Jump to content
Милош

Светитељи и светитељство

Оцени ову тему

Recommended Posts

monahinja Stefanida

 

Stefanida Prepodobna je ipak umrla kao monahinja. Isto sam razmišljao i Svtoj Julijani Lazarevskoj ili Muromskoj. Ona je imala šest sinova i jednu kćer i zasjala je kao veliko svetilo  živjeći u  svijetu. Kasnije ću napisati još ponešto o njoj. 

Juliana%20Lazarevo%202%20a.jpg

Mislim da je supruga Aleksandra Šmemana bila njen potomak.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Kasnije ću napisati još ponešto o njoj. 

 Од најранијег узраста живјела је побожно, држала све постове и већину времена проводила је у молитви. Рано је остала сироче, те су бригу о њој преузели рођаци који су је често извргавали подсмјеху због њене побожности. Све је то Јулијана стрпљиво подносила, без роптања. Имала је велику љубав према ништима и потребитима, његовала је болесне и одијевала сиромашне. Њен чедан и побожан живот привукао је  Јурија Осорина који се са њом убрзо и оженио. Родитељи њеног мужа су је изузетно цијенили те су јој повјерили вођење читавог домаћинства. Послови у домаћинству ипак нису омели њено духовно узрастање. Увијек је налазила времена за молитву и стизала је да помаже сирочади и сиротињи. За вријеме неке велике глади сама је остала без хране хранећи друге који су били у потреби. Други пут, за вријеме неке епидемије, потпуно се посветила његовању болесних.

Имала је шесторо синова и једну кћер. Послије смрти двојице синова зажељела је да напусти свијет и повуче се у неки манастир, за чим је чезнула њена душа, али на инсистирање мужа остаје у свијету. По свједочанству њеног сина, Калистрата Осирина, који је први написао житије своје свете мајке, постајала је све строжа према себи, идући из подвига у подвиг, живећи са породицом усред свијета и свјетовних брига. Постила је и молила се готово непрекидно, остајала у бдењу по сву ноћ, спавала само два сата, и тада би умјесто јастука користила неку даску.

По мужевљевој смрти, раздала је добар дио имања. Живјећи у великом добровољном сиромаштву увијек је и у свему захваљивала Господу. Имала је виђења Богородице и Светитеља Николаја. Када се упокојила сахрањена је поред мужа, у цркви Светог Лазара. Ту је сахрањена такође и њена ћерка Теодосија. Године 1614, обретене су њене цјелебне и мироточиве мошти од којих су се дешавала многа чудесна исцјељења.

О њој укратко говори и Преп. Јустин у Житијима Светих, под другим јануаром (по старом календару) :

 

 

СПОМЕН СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ

ЈУЛИЈАНИЈЕ

 

Рођена у близини града Мурома од богатих и побожних родитеља, племића. У шестој години остала сироче. Сав живот провела у молитви, посту, и милостињи. Била увек блага и пуна љубави према својим слугама, и према људима уопште. Њена добра дела неизбројна. Спавала на даскама само два сата у току двадесет и четири сата. Упокојила се 2 јануара 1604. После 10 година мошти јој откривене нетљене и мироточиве, и чудотворне.

stJulianaLazarea_s_Ostro.jpg

 http://stjuliana.com/the_saints_life.html

Share this post


Link to post
Share on other sites
питао сам се дуго зашто су у Православној Цркви ријетки примјери ''лаичке'' светости. Колико светитеља се можемо сјетити а да нису били монаси, епископи, владари, свештеници, да нису били јуродиви или столпници, да нису пострадали мученичком смрћу, већ да су били 'обични' мушкарци и жене и дјеца који су живјећи у свијету (да ли у породици или сами) Богу угодили?

 

Углавном је то из следећег разлога, а можда превише упроштено кажем:

доминантна монашко-клерикална струја у Цркви кроз историју.

 

Но, нека, зна Отац Небески свете своје. А њих међу лаосом има на милионе.

Наравно, и мени лично су узор велики монаси/пустињаци, али само као слика њихове ватрене љубави према Светој Тројици, а не као "моделу живота" који треба да копирам. Зато сматрам да је лаос исто тако добар оквир велике светости, као и монаштво, итд.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Новомученик Христов – Војник Евгеније Родионов

evgenije-rodionov1.jpg?w=529

Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Јеванђеље по Матеју 10, 32-33).

