Jump to content

Branko Miljković Poezija

Оцени ову тему


Препоручена порука

Magistrale


Neka me nedostojnog vetar obavije,
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale,
Nekoga sveta teške sene pale.
šta je to što se u dnu pesme krije?
Lepi moj dane s dušom elegije,
Tražim početak, sjaj i sate stale
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.
Tu izgubljeno sećanje, pustinju hrani.
I kraj vatre kojom ne hrane se dani
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.
Ljubavi moja mrtva, a ipak živa,
O sve što prođe večnost jedva biva
I nema mene, al ima ljubavi moje.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Propovedanje ljubavi


Nema mene al' ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.
Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemarljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.
U pusto srce, u mrtvo vreme me zovi,
Minula čeznjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nije,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 6 months later...
Poeziju ce svi pisati




San je davna i zaboravljena istina
koju vise niko ne ume da proveri
sada tudjina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lazno kretanje je najbrze
sada pevaju mudrost i ptice moje zapustene bolesti
cvet izmedju pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prezive ljubav
i ljubavnici koji vracaju vreme unazad
vrt cije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajace sunce
i nece biti u ljudskom govoru takvih reci
kojih ce se pesma odreci
poeziju ce svi pisati
istina ce prisustvovati u svim recima
na mestima gde je pesma najlepsa
onaj koji je prvi zapevao povuci ce se
prepustajuci pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao buducih poetika:
jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:

KO NE UME DA SLUSA PESMU SLUSACE OLUJU
ali:
HOCE LI SLOBODA UMETI DA PEVA
KAO STO SU SUZNJI PEVALI O NJOJ
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sonet


To su reci uvek iste koje kasne
gorku ljubav i svet. One su uspesni
prestanak jave, al' ne san kad se izjasne
sunca za noc, vec nesto trece, neutesni
zbog cega jesmo. Izvod iz cudesne basne
sna. Gorke obale na kojima neumesni
stojimo okrenuti svome pocetku gresni
zbog gubitka vida kada svetlost zgasne.
U snu smo oni cije zaljubljene usne traze
reci bez cilja, bez izmisljenih predela.
Oh te reci kako mogu da ublaze
ako su od sna. Lepoto neuvela
reci bez senke kada ko casu sunce
drzimo u snu gledajuci u crne vrhunce.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Usnih je od kamena


Neka tvoji bijeli labudi kristalna jezera sanjaju,
ali ne vjeruj moru koje nas vreba i mami.
Prostore gde nevidljiva snaga sanja kojoj se suncokreti
klanjaju
vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u tami?

Tebe tri svijeta vole tri te vatre prže. A mi
idemo ispred nade koju lutajuće pustinje proganjaju.
Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,
ženo od svetog mramora bijela utjeho kojoj se priklanjaju.

Na zvučnim obalama gdje drevno završava more
kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje ljepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

Povodom obeležavanja 80. godišnjice rođenja jednog od najznačajnijih srpskih pesnika prošlog veka, Branka Miljkovića, Ministarstvo kulture i informisanja organizuje okupljanje kraj groba tvorca antologijske pesme , „Uzalud je budim“.

 

146172674852e7694186f78214819119_orig.jp

 

Na sam dan kada je 1934. godine u Nišu rođen Branko Miljković, 29. januara u 11 sati kraj Brankovog groba na beogradskom Novom groblju (parcela 28, grobnica br. 1 u drugom redu), okupiće se predstavnici Ministarstva kulture i informisanja, Narodne biblioteke Srbije, Filološkog fakulteta u Beogradu, Instituta za književnost i umetnost, Instituta za srpski jezik SANU, Biblioteke grada Beograda, Srpske književne zadruge, Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva, Srpskog PEN centra, Društva književnika Vojvodine, Udruženje književnih prevodilaca, kao i veliki broj književnih stvaralaca i poštovalaca dela Branka Miljkovića.

Ceremoniju odavanja počasti predvodiće državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Dejan Ristić.

Branko Miljković rođen je u Nišu 29. januara 1934. godine.Detinjstvo je provodio u periodu Drugog svetskog rata, u porodičnoj kući na periferiji Niša. Odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok strahota rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetkik tema o smrti u njegovoj poeziji.

 

104073805752e76942272d4868182283_330x436

 

Branko je bio učenik gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“. Imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“ ...

Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomirao je 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista koji su nastojali da u poeziji sintetizuju pesničko iskustvo simbolista i nadrealista.

Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)...

Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije.

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“.

Branko Miljković tragično je okončao život 12. februara 1961. godine u Zagrebu.

 

 

UZALUD JE BUDIM

 

Budim je zbog sunca
koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci
koje peku grlo, volim je usima
treba ici do kraja sveta
i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela
i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci, trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaza,
javnih parkova
budim je zbog ove nase planete
koja ce mozda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih
budim je, mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla: neka me trazi
i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta,
koju volim
to dete koje je zaspalo
ne obrisavsi suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi
drukcija i nova,
uzalud je budim
jer njena usta
nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas, voda protice,
ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu
necije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen.

 

http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=272&yyyy=2014&mm=01&dd=28&nav_id=805186

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pesma za moj 27. rođendan

 

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noći bio zaljubljen noću
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: Vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
Moliću se pobožnoj vodi.


 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Dragi prijatelju,
ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb"

 

Ovo se pripisuje njemu...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Nema je ovde, sve je više gubim

U časnom krugu kog zaborav rubi.

