Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Сматрам да ова тема баш овде припада јер већ ми је постало мало мучно колико често се употребљава реч фарисеј и када треба и када не треба и где треба и где не треба

Питање је само колико уопште знамо шта тачно значи ФАРИСЕЈ

Потрудимо се да представимо фарисеја, позајмљујући његову слику из Јеванђеља, како би свако ко погледа то чудовишно изображење, могао пажљиво да се чува, по завештању Господњем, од квасца фарисејскога (Мт. 16,6): то значи од фарисејског начина размишљања, од њихових правила и њиховог држања.

Задовољавајући се испуњавањем спољашњих религиозних обреда и чињењем неких видљивих добрих дела, која нису страна ни незнабошцима, фарисеј улизички служи страстима које стално покушава да прикрије и које у значајној мери не види и не признаје у себи, а које га чине потпуно слепим у односу на Бога и целокупно Божанско учење. Познање, а потом и виђење дејства душевних страсти у себи омогућава се покајањем; али фарисеј је затворен за покајна осећања. Како може да се скруши, умили и смири срце које је задовољно собом? Неспособан за покајање, он није у стању да види светлост заповести Божијих, које просвећују очи ума. Иако се бави читањем Светог Писма, иако у њему види ове заповести, он се у својој помрачености не задржава на њима: оне измичу његовим погледима и он их замењује сопственим мудровањем, бесмисленим и изопаченим. Шта може бити чудније и неумесније од фарисејског мудровања поменутог у Јеванђељу! Ако се ко куне храмом, то није ништа тврдили су фарисеји а ко се куне златом храмовним, крив је (Мт. 23,16). Остављајући испуњавање заповести Божијих, које чине суштину Закона, фарисеј тежи ка детаљном испуњавању спољашњих ситница, макар то било уз очигледно нарушавање заповести. Свете заповести Божије, у којима је живот вечни, фарисеји су потпуно занемаривали, потпуно су их заборављали! Дајете десетак говорио им је Господ од метвице, и од копра, и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и веру... Вођи слепи, који оцеђујете комарца а камилу прождирете (Мт. 23,23-24).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Најскривенија од свих душевних страсти је сујета. Ова страст се више од других маскира пред људским срцем, пружајући му задовољство које се често доживљава као утеха савести, као Божанска утеха. Управо сујетом је заквашен фарисеј. Он све чини ради људске похвале; он воли да и његова милостиња, и пост, и молитва имају сведоке. Он не може да буде ученик Господа Исуса Који је Својим следбеницима наредио да пренебрегавају људску славу и да иду путем понижења, лишавања, страдања... Мисао о небеској, духовној слави, о слави Божијој, вечној, о самој вечности, нема приступ његовој души која се вуче по земљи, по земаљском праху и трулежи. Фа рисеј је среброљубив. Његово срце је тамо где је његово благо. Тамо је вера његова, тамо је нада његова, тамо је љубав његова! Устима, крајем језика он исповеда Бога, а срцем га одбацује. Никада не осећа присуство Божије, не види промисао Божији, не зна опитно шта значи страх Божији. За његово срце Бога нема, нема ни ближњих. Он је сав од земље, сав телесан, сав у власти душевних страсти оне га покрећу, управљају њиме, вуку га ка сваком безакоњу; он живи и делује једино из самољубља. У тој души подигнут је идол "ја". Идолу се непрестано кади тамјаном, непрестано му се приносе жртве. Како у тој души може да се сједини служење свесветом Богу, са служењем гнусном кумиру? Та душа је у страшној запуштености, у страшном мраку, у страшном мртвилу. To је мрачна пећина у којој обитавају само дивље звери или чак пре љути разбојници. To је гроб украшен споља, за чулне људске очи које је тако лако обманути, a унутра испуњен мртвим костима, смрадом, црвима, свачим нечистим и богомрским.

Будући да је туђ Богу, фарисеј има потребу да се пред људима показује као служитељ Божији; будући испуњен свим безакоњима, он има потребу да се људима представља као да је испуњен добродетељима; стремећи ка томе да удовољи својим страстима, он има потребу да своје поступке учини споља доличнима. Фарисеју је неопходна маска. Он никако не жели да буде заиста благочестив и добродетељан, него само хоће да га људи сматрају за таквог, па се стога облачи у лицемерје. Све је у њему намештено, све је у њему унапред смишљено! Дела, речи, читав његов живот, све представља непрестану лаж. Његово срце, као мрачни ад, преиспуњено је свакоја ким страстима, свакојаким пороцима, непрекидним мучењем. Управо то његово адско срце одише против ближњег нечовечношћу, убиственим осећајем саблазни и осуђивања Фарисеј који се труди да испадне праведан пред људима, будући у души чедо сатане, узима из Закона Божијег неке црте и украшава се њима како неопитне очи у њему не би препознале непријатеља Божијег, него да му се повере као пријатељу Божијем и тако постану његова жртва. Фарисеј не осуђује зло у ближњима, нити порок, нити нарушавање Закона Божијег. He! Како може да осуђује зло коме је друг и миљеник? Његове стреле усмерене су на добродетељ. Али, да би био прецизнији, он клевеће добродетељ, приписујући јој зло, саблажњавајући се на то зло, и док наоко побеђује зло, он убија омраженог слугу Христовог. 1. 414-416

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

Share this post


Link to post
Share on other sites

Овде ћу повремено писати о Фарисејском покрету о њиховој појави историји и крају .

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јосиф Флавије _ Јудејске Старине

ЈУДЕЈСКЕ СЕКТЕ

Јосиф Флавије рођен је у Јерусалиму 37/38. године у угледној свештеничкој породици. Стекао је широко образовање. Са шеснаест година живи у пустињи као аскета пуне три године. Приступио је секти фарисеја. Године 64. је у Риму као изасланик ради ослобођења неких свештеника. У Јерусалиму је поново 66. године. Када су Јевреји подигли устанак против Римљана Јосиф Флавије се нашао на челу устанка у Галилеји. Он се, међутим, предао Римљанима. Прорекао је Веспасијану да ће постати римски цар, што се и обистинило, те је зато живео уз цара у Риму.

