Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста

Оцени ову тему

Recommended Posts

(наставак)

У погледу употребе рибе, садашњи Црквенословенски типик прописује: „А рибе да се не усудимо јести целе Четрдесетнице, сем празника Благовести и Цвети. Ако монах прекрши ову наредбу и буде јео рибу, сем у наведена два празника, нека се не причести на Васкрс, него нека пости друге две седмице са по 300 поклона дневно". Никодим Агиорит је још строжи. У Пидалиону он вели да се у Св. Четрдесетницу само једанпут сме јести риба и то на Благовести (Тамо, стр. 125). Међутим, наведени старији Типици несравњиво су блажи у погледу употребе рибе уз Велики пост. Једни од њих нпр. дозвољавају рибу и уочи Благовести и на оданије ако не падне у среду и петак (Орбељски Триод, Тамо стр. 341). Неки ју прописују и на Лазареву суботу (Орбељски и јером. Нила, Тамо, стр. 340), затим на Обретење и Младенце (Ц. Ирине, Мамантов, Илије ***), а по Типику патријарха Алексија давана је братији риба и на дан Алексија Човека Божјег, а такође у уторак треће недеље поста да би братија „одморивши се мало, на даљи пост била јача" (Тамо, стр. 174).

Осим свега овога, целог Великог поста (сем прве седмице и среда и петака ) могли су монаси јести рибу ако би који христољубац донео ју братији као понуду (Типик ц. Ирине, Евергетидски, Космосотиров, Мамантов, Илије ***,јером. Нила). Чак и врло строги у погледу употребе зејтина уз пост, Никон игуман из Црне Горе код Антиохије, из IX в., дозвољава да се риба, коју донесу у манастир као понуду једе за време Великог поста, ако је доносилац присутан, да се он не увреди; а ако није присутан да се остави за суботу и недељу (Тамо, 341).

Рускословенски типик из 1553. г. дозвољава мирјанима рибу, поред Цвети и Благовести, још у недељу Православља и Крстопоклону,, јер у овом посту четири пута је њима одређено да једу рибу" (Тамо, 338).

Но у Номоканону уз Велики Требник, у 225. прав., налаже се још строже но у Црквенословенском типику у погледу рибе: „А који једу рибу на дан Праведног Лазара, или у недељу Крстопоклону, или на Светог Теодора... примиће осуду, особито се неће причестити ни на Пасху, за казну њиховом сластољубљу. Како се усуђују на то у ове дане кад правило ни на Цвети не дозвољава разрешење на рибу мирским људима - ако неки Устави ово и дозвољавају?" Иако Номоканон при Великом Требнику, који се појавио у Св. Гори тек у ХV-XVI  в., није добио значај општеобавезног зборника Православне Цркве, као ни Тактикон Никона Црногорца, али су њихови прописи очигледно вршили утицај на састављаче 32. главе Црквенословенског типика, као и на одговарајуће прописе Посног Триода.

У Црквенословенском типику и Минејима налазе се такође и прописи о трајању и начину пошћења за остала три вишедневна поста. За Госпођин пост одређује се, као и за Велики, три дана сухоједење, у уторак и четвртак јело без уља, суботом и недељом са уљем, а риба само на Преображење (Тип. гл. 33). Божићњи и Апостолски пост су блажи: понедељак, среда и петак без уља, уторак и четвртак с уљем, субота и недеља риба. Од 20. децембра пост је строжи и не разрешава се на рибу. После ових објашњења, у Типику се вели: „Неки Устави наређују да се пости од 9. дана децембра, што показује да је посг негда био краћи и почињао тога дана. (Тип. 15. нов.). На једнодневне постове: Крстовдан, навечерје Богојављења и Усековање разрешава се на уље и вино.

Исто тако, налазе се овде и забране поста у извесне дане, као нпр. седмице Митара и Фарисеја, јер тада посте Јермени Арцивуријев пост, и Сиропусне, због тетрадита и јаковита. Не пости се ни Светла и Духовска седмица, а све среде и петци у Педесетници разрешавају се на уље.

Поред канонских и доцнијих прописа о посту и казни предвиђених за њихово неиспуњавање, важност поста сагледа се још јасније из његовог смисла и циља, како су то поједини Свети Оци изнели и разјаснили. Зато да наведемо мишљење макар неколицине између њих.  