Oh, gipka sliko varke, varko živa,

kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim

dane započeo tužno. Tu se skriva

bol bez odjeka i reč bez odziva.

O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava

tišti mi čelo i niče na stolu.

Ona je deo predela što spava.

Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju

iscrpem budućnost u svirepom bolu

što sanja krv leta i pakao u raju.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/poezija/bmiljkovic-izbor.html  

 

Sedam mrtvih pesnika  

Noć ispod zemlje razveselim

Izraste vetar u nežnu biljku

iz tog podzemlja gde svetiljku

i pticu nikad da doselim

Nepronađene proplanke krvi

i peščano podne sam odbolovo

al topli hleb tvog imena još mrtvim

ptico među predelima, Stražilovo

zemljo preko moga zaspalog uma

dok list po list umire šuma

Dete sakriveno u jednom poljupcu pati

sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava

Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem

uspava

Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?

 

Ali ne, to još uvek nije vreme

To je jedno mesto

koje prepoznajem u prostoru

Mrtve su gore odakle ta reč dođe

Svingo s pticom lažljivom umesto lica koje

Svlada

tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada.

Vidim smele mostove preko kojih nema ko da

prođe.

Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo,

kruta

gde provejava smrt i ljubav ne spasava.

Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas

obasjava.

Taj san je u noći produžetak dana i puta.

Šta si ptica ili glas koji luta

pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog

na vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo

gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta

negde u visini čuva otisak tvoga lica.

Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica.

 

Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor.

Da li ćemo je naći u povratku noći

u povratku cveta u povratku sna i gora

na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu

nemoći

od naše žeđi i mrtvog anđela gde se skamenila

mora

Lice svih doba u očekivanju vatre da l će moći

da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora

Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći

O pusti žali i žalosna mora

Koji su predeli u tvome srcu sada?

Mrtva je a negde još traje dan, o laste

Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti raste

dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute

Santa Maria della Salute

 

O moje sunčano poreklo ta potonula krv

Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica

Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica

od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv

Otišao Izašao na vrata kojih nema

U svim vodama zeleni psi me traže

Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi,

tople laži

poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se

sprema

krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti

treba

u ovom izobličenom prostoru čija smo

polomljena rebra

iz čijeg kamena čudovišne ptice vire

Ruko ispružena prema drugoj obali kloni

Ako smo pali bili smo padu skloni

Ovde je noć što se životu opire

 

S druge strane groba živa zvezda kuca

I zapaljeni vetar na početku dana sniva

Noć u mome glasu više ne doziva

prostore izgubljene koje poseduju sunca

Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca

zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa

Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva

Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca

O zašto smo tako sami i slabi i krti

Dok se zemlja okreće oko svoje smrti

negde ispod zemlje zri tišina zla

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli

Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se

voli

Neka niče cveće iz prokletog tla

 

Umesto zvezde slavuj iz nekog zida

što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.

Predeo kome sam se privoleo, plaštom

čuva svoju providnost za one koji vide.

Neka muzika čudna nečujna iznad gorja

razmešta predmete u prostoru i staje

kad zapljusne tajna mramorja sred morja:

dozivano nedozvano šta je?

O nežna maglo koja me izdvajaš,

evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.

Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš

hoćeš li primiti to telo ukleto,

koje nastanjujem poslednji i prvi

zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

 

Noć suviše velika za moje zvezdano čelo

u nekim šumama crnim nepoznatim

I drvo je reklo nemoj. Jutro moje belo

ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim

Pčele sleću na leš koga nema

Zvona odlaze u prostor crnim stepeništem

Moj je završen dan. Al se na počinak ne sprema

san moj iza brda gde mrtav sebe ištem.

Ovde dole svako svoju tamu ima

Moj mrak je senka ptice. O ne ima

puta kojim bi do mene mogli doći

Ko proleće koje zaboravi da cveta

sad ležim mrtav na severu sveta

Smrti ljubomorna najveća moja noći!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno sviću zore,

Na obične reči više nemam pravo!

Moje se srce gasi, oči gore.

Pevajte, divni starci, dok nad glavom

Rasprskavaju se zvezde kao metafore!

Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.

Ptico, dovešću te do reči. Al vrati

Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.

U tuđem smo srcu svoje srce čuli.

Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.

Savest ne ume da peva, jer se boji

Osetljive praznine. Kradljivci vizija,

Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim

Prikovan za stenu koja ne postoji.

Zvezdama smo potpisali prevaru

Nevidljive noći, tim crnje. Upamti

Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.

Kad mastilo sazre u krv, svi će znati

Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!

Samo nitkovi znaju šta je poezija,

Kradljivci vatre, nimalo umiljati,

Vezani za jarbol lađe koju prati

Podvodna pesma javom opasnija.

Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati

Da zameni poljubac što pepeo odmara.

Al niko posle nas neće imati

Snagu koja se slavujima udvara

Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.

Jedna strašna bolest po meni će se zvati.

Mnogo smo patili. I, evo, sad peva

Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.

Isto je pevati i umirati.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

I

Ona nema nikoga

osim sunca i mene

II

Ona se ukazuje lutalici

ukazuje se lukavom

ukazuje se zaljubljenom

Ništa nije izgubljeno u vatri

samo je sažeto

III

Na krajevima vatre

predmeti koji ne svetle

niti se nečim drugim odlikuju

traju u tuđem vremenu

Ptica koja sama čini jato

iz nje izleće

Uzmite šaku svežeg pepela

ili bilo čega što je prošlo

i videćete da je to još uvek vatra

ili da to može biti

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Bio sam danas na predavanju pa evo:

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...