Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Владан

Наш нобеловац - Иво Андрић

Оцени ову тему

Recommended Posts

Са пуцњавом какву дотад није чуло босанско ухо, ушле су аустријске трупе 19. августа 1878. године у Сарајево. Уз пуцњаву је ишло и све остало: крв, лешеви, преки суд, вешање и стрељање, страх, неслућени ликови и нове уредбе и обичаји.

Од тога се у многом човеку много шта потресло и преврнуло, и много тога почело да се мења међу људима. Тако је било и са кметом-сељаком Симом Васковићем, званим Симан.

Невелик али леп комад земље, на ком је живео Симан са женом и двоје ситне мушке деце, био је у близини Сарајева, одмах изнад Швракиног Села. Ага му је био Ибрага Колош, сарач, са дућаном на Башчаршији, скроман мајстор и један од оних ситних ага. Да ли због тога што је по нарави био доброћудан и мирољубив човек, или што са својим кметом није другачије ни могао, све и да је хтео, он је био страшљивији и обазривији од других ага.

Постоји и такав тип власника земље кога народ назива »душеван ага«. У суштини, такав ага није ни бољи ни душевнији, него обично само слабији или по природи мање борбен и насилан од оних крупних ага који »седе кмету за вратом« и чије бездушне субаше истерују са кметовог гумна и посљедње зрно самовољно одмереног хака. Разлика је само у томе што код понеког таквог аге преовлађује мудрост ситних и слабих људи. Тако је било и са овим Ибрагом. Али у вечитим и неразмрсивим рачунима између њега и његовог кмета владао је у основи исти принцип, страшни принцип кметовско-агинског односа, по ком човек једе другог човека који за њега ради трошећи снагу и сахрањујући са сваком жетвом по један делић себе у обрађивану земљу, без икакве наде да би се тај однос, који се стално погоршава на штету кмета, икад могао изменити.

Такав је био Симанов ага и таква његова доброта.

За Симана би се опет могло тешко казати да је рђав кмет, још мање да је добар. Најтачније би било казати да је на свој начин — и добар и рђав.

Други кметови настоје да загорчају аги живот и господство што мањом производњом, отезањем, закидањем и многим ситним смицалицама код давања хака, то јест трећине од целокупног приноса жита и половине од воћа и сена. Симан није био способан за такве ствари које траже лукавства, истрајност и упорства. Он је давао аги отприлике колико му припада, али је одлучно одбијао да му тај његов хак пренесе кући, у варош; исто тако, он није нипошто хтео да аги »чини хизмет«, то јест да као други кметови ради на агином послу, као кулучар, уобичајених и обавезних пет до шест дана годишње. Уопште, држао се према аги гордо и осионо и »проводио своје«.

Ибрага је могао да потражи начина како да сабије рогове своме кмету, али је увиђао да је боље правити се невешт и примити добру трећину, и стрпљиво је сносио ситне ћуди свога кмета, сматрајући их мањом невољом и оним неминовним злом које, као сенка, иде уз сваку добру и корисну ствар, па и уз кметовски хак. И он је сваке године ишао сам по свој део жита и воћа, правећи се да му је то забава и задовољство, и није никад позивао Симана својој кући на рад, тврдећи да нема потребе за то.

Тако су кмет и ага живели без већих трзавица — ћутљиви, али непомирљиви непријатељи, везани, као ланцем, земљом која их је, сваког на свој начин, хранила и привлачила.

Те јесени кад је ушла аустријска војска у Босну било је доста ага који су остали без трећине, јер нису смели да изиђу на село и да траже своје, а кмет се није јављао, него је, користећи се овом забуном и ишчекивајући да види какав ће закон »под новим царем« важити, задржао и свој и агин део.

Ибрагин случај био је нарочит. Његов кмет је ту, под руком, на сат хода од његовог дућана, а он је и досад сам долазио по свој део. Чим се мало смирило и средило у Сарајеву, он је питао и озбиљне људе и нове власти, и сви су му рекли да се у односу између кмета и аге ништа не мења »до даљњега«, да је свако господар на своме, и да ага има право да узима и даље свој хак, као и до сада.

Тако је Ибрага решио једног дана да обиђе свој читлук и узме свој део шљива, које су те године родиле као никада, а због рата и промене још нису биле обране.

Први дан септембра. Сунчано јутро. У шљивику на трави лежи Симан, руке затурио под главу, над њим се модре и савијају гране пуне рода. Не мисли ништа, само се смешка, јер га од главе до пете испуњава једно једино осећање: да је све ово његово. Као кроза сан чује доле шкрипу вратница и гласове. Погледа једним оком само, и одмах види шта је. Његов ага Ибрага, сарач, дошао са четири коња и једним момком да обере своју половину шљива. Симан га је пустио да му приђе посве близу, правећи се да га не чује и не види.

— Добро јутро, Симане.

— Добро и јест — каже Симан, а не устаје пред агом.

Ибрага пређе руком преко очију. Као да се свет из темеља заљуљао. Придржава се за једну шљиву.

Гледа Ибрага тога дрског човека који мимо сваког реда и обичаја лежи и не диже се пред њим, не верује рођеним очима и не може да се начуди колики је кмет кад није згрчен ни понизан, него кад се опусти и рашири у својој пуној снази и величини.

Дуго је гледао Ибрага то што се није видело ни запамтило откад су аге аге и кметови кметови. Испод мирне маске »душевног аге« у њему је све кувало од сопственичког беса и повређеног агинског поноса, али су га страх и обзир обуздавали, јер кмет је очигледно решен на зло, а времена су тешка и несигурна. И Ибрага се прибрао и сео.

— Ја дошо да ово шљива, што је моје, смирим — каже ага муклим гласом.

— Ниси моро долазити. Шљиве су мирне, а колико их буде требало смиривати, умијем их и ја смирити.

Заметну се необична препирка. Симан се напола придигао, али само зато да би могао аги у очи да скреше оно што ни сам није помишљао да би смео да му каже.

