Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
marija

Живот и поуке старца Тадеја

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

ARHIMANDRIT TADEJTrinaestog aprila  2003 godine u Bačkoj Palnci, upokojio se u Gospodu ili bolje reći, promenio je svetom Arhimandrit Tadej (Šturbulović), jedan od najvećih pravoslavnih duhovnika našeg vremena, duhovni otac mnogih i mnogih ne samo Braničevske, već i svih eparhija Srpske crkve širom vaseljene. U poslednjih deset i više godina život i rad Oca Tadeja postali su poznati javnosti zahvaljujući člancima objavljenim u crkvenoj i svetovnoj štampi,  nekoliko knjiga i tv emisija njemu posvećenih.Roditelji očevi bili su zemljoradnici iz Vitovnice sela udaljenog 11 kilometara od Petrovca na Mlavi u kome se otac Tadej rodio 19 oktobra 1914 godine na Svetog Apostola Tomu, kada je njegova majka došla u ovaj gradić istočne Srbije na vašar. Rođen je kao nedonošče od sedam meseci. Kada je počeo neočekivani događaj njegova pobožna majka sklonila se kod rođaka i u strahu da slabašno dete ne umre nekršteno, obavestili su sveštenika, tako da je dečak kršten odmah po rođenju i dobio je ime Toma po Apostolu Tomi.Može se reći da je otac Tadej od malena bio pobožan. Od najranijih dana baka i mama imale su muke sa njim jer nije podnosio ništa masno, jake zaprške, čak ni obično ulje, kao ni mleko ni jaja, pa su jedva nalazile čime da ga prehrane. Kao mali pravio je crkve od peska. Još pre nego što je pošao u školu primetio je da njegove misli lutaju dok se druga deca igraju. I mislio je da bi trebalo kad odraste da mislima bude prisutan na poslu koji radi, i da bude pribran. Majka mu je rano umrla pa su ga podigle maćehe. «Više puta su ga u kući tako istukli, da je uzimao komadić hleba i bežao od kuće», piše hadži Borka Jovanović u svoj knjizi «Pitanja i odgovori za duhovni preporod srpskog naroda». U kući su mu govorili ponekad «Vidi kako Miladin» (to je bio neki dečak iz sela), «kako on sve radi», i dečak Toma je tada odlazio do jednog drveta i tamo se molio Gospodu govoreći: «Bože, daj da i ja za nešto budem koristan!».Otac Tadej je posle osnovne škole završio zanatsko trgovačku školu u Petrovcu na Mlavi. Kada je imao petnaest – šesnaest godina teško se razboleo na plućima tako da su mu lekari rekli da mu preostaje još pet godina života. On je tada odlučio da tih pet godina koliko mu je preostalo posluži Bogu.Koliko je Bogu ugodna bila ova odluka O. Tadeja vidi se po tome što je ne pet, već pune sadamdeset dve godine predano služio Gospodu.Još gotovo dečak Toma postao je iskušenik Manastira Miljkovo u kome su živeli ruski monasi. Tridesetak monaha ruskog manastira Valaam među kojima nekolicina iz Optine pustinje. Optina pustinja imala je svetogorski način života i velike duhovnike svetog života među kojima čuvenog staraca Amvrosija Optinskog, koji je bio duhovni otac Arhimandritu Amvrosiju, starešini manastira Miljkovo, koji je bio duhovni otac iskušeniku Tomi. Promislom Božijim , otac Tadej se tako učio molitvi i postavio temelj duhovnog života na najboljoj ruskoj duhovnoj tradiciji Optine pustinje. O svom duhovniku arhimandritu Amvrosiju je govorio da je bio pun ljubavi i dobrote. Ali nažalost rano se upokojio, i duhovni život u manastiru Miljkovo počeo je da se gasi. Otac Tadej prešao je u manastir Gornjak u kome se zamonašio 10 marta 1935 godine, a iste godine bio je rukopoložen u čin jerođakona. Odmah posle toga upućen je u