Евгеније Родионов се родио 23. маја 1977. године, растао је у јаког, али прилично мирног дечака. Са нешто више од годину дана је крштен.

КРСТИЋ ОКО ВРАТА

Од својих вршњака се разликовао по томе да је, према мајчином сведочењу, од малих ногу поседовао нарочиту моћ запажања. Обраћао је своју пажњу на оно поред чега су многи пролазили не примећујући ништа посебно.Са 11 или 12 година се вратио с летњег распуста са крстићем око врата. Од тада га више никад није скидао, било да је у питању купање у реци или сауни, или тренинзи на које је одлазио, похађајући спортску секцију, или код куће. На свим фотографијама са друштвом он је једини имао крстић, и то на доста дебелом концу.

После завршеног деветог разреда запошљава се у фабрици намештаја. 25. јуна 1995. године Евгеније је последњи пут изашао из своје куће, из свог села – у војску. Веома се поносио тиме да је добио да служи војни рок у граничарским јединицама.

ЗАРОБЉЕНИШТВО

У фебруару 1996. године су га заробили Чечени који су се сакрили у аутомобил Црвеног крста. Према наређењу команде које је забрањивало стражарима да пуцају чак и кад се налазе на бојној позицији, младић није могао да пружи отпор. То су лукаво искористили чеченски бандити. Ухапсили су стражара Родионова заједно с тројицом другова – војника Александром, Андрејем и Игором. Током три месеца заробљеништва предлагали су им да приме ислам. Момци су одбили. Једино је на Евгенију био крстић око врата од кога се он никада није растајао. Бандити су тражили да га скине, Евгеније је одбио. То је код њих изазвало нарочит бес. Због коначног и бесповратног одбијања да скине са себе крстић бандити су почели Евгенија да страшно муче.

И ДАЉЕ ОКО ВРАТА

23. маја 1996. године у насељу Бамут, на свој рођендан, на православни празник Вазнесења Господњег, Евгенију су одрубили главу. Чак ни са мртвог војника бандити нису смели да скину крстић. По њему је мученикова мајка касније и препознала синовљево тело.

Евгеније је показао своју оданост Спаситељу Исусу Христу и није примио другу веру, одлучивши да боље прими мученички венац и, несумњиво, Господ је примио његову светлу Руску душу међу велике светитеље Своје.

Тело његово је лежало несахрањено две недеље… Заједно с Евгенијем су убијени због одбијања да прихвате ислам и тројица његових другова: војници Игор Јаковљев, Андреј Трусов и Александар Железнов. Очигледно да су они, иако неоцрквењени, разумевали прихватање ислама као издају својих блиских, пријатеља, породице, као издају своје Отаџбине.

МАЈКА

Евгенијева мајка, Љубов Васиљевна, кренувши из Подољска, десет месеци је тражила гроб свог сина, чудом успевајући да прође крај наоружаних до зуба Чечена. Најзад, њена потрага је уродила плодом, али бандити су јој затражили новац за откуп. Продавши своју кућу, предала им је новац. Бандити су јој дали обезглављено тело, а за синовљеву главу су тражили да посебно плати. Љубов Васиљевна је позајмила новац и поново им платила.

Евгенијево тело је мајка довезла у Отаџбину 20. новембра 1996. године на дан мученика Мелитинских, који су били војници-хришћани Римске армије. Због одбијања да се одрекну Христа претрпели су мученичку смрт – биле су им одсечене главе. Војника је било 33, а један од њих је носио име Евгеније.

У РАЗВРАЋЕНО ВРЕМЕ САЧУВАО ВЕРУ

20. априла (по новом календару) на гробљу села Курилово Подољског рејона, на празник Радонице – васкршњег помињања умрлих – на гробу Руског војника Евгенија Родионова је одслужен парастос. Почасна стража је одала почасну паљбу, постављен је и крст од храстовог дрвета висине 4 метра.

Данас је гроб војника-мученика постао место народног поштовања – а пре свега оних мајки чије је синове задесила иста судбина.