Имао је он раније, и често, оних тренутака огорченог маштања и разговора са самим собом, негде на друму или на њиви, кад је уз једва приметне покрете руку и главе шапутао полугласно све оно што би сваки кмет казао аги кад би се нешто десило чудо и кад би одједном аге престале бити аге, а кметови постали господари на својој земљи. (То су ти тренуци дрског а безопасног и нечујног гунђања у којима сваки потлачени олакшава срцу и маштањем заслађује свакидашњу муку једноличног живота.) Да, имао је тих тренутака, али ни у њима није налазио овакве и овако крупне, смеле речи. Хиљаде и хиљаде таквих усамљених и нечујних бунтовних разговора из прошлости сад су се слили као хиљаде поточића у једну једину громку бујицу речи. И Симан говори. Под њим топла септембарска земља, над њим се савиле гране од рода модрих шљива, а кроз њих се назире небо са дубоком, светлијом модрином и танка белина памучастих облака. Уста му пуна речи као неког слатког, ватреног пића. И сам се чуди откуд му на ум падају те смеле речи, од којих је потоња увек слађа од прве. И милије му је то што може да изговори, него овај род, који он сада сматра својим, и сав шљивик, са свим воћкама из корена. Одмахује Симан руком широко, преко јесенског предела и неба над њим, гуши се од јаких речи, и на све агине на силу благе и наоко разложне примедбе и опомене одговара оштрим и кратким: не! у ком оно е пуца и жеже као пламени бич. (Кад људи кроз нараштаје, из дана у дан, из године у годину, раде за другог, и увиђају то и осећају, а немају снаге да ма шта промене у томе и не смеју да покажу своја права осећања, нагомила се у понеком од њих горчина стотине хиљада људи и десетина поколења.) Тешко је веровати да толико огорчења и победничког кликтања може стати у један једини слог. Тако је Симан изговорио неколико пута то своје не, окрећући лице на све четири стране света а затим пут неба, као да пуца из мале пушке и шенлучи, да цео свет чује његову радост. А затим се окренуо према аги, и тише и сређеније изговорио то своје не, тако да је у тој наглој промени тона било нечег нарочито значајног и свечаног: — Не, није тако, Ибрага. — Па како је, кад није тако? — пита меко ага. — Видиш сам како је: друго вријеме, друга права, па и друга судија. — Оно јест, друго је вријеме, — божије давање тако! — али ти си паметан чо'јек, Симане, и знаш добро да такве праве нема по којој оно што је моје може одједном постати твоје. Ту Симан плану. — Е да видиш, има, Ибрага! Има и може! И твоје је било некад наше, па у неко вријеме и по некој прави постало ваше. Е, кад је оно што је од давнина било моје могло постати твоје, може вала и ово што се зове твоје постати моје, као што је и било. — Оде ти, Симане, далеко. — Могу ја данас да идем куд год хоћу. — Мооожеш ... — Могу, још како могу, Ибрага. Ћутање, у коме сваки мисли своје. Симан мисли шта би још могао тешко и увредљиво да каже не овом свом Ибраги, кога он више ни за што не сматра и који, право говорећи, није никад ни био неки нарочито рђав човек ни тежак ага, него свим агама на земљи и уопште целом свету који је, како се њему чини, сада сведок овог вековног мегдана. А Ибрага мисли како би приволео побеснела влаха да му дозволи да набере бар две котарице шљива, да се од срамоте празних руку кући не враћа. И процеди то кроз зубе, кратко и обазриво. — Не! — одговара Симан. — Ено ти шљиве, попни се па једи колико хоћеш, нека ти је халал, али једног уцрвка нећеш понијети одавде. Не дам; хоћу да те видим како се враћаш са празним сепетима оданле одакле си се увијек враћао са пуним. То ми је мерак и то ми је, знај, свима мојима мртвима за душу, за четири стотине година. Ту се Симан загрцну од силине свога заноса и ућута. Ибрага само стеже јаче вилице и одмахује руком, али кратким, једва видљивим покретима, који прате нечујан унутрашњи дијалог. Настаје опет ћутање. Ибрага гледа преда се, а Симан сав цепти и брекће и прелази немирним погледом по свему око себе. — Па како остасмо ми, Симане? — прекида ага ћутање. — Ја добро, Ибрага, а ти не знам како си. — Ама, знам да си добро, и нека си, шућур, него шта ћемо са шљивама? — А, са шљивама? Па то се зна, онако како сам ти реко: било па није. — Не море то, Симане, тако. Паметан си чо'јек; не треба да ти говорим. — И не треба, вала. Него, ја ћу теби казати нешто, да не дуљимо лакрдију. Ево како је: четири стотине година сте ви јахали нас, сада ћемо четири стотине година ми вас, а послије ћемо се разговарати ко ће кога јахати за оних трећих четири стотине година. Ибрага не сачека крај. Диже се без поздрава и опроштаја и запути се свом човеку који је стајао подаље, уз коња, и они кренуше одакле су и дошли. Аги се чинила бескрајном та утрина коју је имао да прође пре него што нестане кмету из вида, изгледала му је много дужа него кад ие долазио, иако је сада ишао низбрдо. А Симан је гледао за њим, жалећи у себи што се тако брзо прекинуо разговор који га је таквим задовољством цела испунио. Чинило му се да ни приближно није све казао и да је пун неизречених речи које навиру у ројевима. Ширио је руке и прсте на рукама, надимао груди, задржавајући у себи сладак ваздух и издишући га гласно и полагано кроз стегнуте зубе. Криво му је било што је нестало аге испред њега, јер шта ти вреди да имаш и имање и силу кад је немаш коме показати. Те јесени Симан заиста није дао аги ни трећине од жита ни половине од воћа и сена, као што је закон и ред и као што је увек досад давао. Ибрага је био не само оштећен него и тешко увређен Симановим поступком, и увређен и уплашен јер се Симан није задовољио оном бруком у шљивику.

Година родила, трећину није дао аги, а све се добро продаје, јер војска све купује и плаћа. У свом заносу, Симан је купио јахаћег коња, омаленог али доброг вранчића, купио га је лако, јер после ове узбуне било је и одбеглих и напуштених коња које су џамбаси продавали будзашто. Само му је на том коњу орма била сељачка, више пртена него кожна. Једног јутра Симан је добро отимарио свога коња и, онако висок и кракат, поклопио се по њему, накрививши капу и забацивши плоску са ракијом за себе. Пројахао је кроз сву сарајевску чаршију, а затим је натерао вранца пред Ибрагин отворен дућан, где је његов ага, погнут и прекрштених ногу, бушио рупе на светлим новим кајасима. Поиграва коњчић, само што предње ноге не метне на ћепенак, Ибрага се мршти и не диже главу с посла, а Симан тражи гласно да купи нову узду, са пуцама и црвеним китама. Ибрага одговара тихо да нема такве узде и да је не би могао ни направити, јер му је нестало робе. — Што, да није моја пара шугава? — пита набусито сељак. — Није, не дао бог, али немам, добар чо'јече, еспапа. Једва се Ибрага тако одбранио те напасти и послао свог накићеног кмета да даље тражи узду каква му треба. Још је неколико пута пројахао Симан испред Ибрагина дућана, са срећним осмехом на лицу и поигравајући ситно на вранчићу. Све је то, наравно, вређало и узнемиривало Ибрагу, и он се жалио комшијама и гризао у себи и плашио испрва. Али ствари су се у граду све више смиривале. И његовом побеснелом кмету додијало, изгледа, да му пројахује испред дућана. Тако се Ибрага полако смиривао. Пече га увреда и забрињује штета, али кад погледа око себе и види колико су људи много горе пострадали, он је срећан што је са породицом преживео буну и што опет може да ради у свом дућану; уверен у своје право, он је решен да чека боља времена а није му то ни тешко јер глади нема у његовој кући. А није ни требало дуго чекати. Симан је провео зиму у некој врсти заноса. Испекао је ракије колико никад дотада, и попио са друштвом, уз пшеничан хлеб за који су сви говорили да је сладак »к'о кад је агински«. Угојили се укућани те зиме, а Симан је и подбуо мало од ракије. На крају, и агинско се поједе. Симан је посејао својим семеном, али је од Ђурђевдана почео да купује жито. А у исто време добио је и прву позивку котарске политичке власти »у ствари тужбе Ибраге Колоша«. Симан се није много изненадио, јер је већ раније чуо да се позивају сељаци који су ускратили трећину, још мање се уплашио, јер агинско добро које је појео и попио ове зиме колало је у његовим жилама као врела снага; помало се и радовао што ће се пред хришћанским судом срести са агом, и отишао је на расправу као на мало Косово. Расправа се рђаво завршила. Управо није се ни завршила, него је прекинута. Симан је био згранут и огорчен кад је видео да поред чиновника који пресуђује седе два домаћа човека, присједника, један муслиман, представник ага, а други хришћанин, представник кметова. Он је то и рекао. Чиновник га је опоменуо. Затим је Симан на свој начин изнео како је отац овог Ибраге, Салих Колош, дошао до кметовског права, и како, по његовом мишљењу, »права« не може бити двапут агинска, и онда кад је турска и онда кад је хришћанска власт. Кад је онда наше? Чиновник је цитирао и »царско писмо« од 28. јула 1878. године и »сеферску наредбу од 1859. године« и »рамазански закон од 7-ог дана рамазана месеца 1858. године«. А ту се Симан громко и широко насмејао турским законима и рекао за њих нешто што се не говори у канцеларији, нешто тако ружно и тешко, да га је чиновник одмах избацио напоље и да је после имао да одговара за увреду власти. Одлежао је осам дана затвора. У исто време, пала је пресуда да има да надокнади аги лањску трећину и да је убудуће редовно даје, јер су сви стари закони на снази док се нови не донесе. Симан није могао себи да дође. Омрзла му кућа, а усев и шљивик гледа као да су туђи. Уложио је призив. Тада се обратио »учитељу« Алекси, који је био нека врста јавног писара и буџаклијског адвоката. То је био бивши учитељ српске школе. Пре осам година, кад је сарајевска српска школа тражила помоћног учитеља, он је дошао у Сарајево из Земуна. Нови учитељ није био ни глуп ни недруштвен човек; напротив, био је духовит и дружељубив, и сувише. С једне стране њега је, како су говориле газде из црквено-школске општине »преносила памет«, а с друге, његово дружељубље терало га је стално по крчмама и у друштво оних који се веселе и пију. Плав, онизак, румен и насмејан, са модрим очима увек заливеним неким радосним сузама, нови учитељ је био средишна тачка свих механских шала, теферича и веселих друштава. Сарајевски општинари су знали унапред да готово сваки учитељ кога добаве из Аустрије мора да има неку ману, иначе не би напустио своје лепо место и дошао у ову турску варош, где је живот тежак и необичан, и били су спремни да му прогледају кроз прсте, али господин Алекса се нагло и незауставно претварао у тешку пијаницу. »Тужна земља, брате...«, говорио је учитељ при свакој чаши ракије, жалећи се на средину у којој је живео. А ко ракијом тугу лечи, тај не оздравља од туге, него умире од ракије. Што је најгоре, ракија је штетно утицала на темперамент и карактер новог учитеља: он је нагло падао у сваком погледу, постајао је неуредан у школи а осетљив на примедбе и раздражљив у разговорима са газдама и првацима из општине. После две године, општина је отказала помоћном учитељу службу. На то је он изјавио да отказ не прима, да ће општину тужити суду за прекршај уговора, и — да прелази на ислам. Запрепаштење је било велико, општинари су чинили све да га одврате од тога чудног корака, али без успеха. Разумни људи међу муслиманима у чаршији нису били нимало одушевљени овим нововерником, али нашло се неколико учитељевих другова у пићу, а и неколико фанатичних хоџа, који су у Ариф-ефендији, како се сада звао учитељ, видели добитак за своју верску заједницу и губитак за хришћанство. Они су превареном учитељу скројили нове и посве прописне муслиманске хаљине, и одмах га оженили једном имућном удовицом, у чију се кућу и уселио. Само је бивши учитељ трошио више него што му је жена давала, и тако је почео да се бави писарским послом. У томе га је затекла и окупација Босне.