manastir Rakovicu gde je završio ikonografsku školu. Imao je neverovatan dar za ikonopisanje kako je sam govorio, ali nije bila volja Božija da se ikada time bavi. U manastiru Rakovica 1938 godine rukopoložen je u čin jeromonaha i po potrebi službe premešten je u Pećku Patrijaršiju.Po izbijanju drugog svetskog rata, otac Tadej je sa nekolicinom monaha izbegao iz Pećke Patrijaršije i došao u manastir Rakovicu, a 1947 godine ponovo odlazi u braničevsku eparhiju u manastir Gornjak. Međutim, po želji patrijarha Gavrila 1949 godine postaje namesnik Pećke Patrijaršije i ponovo odlazi u Metohiju i u Perćkoj Patrijaršiji ostaje sve do 1955 godine kada se vraća u braničevsku eparhiju. Privremeno je zatim bio paroh pečansko-klenovačke i šapinske parohije, a od 1957 do 1959 starešina manstira Gornjak.Krajem 1959 i početkom 1960 godine otac Tadej proveo je četiri meseca u manstiru Hilandaru, ali vladika braničevski nije bio voljan da ga otpusti, kako je sam govorio, pa se ponovo vraća u braničevsku eparhiju. Jedno vreme je paroh bistrički, zatim starešina manastira Tuman, a 1962 postaje starešina manastira Vitovnice na kojoj dužnosti ostaje deset godina, a potom je kao paroh vlaškodolski penzionisan. Postavljen je zatim za strešinu manastira Pokajnica kod Velike Plane, zatim je bio duhovnik manastira Tuman i ponovo starešina manstira Vitovnica.U vreme okupacije 1943 godine oca Tadeja je namačka specijalna policija dva puta hapsila. Prvi put u Beogradu pod optužbom da je organizator otpora protiv okupatora, kada su ga odveli u zatvor u kome su već bili Vladika Nikolaj i Patrijarh Gavrilo Dožić. Drugi put u Petrovcu na Mlavi, kada je tražio objavu za putovanje. Vreme je bilo teško i otac Tadej je mislio da ovoga puta živ neće izaći iz zatvora. Pao je u očajanje. Ležao je na uzanoj drvenoj klupi i mislio – kraj života! Tada je pred njega stao visok, lep vojnik sa unakrsnom zlatnom lentom na grudima i šlemom na glavi. Razvio je svitak koji je držao u ruci, pokazao mapu severoistočne Srbije i rekao: «Nemoj da strahiješ jer ti valja još mnoge utešiti i ohrabriti. Je si li razumeo?» Vojnik je potom nestao a otac Tadej je shvatio da je imao nebesku posetu.Ali poslušanje koje mu je nebeski vojnik ili anđeo najavio počelo je da se ostvaruje tek 1975 godine, znači trideset i dve godine kasnije. Do tada otac nigde nije išao iz svog manastira.. Sa ljudima i svetom imao je samo zvanični dodir. Ponekome je pričao o tome kako je u to vreme bio stidljiv. Kad je bio na parohiji jedva je ljudima ulazio u kuću daa sveti vodicu. Te 1975 godine, došao je u manastir brat Dragoslav, koji je vodio radove na izgradnji crkve Sv. Save u Krnjevu da ga povede na bogomoljački skup. Ali otac nije hteo da pođe. Kada su treći put došli da ga zovu, otac je rekao da pitaju Vladiku za blagoslov, pa ako Vladika kaže da ide, on će poći. I tako, brat Dragoslav i ljudi iz Krnjeva uzmu blagoslov od Vladike braničevskog i otac Tadej tada pođe sa njima. U Krnjevu je srećom bio vladika Atanasije Jeftić koji je postavljao pitanja, otac je odgovarao i tako je počeo da priča sa ljudima. Posle toga išao je još na nekoliko skupova, a onda su počeli da dolaze njemu na razgovor u manastir.Ne može se opisati duhovna radost i lepota sustreta sa Ocem u manastiru Vitovnici.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Otac Tadej je svakoga dočekivoa sa ljubavlju, mlade i stare, studente đake, zaposlene, nezposlene. Otac bi