Евгеније Родионов је примио мученичку смрт за Христа, за Веру Православну. То је веома редак подвиг. С једне стране, његова смрт изазива жалост, а са друге – доноси радост. Константин Велики је видео крст и рекао: овим побеђуј, тако и ми, видећи оно што се догодило кажемо: само ћемо Вером победити. Јер ако погледамо око себе – ништа нас друго неће спасити. Заиста, човек је живео међу нама у веома тешко доба, можда чак и теже од совјетског, када је било безбожништво. Безбожништво је лакше поднети, а развраћеност – теже. А он је у развраћено време сачувао Веру. Чини се да од њега нису много тражили – да скине крстић. Да се пред свима одрекне Христа. Његова смрт побуђује на многа размишљања. Ако постоје овакви људи у нашој земљи, значи да Русија није пропала и не спава, већ се у одређени тренутак буди. Ми можемо да живимо и побеђујемо само Вером.

evgenije-rodionov2.jpg?w=529

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Но, нека, зна Отац Небески свете своје. А њих међу лаосом има на милионе.

 

Bilo bi lijepo da i mi znamo bar neke od njih, da ih imamo kao primjere i uzore u našim svakodnevnim borbama i nevoljama, kao saputnike koje možemo zvati po imenu. Bila je ovdje neka tema o jednom svetom čovjeku (mislim) iz Aleksandrovca, jedna od najboljih tema na ŽRU. 

U Rimskoj Crkvi, uz sve mane, mislim da se poslije Drugog Vatikanskog javio jedan pomak u shvatanju laičke svetosti, pomak koji je vjerovatno potreban i Pravoslavnoj Crkvi. Tako sada postoje desetine laičkih svetaca, običnih ljudi, studenata (kao Pier Giorgio Frassati, Chiare Badano itd), djece (kao Antonietta  Meo), ljudi koji su dostigli svetost vršeći predano svoja svjetovna zanimanja (kao  ljekar Giuseppe Moscati ili advokat Bartolo Longo, ili profesor na fakultetu kao Contrado Ferrini itd) ili supružnici koji su postali sveti prosto ljubeći jedni druge kao Luigi Beltrame Quattrocchi i Maria Corsini i mnogi mnogi drugi koji su živjeli običan život na neobičan, svetački način. Toga je sigurno bilo i u našem Pravoslavlju, samo još ne postoji svijest i među narodom da svetost može biti i ljubiti svoju porodicu i obavljati predano svoj posao, koristiti sva sredstva spasenja koja Crkva nudi svima bez nekih posebnih dodatnih podviga. Meni bi bila velika želja da vidim danas takve svetitelje u našoj crkvi uzdignute svima kao primjer da Božja milost posvećuje sve koji to žele bez obzira na mjesto življenja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Neobjašnjivo mi je zašto u izboru svetih nema "običnih" svetih hrišćana koji su rodjeni sa nekim težim hendikepom i sl. ili imali neka zaista teška iskušenja u vidu neke životne nesreće koju  su pretrpeli, doživeli unakaženje lica i sl. i nakon toga zadržali, pokazali i dodatno umnožili svoju veru, nadu i ljubav prema Hristu?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ima Matrone Moskovske, jedne vrlo zanimljive svete žene.

I još jedna osoba slična Matroni, odbačena od porodice, od manastira, od ljudi od svijeta zbog svog hendikepa - daću samo link :

http://en.wikipedia.org/wiki/Margaret_of_Castello

http://saints.sqpn.com/blessed-margaret-of-castello/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Света Матрона Московска

 

matrona_06_naslovna.jpg

Сваке године Московљани се посебно радују празнику свете Матроне Московске. У Покровском ставропигијалном манастиру руске престонице налазе се мошти блажене Матроне, која се преставила 2. маја 1952. године и сахрањена је била по својој жељи на Даниловом гробљу. Канонизована је 1998. године. Остаци су јој потом пренете у манастир. Целу ноћ уочи празника храм је отворен и многи верници долазе да целивају мошти и помоле се. Они доносе у манастир цвеће, знајући да га је светитељка веома волела.

У Русији сви знају за њено име. Долазе јој не само православни, већ римокатолици, муслимани, атеисти. Свако кога нешто мучи и боли, брине и онеспокује.