Са доласком аустријских трупа нестало је Ариф-ефендије. Појавио се после два месеца, кад се све смирило, али сада опет одевен алла франца, са чудним и старомодним цилиндром на глави. Узео је опет своје првобитно хришћанско име и прихватио се опет свога писарског заната, а уз то је вршио још један посао, за који је сада постојало ново име: шпици, посао полицијског достављача. Народ га је звао »потајником«. Презирали су га и муслимани и хришћани, али он је, пијући све више, већ био у оној фази алкохолизма кад ког човека друштвена свест и лично достојанство потпуно тамне и нестају. Седео је редовно у Бесарином хану, мало подаље од осталих гостију (односно, они су седели подаље од њега) и писао молбе и писма или преводио са немачког и мађарског. Пред њим је стајао металан дивит са мастионицом, пескарницом и неколико пера, а поред њега чокањ ракије, увек некако допола испијен. Разговор са Симаном био је онакав какав је са свима клијентима учитељевим. Најпре су се питали за здравље, мрзовољно и кратко, не чекајући одговора на питање, а затим је Симан упитао пошто ће му написати »уток«. Сексер ако је на српском, а два ако је на немачком. Који је »тврђи« и сигурнији, пита Симан. Сигуран је, што се сигурности тиче, и један и други, али немачки је опет сигурнији. Симан је имао у џепу свега три сексера, али је био поколебан својим досадањим неуспехом. Ко зна који језик правда најбоље разуме? — Пиши њемачки — рекао је одлучно. Учитељ је развио своје хартије и отворио дивит, све то са свечаним и неприродним достојанством пијанице. Писао је брзо и самопоуздано, правилним словима, у равним редовима, а почетна велика слова била су мајсторски извијена и испреплетена. Кад је завршио, посуо је још влажне редове ситним злаћањим песком из металне пескарнице, тако да су дебље линије блескале златним и модрикастим сјајем, а затим је полугласно и свечано прочитао призив, подвлачећи поједине речи и необичне изразе, од којих сваки бије као маљем, како је учитељ узгред уверавао забленутог сељака. Никад ствар није Симану изгледала тако сигурна. Заједно су попили по деци ракије, после чега се Симан грохотом смејао првој пресуди. А кад је тај призив одбачен од више политичке власти као неоснован, Симан се опио у механи код Крешталице, загрнуо рукав све до рамена, ударио песницом о сто и запевао што га грло носи: - Пуче пушка с пећине — нема аги трећине. Због тога је осуђен на три дана затвора, а због оног што је том приликом рекао о царској власти, још на седам дана. Од тада је Симан Васковић пошао низбрдицом која је бивала све стрмија, док се није сасвим пропио и проскитао, занемарујући све више и земљу и породицу. Одувек је он важио као плаховит и несрећан човек; пркос је у њему био већи од снаге која је била велика, а машта бржа од памети која није била мала. Још док је младић био, отац је говорио за њега: — Овај мој Симан нит је на мене ни на покојну мајку; добра је била, бог да је прости, и кротка — то је била жена штоно се каже: уста има, језик нема; црна земља, бог дао. Него, на ујаке се бацио. Такви су ми шураци. Лаки и поводљиви, немирни и бунџије-људи. И такав је и он откако се испилио: хај-хуј! Добра је срца, може и да послуша и да уради, али памет у облацима. Не гледа оно што је пред њим, него све да му је оно што бит' не може. Сад је сасвим пошао тим путем. Узалуд су му долазиле комшије и кумови, опрезни, искусни људи, и опомињали га, говорили му да је неразумно то што ради, да је паметним људима одавно јасно, а да је сада и будалама, да ово није »оно« и да аустријска пушка није она коју су они очекивали да пукне с пећине, да под новом, хришћанском, царевином остаје кмет кмет, а ага ага, и да је стога његово прегоњење бесмислено и његов пркос само душманину весеље. Он није могао да увиди, а и кад би на махове увиђао, није хтео да призна да се преварио и није могао да се заустави, него је ишао за својом страшћу докраја, просто кренуо да се раскући и нико га није могао зауставити. (Дешава се тако да општа мисао о ослобођењу од једног друштвеног зла, која сазрева у масама, избије понекад у појединцу као превремена и усамљена експлозија и уништи га.) Прешло му је у обичај да »тражећи своју праву« обилази без потребе разне канцеларије, дере клупе по сарајевским кафанама и чами по ћепенцима. Парничење је било само повод. А кад наш сељак стане без реда и потребе да напушта посао и да се меша са чаршијским људима, то је видан знак његове већ готове пропасти. Идуће зиме Симану је за недељу дана умрло обоје деце од дифтерије. Жена, и иначе слаба и болешљива, сасушила се од жалости. Симан одлази од куће кад год може, и за то налази стотину повода и изговора. Треће године Симан је одговарао пред истом аграрном влашћу; тужио га је ага на основу параграфа 8 исте оне »сеферске наредбе од 1859. године«, којој се он пре три године грохотом смејао. Чиновник није био исти и присједници су били други, али је закон био вечито исти и са њим и ага, миран, ненасртљив, сигуран у своје право. Чиновник је читао параграф осми: »Ако кмет занемари обрађивање имања и без законитог повода престане да га обрађује, тако да власник буде прикраћен у свом власничком дохотку, или ако на други начин нанесе штету законитом власнику, или ако без важног повода одбије да преда власнику део који овоме припада, или, укратко, ако ради противно одредбама између њих склопљеног уговора, па власник поднесе власти тужбу — тада ће власт, пошто испита ствар и пуноваљаним доказима се увери о оправданости поднесене тужбе а ако нема изгледа да би се кмет могао поправити, истога удаљити са дотичног кметовског селишта.« То су ти закони и наредбе! Ти се смејеш, а они те погађају пре или после, сигурно и неумољиво.