se pozdravio sa gostima i svakog blagoslovio, pitao bi odakle su, kako su stigli. Ako je bio već u razgovoru sa nekim, ili u nekom poslu, slao bi goste u kuhinju kod mati Marine da se okrepe kafom, medom, kockom šećera. Ili bi seli za sto u venjaku ispred konaka., ili ispred crkve, tu bi bili posluženi i duhovno okrepljeni očevim rečima. One koji su bili bolesni ili umorni, otac je slao da se odmore u nekoj od manastirskih prostorija, oni koji su ostajali, dobijali bi neko poslušanje, najčešće kod mati Marine da donesu vodu sa izvora, jer manastir do pre neku godinu nije imao vodu. Svi koji su dolazili u Vitovnicu ostajali su na obedima. Mnogi koji su došli kolima i pošto su prethodno jeli ipak su ostavljani na ručku ili večeri. U manastiru se jelo dva puta dnevno, u 9 posle svete liturgije i u 3 po podne. Otac lično, nikada nije večerao, niti jeo posle tri po podne, ali iz mnastira niko nije otišao gladan.

Vitovnica je na neki način bila manastir sa posebnim zadatkom, za prijem i duhovno poučavanje mirskih ljudi, to jest onih koji žive u svetu. Ili bolje je reći rečima očeve nebeske vizije, za utehu i orhrabrenje mnogih. Istine radi treba reći da su ocu Tadeju dolazile na razgovor i vladike,

sveštenici, monasi i monahinje. Sa radošću su dočekivani. Otac bi ostavljao sve i odlazio da nasamo razgovara sa njima, ukoliko su tako želeli. Monahe i monahinje je odmah primao na ispovest, ako su radi toga došli. Mitropolit Amfilohije je možda najbolje razumeo oca Tadeja. Ponekad je slao svoju duhovnu decu na razgovor kod starca Tadeja, kako je govorio. Slao je ponekad i vladika Atanasije Jeftić. Blaženopočivši vladika Danilo Krstić posećivao je oca Tadeja, kao i mnogi drugi.

Međutim u manastiru je bio mali broj monaha, i ljudi koji su dolazili iz sveta osećali su se kao kod kuće, kao da su došli u neki svoj rod. Istovremeno, doticala ih je i preobražavala blagodat manastirskog života. Pre svega veličanstvena lepota službi, jednostavnost života u manastiru koji nije bio zahvaćen duhom materijalizma, čistota duša starijih monaha oca Save. jeromonaha Jovana i domaćice, monahinje Marine. I otac Tadej koji je bio tu sa nama i istovremeno negde drugde, u blizini Božijoj. Ponekad je otac bio veoma malen, kao da stoji pred samim Bogom, ponekad se u njegovom držanju ogledalo carsko dostojanstvo. Treba reći da to nije ništa posebno, da se to vidi u crkvi na pojedinim velikodostojnicima, na monasima, crkva je nosilac dostojanstva slave Bižije. Na ocu Tadeju je to možda za nijansu bili vidljivije, pa bi neko od prisutnih rekao: «Pogledaj, otac izgleda kao car».

To carsko držanje očevo dolazilo je do izražaja naročito u vreme Bogosluženja. Teško je opisati lepotu Bogosluženja u Vitovnici. Da li je bilo lepše i dostojanstvenije u maloj kapeli posvećenoj Blagovestima ili u crkvi. Otac je bio potpuno usredsređen na Bogosluženje, često se duboko klanjao pred časnom trpezom, osobito u vreme velikoposnih službi, klečao, ostajao presamićen u molitvi, a ponekad je izgledalo da se klanja samome Gospodu koga vidi u oltaru. Pa ipak, često smo ga videli na dverima , bledog lica, otsutnog pogleda upravljenog negde iznad glava prisutnih, izmučenog. Izgledalo je da u duši nosi veliku patnju. Da li zbog naših grehova, da li zbog nepokajanja srpskog naroda ili je to bila patnja za ceo svet? Otac je govorio da je monah molitvenik za ceo svet. Kad je u blagodeti Božijoj, kad mu dušu ispuni sveobuhvatavajuća, Božanska ljubav, on žali sve, ne samo sve ljude i svu tvar na zemaljskoj kugli, već i svu vasionu.

Posle devedeset druge, treće godine, posetioci manastira su zaticali oca Tadeja, umornog, bledog, da jedva govori. Ipak bi seo da razgovara, i kad pi počeo da govori, vraćala bi mu se boja lica. Vraćala mu se snaga kad je govorio o Gospodu.