Јасиф Флавије као историчар пише и књижевна дела. Познато је његово дело О јудејском рату (De bello iudaico;), написано у седам књига на арамејском језику, а затим преведено на грчки. Друго значајно његово дело је Jygejcкe старине (Antiquitates Iudaicae;). Ово дело је завршено 93/94. године и састоји се из двадесет књига. Оно представља прву целовиту историју Јевреја. Ранохришћански Оци Цркве и писци наводе Јосифа Флавија, нарочито она места из његових дела у којима говори о Господу Христу, Св. Јовану Кр*ститељу и Св. Јакову Брату Господњем (Јудејске сшарине 18, 3, 3).

2. Код јудејаца, наиме постоје три врсте филозофских школа. Једну сачињавају фарисеји, другу садукеји, а трећу, која живи по нарочито строгим правилима, такозвани есени. И ови су рођени јудејци, али међусобно много више повезани љубављу од других. Чулне насладе избегавају као грек, а за врлину сматрају уздржљивост и савладавање страсти. Мало цене брак, него напротив узимају туђу децу док су још у нежном добу и способни за васпитање, држе их као своје, и уче их својим обичајима. Но тиме не теже потпуном укидању брака ни добијању потомства у њему, него се само осигуравају од распојасаности жена, пошто верују да ниједна од њих не чува верност само једном мужу.

3. Богатство се презире и управо зачуђује код њих заједница добара, тако да се међу њима нико не налази који би поседовао више од других. Закон је да они који ступају у заједницу морају њој предати све шта имају, тако да међу њима нема ни крајњег сиромаштва нити прекомерног богатства, него сви располажу као браћа заједничким иметком који се састоји од имања сваког појединца. Нечистим сматрају мазање уљем, па ако је неко намазан против своје воље, пере тело, јер храпаву кожу сматрају лепом, као и што стално носе белу одећу. Гласањем се бирају управљачи заједничког иметка и дужност је свакога да се прими врше*ња служби.

4. Они немају ниједан свој град, него многи станују у сваком. Чланови секте, ма откуда долазили, могу да располажу ониме шта нађу код својих другова као својим иметком, и долазе људима које раније никада нису видели као да су њихови најбољи пријатељи. Због тога на пут не узи*мају ништа осим оружја против разбојника. У сваком граду има по један од њих због странаца да би им дао одећу о опскрбио их и сваком другим потребама. По своме држа*њу и свим другим спољашњим појавама изгледају као дечаци који се још васпитавају штапом својих учитеља. Оде*ћу и обућу не мењају све док се потпуно не поцепа или дугим ношењем не подере. Ништа између себе не купују нити продају, него сваки даје другоме од својега када му шта треба и прима од њега ако му нешто треба. Без сваке накнаде може сваки да тражи од ма којега члана шта му је потребно.

5. Богопоштовање врше на нарочит начин. Пре изла*ска Сунца не изговарају ниједну реч, него му упућују неке старе молитве као да би хтели да измоле његов излазак. После тога старешине их упућују на онај посао у који се поједини разуме. Пошто раде до петог часа, окупљају се на одређено места, припашу платнени убрус ако себе и перу се у хладној води. После тога очишћења одлазе у нарочиту зграду у коју не сме да уђе припадник ниједне друге секте, и ту се сакупљају, очишћени, као да улазе у неко светилиште, у трпезарију. Онде сви поседају тихо, и пекар им даје хлебове по реду док им кувар доноси посуду са само једним јелом. И после јела свештеник говори молитву тако да се пре и после јела одаје поштовање Богу као даваоцу свега. Затим скидају своју свету одећу и одлазе на посао до вечери, када се враћају и једу на исти начин. Ако има некога од страних, и он руча заједно са њима. Ни вика, ни икоја друга галама не обесвећује кућу, него сваки пушта другога да го*вори како му следује по реду. Тишина која је у кући чини застрашујући утисак на оне који су извана, но томе миру узрок је стална трезвеност чланова који јело и пиће узимају само да се насите.

6. Без изричитих наређења својих старешина есени не чине ништа, а само у две ствари могу да поступају самостално: у пружању помоћи и милосрђу; сваки може да прискочи у помоћ оном који је достојан, и да пружи храну оскудноме. Но рођацима се не сме ништа поклањати без изричите дозволе старешине. Гнев испољавају само онде где је оправдано. Страсти савладавају, верност и веру високо цене, мир шире свуда. Дата реч вреди више од заклетве, коју уопште не чине, јер је сматрају гором од кривоклетства. Коме се не верује и без призивања Бога, тај је већ унапред осуђен, веле. С нарочитом љубављу проучавају списе старих да би дознали шта је за тело и душу спасоно*сно. Из тих списа настоје да сазнају корене за лечење болести, као и својства камења.

7. Ако неко жели да буде примљен у секту, не прима се одмах, него мора једну годину да живи изван реда истим животом којим и чланови, а пре тога даје му се секирица, споменута прегача и бела одећа. Ако је у том времену издржао искушеништво, онда се за један степен приближава заједници - чисти се водом освећења, али не суделује при заједничком обеду. Пошто покаже своју чврстоћу, у следеће две године испитује му се нарав, па ако се и у томе пока*же достојан, прима се у заједницу...

8. Ако неко учини тежак грех, искључују га из заједнице и тако искључен умире на најбеднији начин. Везан заклетвом и правилима реда он не сме да прима никакве животне намирнице, него се мора хранити зељем, због чега му се тело истроши и на крају умире од глади. 3бог тога су често таквог несретника који је био у последњој снази из сажаљења примили натраг, јер су сматрали да је патња која га је била довела близу смрти довољна казна за њего*ве грехе.