Сви су се сагласили да је то случај Симана Васковића. Кмет се гласно вајкао и тврдио да нема тог закона по коме он, Симан, треба да се раскући и оде у просјаке, а његов ага да прима своју трећину од сваког кмета и под сваким царем. Али у себи је и сам осећао, да, ето, има, и да оно што је чиновник прочитао пристаје на његов случај као рукавица на руку. И после је пијан говорио непрестано сам себи:

— Турски је закон отприје толико година, а — постове му ћаћине! — као да је јутрос прављен за мене.

И он је са страхом мислио о мрежи страшних и свемоћних закона која је испреплетена свуда и спутава све и сваког, побећи из ње не можеш, размрсити је не умеш, једино што можеш: да је у ракији за тренутак заборавиш. А нема увек ни ракије.

Пресуда је постала извршна и Симан је дигнут са земље. Тада је жена отишла у род, а он се сасвим одао скитњи.

Ни сељак ни варошанин, ни тежак ни радник, Симан је луњао по чаршији, спавао где стигне, јео кад има, радио кад мора, препродајући поврће и млеко. Понеки баштован му препусти сепет кромпира или чабрицу млека да прода и плати му пар крајцара за труд. Али се дешавало да се Симан опије и да просто заборави и упропасти поверену му робу, па чак и то да попије новац пре него што баштован дође по њега. После, да се убије од стида, али доцкан; крви своје нуди, али сопственик неће крв него новац. Тако је и та зарада постала све ређа.

Одувек је умео да гуди и пева уз гусле; сад је почео да то ради по механама, за марјаш-два, или за полић ракије.

Седи у механи и чека ко ће се наћи да му, у наступу дарежљивости која наилази на пијане људе, понуди нешто да попије и подели са њим печену плећку или колут пите. Потамнео је и подбуо у лицу, а смршао у телу, кашље и пљује као болесник, али чим попије, говори о земљи и о свом праву живо и ватрено, као што је говорио оног јесењег дана Ибраги у шљивику.

То већ одавно и није стварно земља ни неко одређено право које он брани, него нешто много теже и више, иако он сам не зна заправо шта и како. Али зато је стварна »котарска власт« и стваран је хапс који он често лежи, некад три, некад шест дана, због неке смеле речи или недозвољене песме, као што је стварна и туберкулоза која га полагано изједа.

Тако је живео Симо Васковић још неколико година и бранио земљу које нема и своју »праву« коју нико није хтео да му призна. Увек у механи, ретко трезан често у хапсу, болестан и запуштен, скитница и гуслар.

Био је сасвим потиштен и клонуо — јер и такви су дани наилазили, и све чешће — кад се једног дана јавила нова нада у њему. Право говорећи, нада није била ни стварна ни много јасна, али људима који се ракијом трују и надом варају сваки је повод за надање добар.

Тих дана телал је објавио »свијету и народу« да ће у Сарајево доћи неки стари Ерзхерзог, »члан прејасног владалачког дома« и »царев амиџа«. У граду су вршене припреме да се дочека тако висока личност. А Симанова машта је, кроз ракију, већ видела »божји прст« у доласку царевог амиџе. Сама помисао на цареве и царске рођаке опијала га је и испуњавала надом, јаче од ракије. Ништа није простије него изнети пред тог човека, који седи цару уз колено и који све може, своју праведну ствар и доћи до своје »праве«; и ништа није природније него да се царев амиџа одмах заузме за Симанову ствар и нареди да се она праведно реши. Зато овакви царски људи и ходају земљом. Од клисара у старој цркви на Вароши чуо је да ће »надвојвода« посетити и ту цркву као и све богомоље осталих вера по Сарајеву. И Симан је одмах смислио да се сакрије негде у ниској и полумрачној цркви, баш и под владичански сто, ако треба, и да у згодном тренутку изиђе пред »царског човјека« и да му преда своју молбу, може бити да му усмено изложи своју ствар. Све може бити. И он је већ замишљао како се »надвојвода« окреће својој пратњи и како наређује да се ова очигледна неправда исправи, и то одмах. Видео је себе како иде до Ибраге. Или не! Што да он иде к њему у дућан? Него, он одлази кући, својој некадашњој кући, и наређује да његовог бившег агу не пуштају даље од великих вратница.

Губећи се у тим маштањима, умало није заборавио да потражи човека који ће му написати молбу. Ипак, на време се сетио и брзо отишао у Бесарин хан. Ту је нашао бившег учитеља на старом месту.

Нит су се питали за здравље, нит су се много погађали. Симан је рекао каква му молба треба, учитељ је рекао да и то може бити. Сексер на српском, два на немачком језику. Симан је решен за српски.

Он за ту одлуку има више разлога. (Он увек за своје одлуке има много разлога, често и противречних.) Прво, он и нема у џепу цела два сексера; друго, откако је чуо за долазак »царског амиџе«, и откако му је, уз помоћ ракије, синула у глави његова нада, он је у таквом наступу оптимизма, да се и не пита који језик правда боље разуме, и не помишља да би могао не успети; треће, што да даје овој рђи и потурици и пару више него што мора.

— За сексер, и српски — каже Симан одлучно. Са уобичајеним церемонијалом, достојанствено и важно, са златним прашком по крупним рецима од којих »свака бије као маљем«, учитељ је написао молбу која је почињала рецима: »Ваша царска висости! У поданичкој понизности обраћам се...« и прочитао је полугласно запањеном сељаку, а затим је отресао прах са листа, пресавио га и, примајући сексер, упитао:

— Хоћемо ли да попијемо по једну?

Познавајући учитеља као човека који углавном пије »џабну« ракију, а само у крајњем случају плаћа сам, Симан је рекао да нема кад и да му се не пије.

Тада је учитељ, зажмуривши на једно око, запитао Симана како мисли да преда молбу. Сељак није био расположен да дуљи разговор са човеком који један његов сексер већ држи у свом џепу, и рекао је да је то његова ствар. Учитељ га је уверавао да то није тако просто ни лако, али сељак је избегавао даљи разговор.

— Предаће Симан, па да ће се у тицу претворити.

И отишао је низ стрму и дугачку авлију. А учитељ је кренуо на полицију да и ту ствар пријави, као што је достављао и све остале што би чуо и видео.