U očevom prisustvu, ljudi su bili u blizini Božijoj. Ono što je otac nosio u duši, nevidljivo se prenosilo na ljude oko njega. Jedinstven je bio način na koji je izgovarao reči Gospod i Majka Presveta. Ili Spasitelj. Sa beskrajnjim poštovanjem i nežnošću, sa toplinom u kojoj se oseća veličina Božija i istovremeno svest o Njegovoj neshvatljivoj žtrvi radi nas i našeg spasenja. Gotovo nikada nije rekao Bogorodica već uvek Majka Božija, Bogomajka, Majka Presveta. Kada je tako izgovarao bila je tu njena uzvišenost, i bol i njena beskrajna dobrota i zaštita grešnog roda ljudskog.

Jezik kojim je otac govorio bio je jednostavan i svima razumljiv, pa ipak toliko jedinstven. Reči i izrazi koje je upotrebljavao i sadržaj onoga što je govorio svedočili su o njegovoj nesumnjivoj duhovnoj visini. Često je govorio «ovde na zemaljskoj kugli», stavljajući prisutne odmah u odnos prema nebesima i večnosti, za razliku od ovog privremenog života. Često je govorio o praroditeljskom grehu, o prekršaju koju su praotac Adam i pramater Eva učinili i govorio da smo «deca padših roditelja». Sa najdubljim razumevanjem govorio je o duhovnim posledicama tog prekršaja za ceo čovečanski rod. Često je upotrebljavao taj izraz «čovečanski rod» i govorio o duhovnoj situaciji na planeti. Kada bi govorio o problemima u braku ili vaspitanju dece rakao bi «na celoj planei je ista situacija» sagledavajući zaista da su svi  ljudi na zemlji u istom položaju.

U pismima se jedinstveno obraćo ljudima sa «Gospodu Omiljena Plemenita Dušo» i često se trudio da nam kaže , da nam  prenese koliko nas Gospod neizmerno ljubi. Nazivao je Gospoda našim Roditeljem i govorio da treba da se vratimo u naručje svome Roditelju to jest Bogu, koji nas mnogo više voli nego što to mogu naši zemaljski roditelji, s obzirom da su stvorena ograničena bića, kao i mi. Često je govorio da treba  svecelo Bogu da se okrenemo, jer nemamo drugog oslonca, jer smo Njegovi, Njegov smo rod.

Otac je upotrebljavao ponekad i strane reči iz svakodnevnog govora kao naprimer misleni «haos», «atmosfera» neba i «atmosfera» pakla. Govorio nam je o situacijama u kojima nam se «stornira» život. Govorio je da smo hrišćani samo po «firmi» a ne onako kako nas Gospod želi da budemo.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Otac je sa velikom ozbiljnošću i pažnjom posvećivao vreme posetiocima manastira bez obzira odakle dolaze i čime se bave. Da li su iz Beograda ili nekog drugog grada ili sela, da li rade u instranstvu. A dolazili su u Vitovnicu ljudi najrazličitijih zanimanja, mnogi intelektualci, profesori fakulteta, naučnici, književnici, arhitekte, inženjeri, lekari, farmaceuti, profesori, nastavnici, novinari, umetnici, slikari, muzičari, ljudi sa srednjim obrazovanjem, domaćice, panzioneri, studenti, đaci, beskućnici, zdravi i bolesni, nervno rastorjeni, ožalošćeni, obeshrabreni, Otac je sve dočekivao sa ljubavlju, pa ipak, iz očevog držanja čini nam se kao da se najviše radovao porodičnim ljudima koji su dolazili sa decom,. sa unucima. Koji su na izgled bili tako obični, bavili se običnim poslovima. U suštini takvi ljudi su najstabilniji i najvitalniji deo naroda.

I porodični ljudi, inteligencija i svi drugi dolazili su sa problemima. U sustretu sa ocem mnogi bi se odmah opustili, ili bi već od prvih ocevih reči bio razrešen neki njihov gorući problem, još dok ga nisu ni izgovorili. Mnogi su od prvog susreta sa ocem postajali verujući ljudi, ili su duhovno progledali i oživeli.

Ocu je na neki način bilo teže sa intelektualcima, književnicima sa «visokim» ljudima. Ne zato što ih nije razumeo, naprotiv duboko ih je razumevao, već zbog toga što je među njima bilo komplikovanih ljudi, fantazera, opterećenih akademskim znanjem, koje je ponekad malo korisno u duhovnom životu. I što je sagledavao da će nekima od njih put spasenja biti težak. Među njima je bilo i divnih ljudi, kao što je bio  naprimer, sada već blažene uspomene profesor Saobraćajnog fakulteta dr. Dušan Pavliček, koga je otac mnogo voleo, kao i mnoge druge.

