јављају се бројна чудесна исцељења. Тамо ће „Бог отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике: ни болести неће бити више“. Али, док у Литургији предокушамо Царство Будућег Века, док знамо да је смрт изгубила свој жалац јер нам је васкрсење обећано и потврђено, чудесна исцељивања која сусрећемо јасно нам сведоче о стварности онога што нам је обећано.   Да ли то значи да хришћани треба да заузму донекле пасиван став у односу на питања лечења болести? Да се уздају само у чуда Божија? Наравно да не. Управо кроз лечења која нам медицина пружа видимо деловање премудрости Божије. У књизи „Премудрости Исуса Сина Сирахова“ читамо: „Лекару укажи почаст каква му доликује због његовог служења, јер је и њега Господ створио, и исцељење долази од Вишњега. Господ је од земље створио лекове и разуман их човек не одбацује. Људима је ради тога дао знање, да би прославили Њега и чудесна дела Његова: њима Он исцељује човека и поништава болест његову. Онај што спрема лекове прави од њих мешавине, и нема краја делима његовим, због њега бива добро на земљи сине мој! У болести својој не очајавај, него се моли Господу и Он ће те исцелити.“ (Сир 38,1– 2; 4).   Оно што не смемо да заборавимо је да сваки људски напор у лечењу има своје границе. Крајња граница јесте смрт и она не може да буде превазиђена у оквирима наше природе, па, сходно томе, ни вештинама које имамо или које ћемо имати. Ми можемо донекле да поправимо стање наше природе, али не можемо сами да направимо двиг који би нам донео истинито и коначно исцељење – а то је победа над смрћу. Тако нешто није могуће без онога који је рекао: „Без Мене не можете учинити ништа“. Зато је наша нада вазда у Христу који смрћу разруши смрт и свима у гробовима живот дарова.   Презвитер мр Александар Ђаковац
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Упловили смо у воде Великог и часног поста. У море које je савршено огледало за Небеса и Сунце; дубоко као људска душа у којој се огледа Бог. Ми смо на броду који се зове Црква, а иза нас је остао опасни плићак са чамцима насуканим на јалову хрид Никадизвини. Ово је време дивних богослужења која су ту за нас, као отворен позив да покушамо, колико можемо, да очистимо срца и преиспитамо савест. Ово је прилика да се сетимо искусних духоносних морнара, попут Светог Андреја Критског, који су пре нас освајали дубине покајања и ради нас уцртавали мапе морских струја.      Заиста, „не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божијој“ (Мт. 4:4). Знали су то мудри морски вукови са невиним голубијим душама, велики истраживачи Истине и ловци на вечну Срећу, када су усмеравали компас срца ка Христу. Једином новом под сунцем - земљи живих. Љубав и праштање су две врлине које су наша надсушна потреба. Христос је завапио са крста: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Господ је тражио опроштај и за оне који су проболи Његове руке раширене у загрљај. Да ли ми понекада смогнемо снаге да опростимо ближњем?   Свако од нас је био у (не)прилици да некога повреди или да буде повређен. Не само једном већ више пута у животу. Од најближих, оних до којих нам је понајвише стало до оних који нам ништа не значе у животу, бар тако мислимо. Тај бол увреде настаје некада промишљено, а још чешће не промишљено. Понекада то чинимо дужи временски период, а скоро увек то је моменат непромишљеног чина. Док ово пишем, а верујем да и Ви док ово читате, размишљате о људима које смо повредили или који су нас повредили.   Није лако опростити. Опростити некоме је чин, понекада раван подвигу. Не знам да ли постоји тежа заповест од ове да једни другима опраштамо. То је некако против наше природе. Свака пора нашег тела нам говори: „Не, нећу. Не могу да опростим.” А онда, бар ми који се сматрамо Хришћанима, дођемо у храм на богослужење и чујемо јеванђелску поруку: „Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6, 14 – 15). А онда затим, на тој истој служби чујемо молитву Господњу: „Опристи нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим....”   И поред тога, ми имамо проблем са праштањем. Знамо шта је исправно. Чак желимо да радимо оно што је исправно, али се осећамо парализованим. Након увреде, по својој слабости, желимо да узвратимо ударац. Да задовољимо „правду“. А онда, ако од освете нема ништа, следећи корак је избегавање особе која (поста)је наш пакао. Јер, пакао то је други, тврдио је стари Адам, предак Сартров и наш. Несрећник који је сахрањен у земљи која нам није отаџбина, у старој и прашњавој Никадизвини. Није изненађујуће да када говоримо о опраштању, више смо заинтересовани за проналажење начина да некоме вратимо него, ако се већ сматрамо Хришћанима, да пронађемо начин у послушности и у ономе што нам Спаситељ поручује.   