По речима Спаситељевим да ученици Његови не посте зато што је младожења с њима, а да ће постити у оне дане кад се он узме од њих, види се да је пост израз жалости и туге, а непошћење - радости. Такав поглед на пост био је у Старом завету, а исто гледиште имају и Апостолске установе. Оне наиме објашњавају забрану поста суботом радошћу због стварања света, а пост на Велику суботу жалошћу због Спаситељеве смрти: „Кад се Творац налази под земљом треба да је већа жалост за њим него радост због стварања, јер је Творац по природи и достојанству узвишенији од створења" (2, XXIII, стр. 124).

Свети Климент Александријски објашњава да је пост у спољашњем погледу уздржање од хране, у тајанственом погледу означава умирање свету, а живот Богу. Наиме, као што се храном одржава живот, тако је неједење символ смрти. Уздржавајући се од телесне хране (која означава ранији грешни живот), а затим примајући божанску храну (која је вера, нада, љубав, трпљење, знање, мир, разум) ми живимо Богу. На тај начин пост чисти душу од материје, те ју чисту и лаку са телом представља Божанском уму (Избор из пророка, Т, 8, стр. 341, Вивл. патерон).

Свети Атанасије Велики сматра да је смисао поста у томе да би и телом угађали Богу, што је дужност свију (Тум пс. 62, Т, 32, стр. 149). Зато саветује: „Да вас не превари храна, нити да ко каже: Остарио сам и не могу постити, него нека се сети старог Елеазара кога није преварио цар да једе оно што погани" (Одломци, Т, 33, стр. 205).

По Светом Василију Великом, пост је установљен још у рају заповешћу о неједењу плода с дрвета познавања добра и зла: „А ово: Не једите! - установа је поста и уздржања. Да је Ева постила и да није окусила од дрвета, ми не бисмо имали сада потребе у овом посту... Ми смо ослабили од греха, излечићемо се покајањем. А покајање без поста је недејствено (Творенија, стр. 77). Поред заповести о неједењу и остале околности живота у рају слика су поста „не само зато што је човек... слично анђелима напредовао задовољавајући се малим него и зато што живећи у рају није му падало на ум оно што је доцније пронађено људским измишљањем: ни употреба вина, ни клање животиња, ни све оно што ум човечији чини мутним" (Тамо, стр. 77). Из тога излази један закључак: „Зато што нисмо постили ми смо избачени из раја. Стога ћемо постити да бисмо опет ушли у рај", јер по речи Светог Јована Златоуста: Ако је пост био неопходан у рају, то је утолико више ван раја; ако је лек користан пре ране, то је утолико више користан после рањавања; ако нам је оружје било потребно пре почетка борбе с похотама, утолико је неопходнија помоћ поста пошто је отпочела таква борба с похотама и демонима (Беседа о покајању V, Т, 2, стр. 342). Зато пост треба да примамо с радошћу, јер је он наш пријатељ, а непријатељ демонима. „Чувши о посту, вели Свети Јован Златоуст, немојте се препасти од њега. Он је страшан не нама, него демонима. Ако је неко обузет злим духом, покажи му лице поста и он, окован страхом биће непокретнији од самог камења, особито кад угледа у заједници с постом сестру и пријатељицу поста - молитву. Јер и Христос вели: Овај се род не изгони сем молитвом и постом (Мт 17, 21). (Беседа о посту V, стр. 342.) Слично о посту као средству против демона говори и Свети Василије Велики и Ориген.

Но није само једна корист од поста. Као свако добро што доноси многоструки плод, тако је по Оцима и с постом. Слабећи силу тела и чинећи га покорним души, како вели Свети Јован Златоусти (Т, 4, стр. 64), он укроћава беснило страсти, уводи нас у слободу и ствара велику тишину у нашим помислима. Он је и мати здравља телесног (Тамо, Т, 2, стр. 348).