Ова старица је рођена у сиромашној ратарској породици Димитрија и Наталије Никонових, у једном селу Тулске губерније, 1885. године, као једно од четворо деце. Није била жељена и мајка је решила да дете одмах после порођаја да у прихватилиште. Још пре рођења јавила се мајци у сну, у лику птице са људским лицем и затвореним очима. То је учинило да мајка одустане од намере да се одрекне детета. Родила се без очију, али јој је дат духовни вид. Крштење девојчице било је пропраћено натприродним појавама, што је предсказало животни пут будуће светитељке. Од детињства сви су увиђали да је Богом изабрана. Деца нису имала милости према несрећној девојчици. Ругали су јој се и вређали је. Зато је од малих ногу била присиљена да се клони деце и престала је да излази из куће. Њена игра је била са иконама, које је скидала са зида, слагала по столу и разговарала са њима. Једини излазак био је, кад је ишла у св. храм, а то је било често. Од детињства је добила дар непрестане молитве. У 17. години одузеле су јој се ноге и седела је пуних 50 година. Предсказала је бољшевички преврат и разне догађаје који су уследили. Многи су од ње тражили духовну помоћ. 1925. прешла је у Москву, јер у дому партијских активиста, што су постала њена браћа, за њу више није било места. Народ се окупљао око ње, чинила је чуда, исцељења. Ноћи је проводила у молитви. Боравила је у домовима верника, јер је била без сталног боравишта. Попут древних подвижника, никад није комотно лежала, дремала је само накратко, ослоњена на бок. Радо је помагала свима, који су је посећивали, захтевајући од њих веру и исправљање живота.

Данас се Матрјонушки, како је из љубави обично зову, Московљани и Руси уопште, изузетно радо обраћају као моћној молтвеници пред Господом. Многи је се сећају, као неког свог најмилијег. Помињу како је имала мајушне руке и ноге, попут дечјих, добро, светло лице, умиљат глас. Никад није била незадовљна, још као дете се чудила кад је чула да је називају несрећном. Није много говорила, саветовала је да се не осуђују други, потребно је видети своје грехе. Треба се предати вољи Божјој, непрестано се молити, живети с молитвом. Не сме се придавати значај сновима. Мора се пажљиво пратити црквена служба. Брижно је крила свој дар прозорљивости. Предвидела је своју смрт и за њу се достојно припремила.

Више деценија њен гроб је био светиња за Московљане и циљ многобројних поклоника. Још за живота позивала је све да јој дођу на гроб и помињући је молитвено, поверавају јој се, износећи своје недаће и тражећи помоћ. Многобројни су случајеви благодатне помоћи и исцељења. То је и био разлог, зашто је Матрјонушка пренета у манастир и прибројана збору светих.

 

 

http://www.sv-jelisaveta.org.rs/holidays_alone.php?ArticleId=%20467
http://www.rusija.rs/sveta-rusija/ruski-svetitelji/1560-sveta-blazena-matrona-moskovska.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Житие святой блаженной Любови Рязанской

 

20.jpg

 

Блаженная Любовь Рязанская - наша святая заступница. «Любушка наша» - так просто, по-сердечному называет ее народ и с особой нежностью и благоговением хранит память об этой угоднице Христовой. Ее жизнь пришлась на тяжелое для России время. Революция 1917 года, гражданская война, гонения на Православную Церковь… Но Бог милостив. Для утешения и укрепления верующих Он посылает своих угодников. Таковой для рязанцев явилась блаженная Любовь, «граду Рязани дивное украшение».

Любовь Семеновна Сухановская родилась 28 августа (по старому стилю, 10 сентября по новому) 1852 года в Рязани, в семье небогатого пронского мещанина Семена Ивановича Сухановского и его супруги Марии Ивановны. У них к этому времени уже было двое детей: Василий и Григорий (умер в 1855 году). Через три с половиной года в семье родилась еще одна девочка. Младшую Любушкину сестренку назвали Ольгой.

Любушку крестили через два дня после рождения - 30 августа - в Никольской церкви, которую из-за того, что ее купол до реконструкции 1904 года возносился выше колокольни, в народе называли Николой-Долгошеей или Николой Высоким. Крещение в Николовысоковской церкви совершил настоятель храма протоиерей Петр Дмитриевич Павлов, отец знаменитого ученого Ивана Петровича Павлова.