9. При суђењу поступају врло савесно и праведно. Одлуку доносе само ако је сакупљено најмање стотину чланова, и пресуда њихова је непроменљива. Поред Бога највише поштују име законодавца. Ко хули на њега, кажњава се смрћу. Сматрају да је поштовања вредно покоравати се старијима и већини, па ако њих десет решавају, не противречи се мишљењу деветорице. Пред другима не пљују, нити на десну страну. Више од осталих јудејаца пазе да не раде суботом, па због тога не само да примају јело за себе дан пре, да не би палили ватру, него суботом не померају ниједну посуду с једног места на друго, и настоје да не врше природну потребу. А у другим данима ископају секирицом сличном будаку, коју добија сваки нови члан, јамицу дубоку једну стопу, њу покривају својим огртачем да не скрнаве Божије светло, сврше нужду у њу, а затим загрну ископаном земљом, а при томе траже најзабаченија места. Па премда је то избацивање природно, ипак обичавају да се после тога перу, као да су постали нечисти.

10. ...Живе врло дуго и многи су и сто година стари, како ми се чини, због једноставности њиховог начина живота и поретка. При томе остају хладни и при најгорим недаћама, болове савладавају снагом духа, а славну смрт претпостављају најдужем животу. Ова њихова врлина се нарочито показала у рату против Римљана. На мучилишта су стављани, удови им растрзани, паљени, ломљени, с најстрашнијим мучилачким справама мучени да би их присилили на хуљење законодавца, или да једу забрањено јело, али без успеха...

11. Они, наиме, верују да ће се тело распасти а да им твар не остаје, али душа вечно живи, па да се она, проистекла из најфинијег етера, само природним чудом свлачи доле и затвара у тело као затвор. Али чим се душа реши окова меса, као ослобођена од дугогодишњег ропства, пење се у блаженој радости у висину. Слично с млађим Хеленима уче и они да је добрима одређен живот са оне стране океана, и места, где ни киша ни снег ни врућина не муче, него стално прохлађује благи зефир који пири са океана, док зли одлазе у мрачну, хладну пећину с вечним мукама. Иста мисао се налази, изгледа ми, и код Хелена, када сво*јим јунацима, које зову херојима или полубоговима додељују острва блажених, док душама злих, места за злочинце у Аду, где по причи издржавају казну...

12. Уосталом, међу њима има и таквих који тврде да предсказују будућност, постигавши то својим проучавањем од младости светих књига, изрека и пророка, и разним очишћењима. И заиста је реткост да се њихова прорицања не испуњавају.

13. Што се тиче других двеју секти, међу њима је најстарија фарисејска. Они се цене као најбољи тумачи закона, да све зависи од Бога и судбине, и уче да је слободно, већином, људима да чине право или неправо, али да при свакој радњи суделује и судбина. Све душе су по њима бесмртне, али само оне добрих прелазе у друго тело, док душе злих одлазе у вечну муку.

14. Садукеји, друго од поменутих секти, напротив потпуно одричу судбину и тврде да Бог нема ништа с људским делима и поступцима, него је потпуно остављено слободној вољи да чини добро или зло, и по свом властитом избору да чини ово или оно. Потпуно одричу, затим, вечност душе као и казне или награде у Аду. Но док су фарисеји међу*собно тесно повезани и високо цене врлину, дотле се садукеји према својима односе много непријатније, као са странцима. Толико сам имао да кажем о филозофским школама јудејаца.

Јосиф Флавије, Јудејски рат, превео с латинског Д. Глумац, Београд 1967, гл. 8, 2-14.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Садукеји

Јудејски историчар Јосиф својим хеленистичким читаоцима описује групе и заједнице које су постојале у Јудејству почетком првог века по Хр., по узору на грчке богословске школе:

"Постоје, наиме, код Јудеја три врсте философских школа; једну чине фарисеји, другу садукеји, трећу, која живи према посебно оштрим правилима, такозвани есени" (Јудејски рат, ИИ,19).

Садукеје су рабини стално упоређивали са епикурејцима, чија се философија била потпуно оријентисала на овоземаљски живот. Пошто су садукеји нестали са падом Јерусалима, у 70. г. по Хр., једва да су о њима сачуване директне информације. Са сигурношћу се пак може констатовати да су садукеји били све друго до философска школа, чији би назори могли да се упореде са назорима епикурејаца. А ко су пак били присталице ове групе коју су називали садукеји?

Назив "садукеји" треба свакако довести у везу са именом Садок, којег је Соломон поставио за првосвештеника. (1. Цар. 2,35) и од којег свештеници воде порекло (Као од свога началника. У замисли коју износи Језекиљ у гл. 40-48 о будућности Израиља, земље и Светишта, синовима Садоковим је поверена свештеничка служба (Језек. 40,46; Језек. 43,19; Језек. 44,15; Језек. 48,11). Садокити су затим одиграли одлучну улогу приликом изградње постегзилске заједнице и као легитимни свештеници у Јерусалиму вршили храмовну службу.

У немирима под владавином сиријског краља Антиоха ИВ стара садокистичка династија првосвештеника доживела је неславни крај. Гркофил Јасон потиснуо је свога брата Онијаса и почео неговати хеленизам. Макавејска побуна се испречила све јачем утицају хеленизације. А када су ускоро затим Хасмонеји преузели првосвештеникову службу, премда нису били садоковског порекла, при јерусалимском Храму било је и даље синова Садокових, који су служили као свештеници. Хасмонеји су могли да тек онда на дуже владају ако су успоставили сношљив однос са јерусалимском свештеничком аристократијом, која је опет са своје стране могла тек онда вршити утицај на политичка збивања ако би била у сарадњи са владарским домом. На ово, наравно, све свештенство није било спремно. Један круг свештеника верног Закону окупио се око Учитеља праведности и удружио у групу, која је себи за циљ поставила мукотрпно испуњавање култних прописа Закона. Тако је дошло до конфликта са првосвештеником, што је довело до тога да је ова заједница морала одступити од Храма и населити се на западној обали Мртвог мора. Овде се окупила Заједница Савеза под вођством "синова Садокових, свештеника, који чувају Савез" (1 QС В, 2.9). Од ових садокита разликују се свештеници који остадоше у Јерусалиму, даље служаху у Храму и одобраваху споразум са Хасмонејима.