Највећа је вредност и прави циљ поста по Оцима у помоћи коју он пружа духовном узрастању, одсецању злих навика и стицању врлина. „Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела" (Свети Василије Велики, V, стр. 77). Слично говори и Свети Јован Златоуст: „Не говори ми: Ја сам толико и толико дана постио, то и то нисам јео, ни вина пио... него ми покажи јеси ли постао кротак од гневљивог, какав си био? И човекољубив од грубог, какав си дотле био? Јер ако си испуњен гневом, зашто онда угњетаваш своје тело? Ако је унутра завист и користољубље каква је корист што пијеш воду? (Реч о посту и милостињи, Т, 2, стр. 907). Готово истим речима говори о смислу поста Свети Атанасије Велики: „Није успео онај који пости само од јела, но онај који је одступио од сваке зле ствари; томе се рачуна пост. Јер ако неко пости, а не држи уста своја да не говоре зле речи, или гнев, или лаж, или заклетву, или говори против ближњег, никакве он нема користи, но сав свој труд губи" (О девствености, Т, 33, стр. 63). Још и Пастир саветује Јерму: „Овако, дакле, чувај овај пост који мислиш да држиш: Пре свега, чувај се од сваке зле речи и сваке зле жеље и очисти срце своје од свију таштина овог света. Ако то ушчуваш биће твој пост савршен" (Јерма, Пастир, Е, III, Т, 3, стр. 72).

Очистивши тако своју душу од прљавштине греха и украсивши ју украсом врлина, ми постајемо достојни највећег дара Божјег у овом свету: примања самог Господа у Светој Тајни Причешћа. У овоме види Свети Јован Златоуст особити разлог за установу поста. „Раније су многи приступали Светим Тајнама без расуђивања, како било... Приметивши штету која долази од небрижљивог поступања, одреде четрдесет дана поста... да бисмо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, исповешћу и свим другим средствима на тај начин приступили с чистом савешћу, колико је то могуће (Тамо, Т, 1, стр. 664).

Ради илустрације колику су важност придавали Свети држању поста, Оци наводе примере из Старог и Новог завета, као и из историје Цркве. Тако указују на четрдесетодневни пост пророка Мојсеја, Илије, Данила и тројице младића, Ниневљана, Јована Крститеља, ап. Павла. Из доцнијег времена позната нам је чудесна помоћ Светог Теодора Тирона да се цариградски хришћани, који су свето чували особито прву недељу Великог поста, не оскврне и нехотице храном попрсканом водом и крвљу идолских жртава, у доба цара Јулијана Одступника. Такође је записан пример хришћана који ни у глади нису хтели да купују месо уз пост, кад је цар Јустинијан, друге седмице Великог поста, због оскудице хране, наредио да се оно на тргу продаје. (Мирковић, Хеортологија, стр. 266). Исто тако, у IX веку, Свети Теодор Студит износи с похвалом пример 14 хришћана заробљених од Бугара и побијених зато што нису хтели јести месо уз Велики пост (Мало оглашење L XXIV). „Но важније од свега реченог је то што је Господ наш, оснаживши постом ради нас примљено тело, примио у њему на Себе нападе ђавола учећи нас да се постом снажимо и да се привикнемо на подвиге у искушењима" (Свети Василије Велики, Тамо, V, стр. 82).

Због свеколике важности поста за унутрашњи живот хришћана, Свети Јован Златоуст истиче да Бог кажњава преступање поста, а за уважење и држање избавља од смрти. „Када је велики и дивни град Нинива већ клечао пред пропашћу и био готов да прими упућени му озго удар, пост га је отргнуо од врата смрти и вратио животу" (Тамо, Т, 2, стр. 342). Па кад је пост толико важан и користан, Свети Јован са правом пита: „Не би ли било безумно бежати од њега и бојати га се?" (Беседа о покајању V, Т, 2, стр. 348 - 349).

Према изнетим принципима канонског и отачког гледишта на пост, сматрам да би став Српске православне цркве по питању усклађивања црквених одредби о посту према захтевима савремене епохе требало да буде овакав:

1. Пост је божанска установа и о њему као таквом

и његовом постојању у Православљу нема и не може

бити спора.

2. Црква је увек била надлежна у погледу

доношења општеобавезних одлука о дужини постова као и

у погледу прописа о храни која се у посне дане може

употребљавати.

3. Пост средом и петком, посведочен најдубљом

хришћанском старином и Оцима, наређен 69. ап.

правилом и утврђен ауторитетом VI васељенског сабора (јер

је 2. правилом тог утврђена општеобавезност

Апостолских правила) остаје безусловно и даље.

4. Света Четрдесетница, такође наређена 69. ап.

правилом безусловно остаје у целини, Прва седмица

без уља, а тако и Страсна (за монахе први дан без јела

и воде - који могу и до среде - а тако и Велики петак).

Осталих седмица: среда и петак без уља, други дани на

уљу, а суботом и недељом, мислим да би могли, као

крајњу границу, пристати да се дозволи риба за мирјане.