Капија на црквеној порти била је закључана, али се чуло како око цркве нешто раде и како се дозивају жене које чисте и перу. Да не би свратио пажњу на себе, Симан није куцао, него је отишао до Ђулагиног хана да тамо попије кафу и сачека време кад ће моћи непримећен да уђе у цркву. Идући пут хана замишљао је живо како ће увребати тренутак и заварати поглед клисара и сакрити се негде, па макар и под сам владичански сто; како ће у тренутку кад царев амиџа стане пред иконостас и прекрсти се (јер, »и они се крсте!«), како ће тада одједном изићи, поклонити се, завапити онако како пише у молби. — Ваше високо царство ... у ниској поданости! ... Тада ће му пружити молбеницу. А затим нека буде шта ће бити, нека га хапсе и гоне куд хоће. Главно је да ће царев амиџа сазнати све што ови сигурно од њега крију, а што он зна — то не може цар да не зна. Нека знају цареви за Симана и његову правду. У тим мислима дошао је пред Ђулагин хан, али није стигао да седне на једну од оних клупа које су тако масне и углачане да се не види од ког су дрвета, кад га предусрете Васо Генго, звани Васо Полицаја. Тај Васо био је висок човек, необично дугих руку и ногу, некако сав расклиман, са танким и обешеним брковима на ситном лицу. Он је одавно по службама, као »царски чо'јек«. Најпре је био момак у пруском конзулату, затим службеник у турском ућумату, нешто као разносач позива по хришћанским махалама и заптија у цивилу. Нова, аустријска, власт га је задржала у служби и неколико првих година разносио је позиве као и раније, а од пре неки дан је прави правцати полицајац у униформи, са сабљом у црним кожним корицама, на којој је балчак од месинга. Откако зна за себе, Симан је познавао овог Васу Генгу, а сада откад »гања« ову своју несрећну парницу, сусреће га често, поздрави се са њим и прође, а никад не може у њему да вади праву власт и истинског царског службеника. Сада му је Васо пришао на неки нов начин. — Шта ти ту радиш, Симане? — Вала, ништа. — Како ништа? Симан заусти да му објасни да то »ништа« није баш ништа и да је овде оставио судове од млека и неке котарице, али му Васо рече оштро: — Хајде са мном! У тим речима било је много од оног ниподаштавања и оне дрскости којом полицајци збуњују и разоружавају као невидљивим ударцем оне које хапсе. Ни Симан није био човек који не уме да се брани и препире, али док је он покушавао да се објасни и да добије објашњење — и сам је са чуђењем видео да већ иде са полицајцем укорак, и да речи у овом случају некако не помажу. А како иду, тако се и њихов међусобни однос брзо мења и бива све одређенији. Ствара се између њих нешто треће и ново, нешто што није ни Симан ни Васо Генго, него пропис и закон, као нека кривица и казна, и то у облику у ком за турског времена није постојало. Иду напоредо, а сваки мисли своју мисао. Бојећи се да не изгледа довољно важан и строг, Васо се све нешто намешта и мршти, а Симан успорава корак, гледа да ухвати полицајцу поглед, и све би хтео некако да окрене ствар на безазлену страну. — Ама, да бијах ја свршио оно посла што имам ... — Не може — каже чудним и новим нагласком Васо — него ваља одмах до господина повјереника. Симан, коме се чини да је опет нашао своју смелост и речитост, застаје и увредљиво-фамилијарно каже: — Иди ти, молим те, а ја знам гдје је господин повјереник. Ево ме одмах, кад ти кажем. Гнев повређеног достојанства диже се у Васи Генги и удари му у главу, али од тога му лице дође још блеђе. Срдито и пригушено викао је на Симана: — Не заврзуј, него хајде кад ти кажем... Ти си заборавио да ово није Турска и да је Аустрија заступила, ево четврта година. Аустрија, еј! — Ама де, знам ја. Шта ме крстиш кад сам крштен? Аустрија! Аустрија! К'о да си ти Аустрија! Ту Васо Генго заборави на свој одскора стечени службенички стил и избечи се према Симану сасвим непрописно, и »неаустријски« му се унесе у лице. — Е, видиш — јесам! За тебе сам ја Аустрија. Па шта хоћеш сад? — Ти? — Ја. И да ниси више писнуо, знаш, јер ћу те везана проћерати кроз чаршију. Доста је и твога, бели! И ту, као да се присетио нечега, Васо брзо напусти тај тон обичне босанске свађе и узе неки нов и стран, заиста »аустријски« став, какав Симан није код нашег човека никад видео: испрси се, исправи се у целој дужини, униформа се на њему затегну и испуни, бркови му одскочише на крезубим устима, очи се раширише и исколачише, боре се на надутом лицу изгладише. Преобрази се човек ту на месту, и из тог новог лика изговори гласно и одсечно свега четири речи, али као свештену формулу на туђем језику: — У име закона, напријед! И Симан крену без поговора. Сад другачије корачају, везани законом. Ствара се између њих дотле неслућена зависност. Као да је сваки од њих нагло одбацио невину и безбрижну маску свакидашњице и показао неко ново лице, тако ново да се у првим тренуцима ни један ни други не могу право да освесте ни добро да снађу у новим улогама. Васо није онај Васо Полицаја што пролази улицама као део градског инвентара, него други, непознати човек који је постао строг и опасан, крут и неумољив механизам, чији сваки покрет има снагу и неизбежност природних појава пред којима човек нагонски и узалудно настоји да се уклони. А Симан није онај сваком добро познати, сувише говорљиви и немирни сељак са периферије града, који већ одавно више воли да по сарајевским механама »просипа памет«, него да капа над земљом и имањем. Не, он је одједном постао »именовани Симо Васковић«, који треба у најкраћем времену и најкраћим путем да буде »предведен« шефу сарајевског »Редарственог повјереништва«.

И та два човека иду упоредо, приковани ланцем закона, сваки са својим новим мислима и осећањима, и мотре један на другог, испод ока, новим погледом. Васина главна мисао је у овоме: да ли изгледа онако достојанствено и онолико строго колико је потребно за једног царског »редарственика«? Он чини све што може, надима се, мршти, растура ногама и омахује сабљом, али стално му изгледа да још није доста и све се боји да испод свег тог аустријског држања не провирује Васо Генго и његова босанска мука и сиротиња од рођења. А у Симана није једна мисао. И гневан је на власт и закон и цео свет уопште, и задовољан је на неки начин што се опет ковитлац ствара око његове личности и што ће имати прилику да опет говори о свом спору са агом и о својој »прави«, али нарочито је изненађен и поражен Васиним неочекиваним преображајем. Кад се од Васе Генге за тили час направи ово, шта онда може бити од других људи? Васо Генго — царевина! Е, дође му да пресвисне од гађења, да пљуне на све. И како да човек опстане и куда да бежи и где да се склони, ако сваки од ових што пролазе може постати Аустрија? Али све те мисли устукнуше одједном. Симан се сети да за појасом носи пресавијену молбу, и претрну. Претражиће га и наћи му несрећну хартију, а онда он неће моћи порицати своју намеру да сачека надвојводу и да му преда молбу. У том тренутку су управо прелазили преко Латинске ћуприје. Стаде да поправља тобоже појас на себи, и кад је био већ при крају моста, прислони се сасвим уз ограду као да хоће да се препаше, и брзо али невешто избаци хартију преко ограде у воду. (Та сељачка неспретност је, једна од великих слабости у њиховој сталној, час отвореној час прикривеној борби са градом и грађанима.) Хартија се у паду раширила и плива у непомичном плићаку. Васо оптрча ограду и са ниског зида скочи у воду која ту није ни до чланака. Али за њим потрча и стиже га Симан. Руке им се помешаше над хартијом која се, онако овлажена, поцепа на двоје. Кад су се испели на друм, отресајући се од воде и гунђајући, Симан зловољно баци на земљу свој део молбе, а Васо га покупи. И кренуше уз Бистрик. Васо није скидао ока са сељака. А Симан је дрхтао; и оно мало разума и сва слепа снага у њему, све се претворило у бесни пркос и решеност да се бори и носи са сваком силом. Глух је и обневидео и неосетљив од тог пркоса, и да комад меса сад откину с њега, не би га, чини му се, заболело. Брзо корача, као да он води, а игра му пред очима Бистрик; многобројни прозори на високој Хендиној кући, у којој је сада »Редарство«, блеште и преливају се као вода у коју му ваља скочити, па ил' испливати ил' потонути. Чекали су више од сата у дугачком ходнику. Протрчавали су чиновници у цивилу и у униформи, са актима под пазухом, пролазио безброј пута дебели служитељ Пешо. И нико Симана ни случајно да погледа, а камоли да му реч каже. То чекање по ходницима полиције замори и утуче и прибраније и стрпљивије људе него што је Симан. По дужини чекања Симан је видео да ће га извести пред самог повјереника. Тога повјереника, опште познатог господина Косту Хермана, зна он и лично, јер је једном већ извођен пред њега. То је било после прве пресуде котарског уреда, у време кад је Симан проводио своју силу. Тада га је повјереник позвао и опоменуо га озбиљно да не напаствује Ибрагу, јер то закон не допушта, а о њиховом спору »виша власт ће казати своје«. И виша власт је казала своје, а Симан отада зна да је овај господин Коста агински пријатељ. Најпосле су га увели код повјереника. Кад је Симан оно први пут »изјео ватру« од њега, то је било у једном пустом предсобљу ове велике зграде, онако узгред. А ово сада је била права канцеларија повјереника. Пространа светла соба, застрта ћилимима, са намештајем какав Симан никад није видео, са неким направама на зиду и на столу којима он не може да погоди ни сврху ни порекло. А све тако чисто и уредно, да плаши и збуњује човека, и да сељак не зна куда би са рукама и ногама, него са чуђењем гледа своје огромне окореле опанке, образ му гори, и највише би волео да сад неко викне да је забуном уведен овде и да га одведу у неку једноставнију канцеларију. По својој несрећној навици да меша важно са неважним и да не разликује битно од споредног, Симан је мислио само о тој за њега невероватној и неземаљској чистоћи и чудесном уређењу. »Рај на земљи, господски живот«, мислио је Симан. »Ово је Аустрија!« И презриво и кратко је погледао Васу Генгу, који је, неспретан и крут, стајао у ставу »мирно«. За столом је седео Коста Херман у мркој униформи. Није викао, није кретао ни малим прстом. Лице му мирно, бело са мало лаког руменила, коса црна, густа, исти такви кратки бркови. Иза наочара без оквира светле тамномодре очи, али оне мењају боју, јер се у тренутку кад повјереник поставља питања мешају са горњом ивицом наочара и стварају оштар и нељудски миран и продиран поглед. — Ти нећеш да мирујеш, Симане? — каже строго повјереник и гледа га тим погледом од оживелог стакла и стаклених очију. И види се да све зна, јер набраја Симану како је изгубио земљу и кућу, а одао се пићу и скитњи по вароши, терајући тобоже свој спор са агом, иако зна да је то пресуђено и решено, и како је сада кренуо чак и највише личности да узнемирује својим неумесним и неоправданим молбама. Укратко: рђавим путем је пошао и, ако се не освести и не врати неком послу, неће добро свршити. Чим је повјереник дотакнуо питање Симанове »праве«, сељак је заборавио на своје снебивање и стао да се препире страсно и безобзирно. — Ти нећеш да мирујеш, а све ти је по закону ријешено — корио га је повјереник. — Ништа није ријешено док је човјек жив.