.Otac je bio svestan značaja inteligencije. Govoreći o forsiranom širenju istočnjačkih filosofija u svetu rekao je: «Jer inteligencija je tvrd orah, koji ne može tako lako da se savlada. Masi naroda pričaju, sve će oni da poveruju, dok inteligencija to drugačije razmisli».

O. Tadej je pričao o svom duhovnom ocu arhimandritu Amvrosiju da je on imao dar, da kad u razgovoru nešto kaže, to prione čoveku za srce. To bi se isto moglo reći i za oca Tadeja. Na isti način su njegove reči, mnogo godina kasnije , prijanjale za srca, prodirale u dušu i pamćenje manogih i mnogih posetilaca manastira Vitovnicae. Njegove duhovne pouke ljudi su pamtili i prepričavali bližnjima i prijateljima i tako se glas o očevoj duhovnosti širio i počeli su da mu dolaze sa svih strana.

Kakve su bile duhovne pouke oca Tadeja?

Ljudi su dolazili opterećeni, pritisnuti nevoljama, očekivali su ponekad visoke duhovne savete, a on ih je spuštao na zemlju ukazujući na potrebu da se promene preme svojim bližnjima, da slušaju roditelje, ženama da slušaju muževe, tražio je da se slušaju stariji, pretpostavljeni na poslu, profesori, učitelji. Govorio je: «Sveti oci kažu poslušnost je važnija od posta i od molitve».

Sve je učio poslušnosti. Ali to nije bio zahtev moraliste, već savet onog ko najdublje razumeva ustrojstvo svega stvorenog, smisao duhovnog zakona postavljenog od Tvorca svome stvorenju. Govorio je: «A traži se poslušnost radi harmonije. Ađeli su apsolutno poslušni. Početak je apsolutna poslušnost prema roditeljima!» I objašnjavao je da su oni koji su dobijali darove Duha Svetoga, da su imali poslušnost.

Govorio je zatim o važnosti jednomislija u braku, porodici, državi. Kad bi se naši političari ujedinili, mi ne bi imali neprijatelja. Ali mi smo razjedinjeni. Duhovi koji su pali su puni zavisti i zlobe i gledaju da se niko ne sjedini. Čak i u najužem porodičnom krugu gledaju da razjedine. Gospod je zato i došao da nas sjedini ujedno. Gde se ujedine jednomišljenici u Gospodu, to je ogromna Božanska snaga, Božanska energija, onda tu nema pristupa palim duhovima. ... Da je u hrišćanstvu jednomislije, sve bi cvetalo...

Crkvu i svet nije gladao kao dve odvojene sfere. Govorio je: «Ako si i u svetu Gospod te vodi i daje ti poruku preko drugih ljudi». Ili: «Sav posao na zemlji je božanski posao, treba da radiš kao za Gospoda. «Jer Gospod je svuda prisutan, u svakoj tvari u svakoj duši, tajno počiva u svakome, bilo da ga on poštuje ili ne poštuje. On je pokretač života. Životodavac».

Otac Tadej je retko davao blagoslov za manastir, i dok su drugi duhovnici smatrali da postoje samo dva puta spasenja: monaštvo i brak, otac je davao blagoslov ljudima iz različitih razloga da žive sami u svetu. Smatrao je da se može biti monah i u svetu, jer Gospod ne traži uniformu, već srce i život.

Najveći broj pouka odnosio se na odnose u porodici, na poslu, učio je kako sa bližnjima, kako sa daljnima, kako sa predpostavljenima, kako u školi. Pouke su bile tako životne i uvek je tražio da se obrati pažnja svojim mislima i željama. Tražio je da se ni sa kim ne ratuje u mislima. Govorio je: «Misli o svima dobro i sve će biti dobro!».