За монахе би, сматрам, требало да остане у погледу употребе рибе

као што је сада, евентуално да им се допусти још у недељу

Крстопоклону, или који другу.

5. С обзиром да су још у XII веку постови Божић

ни и Апостолски били краћи, да Црквенословенски

типик наводи како неки Устави прописују почетак

Божићњег поста 10. децембра, а да никаква

општеобавезна одлука Цркве о томе није донесена,

уколико се то питање постави, мислим да би наша

Црква могла да пристане, као на најнижу границу,

да Божићни пост траје две недеље, а Петров једну.

Госпођин да остане као што је, са разрешењем на уље,

као што је речено за Велики. За монахе, пак, да остане

као што је сада.

6. Пошто је VI васељенски сабор изразио православно

гледиште да се уз пост не могу употребљавати

сир и јаја, то сматрам да се при овом мора безусловно

остати, јер би у противном значило да је Васељенски

сабор донео погрешну одлуку и да је Црква све до сада

грешила држећи ју. А то би потпуно било и идејно и

практично скретање са православног става, с чиме се

клир, монаштво и народ неће никад сложити.

7. Пошто је сада у многим земљама поново постало

актуелно крштавање одраслих, требало би свакако

за такве случајеве одредити обавезан пост од једног

дана за оног који се крштава, свештеника који крштава и

кума, а добровољни за рођаке крштаваног и друге чланове

Цркве.

8.     Што се тиче тешких болесника, поготово од

оних болести у којима се не може узимати друга храна

сем млеко, сматрам да аналогија са децом која доје и не

могу постити није неумесна, те да би наша Црква могла

пристати да се такви болесници разреше од поста. Без

жеље да будемо „строжи од закона, правилнији од правила

и већи од заповести" (Свети Григорије Богослов), а исто тако

ни милостивији од милостивих Светих Божијих, сматрам

да би у овом питању требало донети одређену одлуку. Јер

мишљење Валсамона, да се ни у часу смрти не може дозволити

никоме да једе месо, ипак је закључак који нигде није потврђен

од Цркве.

Исто се односи и на поједине врсте тешких радника, нпр.

у хемијској индустрији где је неопходна употреба свакодневно

млека.

9. Такође би требало размотрити положај православних војника

и ратника и донети одређене одлуке

о њиховим обавезама према посту. Јасно је да они у

многим земљама не могу дуже постити ни у миру, а

камоли у рату. Можда би им се пост од два дана могао

допустити за Причешће, а као обавезан пост први дан

Четрдесетнице, Велики петак и Велика субота.

10. Мислим да би било потребно донети одлуку од

које године су обавезна деца да посте и на који начин.

Светом синоду одани,

Епископ рашко-призренски  Павле

Dopis Episkopa raško-prizrenskog G. Pavla SAS, br. 4363, od 20.12.1968. god.

Post i Sv. Pričećšće u Pravoslavnoj Crkvi, str. 151. - 169.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Питање:

Помаже Бог. Пошто читам доста православне литературе упознат сам са њеним правилима у вези монаштва и поста. Интересује ме, ако можете да ми кажете, како се јеретици( протестанти и католици) односе према њима, да ли уопште посте и да ли практикују монашки живот. Питам из чисте радозналости као и да би мојим пријатељма, који имају веома поврсно знање о Хришћанству, указао о разликама православља и јеретика по овом питању. Молим вас да ме удостојите одговором. Ваш брат у Христу Урош

Урош

Одговор:

Драги Уроше,

Католици практикују монашки живот док протестанти не. Католици посте и имају тип уздржања али пост се разликује од нашег. Много је блажи и скоро да и не постоји.Протестанти не посте. Чак су у њиховој Библији избацили оно место у јеванђељу од Марка (9, 29) када се тамо каже да се ђаво истерава „само молитвом и постом“. Они су то бахато превели па су пост прескочили.

Да не дође до збрке желим да вам кажем да је пост везан како за монашки тако и мирски жвот. Ту нема неке веће разлике.

Када кажете јертици то није баш јасно. Старобредници- безпоповци су секта са строго задржаном формом православног пијетизма и посте много строжије од нас. Строжије се и носе, одећу, браду и остало. Будисти још строжије посте, у одређене периоде не једу ништа. Гладују. Свети Оци кажу да бјеси (ђаволи) најбоље посте, нити шта једу нити пију, нити одмарају да тако не изгубе ниједан моменат да им нека душа не пормакне.