Повјереник стави једну руку на другу, загледа се још живље у крупног узбуђеног сељака, који није ни примећивао да га чиновник изазива и боцка својим примедбама, као животињу на којој вршимо оглед. — Ти знаш да има царска наредба ... — Част и чест цару и његовој наредби — прекида га Симан свечано и неискрено, и подиже мало шубару коју је држао у руци. — А пресуђено ти је ... — Како ми је пресуђено? По турским законима, господине. И ко ми је судио? Ђулага Маглајлић, Турчин к'о и мој ага... — Па три су присједника била. Други је човјек Анте Перишић ... — Јесте други, али није човјек нити је икад био. — Па добро, трећи је био Србин, Коста Ћук. — Србин је, господине, био и Вук Бранковић, па издаде цара на Косову. Повјереник није могао да задржи осмејак који му блесну више у стаклима наочара него на уснама. — Зар тако, Симане? — Боље би било да није тако, али тако је. Што је Симан више падао у ватру, повјереник је све мирније и веселије стављао примедбе и изазивао Симана да говори. Пошто га је тако заобилазно добро испитао, Херман се морао уверити да се и овде ради »о једној од Симанових фантазија и алкохоличарских подвига«, али је ипак решио да га притвори док не прођу ове свечаности и не оду високи гости. Сумња се, наиме, лако усели у главу царског аустријског полицајца. Заправо, она се и не усељава, јер је увек у њој и готово увек будна, а кад мало придрема, она спава само на једно око и једно уво, и најмањи шум, мањи од лепета лептирових крила, може да је пробуди; а ако је нико никако не пробуди, она се с времена на време сама буди од тишине која јој се чини сумњивом. А кад је у сумњи, царски аустријски чиновник бира увек оно што је повољније и сигурније по њега и његов службени интерес, а теже и штетније по осумњиченог човека. Владин повјереник се диже и доброћудно саопшти Симану да ће два-три дана морати остати код полиције. Симан се најприје бунио, а затим је молио да га пусте. — Не може, Симане, јер ти имаш, ето, обичај да истрчаваш пред високе личности, па могу се, не дај боже, царски коњи поплашити од тако крупна човјека, а тек онда не би ваљало. Овако је боље и по тебе. Све је као пола шала — пола збиља, али ипак Симан је одлежао три дана и тек по »надвојводином« одласку пуштен. Тако се свршила и та посљедња од Симанових обмана, а он је живео даље још црњи, огорченији и запуштенији. С временом, додијао је сваком живом са својим вечито истим причама о земљи и трећини, о турским аграрним законима и аустријским уредбама, које је знао напамет и цитирао све по имену, броју и датуму. Сви су га сматрали за несрећног и пропалог човека, који је пореметио памећу због земље и сад само о томе може да говори, и сви су бежали од њега чим би почео да прича и показује поцрнеле испресавијане пресуде и решења, молбе и призиве. А ваљало је живети, па ма и просјачки. И зато се Симан, за невољу и с временом, навикао да ћути о оном што је његова главна и најмилија мисао и да гуди уз гусле оно што људи воле, траже и плаћају. У том свом певачком послу све је више зазирао од главних улица и кафана, где сада долази нов свет, а кретао се по забаченим махалама на периферији вароши. Недалеко од Сарајева, у тесном и кривудавом кањону Миљацке, на главном друму који води из Сарајева на исток, стоји Козја ћуприја, леп и велик каменит мост на један лук. На десној обали реке поред тога моста има стара и позната друмска механа, са терасом над реком, са шталама и ковачницом пред којима увек има путничких кола и коња. А на другој обали, у страни стоји бела кафаница са баштом која се спушта до реке. Ту сарајевски еснафи често одржавају своје тефериче, ту, од априла па до октобра месеца, излазе пред вече многе сарајевске бекрије да поседе на зелену и хладовиту месту поред реке, уз ракију и свирку или песму, и то оне најтеже бекрије које, ко зна зашто, привлачи управо овакво место без видика, у склопу стрмих брегова, на ком сунце рано залази и доцкан излази. За летњих дана, пред вече, могао се на тераси, готово увек на истом месту, видети крупан али погнут, омршавео и црн лик Симе Васковића, бившег кмета Ибрагиног и бившег земљорадника. Седи обично поред саме ограде, кашље тешко и пљује у реку испод себе. »Овај неће даље од јесени«, каже механџија своме момку, бранећи се од дима са огњишта и показујући на туберкулозног Симана на тераси. А Симан не гледа никог, али чека ко ће му поручити песму. Из торбе поред њега вире гусле. Поручи обично онај кога првог ухвати ракија, а са песмом поручи пиће и мезе и за гуслара. Поред Симана има још један редован гост; то је неки Салихбег Хасимбеговић. Он је из Маглаја, али је још од лањске године у Сарајеву, код сестре, која је удата за једног од бегова Бабића, и од њене милостиње пије своје последње полиће ракије. Човек дотрајао, без куће и кућишта, тешка и непоправљива пијаница, некад и чувен коцкар, кога је његово беговско друштво одбацило одавно. Половину свог иметка проћердао је за двадесет и пет година до доласка Аустрије, а другу, већу, половину за ових пет-шест година откако је дошла окупација и донела хотеле, свирачице и разне друге забаве и мамипаре. Прегојен, посве кратка врата, црвен и модар у лицу, крезуб, увек влажних и закрвављених очију, он дотрајава последње дане ту на Козјој ћуприји, где често остане и по два-три дана. »Сваког дана гледам кад ће га дамла куцнути и кад ће се изврнути«, каже своме момку механџија, који воли мрачна и злогука предвиђања. Често се дешава да у механи крај моста остану Салихбег и Симан сами, јер неко долази само празником, неко само пред вече и кад је леп дан, али њих двојица су готово стално ту. Док су трезни, они зазиру један од другог, седе раздалеко. Симан се непрестано врпољи, претура неке хартије по јанџику или гласно кашље, а бег седи мирно, никог не види и не чује и нико му не треба. Понеки путник-пролазник сврати, попије нешто и оде.