Из кругова јерусалимске аристократије произашла је заједница садукеја, којој су претежно припадали носиоци високих свештеничких функција и чланови утицајних јеврејских породица. Свој подмладак васпитавала је у конзервативном духу; али функције и положаји које су садукеји држали нагонили су их на практично делање и реалну процену ситуације. Стога су били спремни да узимају у обзир постојеће околности. Под владавином краљице Саломе Александре њихов утицај је знатно опао. Откад су фарисејски књижевници били примани у Синедриону, садукеји су, додуше; и даље имали већину, али су се увек морали освртати на ставове фарисеја.

Садукеји су се строго држали речи Закона и одбијали да усменом предању, које су фарисеји високо ценили, признају у исти ранг као и писаном слову Божијем. И међу фарисејима била је неколицина књижевника, који су имали да проучавају питања око тумачења Закона и сходно одлучују. Њиховом трезвеном мишљењу одговарало је што нису веровали у духовни свет - анђеле и демоне (Дела 23,8).

Пре свега, нису очекивали да ће Последњег дана мртви устати из гробова. Питањем, које су, према Марку 12,18-27, садукеји поставили Христу, хтели су доказати да нема васкрсења мртвих. Једна жена је имала 7 мужева једног за другим, од којих су ови умрли пре ње, и најзад и она. Да ли ће онда ова жена последњег дана имати седам мужева? Христос одбацује ову замисао као апсурдну. Јер кад они устају из мртвих, неће се ни удавати ни женити; живот после смрти никако се не може упоредити са овоземаљским спањем. Али надање у васкрс мртвих се заснива у Закону Мојсијевом: "Бог је Бог Аврамов и Бог Исаков и Бог Јаковљев" (2. Мој. 3,6). Пошто Бог није Бог мртвих, него Бог живих, имена ових праотаца, чији је он Бог, јамче да ће мртви засигурно устати.

Још стриктније од фарисеја, садукејима је било стало до тога да се сабат (субота) држи крајње опрезно и да се не покушава да се, рецимо, отрцаном казуистиком пронађе овај или онај излаз и тако заповест о суботи обеснажи или заобиђе. Налагане казне морале су тачно одговарати прописима Закона, те је пред јудејским судом донета смртна пресуда увек била извршавана каменовањем.

Политичка смотреност и спретно поступање, што су садукеји показали још под Хасмонејима, омогућили су им да и под Иродом римским намесницима заузимају угледне положаје у Јерусалиму. Првосвештеници, које су властодршци постављали на овај положај, увек су узимани из њихових кругова. Како су се садукеји непрестано трудили да своје веровање окренуто овоземаљском повежу са ставом отвореним према свету, то су признавали дотичну власт и настојали да ублаже све веће врење у народу против Римљана. Били су непријатељи зилота, који позиваху на активни отпор, али и против фарисеја, који су у срцу били против паганске владе. Стварно пак, моћ и утицај садукеја били су ограничени, као што Јосиф дословце бележи:

"Јер кад год су долазили на положаје држали су се - мада невољно и усиљено - онога што кажу фарисеји, пошто их народ иначе не би трпео" (Јудејске старине, XВИИИ,17).

Кад је избио устанак против Римљана, узалуд су покушавали да спрече оружане обрачуне. Пад Јерусалима запечатио им је судбину. Пошто су приликом разорења града и Храма Садукеји били побијени, обновом јудејских заједница руководили су једино фарисеји, који преживеше катастрофу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Фарисеји

Назив "фарисеј" биће да потиче од јеврејског парусхим, одн. арамејског перисхајја(перушим) = издвојени. Можда су им овај надимак најпре прикачили они са стране, пошто се нису дружили са околним светом да би као света заједница Божија избегавали додир са сваком нечистотом. Ово име је било свуда у употреби, пошто је сасвим тачно истицало основну карактеристику фарисејског покрета. Фарисеји су отуда исто толико мало били философска школа као и друге групе, које су образоване у Јудејству, како их је Јосиф хтео описати (Јудејски рат, ИИ,119; Јудејске старине, XВИИИ,11).

Почетци фарисејског покрета допиру у макавејско доба када је требало бранити јудејску веру од хеленистичког отуђења. 1. Мак. 2,42 спомиње "скуп побожних Јудеја, храбре људе из Израиља, све такве који су се добровољно предали Закону". Из ових кругова цхасидим-а, тј. побожних, који су на себи поднели макавејски устанак, произашли су фарисеји као група Јудеја верних Закону, којима пред очима нису били политички циљеви, него су једино били испуњени ревновањем за Закон, према којем би Израиљ требало да води свој живот (1. Мак. 7,13). Када су била установљена правила за богослужења и живот по Закону, одвојили су се од Хасмонеја, чији циљ је био политичка власт. Не само да је дошло до отуђења између њих и владарског дома, него, штавише, под Александром Јенејем изби крвави сукоб при којем првосвештеник терором и погубљењем предводника одржа власт. Од тога времена фарисеји одусташе да применом силе врше промену политичког стања, него настојаху да се побожним животом, молитвом и постом, спреме за предстојећи преокрет, који ће Бог успоставити. Касније су зато одбијали и да предузимају нешто заједничко са зилотима, јер су се ови опремали на устанак против римске опсадне силе, да би борбом против пагана извојевали месијанско доба.