Има јеретика и секти и неких религиозних група који неупоредиво строжије посте од нас , али безблагодатно. Када будете разговарали са својим пријетљима онда немојте да наглашавате само пост као неки посебан атрибут Православља, јер као што рекосмо многи посте строжије од нас. Ми сврсисходно постимо зато што постоји систематика поста, јер је Црква у свему „учитељица живота“, па и у нашој исхрани ради и физичког здравља а не само духовног . Док са те духовне стране ми кроз пост смирујемо тело, обуздвамо ум, олакшавамо наше срце и укроћујемо наш прљав језик и развезујемо „нашу кесу“ . И то нема никакве везе са нечијим безблагодатним гладовањем.

Углавном разлика између хришанства и јеретика јесте неспособност разумевања Богочовека Исуса Христа. Увек су у Њему нападали Божанство а подвалчили његово човечанство. То је суштина сваке јереси! Како је Црква Његово тело то се и даље продужава, па се напада православна таинственост и Благодат у њој, а протура се као обавезна норама западно (јеретички) схваћен Човек, који потиска Богочовека. У том проблему лежи сва криза у свету јер вредности човека потискују Богочовека. То је радио Арије и данас то исто раде многи „теолози“ политичког схватања вредности човека којима они својим радом служе.

Православље је Богочовек и Црква у Њему, и Он у њој. Све остало је систем који боље објашњава Њега увек као Богочовека, кроз чије васкрсење ми обнављамо наш живот као целе личности од душе и тела.

Сам пост није Православље. Православље је правилно схваћен и исповедан Богочовек и начин Његовог откивања и само-подавања нам.

оЉуба

http://www.svetosavlje.org/pastir/index.php?qa=1730

Share this post


Link to post
Share on other sites

Разговор ca Протојереј-ставрофорom Саво Б. Јовић о значају поста за православне хришћане

Пост је чврст темељ нашег живота и спасења. Пост духовно уздиже, исцељујући нас од саможивог, лакомог и халапљивог односа према свету и другим људима око себе и зато православни хришћани не смеју уграђивати себе у Христову цркву без поста

Саво Б. ЈовићО посту као божанској установи, његовом значају и духовним поукама за Глас јавности говори протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Aрхијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Шта је пост за нас, православне хришћане и зашто треба постити?

Пост за нас православне хришћане је спасоносно средство које нам помаже на путу ка спасењу. Господ наш Исус Христос својим Крсто-Васкрсом откупио нас је и ослободио робовања сатани, препоручивши нам пост као најбоље оружје у борби против нечастивих сила. Пост заједно са молитвом, према речима Светог Јована Златоустог, чини два крила душе човечије помоћу којих се уздижемо Богу. Силазећи са Горе Таворске, где се преобразио, а после описане немоћи његових ученика да излече болесног младића кога је био запосео дух нечастиви, Господ је, излечивши га, рекао: „Овај се род (мислећи на нечастиве силе демонске) изгони само постом и молитвом". Док нам на другом месту Спаситељ поручује: „Али се чувајте да како ваша срца не отежају ждерањем и пијанством". Пост нас духовно уздиже, исцељујући нас од саможивог, лакомог и халапљивог односа према свету и другим људима око себе. Стога православни хришћани не смеју уграђивати себе у Христову Цркву без поста, тог чврстог темеља нашег живота и спасења. Без поста се нико у историји Цркве није уздигао на духовне висине и приближио Богу лицем к лицу. Сви који су то хтели и постигли, чинили су то на крилима поста и молитве, а не преједањем, опијањем и уживањем у варљивим задовољствима овога света. Дакле, пост за нас православне хришћане је, по речима Светог Јована Лествичника гашење телесног пламена, истребљење грешних пожуда, ослобађање од ружних снова, чистота молитве, светост духа, храна разума, чишћење срца, врата душевне сладости, радосно скрушавање, уздржавање од многоговорљивости (празнословља), стражар послушности, здравље тела, врата раја и небеско наслађивање. Према томе, ако разумемо да је пост установљен нас ради и ради нашег добра, да би нас приближио Богу који ће нас уселити у вечно блаженство Царства свога, онда ћемо га радосно прихватити као дивно средство на путу спасења, средство, којим ћемо се, као „духовном терапијом", ослободити од превласти тела и излечити од смрти.

Како правилно треба постити?