Врло би тешко било казати који се од њих двојице први јави и како се то деси да започну разговор и да се Симан примакне бегу. Све то свршава ракија. Оживео, али увек уздржљив, каже Салихбег мирно: — Хајде једну крајишку! А Симан одлази и доноси гусле у торби, али тако као да је то његова воља и потреба. И гуди и пева тихо, а кад сврши, не гледа у бега него у гусле, и не пита ништа. Сад бег поручује. — Дај ми једну ракију! ... Подај једну и овоме! А кад то испију, он поручује поново, не двојећи више Симана од себе. — Дај нам још двије. Бег тражи нову песму. Симан отпева. Полићи пред њима празни. Ваља их напунити. Код трећег пара полића, Симан сам почиње песму о Смаил-аги Ћенгићу. Бег живне. — Ех, то, то! Само, ако ми ишта Смаил-аги буде, нека знаш да нема главе на теби. Као сви људи огрезли у пићу, бег воли такве претње, заклетве и обећања тешких алкохоличара. Тако они пију и певају. Мрак је давно пао. Између две песме воде неке замршене разговоре, час гласно, час пригушеним шапатом. И у тим разговорима дешава се да се бег одједном прене и осети бегом, и оштро ућутка сељака и промени разговор. Али се још чешће дешава да је тако пијан да очне капке не може да дигне, ни одебљалим језиком да крене, јер је слабији од Симана и јер га пиће лакше хвата. Срећан што је најпосле нашао човека који, онако тежак и мртав пијан, не може побећи и мора да га слуша, Симан говори, тихо, своме сабеседнику који је обневидео, занемео и крут од пића. — Сви за мене кажу да сам будала и пропалица. Знам ја то. Али знам и да није сасвим тако. Видиш, био је у мог покојног оца, у мом дјетињству, један ороз, гиган, није му гласа надалеко било. Али, имао је једну ману због које је главу изгубио прије времена: он је кукурикао прије осталих пијеваца на читав сахат и будио укућане. Додијало једног дана мом оцу. Нећу га, каже, трпљети, па да ми је из ока изишо. И нареди да га закољу. Е, ја сам, видиш, такав ороз ... Склопљених очију, бег само жваће крезубим устима и пушта неки глас који може бити и љутито режање и хркање уснулог човека. А Симан наставља, у неодољивој потреби да каже неком све што му је на срцу, ма коме, па макар и овој обамрлој трупини. — Сви ми кажу да није требало радити ни говорити све оно што сам ја радио и говорио, да није вријеме и да је боље »воду у уста«, штоно кажу, па свој посо гледати. Моребити. Али кад све саберем, ја видим да је онако како ја кажем, да је агинска права умрла, а кметовска се родила, само они то не виде, још не виде, а ја видим! И сељак се уноси бегу у лице и говори му благо и с висине, као да му тим поверава крупну тајну и чини велику услугу. — Знаш, Салихбеже, част теби као једном госту и пријатељу, рећи ћемо. Част! И ја никакав човјек не бих био кад бих тебе увриједио и погазио оно што сам овдје твога појео и попио. Боже сачувај! Теби част, али ово са кметовском земљом и са трећином није како треба, није право, и неће бити дуга вијека. Данас је Симан будала и бескућник, са земље га дигло, људи окрећу главу од њега, подсмијева му се свака рђа, мустра га Васо Генго, па и онај ћелави Хусо подворник не само што га ћера из канцеларије него и испред Котарске области. Не да ни ту да стојим. »Не допуштавамо«, каже. Ех, не допуштају, а ја ти кажем, Салихбеже, и нека ти није што криво и увреда од моје стране, опет Симан има право, још 'како; само што се преварио па прије рока кукурикно. (Превари ме Швабо, кучка погана!) А има Симан право, има! Има! Сељак се одмиче, шкрипи зубима, удара дланом о сто и говори задихано и посве промукло од узбуђења, говори као да гуди уз гусле, а говор му прекида тешки болеснички кашаљ. — Има право, вјеруј, Салихбеже! Нека сам ја и будала и пропалица. Добро, нека! Али ће доћи иза мене бољи од мене, па ће паметније свиђати рачуне, онако како ни агама ни Котарској области неће бити мило, али им ништа неће моћи. Нећу ја дочекати, али знам, к'о што ову ракију мученицу гледам пред собом, да ће доћи дан кад ће аге и бегови обигравати судове и канцеларије и носити овако к'о ја тапије и законе у јанџику, а нико неће хтјети да им то чита, ни да с њима разговара. Смијаће се људи агинској прави, к'о што се данас смију мени. Само, то ће бити мало већи и тежи смијех; Босна ће се трести од њега. Од мене ће тада бити прегршт костију у земљи, ја бити ја не бити, али мени боље подушје не треба. Тада ћу се родити, а данас сам мртав. И свашта тако Симан говори, што никад није било, што, кажу људи, бити не може, а што ипак мора бити — свашта крупно и бунтовно, што се не говори, што човек дању ни помислити не сме — као да из њега не говори ракија, него сама истина, речита, видовита и неустрашљива истина касних ноћних сати, у глувом пределу над отанчалом реком која једва мрмори. И мило му што може и сме све то да каже у лице бегу, правом бегу, па макар и полумртвом од пића. А бег често и није тако обамро као што изгледа, него чује сељака кроз пијану маглу и шум отроване крви у глави, ако не чује све, он бар разабире главно. У њему се диже споро али јако негодовање, а како му се језик одузео и ноге подсекле, он само кажипрстом десне руке маше лево-десно и тим једва видљивим покретом побија оно што чује. Толико свега може, и толико чини. Само да не остане на оном што влах каже. Тако пролази ноћ. Све умукне, светлости се погасе, само крњатак неког стакленастог и као влажног месеца светли још неко време над мрачном котлином. Механџија затвори капке на прозорима, заманда врата и легне да спава, а бега и Симана, пошто наплати пиће, остави тако на тераси поред реке, као људе без реда и угледа, о којима не мора нарочито рачуна водити, којима се не зна ни време ни место — и који ће ускоро, један пре, други после, тако и скончати једног дана, негде на клупи, уз механски зид.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dragi prijatelju,

Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.

Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.

Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.

U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.“ Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) � tampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“. „Tuđe poštuj, a svojim se diči“, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.

Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.

Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ivo Andrić: Pismo iz 1920. godine

 

Ovo je dio pisma koji je Ivo Andrić dobio od prijatelja Maks Levenfelda. Okolnosti u kojima je došlo do pisma se nalale ispod pisma.

Dragi prijatelju,

Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.

Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.

Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.

U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.“ Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“. „Tuđe poštuj, a svojim se diči“, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.

Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.

Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.