Фарисеји су били удружили у чврсте заједнице, у којима су до танчина могли извршавати заповести Закона. Сви чланови фарисејске заједнице имали су за посебну обавезу да с највећом брижљивошћу пазе на прописе о култној чистоћи и на пропис о давању десетка. Старозаветне заповести, које прописују потребну свештеничку чистоту, требало је да испуњавају не само свештеници и левити, него и сви фарисеји, и то сваког дана. Ко би дошао у додир са нечистим, са рецимо, лешом или мртвом животињом, или имао телесни одлив, тај би изгубио култну чистоту. А да би је поново добио, морао се подврћи купању ради очишћења и у одређеним случајевима сачекати да прође неко време пре него што би поново важио за чистог. Стога су фарисеји прали руке пре сваког оброка (Мк. 7,3) да би чисте руке могли подићи на молитву и заједно обедовати. Међутим, нису пазили само на чистоту човека него и на чистоту судова, које су користили. Ако је, рецимо, миш претрчао преко тањира или кост пала у бокал, наступила би нечистота. И бокали и чиније морали су се зато држати чистим (Мт. 23,25; Лк. 11,39). Заповест о давању десетка од свега што се пожање и стекне, да би од тога племе Левијево, које није имало наследства у земљи, могло живети и сносити трошкове око жртвовања у Храму (3. Мој. 27,30-33; 4. Мој. 18,21-24 и др.), тадашње Јудејство није посебно тачно извршавало. Нејудејско становништво у земљи се, природно, уопште није за то бринуло и многи Јеврејин је био срећан ако је овде-онде могао да избегне дажбине и тиме нешто привреди за себе. Отуда није било сигурно да ли је за робу, коју је продавао јудејски трговац, њен произвођач стварно дао десетак. Да би у сваком случају били послушни слову Закона, фарисеји нису давали десетак само од прихода са земље него и од свега што су стицали куповином. Они су и за зачине и зелен давали десетак и ништа нису изостављали што би се могло подвести под ову заповест (Мт. 23,23; Лк. 11,42).

Поред ових обавеза, било је и додатних дела као добровољан пост двапут недељно - у понедељак и четвртак, па и по највећој жези, да би се кајали и молили за Израиљ и његов спас. У новозаветној причи фарисеј се зато не хвалише, него спомиње шта он и заиста чини: "Постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што стекнем" (Лк. 18,12). У Талмуду је сачувана једна молитва састављена у 1. веку по Хр., коју побожни Јеврејин треба да изговара, а сасвим сличио гласи као ове речи фарисеја који је цариника, спазио у Храму:

"Благодарим ти, Господе Боже мој, што си ми дао удела код оних који седе у зборници, а не код оних који седе по сокацима; јер ја рано устајем, и они рано устају; ја рано устајем ради речи Закона, а они рано устају ради једноставних ствари. Ја се трудим и примам награду, и они се труде и не примају награду. Ја трчим и они трче: ја трчим у живот будућег света, а они трче у јаму пропасти" (Вавилонски Талмуд, Беракот 28б).

Фарисеј је, дакле, ове што доживи и учини изражавао у речима захвалности Богу, којима се истовремено одваја од других који не воде свој живот према Закону тако као он.

Фарисејским заједницама су припадали поједини свештеници, а пре свега лаици, занатлије, сељаци и трговци, који су живели не само у граду него и на селу, у Јудеји и Галилеји. Окупљали су се на заједничке оброке, јер су тамо могли да боље држе заповести о чистота (Лк. 7,36; Лк. 11,37 и др.). По могућству, фарисеј је куповао само код свог истомишљеника, јер је само тада могао бити сигуран да је на робу прописно плаћан десетак.

Заједници фарисеја припадало је по Јосифовом извештају "преко 6.000" чланова (Јудејске старине, XВИИИ,42). Мада овај број у односу на целокупно Јудејство није био нарочито висок, ипак је утицај фарисеја свеједно био знатан. Њега врше углавном књижевници, који су били у вођству фарисејских заједница, проучавали Закон Мојсијев, дискутовали о његовом тумачењу, познавали усмену традицију и знали да је доведу у прави однос према писаном Закону. Својим ставом пружали су узор, према којем се ученик Закона имао да управља, и зато су уживали високи углед у народу.

Од људи који Закон нису познавали нити га извршавали фарисеји су се одвајали и избегавали контакт. Старозаветним изразом "народ ове земље" (Јер. 1,18; Јер. 34,19; 2. Цар. 11,14. 19; 2. Цар. 15,5 и др.) презриво су обележавали "овај народ који Закона не познаје" (Јн. 7,49) и од њега се далеко држали. Пре свега, опомињали су на одстојање према цариницима и грешницима и сматрали за апсолутно нечувено ако би неки побожни Јудејин с њима сео за сто (Мк. 2,14-17; Лк. 15,2). Јер цариници су били у служби паганске опсадне власти, која је изнајмљивала царинарнице онима каји дају највише, и хтели су да на своме положају избију колико је год било могуће више, те су се бескрупулозно постављали изнад прописа само да би за се имали користи. Пошто грешник који хоће да се преобрати мора да пружи задовољење за све недела које је починио; фарисеји су били мишљења да се цариник не може покајати јер он уопште више не зна колико је људи преварио. За грешнике су важили не само људи који су из зле намере прекршили Божији Закон, него и такви који обављају неки позив у којем безусловно морају доћи у сукоб са Законом. Међу такве су убрајали курве, пропалице, као и ове царинике, који су имали заједничке послове са паганима.

Сав живот и понашање фарисеја били су управљени циљу да као права израиљска заједница следе Закон Божији. Међу канонским књигама Старог завета, Законске књиге су биле далеко најважнији део. Али законски прописи, по њиховом мишљењу, нису били садржани једино у писаној речи, него исто тако и у уредбама које су предане усмено и традицијом развијене, те је тако, поред Писма, за фарисеје иступило "Предање старих" (Мк. 7,3) као истостепени сведок божанске воље. Спретним објашњењем фарисеји су настојали да смисао божанских заповести колико год могуће прилагоде садашњици не би ли се пронашла практична решења ради њиховог извршавања. Тако су се трудили да прераде прописе о суботи и приближе их стварности путем олакшавајућих одредаба: тамо где је постојала акутна животна опасност, ту је изузетно могло да се субота обесвети да би се помогло човеку у невољи. И подручје, у чијим границама се суботом нешто могло носити проширено је тиме што су дворишта више кућа проглашена за заједничко подручје.