Ако знамо да је пост један богодарован начин заштите за нов живот у Хрисгу и да је нераздвојиво повезан са покајањем и молитвом онда ће нам бити јасно како треба правилно постити. Уздржање од одређене хране, у отачком предању, је схваћено на један уопштен начин, у смислу одбацивања плотског стања духа, и због тога је уздржавање од одређене хране ништа, ако не постимо свим чулима. Свети Атанасије Александријски у свом Празничном писму каже да треба посветити пост тј. не постити само телом, него и душом. Душа се посвећује од тренутка кад напусти зла дела и храни се врлинама које јој користе. Истински пост, подразумева милостињу јер пост без милостиње распиње плот у истини, али не обасјава душу светлошћу милосрђа. Пост је неопходан да подржава молитвени живот хришћана, јер пост није савршена врлина него основа других врлина. Пост није само телесна аскеза, јер претпоставља обожење целог човека у Исусу Христу који је примио целокупну људску природу, тело и душу. Хришћански пост је Божји дар човеку, да постигне помоћу Божје благодати, преображај целокупног бића. Ако знамо да пост није одвојен од целокупног духовног живота у Исусу Христу онда ће нам бити јасно да смо ми православни хришћани стално у духовном посту. Увек се морамо чувати греха без обзира на то да ли је био пост или не. Време поста нас само опомиње на то. И посна храна нам помаже да се смиримо и да победимо своју гордост. Замислите да неко каже или помисли, како би било добро да украде и присвоји туђе добро, или да учини прељубу, или било који други грех, али се уздржава од тога док не прође пост. То је погрешно и наопако схватање поста и не само поста већ уопште нашег живота у Цркви.

У нашем народу се често чује, од оних што не посте, да „грех не улази на уста" - Како то коментаришете?

Много штошта се чује у нашем народу! Људи су увек спремни да нађу изговор за неки свој поступак. Пијанац ће вам увек наћи разлог због кога се опио. Међутим, није проблем што неки кажу да грех не улази на уста, већ је проблем што вас ти исти убеђују да то пише у Светом писму, односно у Јеванђељу, а знамо да не пише. Односно пише „Не погани човека што улази у уста него оно што излази из уста, оно погани човека". Затим, треба знати повод због чега је Христос ово рекао. Уопште није било говора о посту, већ о прању руку. Дакле, фарисеји су критиковали ученике Христове што не перу руке пре једења хлеба, а сами их нису прали ради прања, већ да би формално испунили закон. И Христос осуђује ту формалност. Дакле, није грех у храни, већ у непослушности. Јер, верници постећи, учествују у Христовом посту - посту послушања и одричу се, са Божјом помоћу - непослушности старог Адама. Оно што је Адам изгубио једући, Христос је повратио постећи и Он је очувао у пустињи закон уздржања који је дат у рају. Пад старог Адама, кроз његово непослушање, из једног природног стања у једно неприродно стање показује јасно чињеницу да кроз учешће у Христовом послушању, верници поново долазе из неприродног у природно стање тј. у стање пре пада.

Која је храна конкретно дозвољена, а која није за време поста?

Најкраће речено, то је она иста храна коју је Творац назначио и првим људима у рају рекавши: „Ево, дао сам вам све биље што носи семе; то ће вам бити за храну". Дакле, ове биље, семе и плодови његови, што је, иначе, за нас најприроднија и најбоља храна. Искуство је показало да ова храна најмање распаљује крв, а најбоље отупљује страсти. Чува чистоту и бодрост ума, и оспособљава нас за духовне подвиге. Међутим, требало би да знамо да прави хришћански пост не подразумева само уздржавање од мрсне хране већ и од рђавих мисли, жеља и дела, као и умножавање љубави, молитве и доброчинства. Само неједење хране животињског порекла, без молитве, и свега реченог, није ништа друго до дијета тела. Што се недозвољене хране тиче, то је нешто лакше набројати. Месо, јаја, млеко и млечни производи. Риба је дозвољена, али опет не за време свих постова и не у све дане. Наш народ зна коју храну када може, а коју не може јести. Код нас се уобичајило да се прва и последња седмица посте на води, али нам ништа не значи ако би само јели сув хлеб и пили воду, а браћу оговарали, љутили се, ником не праштали, не волели, псовали итд. Уосталом, не могу исту храну узимати болесни и здрави, као и људи на тешким физичким пословима и они који раде у топлим и удобним канцеларијама, затим у хемијској индустрији, на грађевини... Према томе, ако схватимо пост као средство, а не циљ онда ће нам са узимањем хране све бити јасно.