Svakome je davao savete prema njegovoj situaciji. Pomagao je mnoge i mnoge brakove da se održe, da se prebrode krize. Mnoge je oslobodio depresije. Mnoge je iscelio molitvom, a mnogima je postavio pravu dijagnozu bolesti i preporučio lek.  Otac je govorio da je Gospod dao lek za sve bolesti, da se ti lekovi nalaze oko nas, u prirodi, na dohvat ruke, samo da treba da znamo koji je za koju bolest. Farmaceuti koji su dolazili koda oca to nabolje znaju. Mnogi ljudi su dolazili samo radi toga da uzmu blagoslov za operaciju i neki su dobijali, drugi nisu ... Znalo se da je otac prozorljiv. Činjenica je da je čitao naše misli i često odgovarao na pitanja koja smo postavljali u mislima, ali nas je upozoravao i na to da postoje tehnike pomoću kojih neki ljudi mogu da čitaju misli, ali da to nije od Boga.

Otac Tadej je mnogo čitao. Pre svega Svete Oce koje je dobro poznavao i uvek navodio. Rekao bi: «Sveti oci kažu to i to». Najčešće je navodio i govori o Sv. Antoniju Velikom, Sv. Isaku Sirinu, Sv. Simeonu Novom Bogoslovu, Sv. Sergeju Radonješkom, Sv. Serafimu Sarovskom, Sv. Jovanu Kronštatskom, sv. Vladiki Nikolaju i drugima. Sa svetootačkom preciznošću ali i njihovom duhovnom širinom odgovorao je na pitanja o postu, Sv. Pričešću, istinama vere, o telepatiji ljubavi,.. Razumevao se u gotovo sve oblasi nauke i medicine, tako da je sa stručnjacima, doktorima nauka, fizičarima, razgovarao o najnovijim dostignućima iz njihovih oblasti otkrivajući prisutnima tajne o vremenu i večnosti, česticama materija, brzini misli i duha, brzini svetlosti. O kraju vremena je govorio: «Pokrenuće Gospod brzinu i materijlni svet će nestati. Znamo da materija kad dostigne brzinu svetlosti nestaje, pretvara se u nevidljivu energiju»... Mnogo je cenio Nikolu Teslu i njegova otkrića.

Naravno o svemu tome Otac je čitao, ali u knjizi «Kakave su ti misli takav ti je život» otkriva i način saznavanja tajni to jest sozercanja i kaže: «Sve je znanje u Bogu i kad Gospod zaželi, po mislosti svojoj otkriva čoveku tajne. Tako i prost, neuk monah, milošću Božijom saznaje velike tajne: o životu i smrti, o raju, o adu, saznaje i kako je svet ustrojen». I još: «- Kad se u čovekovo srce useli carstvo Božije, Bog će mu otkriti tajne. Zajedno sa Bogom «ući će» u suštinu stvari i razumeće njihovu tajnu».

Sasvim sigurno da je Otac Tadej na ovaj način saznavao mnoge tajne o kojima je govorio. Jer on je pre svega bio veliki molitvenik. Još kao iskušenik u manastiru Miljkovo dobio je Isusovu molitvu. Celog života ustajao je u pola dva i molio se do jutrenja u crkvi cak i kad je bio na putu. Poznato je da se u Vitovnici prve nedelje Velikog posta nije jelo do Teodorove Subote i neka očeva duhovna deca postili su te dane zajedno sa njim bez hleba i bez vode. Mnogo je cenio post i molitvu. Ucio je ljude o tome sta to znaci moliti se duhom i istinom, sta je to budno srce, koje je uslov duhovnog zivota. Govorio je o cetvrtom, Andjelskom stepenu molitve, bez reci i bez misli o kome je govorio Sveti Isak Sirin. Ucio je sve da se od srca mole Gospodu, bezazleno kao deca recima:”Gospode nauci me da te tako silno ljubim kao sto te ljube Andjeli i Sveti.” Otac Tadej bio je pravi monah, pravi sluga Boziji, Pravednik, kako su ga mnogi dozivljavali.  Ljubio je Gospoda svim svojim bicem, nepodeljenom ljubavlju, a bliznje je ljubio  kako je sam govorio “sa Gospodom”. Smatrao je da ni sebe ne mozemo voleti bez Gospoda.

Od svih vrlina najviše je cenio smirenje i sam je na tome nastojao do kraja života, Pre desetak i više godina poverio je svom prijatelju da strahuje za kraj svog života, jer je znao da na kraju množe da se padne. I zato se uvek trudio da ne bude njegova volja. Imao je teška i velika iskušenja, ali se do kraja toga držao. To se osobito videlo na putovanjima. Očevici pričaju da je sa velikom odanošću, pažnjom i poniznošću slušao vođe puta na pokloničkim putovanjima u Svetu Zemlju, Rusiju, Svetu Goru.