За веровање у васкрсење мртвих било је ипак неких основа у најмлађим одељцима Старог завета (Исаија гл. од 24 до 27; Дан. 12,1-3), али се поред тога човек морао ослањати на тумачење читавог Писма како је предано у Предању и њиме развијено. Да мртвац може бити подигнут, тада уопште није било сматрано немогућим (види Мк. 6,16; Лк. 9,9). Међутим, фарисеји су развили очекивање у васкрс мртвих у чврсто формулисано учење, којим су се разликовали од садукеја (Дела 23,8), и гајили снажну месијанску наду. Ако се народ чистотом и светошћу припреми за његов долазак, тада ће се појавити Месија као Давидов син да би сакупио расута племена Израиљева и успоставио Царство. Што су они побожни одлучније одбацивали власт хасмонејску, утолико више се њихово очекивање управљало у будућност, у којој треба да се појави Помазаник од Давидова рода не би ли очистио Јерусалим од пагана, све безбожнике бацио на земљу и преузео власт.

Пошто су се фарисеји трудили да свој живот управе на предстојеће месијанско Доба и испуне правду, коју налаже Закон, настојали су да не почине неки преступ. Повукли су "ограду око Закона" да не би омашком направили који погрешан поступак. Из тог разлога они су већ неко време пре суботњег вечера отпочињали са одмором да би се под ма којим околностима уз педантну опрезност седми дан посветило Богу Израиљевом. Да би за грехе, које су и побожни овде-онде чинили, направили равнотежу, фарисеји су се трудили да додатним побожним остварењима сакупе, сувишна добра дела, која би се на последњем суду могла огласити за праведност. Сматрали су да у молитви и делању поступају по вољи Божијој, давали су милостињу за сиромашне (Мт. 6,2), само да би водили богоугодан живот.

Проповед и дела Исуса из Назарета наишли су код фарисеја на одлучан отпор. Како би могао Исус, који је у многом погледу био близак становиштима фарисеја - као у очекивању васкрсења и позивом на покајање и обраћење - држати заједницу са цариницима и грешницима (Мк. 2,15; Лк. 7,36-50; Лк. 15,1 и др.), стављати се изнад прописа о суботи (Мк. 2,23 и даље до 3,6) и се бринути се за заповест о чистоти (Мк. 7,1-15). Исус пребацује фарисејима да су у овом настојању да стекну праведност постали лицемери, који, додуше, имају на уму спољашње извршавање Закона (Лк. 11,39-43 пар. Мт. 23,23-26), а не знају за истинску чистоту срца. Мада на све педантно дају десетак, они запостављају одлучни захтев да Богу припадају потпуно и неподвојено. На основу свога побожног живљења они иступају самоуверено, презиру изгубљене и мисле да пред Богом могу полагати право на то да важе за праведнике (Лк. 18,9-14). Фарисеји су решено иступали против Исуса, јер је он по њима преступио Закон, и требало је да буде уклоњен - ућуткан. Ова одлука је остварена кад је Исус дошао у Јерусалим. Макако да су им погледи били различити, овде су се разумели фарисејски и садукејски чланови Синедриона да Исуса прогласе за кривог и као политички сумњивог пророка изруче римском намеснику.

Фарисеји су све до разорења Јерусалима имали велики утицај у Синедриону (Дела 5,34-40; Дела 23,6-8). Кад је мржња народа против римске власти толико нарасла да је дошло до оружаног устанка, ни фарисеји нису више нису могли да спрече несрећу. Многи од њих придружили су се устаницима, а други се уздржали. Премда је приличан број фарисеја у рату изгубио живот, многи су преживели катастрофу, те је фарисејски покрет извршио одлучујући уплив на духовни карактер синагога после 70. г. по Христу и своје учење учинио опште признатим.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зилоти

Када је 6. г. по Хр. јудејски владар Архелај био скинут с влати и сами Римљани преузели власт над Јудејом, наредили су да се све становништво у новој провинцији попише да би се убудуће према овом попису могли убирати порези. Ова наредба изазва негодовање и одлучан отпор у неким јудејским круговима, посебно код једне групе фарисеја који се одвојише од оне фарисејске заједнице која није хтела да се бави активном политиком, и Римљанима отказаше послушност услед ревновања за Закон. Додуше, ови ревносници (грчки: зилоти) у свим питањима учења и даље су се слагали са фарисејским мишљењем, али одлучно наглашаваху да се "они уз велику жилавост држе слободе и једино Бога признају за свога Господа и Цара (Јосиф, Јудејске старине, XВИИИ,23). Ко је признавао императора за Господа и њему плаћао порезе, тај је, по мишљењу зилота, прекршио прву заповест Божју, која прописује да једино Бога треба поштовати.

Зилоти су одбијали да се приклоне власти римског цара и да га назову Кириос (= Господ). Нису били спремни, као фарисеји, да стрпљиво очекују будући месијански покрет, него су хтели да активним делањем они лично одреде ток историје. Њихов оснивалац Јуда Макавејац учинио је почетком 1. века по Хр. да "велико мноштво народа отпадне предвођено њиме" (Дела 5,37). Јављали су се и други месијански пророци (види Дела 5,36; Дела 21,38), који су своје следбенике водили у пустињу да би тамо доживели предивну зору краја времена. Против надмоћне војне моћи Римљана они нису могли ступити у отворену битку, него су у тешко приступачном крају на источној падини јудејских гора подигли склоништа, одакле су стално вршили препаде против опсадне моћи. У њиховим очима опсадне власти су разбојници и бандити, против којих се мора иступити свом оштрином и чврстином. Код становништва Палестине стицали су све више присталица, јер су се истицали ревновањем за Закон. Распламсавали су непријатељство према паганима, непрестано изазивали немире, коначно позваше на устанак и беху погонска снага у јудејском рату. Разорењем Јерусалима и уништењем последњих група отпора, које су се још мало времена могле одржати у земљи, зилотски покрет је доживео страшан крај.

Према Лк. 6,15; Дела 1,13 у кругу Христових ученика нашао се некадашњи присталица зилота, Симон. Христов рад и проповед очигледно су се разликовали од тежњи политичког месијанизма. Јер владавина Божија долази без икаквог људског сатрудништва, него једино Божијим делом, тј. одлуком (Мк. 4,26-29). Када је Исус упитан да ли је исправно да се цару плаћа порез, он није одговорио у смислу зилота, него је рекао да цару треба дати царево, а Богу Божије (Мк. 12,17). Тако се Исус није дао завести да постојећем политичком владару призна одблесак божанског достојанства, нити се сагласио са револуционарима, који променом власти хтедоше да мењају уређење и на силу успоставе Царство Божје.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Законици - Књижевници

За историју Јудејства у хеленистичком добу од великог значаја је био сталеж књижевника (они који су тумачили Закон - "законици", па је овај израз бољи него одомаћени израз књижевници код превода Новог завета од Вука С. Караџића). Законици су сачињавали или били укључени у различите групе (странке) које су деловале у 2. веку пре Хр., као: садукеје, фарисеје, есене и Кумранску заједницу. Но, почеци књижевника допиру много даље уназад у историју.