Пост свим чулима

Духовини карактер поста се не ограничава само на просто уздржавање од детаљно одређених врста хране. Пост храном не доноси ништа добро онима који нису постили свим чулима. То исто наглашава и Свети Василије Велики: Уздржавање искључиво од хране није довољно само по себи да се задобије похвалан пост, него више морамо поштовати један пост који Бог жели и прихвата". Прави пост се састоји у ослобађању од зла, у контролисању језика, у победи над гневом, у удаљавању од жеља, и оговарања, лагања и осуђивања. Уздржавање од овога чини прави пост. Ово посту даје сву његову вредност. Упркос чињеници да нас храна сама по себи не чини ни више праведнима нити више неправеднима у односу према Богу она је видљив и неопходан део који изражава духовни карактер поста.

Извор: Глас јавности - Х. П. Пашић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Razlog zasto sam zapoceo ovu temu je neko moje licno iskustvo.Kako sam ja shvatio  post, dosao sam do zakljucka da on nikada i ne prestaje.Ne jedenje hrane zivotinskog porekla je recimo samo period intezivnijeg posta kao sto sportisti idu u karanti da bi unapredili svoje sportske rezultate,tako i Hriscani telesno poste da bi unapredili duh.Borba protiv zla u sebi stalno traje a intezitet borbe zavisi od perioda u godini.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одлична тема и одличан увод.

Уопште нисам меродаван да овде ишта причам јер спадам у оне хришћане које апостол Павле назива "непријатељима крста" (Фил.3.17-20) тј. оне којима је до уживања, одмора, спокојства . Могу једино да се похвалим да познајем оне ретке крстоносце, мирјане који су се из љубави Христове распели свету и заиста Га љубе свим срцем, душом, силом и мишљу својом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ма где строг. Ја сам ти "продужени еспресо" православац...

Што се тиче хране мислим да је исхрана нас данашњих хришћана савим једнообразна хедонистички разноликој исхрани нехришћанског света и она често надмашује и најраскошније трпезе древних Римљана. Чак и наши постови, не само да су истргнути из целине духовног пошћења, већ су и уподобљени сластима трбуха, једном од највећих новодобских идола. За разлику од нас рани хришћани су имали развијену свест о погубности чревоугодија по душу и њено спасење. Њихова исхрана била је скромна, углавном некувана и непечена. Хранили су се и месом али претежно рибама и птицама. Данас омиљену свињетину и говедину исконски хришћани су избегавали сматрајући их подстрекачима телесних страсти. Њихов пост је за наше појмове био неразумно строг - углавном на хлебу и води. Храна је узимана тек након три после подне а у Великом посту ова граница бивала је померена на шест поподне. Било је и оних који су у Страсној седмици постили по неколико дана без хране и воде. За разлику од мирјана тадашњи испосници имали су пред собом живе светоотачке примере четрдесетодневног уздржања од било какве хране...

Не могу ни да замислим запрепашћење на лицима једне ранохришћанске породице када би се којим чудом нашла за нашом савременом србијанском "великопосном" трпезом испуњеном лиснатим тестом, тофу-качкаваљем, пицама и шпагетима, сојином паштетом, млеком и мајонезом, грицкалицама, ситним колачићима различитих надева...  1312_womens

Share this post


Link to post
Share on other sites

Брате Дејане, није било много тога као данас али је било, и хране и позоришта и провода...

Ево, био сам мало вредан па унео текст кога, чини ми се, нема на нету.

Чујмо шта нам Свети ћелијски пустињак благовести о значају поста и држању светоотачког предања о њему:

Нема места за ублажавање поста у савременим приликама

ава Јустин Ћелијски

Сада, поводом твоје жеље да ти пошаљем своје мишљење на тему: "О значају поста и потреби прилагођавања савременим приликама", морам да будем кратак. Користим твоје врло умесно питање: "да ли има места какавом ублажавању православног поста у савременим приликама и у којим границама или не?" - По мом мишљењу: нема места. И то из следећих разлога:

1. Када је Господ хтео да скрати своје Свето Еванђеље, Он га је свео на две свете врлине: молитву и пост: "овај се род изгони само молитвом и постом" (Мт.17,21). Зато су ове свете врлине неопходне за спасење сваког човека.