Osnovno čemu je učio ljude bilo je da mirom i tišinom pobede zlo, da budu istinski sinovi Svetlosti. Palo mu je u deo da leči obolelu i razjedinjenu porodicu i pojedinca i da molitveno posreduje za nas grešne i ceo svet.

Poslednje godine života proveo je u kući mirjana u Bačkoj Palanci u porodici Slobodana Grubora. Sahranjen je 15 aprila u manastiru Vitovnica u prisustvu sveštenstva, monaštva iduhovne dece iz braničevske eparhije, sa Cetinja, iz Budve, Bara, Fruške Gore, Hrvatske, Vojvodine, Beograda, Kruševca i drugih strana.

O.J.  

Braćo moja ne zaboravite me i u molitvama svojim pominjite me!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Владета Јеротић

Отац Тадеј, витовнички

Извор: Старе и нове мрвице из православних манастира, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Када сам једном (1994. године) разговарао са оцем Тадејом у манастиру Витовници, како то да у Румунији има преко триста манастира са неколико десетина хиљада монаха и монахиња, отац Тадеј је пронашао четири разлога за овај феномен, као и за издржљивост православља у Румунији у току најгоре комунистичке диктатуре под Чаушескуом: 1. делатност Пајсија Величковског и духовна обнова после њега (много манастира, просветитељска делатност у народу); 2. хомогеност народа; 3. дисциплинованост народа и 4. Чаушеску није био против цркве јер му је његов претходник Георгиу Георгије Деж поручио да православна црква у Румунији и под комунизмом мора остати недирнута јер је захваљујући њој Деж спасао главу од прогона.

Наводим оцу Тадеју пример честитог домара у једном београдском музеју који је нерелигиозан, а изузетно поштен и има срећну породицу. Шта мисли отац Тадеј о оваквим људима? „Тамо где је правда и милосрђе и Бог је присутан, свеједно што такав човек не показује споља своју религиозност. Пример домара који наводите доказ је да је 'душа људска хришћанска'.“

Какав је однос Сатане и Бога, питам оца Тадеја. „Све до времена Исуса Христа, Сатана је имао приступ Богу. Пример је прича о Јову. Од времена Христа, Сатана је бачен на земљу, и земља је постала његово царство“.

Да ли је постојало цивилизација пре познате историје које су пропале? Да, Атлантида је пример, без обзира што није од науке призната. Верујем да је она постојала“.

Како се односити према видљивим духовим, а, духовима који се приказују, свеједно, тренутно, да ли су добри или рђави духови? „Прави хришћани никад не желе да им се духови појављују видљиво, светитељи су их одбијали и кад су били добри духови. Духови су енергетске мисли и ми смо стално у додиру преко мисли са невидљивим духовима.“

Питали су једном архимандрита Тадеја у манастиру Витовница да објасни загонетне Христове речи: „Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него ли богатоме ући у Царство Божије“ (Марково Јеванђеље, 10, 25)

Сетио сам се, најпре, да сам у неком преводу овога места у једној неправославној Библији нашао овакав превод: „Лакше је дебелом ужету (камилос, а не камелос камила – прим. В. Ј.) проћи кроз иглене уши, него ли богатоме ући у Царство Божије“.

Отац Тадеј међутим је, овако протумачио „камилу и иглене уши“, позивајући се и на део објашњења овога места код владике Николаја Велимировића: „Постојала су у Јерусалиму једна врата кроз која су пролазиле овце и камиле. Да би могле да прођу кроз та, релативно мала врата, камиле су морале бити растерећене товара (богаташ се одриче богатства), затим да клекну (понизност хришћанина) и тек онда да прођу кроз врата“.