Известно, что в 1873 году Мария Ивановна с семьей проживала в 5 квартале по ул. Астраханской; в 1881 году – на углу Владимирской и Воскресенской во флигеле дома № 660, принадлежащего псаломщице Анисье Александровне Лебедевой; с 1903 года и до своей смерти Любушка вместе с матерью и сестрой жила в доме № 646 по улице Затинной, рядом с домом их духовного наставника, протоиерея Входоиерусалимского храма Иоанна Космича Добротворского. В доме же отца Иоанна в годы гонений на Церковь проживал священномученик Иувеналий (Масловский), Архиепископ Рязанский и Шацкий.

Жили Сухановские бедно и очень стесненно. Мария Ивановна, Любушка и ее сестра Ольга размещались на 4,4 кубических саженях. Такой маленькой жилплощади не было ни у одной семьи города Рязани. Семен Иванович Сухановский к этому времени умер. Оставшись без кормильца, семья Сухановских стала одной из беднейших в Рязани, поэтому их духовный наставник отец Иоанн Добротворский часто ходатайствовал перед городскими властями о материальной помощи для них.

Сухановские жили благочестиво. И Господь не оставил их. Через Любушку Он излил Свою благодать не только на Сухановских, но и на всех рязанцев.

Вот как описывает схимонахиня Серафима (в миру Елена Александровна Масалитинова) Божью волю, явленную через блаженную Любовь Рязанскую: «Люба воспаряла духом ко Господу, а тело было расслаблено: в течение пятнадцати лет она не могла ни ходить, ни даже стоять на ногах. В комнате, где она лежала, находилась икона Святителя Николая Чудотворца, и Люба молилась ему и всею душою любила Святителя – она знала, как много добра он делал людям.

Но вот пришло время, и Господь призрел на немощную рабу и через угодника открыл ей волю Свою. Однажды, когда Люба в доме была одна, ей явился сам Святитель Николай Чудотворец. А когда мать, вернувшись, вошла в комнату, то увидела Любу, стоявшую на ногах. Увидев это, она удивленно воскликнула: «Дочь моя, ты ли это? Как же ты встала на ноги?»

Люба подняла руки к иконе Святителя и сказала: «Явился Божий угодник Николай и говорит мне: «Вставай, Люба, ходи и юродствуй», - и я встала твердо на ноги, а он сделался невидимым».

Мать была очень обрадована таким событием, но вместе с тем и опечалилась предназначенным дочери юродством. Не раздумывая, пошла она к священнику своего прихода. Все рассказала ему и попросила совета. Священник, выслушав, ответил: «Воля Божия, не задерживай дочь, пусть идет и юродствует, от Господа стопы человеку исправляются». Мать покорилась воле Божией…

...

http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?heading=35&article=10975

Share this post


Link to post
Share on other sites

Katolicka crkva ima takvih "običnih"  svetitelja dosta. Tražim ali ne mogu da nadjem, čitao sam negde na netu, o jednom koji je,

primera radi,  pobedio strast pijanstva, i ima opis kako, sve verom u Hrista i kroz svetotainski život. Divan primer za obične ljude.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Matt Talbot - ali još nije kanonizovan. http://www.catholic.org/saints/saint.php?saint_id=430 Ima čak jedan narkoman, koji je mučenički postradao, iako se nikada uz sav trud nije uspio osloboditi te strasti - on je svetitelj već zvanično, jer mučenička krv spira sve...

http://www.ignatianspirituality.com/10830/this-addict-is-a-saint/

                                                                  2384383862_4443a55def_m.jpg

                                                               Sveti  Mark Ji Tianxiang

Share this post


Link to post
Share on other sites
Meni bi bila velika želja da vidim danas takve svetitelje u našoj crkvi uzdignute svima kao primjer da Božja milost posvećuje sve koji to žele bez obzira na mjesto življenja.

 

И мени, али то неко мора покренути, нека свежа снага у Цркви.

Ја о томе не бих причао даље, није у складу са мојим omerta правилом о тим стварима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...