У Светом Писму проналазимо доста јасних порука. Када је Свети апостол Петар упитао Спаситеља: „Господе, колико пута мој брат може да ми сагреши, а ја да му опростим? До седам пута?“ Исус му је рекао: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет и седам пута.” (18:21,22). У Марковом јеванђељу проналазим: „И кад стојите и молите се, опрости- те све што имате против некога, да би и ваш Отац који је на небесима опростио вама ваше преступе.” (11:25). Код Луке: „Пазите на себе! Ако твој брат почини грех, укори га. Ако се покаје, опрости му. Ако ти и седам пута на дан сагреши и седам пута се врати к теби и каже: Кајем се, опрости му.“ (17:3,4) А у посланици Ефесцима Светог апостола Павла стоји: „А будите добри једни према другима, самилосни, спремно опраштајући једни другима као што је и Бог преко Христа спремно опростио вама”. (4:32).   Рећи ћете, да, ми све ово знамо, али ми смо повређени... Међутим, верујем да има у нама ипак нешто што нас покреће ка висинама, моралним, људским и духовним. Две основне снаге наше душе су љубав и праштање и то је онај доказ да је наша природа део једног духовног поретка, много више него део при-родног поретка. У природи све ратује једно против другог и туђом крвљу жели да обогати своју трпезу. Љубав и праштање чине човека не само надприродним, него му пружају највеће радости које свет може нама оваквим какви смо да пружи. Човеку кроз праштање све постаје блиско, а по највише Бог и свет Божији око нас, јер у трпљењу силазимо до извора наше снаге који нам даје могућност да свему одолимо и да све (пре)живимо.   Све речено и све изговорено нам се враћа и повређује нас касније или пре, то смо сви осетили.   Међутим, све што отрпимо ми праштањем поравнамо. Тада добијамо снагу да духовно победимо шта год да било у питању. Руски књижевник, песник, новелиста, романописац и преводилац, Борис Пастернак у својој збирци поезије објављује песму „Учи се да прашташ” где стоји: „Учи са да опрашташ. Моли се за оне који вређају, побеђуј зло зрацима доброте, придружи се без колебања онима који опраштају док гори звезда Голготе. Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена и срце личи на чашу пуну горких суза и јада. Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена, сети се како опрашта Христос док тешко на Крсту страда. Учи се да опрашташ, али не само речима, него свом душом својом и суштином свом, јер само љубав снагу опраштања има, рођену у бдењу ноћном молитвеном. Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена, великодушност лечи ко лек – напитак или балзам. Крв је на Крсту за све проливена. Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.”   Праштање је чин вере. Опраштајући другоме ми предајемо правду Богу у руке. Опраштајући, ослобађамо своје право да се ближњима (о)светимо чиме остављамо сва питања правде Господу на вољу. Остављамо ту „вагу правде” у Божијим рукама на којој ће се уравнотежити правда и милост. И наравно, морамо подробно да испитам зашто је брат љут на мене, шта сам учинио што га је ражалостило и заболело, а затим да ставим мелем на ту рану. Моје је да учиним све што могу да га сусретнем и разговарам с њим.   Уколико не жели да разговара са мном, то је његова слобода. Тада остаје само молитва за брата који је, очигледно, у искушењу, да би молитвена претходница благодати Духа Светог закрилила и смекшала његово срце. Треба да тражимо од Бога ту снагу, духовно достојанство и племенитост да научимо да свом душом кажемо опрости. Стога држимо се за врлине праштања и љубави као да нам живот од тога зависи. Од нас зависи само оно што можемо да дамо, а то су молитва, љубав, праштање и покајање. Сила да подижемо мртве није наша, то је у Божијим рукама, али ће нам Господ дати своје када ми будемо приложили оно што је наше, тј. до нас. Зато опраштајмо једни другима. Опраштајмо сами себи. Тешко јесте, али када опростимо ми пуштамо затвореника на слободу, а тај затвореник смо ми.   Уреднички уводник протођакона др Дамјана С. Божића,  објављен у "Православљу" бр. 1248.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Православље 
×
×
  • Креирај ново...