2. У овом, као и у свима проблемима Православне Цркве, Богочовек је једино и врховно мерило. Сам је постио 40 дана, и тако Себе поставио као темељ еванђелског, богочовечанског, православног поста.

3. Свети Христоносни апостоли, та Духом Светим обогочовечена савест Цркве, својим личним постом продужили су и озаконили Спаситељев богочовечански пост са свима његовим богочовечанским одликама и строгостима.

4. Такав апостолски богочовечански пост, Свети Оци и свети Васељенски Сабори, вођени и руковођени Духом Светим: "Нађе за добро Дух Свети и ми" (Дап.15,28) - прво, и увек прво Дух Свети, па онда ми људи - свестрано су озаконили. И то озаконили неименљиво и на сва времена.

5. Нема Светитеља који није био испосник. То је вечно мерило за православне. Наш народ је богомудро аскете назвао испосницима. Јер пост и молитва су руководне свете врлине у свих аскета. Тако од Дела Апостолских, па кроз сва дела свих Светитеља православних.

6. Житија Светих најречитије и најдубље сведоче: да су сви Свеци, од првог до последњег, испосници. Изузетак чине само извесни Мученици. И још "Житија Светих" непорециво показују и доказују да је богочовечански пост света етичка догма Православне Цркве, која се не може и не сме "реформисати". Учини ли се то, она престаје бити спасоносна.

7. Еванђеље о богочовечанском посту не сме се мењати, као ни Еванђеље Спасово уопште. Ко "друкчије Еванђеље" објављује, макар био и Анђео, пада под страшну анатему Апостолску: "проклет да буде!" (Гал,1,8-9) Под ту анатему су пали, и падају, разни јеретици. Па и римокатоличка, латинска јерес. Шта је у јереси латинској остало од еванђелског богочовечанског поста? Скоро ништа. Јер недавно је Други Ватикански Концил донео "непогрешиву" одлуку: да је само Велики Петак постан дан у години.

8. Ако се богочовечански камен поста извуче из здања Цркве, онда се, - идући светим путем свете логике Светог Дамаскина -, може због тога срушити и сво здање Цркве.

9. Бог је и дошао на земљу, и као Богочовек Црквом остао у земаљском свету: да човека излечи, обнови, усаврши, обожи Богом: да време прилагоди вечности кроз богочовечност; да земљу излечи и освети небом. Апостолски је, еванђелски је, православно је, светоотачки је: не прилагођавати се приликама незнабожачке културе, каква је у суштини европска, него дух времена, по наређењу Еванђеља, прилагодити духу вечности, духу богочовечности (ср.Рм.12,2)

10. Људску природу нико боље не познаје од Светих Отаца. Они су је измерили од дна до врха, и својим светим, благодатним подвизима изучавали је у свима њеним димензијама, и богомудро одредили колико и како да пости. У савременим пак, такозваним научним антропологијама, и нема правога човека, већ свуда и у свему псевдочовек. Међутим, Свети Оци кроз своје свето искуство Богочовеком знају шта је у човеку, и шта му све треба за живот и у овом и у оном свету (ср.Јн.2,25; 1.Кор.2,4-46).

11. Зато што се ђаволи и сва ђавоља сила и нечистота изгони из људи једино молитвом и постом, молитва и пост су постали главна места напада свих антихришћанских теорија и подухвата. Под утицајем незнабожачке културе европске, богочовечански пост је потпуно одбачен у Европи, и Европа се распада у својим антихришћанским подвизима. Крај свему томе може бити само један: плач и шкргут зуба.

12. Апокалиптички је страшилно и језиво да се проблем поста, одавно решен у Православној Цркви за сва времена, уопште поставља на међуправославним конференцијама.

Из писма упућеног еп. жичком Василију, 17. јула 1968.г.

Писмо је приредио +Атанасије у делу Сетве и жетве

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest nikolastojanoviccuprija

Covek ulazi u post svojom slobodnom voljom i to je vid nase individualne borbe protiv svojih strasti !Treba uvek postiti u skladu sa svojim psihofizckim i duhovnim stanjem !Naravno da treba da se ugledamo na prve Hriscane i na Svete oce ali nikako ne preterivati jer tada moze da dodje do preteranog samoosudjivanja sto nismo uspeli ovo ili ono nego polako i postupno uzrastati i u postu kao i u drugim vrlinama !

BOG nam je dao oruzije(post) a na nama je da ga pametno i dusekorisno koristimo !

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...