Проучавања Писма (а то су радили књижевници јер проучавају Књигу-Писмо) првобитно је то био задатак свештеника да проучавају и преносе Божију реч. Јездра, који је пост-егзилско Јеврејство привезао за Закон, био је свештеник и писац (Јездра 7,11). Пореклом је био свештеник, али за писца у то време сматран је онај који је знао писање и био у служби краљевског чиновника. Изричитом дозволом персијског цара, Јездра је обавезао јерусалимску заједницу на Закон, и тако је постао познат као "књижевник, вешт у Закону Мојсијеву, који даде Господ" Бог Израиљев" (Јездра 7,6). Каснија традиција изводи од њега и мужева Велике синагоге, коју кажу да је Јездра основао, непрекинути ред књижевника (Мисцхна Абот И,1). За мужеве Велике синагоге тврди се да су предали Закон будућим покољењима и направили мост од поророка до књижевника. Међутим, подаци о појединим књижевницима сачувани су тек од 2. предхришћанског века, најпре о једном човеку са грчким именом, Антигону од Цокхоа (Абот И,3). Под владавином Александра Јанеја и краљице Саломе Александре деловао је Симон бен Шатах. Из Христова доба и доба првих хришћана поименце је познат читав низ угледних учењака.

Стварање сталежа књижевника мора да је резултат сусрета, сукоба и расправа са хеленизмом. Ако се хтело стати на пут снажном утицају грчког духа самосталном наставом у Закону, ту старо свештеничко учење није више било довољно. Штавише, морало се послужити методама и духовном опремом Грка да би се проучавало Писмо и оно (стручно тумачило, а од Грка су научили како треба водити школски разговор постављањем питања и противпитања не би ли се добио заједнички одговор. Као што су се Грци позивали на ауторитет учитеља и сачували ланац њихових имена у философским школама, тако се и међу јудејским књижевницима бројала позната имена оних који су це прикључили Јездри и мужевима Велике синагоге.

Пошто су књижевници имали за циљ чување предања, објашњење и примену Светог писма, називани су и "мудрима, учитељима Закона или мајсторима". Како Закон регулише сва подручја живота, они су морали да одлучују не само по теолошким него и по правним питањима, као нпр. колико у појединостима важи забрана рада у суботу, како треба склопити брачни уговор, како обавити развод брака, како купити њиву или кућу, итд. Великом задатку, које су ови учењаци имали да обаве стајао је у позадини велики углед који су они уживали у народу. У круг књижевника није се улазило рођењем или пореклом, него једино знањем и умењем. Међу њима је било појединих свештеника и чланова угледних породица, али и људи из свију слојева народа, трговци, занатлије и чак прозелити (преобраћеници). Сваки учењак лично је сносио бригу о своме издржавању, живећи од својих руку. Тако је и ап. Павле правио шаторе да би био независан од црквене заједнице (1. Сол. 2,9; 2. Сол. 3,8; 1. Кор. 4,12; 1. Кор. 9,6-23 и др.)

Ко је желео да буде књижевник морао је проћи кроз дуги и темељити студијум. Око једног чувеног учитеља сакупљао се круг ученика. Када се ученик кандидовао за пријем у школу дотичног учитеља, овај га је испитивао и одлучивао о пријему или о одбијању. Ученик би тада ступао у животну заједницу са учитељем, пратио га на путовањима, слушао га како решава проблеме и питао учитеља да би од њега учио. Учитељ је своје учење излагао седећи (Мт. 5,1), а ученик је седао поред његових ногу (Дела 23,3) и упознавао се са обиљем преданог материјала, и богатством традиције да би је могао и сам примењивати.

Студијум је углавном био на принципу понављања и памћења онога што се предавало. У школском разговору ученик је питао учитеља да би његовим потпитањем био доведен на исправан пут присећања и размишљања. На прво питање (нпр. Лк. 10,25) учитељ даје да се размишља о следећем: Како читаш, шта налазиш у Писму (Лк. 10,26)? Када ученик изнесе оно што зна (Лк. 10,27), учитељ би одговорио да је тачно рекао (Лк. 10,28). Даљим питањем ученика изражава се опширна поука од стране учитеља, која се коначно завршава питањем којим ученик долази до сагледавања неизбежног закључка (Лк. 10,37). Школским разговором говори и Христос у више махова са својим ученицима или са другим људима који му упућују питања. Али се Христов однос према његовим ученицима разликује од садукејских учењачких односа према њиховим ученицима тиме што ови његови ученици од почетка нису тражилу да буду примљени у круг ученика, него да их је сам Исус позвао (изабрао) да крену за њим и да их је, за разлику од књижевника, учио нечувеном силом, односно ауторитетом (Мк. 1,22; Мт. 7,29 и др.).

Ако је ученик успешно окончао своје студије, учитељ би га проглашавао за учитеља, полагањем руку и заређивањем. Тиме је био увођен за члана традиције, који се сводио све до Мојсија, и од тада је могао да као учитељ самостално одговара на питања и да дели правду. Као "мајстор" ословљаван је почасном титулом "рави", тј. "раби" (Мт. 23,7) и смео је носити дугачки огртач учењака (Мк. 12,38), у синагоги је имао почасно на место на катедри (столици) Мојсијевој (Мк. 12,39). Народ га је с поштовањем поздрављао (Мк. 12,38) и био је спреман да послуша његову реч. Прича се да је у 2. хришћ. веку р. Меир посетио једном јудејску заједницу у Малој Азији када се приближило време празника Пурима. Пошто се овог дана чита свитак из Књиге о Јестири, а та јудејска општина није имала свитак књиге, то је рабин сео и из памети написао целу Књигу о Јестири и прочитао свитак (Вавилонски Талмуд, Мегилла 18б). Такво знање било је у народу признато и уважавано.