Okolnosti nastanka pisma

Priča u prvom licu, premijerno objavljena 1946. godine. Vremenski pada u mart 1920. u doba posle Prvog svetskog rata. Pripovedač i njegov prijatelj Maks Levenfeld sede na koferima na železničkoj stanici Slavonski Brod i čekaju voz za koji ne znaju kada će doći, ali znaju da će biti prepun. Maks Levenfeld je pripovedačev prijatelj iz mladosti koga nije video nekoliko godina. Levenfeld je Sarajlija, plemenitog porekla, majka mu je bila lepotica na glasu. Pripovedač i Levenfeld postali su prijatelji u gimnaziji, uprkos razlici u godinama, što u tom uzrastu znači mnogo. Prijateljstvo se produbljuje, mladi ljudi zajedno čitaju knjige, i jedan drugom poveravaju tajne. Maks je ateista, a pripovedač koji je od njega mlađi tri godine vidi u njemu i uzor i prijatelja. Maks je, posle mature, otišao u Beč, da studira medicinu i prijateljstvo se prekinulo. Našli su se, slučajno, posle ratnih godina, na peronu železničke stanice, u iščekivanju beogradskog voza. U nekoliko reči, pričaju jedan drugom kako su proveli rat. Posle vojne lekarske službe Maks je sredio svoju sarajevsku ostavštinu i sprema se da emigrira u Južnu Ameriku. Izmenjen je, i ne razgovara više ni o knjigama ni o poeziji. Za njega pripovedač kaže: "Posle toga velikog rata sretalo se među inteligentima dosta takvih kivnih ljudi, kivnih na neki naročit način, na nešto neodređeno u životu." Maks odlazi zauvek i govori pripovedaču da će u sebi stalno nositi sećanje na Bosnu, kao neku dugu, neizlečivu bolest. Mislio je da će u njoj provesti život, ali sada zna da neće. Pripovedač ga pita zbog čega, zapravo, on odlazi, zašto beži. Maks na to odgovara da se sve uzork može svesti na jednu jedinu reč: na mržnju. Pripovedač želi da se usprotivi toj tvrdnji ali u taj mah nailazi voz i razgovor se prekida. Dvadesetak dana kasnije pripovedač u Beogradu dobija pismo. Piše mu Maks Levenfeld. Obrazlaže onu jednu jedinu reč koja je uzrok njegov odlaska. On zna da je Bosna divna, neobična zemlja, ali je, istovremeno i zemlja mržnje i straha. Bosanski čovek nije svestan te mržnje, čiji je korelativ strah. U Bosni i Hercegovini, govori Maks Levenfeld, "ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim ili neslovenskim zemljama."(...) "I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima." Levenfeld piše pripovedaču o sarajevskoj noći, o tome kako svaka bogomolja izbija neko svoje doba (katolička, pravoslavna i muhamedanska) a sam Bog će, u tom času, znati koliko je sati po jevrejskom računanju vremena. Hteo je, kaže, da se posveti izučavanju te mržnje, ali je uvideo da nema ni snage ni sposobnosti za tako nešto. I poželeo je pripovedaču svaku sreću u novom životu i u novoj državi. Prošlo je od tada prvo deset godina, pripovedač je saznao da se Levenfeld naselio u Parizu, gde je otvorio ordinaciju i među južnoslovenskim svetom postao poznat kao "naš doktor", da bi, potom, prošlo novih osam godina. Pripovedač saznaje da se doktor kao dobrovoljac uputio u španski građanski rat i da je tamo poginuo. Priča završava rečenicom-komentarom: "Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Знам од раније за ово писмо.

Прилично погађа суштину.

Оно што ми је смешно што садашњи Бошњаци форсирају неку причу о метафизичкој Босни коју ни "врата паклена неће надвладати" :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

На све тадашње играче... С тим што је османски систем владавине поставио одличне основе за такву отровну атмосферу. Такав став види се и из других Андрићевих књига..

Share this post


Link to post
Share on other sites

У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет Шведске академије решио је овог пута да писца једне, као што се каже, мале земље одликује Нобеловом наградом која, мерена међународним размерама, значи високо признање. Нека ми је допуштено да, примајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам неколико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте изволели наградити.

Моја домовина је заиста „мала земља међу световима“, како је рекао један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да изразим.

Нешто тежи и сложенији је други део мог задатка: да кажем неколико речи у вези са приповедачким делом писца коме сте указали част својом наградом.

Али кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа помало као неправда да се од оног који је створио неко уметничко дело, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, очекује да каже нешто и о себи и о том делу? Има нас који смо више склони да на творце уметничких дела гледамо било као на неме, одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо мишљења да је говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање није ни усамљено ни ново. Још Монтескије је тврдио да „писци нису добре судије својих дела“. Са дивљењем и разумевањем сам некад прочитао Гетеово правило: „Уметниково је да ствара а не да говори!“ Као што сам много година доцније са узбуђењем наишао на исту мисао, сјајно изражену, код непрежаљеног Албера Камија.

Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим, као што је по мом мишљењу право и умесно, на разматрање о причи и причању уопште. На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнамо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост.

Кад је реч о приповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповедака и романа не би сложили са тим и да би пре били склони да признају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују из оног што се зове садашњост, у оно што сматрамо прошлошћу, да са лакоћом као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити човек, рођен без свог знање и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.

Тако, и с оне стране црте која произвољно дели прошлост од садашњости писац сусреће ту исту човекову судбину коју он мора уочити и што боље разумети, поистоветити се са њом, и својим дахом и својом крвљу је грејати, док не постане живо ткање приче коју он жели да саопшти читаоцима, и то што лепше, што једноставније, и што убедљивије.

Како да се то постигне, којим начином и којим путевима? Једни то постижу слободним и неограниченим размахом маште други дугим и пажљивим проучавањем историјских података и друштвених појава, једни понирањем у суштину и смисао минулих епоха, а други са каприциозном и веселом лакоћом као онај плодни француски романсијер који је говорио: „Шта је историја? Клин о који ја вешам своје романе.“ Укратко сто начина и путева може постојати којима писац долази до свога дела, али једино што је важно и пресудно, то је дело само.

Писац историјских романа могао би на своје дело да стави као натпис и као једино објашњење свега, и то свима и једном заувек, древне речи: „Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui.“ (Размишљао сам о древним данима и сећао се година вечности).

Па и без икаквог натписа, његово дело као такво говори то исто.

Али, на крају крајева, све су то питања технике, методе, обичаја. Све је то мање или више занимљива игра духа поводом једног дела и око њега. Није уопште толико важно да ли један приповедач описује садашњост или прошлост, или се смело залеће у будућност; оно што је при том главно, то је дух којим је надахнута његова прича, она основна порука коју људима казује његово дело. А о томе, наравно, нема и не може бити прописа ни правила. Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно. И то је оно што сам сматрао за добро да истакнем у овом свом кратком пригодном разматрању које ћу, ако ми допустите, завршити као што сам и почео: са изразом дубоке и искрене захвалности.

(Беседа Иве Андрића поводом доделе Нобелове награде за књижевност 1961. године)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Леп избор !

Волим Андрића

"Сва искушења, сва испаштања и све патње у животу могу се мерити снагом и дужином несаница које их прати. Јер дан није њихово право подручје. Дан је само бела хартија на којој се све белези и исписује, а рачун се плаћа ноцу,на великим мрачним и врелим пољима несанице. Али ту се и све решава и брише, коначно и неповратно. Свака пребољена патња нестаје ту као река понорница, или сагори без трага и спомена...

...Зив сам али у свету поремећених односа и димензија,без мере и видела...

...Не знам кад је, као сенка лептира,одлетела та рука са мене, јер кад сам опет могао нешто да схватим и знам,ње више није било..."

Иво Андрић

image1.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

clearpixel.gif MostBraonPotpis.jpg clearpixel.gifclearpixel.gif

BIOGRAFIJA IVE ANDRIĆA

a_Travnik.jpg

U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak.

a_Most_na_Drini.jpg

Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu.

a_Sarajevo.jpg

Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu

„U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije.

Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.

a_Andric_u_grupi.jpg

Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika.

a_Ovcarevo.jpg

Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše

pesme u prozi.

Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah

a_Bolnica_milosrdnih_sestara.jpg

odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom

Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum.

a_Rim.jpg

Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi

Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“.

S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u a_Bukurest.jpgBukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku.

a_Most_na_Zepi.jpg

S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“

i

„Most na Žepi“. Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića.

Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta.

a_Prizrenska.jpg

Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.

Odbija, takođe, da Srpska književna zadruga za vreme dok „narod pati i strada“ objavi njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.

Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine.

Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju -

a_Milica_Babic.jpg

Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke

„Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“.

„Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu.

a_Nagrada.jpg Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom.

Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.

http://www.ivoandric.org.rs/

This post has been promoted to an article

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest JelenaLela

...

"Ja! - Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno."

Ivo Andrić, Prokleta avlija

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.