У Христово време делали су Хилел и Шамај, двојица најистакнутијих учењака међу књижевницима. Хилел као учитељ и његова школа, били су у сукобу са Шамајем и његовим ученицима. У том сукобу Химелова решења била су по правилу блажа него Шамајева. Док је Шамај одобравао развод брака ако се жена огрешила о морал и брак, Хилел је, напротив, учио да човек сме отпустити жену кад год је имао да је због нечега укори - па макар из разлога што лоше кува - јер по њему је најважније да је раставно писмо буде правоснажно сачињено. Хилелу је такође полазило за руком да донесе одлуку о дотле нерешивом проблему. Док су се према старозаветном пропису у суботној години гасили сви дугови (5. Мој. 15,9), било је скоро немогуће да се пред суботну годину нађе неко који би хтео да позајми новац. Овде је Хилел пронашао излаз рекавши да верујући пред судијама свога места може писмено изјавити да његов зајам не подлеже пропису о суботној години. Оваквим решењем одредба Закона је стварно заобиђена, али је створена могућност да се финансије доведу у ред. Стога је Хилел величан, јер је уредио ову методу названу "прозбол", тј. "на опште добро".

Из Хилелове школе произишао је Гамалиел, чије је мишљење под Делима 5,34-39 у Синедриону уживало велики углед. Он је по Делима 22,3 био учитељ ап. Павла и био поштован у јудејској традицији као један од најпобожнијих учитеља. Обнову јудејских општина меродавно је уредио Р. (= раби) Јоханан б. Закај. Он је био смирен човек и о њему предање вели да у животу ни четири лакта није ишао без Торе и молитвених привеза, да никад у животу није нико пре њега ушао у зборницу, никад није спавао у зборници, нико га није срео доконог него у изучавању, нико други до он није отварао врата својим ученицима, никад није нешто рекао што није био чуо од свога учитеља, и никада није рекао да је време да се напусти зборница (Вавилонски Талмуд, Сука 28а). Када су Римљани опсели Јерусалим, он је доспео ван града на тај начин што су га два ученика изнела као мртваца. Пошто их је стража пропустила, Римљани су га преузели и дали му дозволу да у Јабнеу (Јамњја) оснује нову школу. Одавде је учење Закона распростирано по заједницама у синагогама; овде се опет окупљао Синедрион, који се сада састојао искључиво од књижевника, и саветовао и одлучивао о свима пословима који се тицаху Јудејства. Тиме је хилелски правац књижевника постао меродаван за преоријентацију до које је дошло у Јудејству по разорењу Јерусалима при продужењу и стварању фарисејске традиције.

Најзначајнији учитељ на почетку 2. века беше р. Акиба, око којег се окупио велики број ученика, са којима је изучавао тумачење Светог писма. Када је Бар Кохба дигао устанак на Римљане, поздравио га је р. Акиба као обећаног сина Звезде. После слома побуне погубљен је са многим другима и овај чувени учитељ. Премда се варао у мишљењу да је Бар Кохба очекивани Месија, успомена на њега је остала у великом угледу и у каснијем Јудејству. Као и Акибу, и друге књижевнике погубили су Римљани, међу њима чувеног р. Јишмаела, који је такође био старешина једне велике школе и донео правила за објашњење библијског текста, која су за даљи егзегетски рад стекла основни значај. Премда су школе књижевника у доба Бар Кохбе претрпеле страшне губитке, Јудејство је преживело и оку катастрофу. Сада се приступило окупљању обиља преданог материјала, њиховом сређивању и резимирању у трактатима Мишне. Р. Јехуда, услед великог ауторитета који уживаше; назван једноставно рави, он је свим силама неговао овај посао, те је крајем 2. века дошло до његовог окончања и од тада је поред слова Писма забележено и тумачење Закона, чије одредбе су стекле нормативни значај за живот заједнице.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Добра тема брате Жељко. Приметио сам на пар тема да постоји забуна по том питању. Нови Завет осуђује тадашње фарисеје за лицемерство и "екстремизам", али је генерално гледано фарисејство била најправовернија грана тадашњег Јудаизма.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поред ових горе наведених група ( странака ) у јудејству је постоја читав низ разних верских покрета и групица.

Код Јевреја као и код Срба вера и политика нису могле лако да се одвоје тако да су ове верске групе и групице уједно биле и политичке.

Најутицајније политичке групе су свакако били Садукеји и Фарисеји.

Њихов сукоб и однос на политичкој сцени Израиља у периоду од отприлике 160 пре Хирста до разорења Соломоновог Храма се стално преплитао . Смењивали су се великаши који су били присталице једне или друге странке а по сменама би некад ишао и крвави обрачун са неистомишљеницима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Терапеути

Насупрот Есенима, који су водили практичан живот, Филон ставља терапеуте као заједницу која је била посвећена созерцатељном животу ( контемплацији)

О овоме мало више касније сад идем да кречим.

:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovo je greh koji Gospod najvise puta izoblicava.Sta mislite,sta je srz farisejstva?Ali ne po knjigama,nego neko Vase zivotno iskustvo?Na ovo me navela knjiga J.Kornarakisa Sizofrenija ili asketizam? sa nekim stavovima i dijalozima.Voleo bi da cujem vasa misljenja. zru

Share this post


Link to post
Share on other sites

возни парк : 314s6ts.jpg

netacno....nidje veze,nisi pazljivo cit`o post....tamo pise,zivotno iskustvo.....ekvivalent onome: sam sam probo i pregorio.....a ti ovak`i vozni park nemas,jel tako jarane? gringrin ....ali posto vec imas ovaj kako da kazem, estetski pogled na srz problema,budi fin i dodaj jos koje slovo,ne vezano za slicicu i konotaciju.....jer svi smo mi pomalo,fariseji..... greengrin

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...