На друго, по моме мишљењу веома тешко и значајно питање једног посетиоца манастира, откуд да се појави Мухамед после Христа, отац Тадеј подсећа на два Аврамова сина од којих онај други, који није био по благодати, треба собом и својим поступцима да подсећа брата на ревност према Богу. Овакво објашњење оца Тадеја учинило ми се прихватљиво. Зар следеће речи апостола Павла (из Посланице Римљанима, 11, 25-36) не могу објаснити на сличан начин: Јер нећу, да ви не знате ову тајну, да не мудрујете сами по себи: дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца. / И тако ће се спасти сав Израиљ, као што је написано: Доћи ће од Сиона Избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова. / И ово им је завјет од мене, када скинем гријехе њихове. / По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради, а по избору, мили су отаца ради. / Јер Бог се неће раскајати за своје дарове и призвање. / Јер као што и ви некад не покоравасте се Богу, а сад сте помиловани због њихове непокорности, / Тако се и они сада не покорише ради вашега помиловања да би и они били помиловани; / Јер Бог затвори све у непокорност, да све помилује. / О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови! / Јер ко познаде ум Господњи? Или ко му би савјетник?“

Да ли је велики хришћански историчар у XX веку Арнолд Тојнби био до краја свестан дубине своје теорије о „изазову и одговору“ у историји, питам се. Шта су и Јевреји и муслимани у историји, све до данас друго до „изазов“ хришћанима да постану ревноснији и полетнији у својој љубави према Христу! Како друкчије објаснити генијалне „тврдоврате“ Јевреје, попут Маркса, Фројда, Ајнштајна, Вајнингера, Витгенштајна и других, него позивом пробуђеном хришћанину да то постане уистину!

Није ли одмах после званичног признавања хришћанства, па све до Халкедонског сабора (451. године) и све до Мухамедовог рођења (570. године) дошло до неслагања и поделе унутар једне хришћанске Цркве (појава монофизита који се доводе у везу са појавом националних цркава)?

На Растку објављено: 2007-12-01

Датум последње измене: 2007-12-01 12:54:45

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

tako mi je žao što ga nisam upoznala za njegovog života B)

no njegove knjige i razgovori sa njim su mi "dopali" u ruke u najtežem periodu mog dosadašnjeg života..po Božjoj promisli

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest nikolastojanoviccuprija

ovo su dvojica duhovnika kod kojih vidim najveci optimizam i Hristovu Ljubav ! Dok ovo gledate osecate posebno smirenje ! Ziva rec utehe na delu ,,,,,,,,

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Француски лист "Фигаро" (Le Figaro) је 14 о.м. у штампаном и електронском издању објавио опширну репортажу са Космета на 10 страница у оквиру које и интервју са Арно Гујоном.

      У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове.

      Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација.

      Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага.

      У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона...

      На иницијативу наше сестре @"Tamo daleko" која је и написала писмо, портал Поуке.орг је у име свих чланова Форума упутио писмо захвалности листу "Фигаро", аутору репортаже Жан Луј Трамблеу, новинару "Фигароа" специјализованом за Балкан Жан Криштоф Буисону, као и брату Арно Гујону.

      Dear Friends,
       
      With heartfelt, brotherly greetings, we would like to thank you for bravery and truth-loving expression in your newly published report:  Au Kosovo, les Serbes font de la resistance, about Kosovo and Metohija, Serbian Jerusalem.
       
      It is not easy to choose adequate or strong enough words of gratitude for your uncompromised desire to present the truth to your readers, especially now when the whole International community is quiet about situation in Kosovo and Metohija. We salute your demonstration of sacrificial love and effort to reveal the truth, which for us Serbs is a priceless gift that deepens our hope to bring peace to our brothers and sisters there.
       
      We believe that not only the Serbs all over the world, but all the people of good will are together in offering feelings of gratitude to you dear Friends, Jean-Christof, Arno и Jean-Louis, for all your support, bringing out unwavering facts about continual persecutions and suffering of Serbian people perpetrated by Albanian mafia and Kosovo’s terrorists and war criminals that comprise of current government.
       
      With your highest level of professional journalism, you dear Friends, provided a testimony to the whole world, recognizing magnificent dignity of the human life fighting for the freedom and truth in today’s society, but manifesting in Kosovo and Metohija.
       
      We wish you many prosperous years ahead, continuing being pillars of professional journalism, especially during this shady media times, and that with your noble work you’ll awake people’s love for truth.
       
      With profound gratitude and sincere wishes,
       
      Portal Pouke.org with all it’s members
       

      View full Странице
    • Од Милан Ракић,
      Француски лист "Фигаро" (Le Figaro) је 14 о.м. у штампаном и електронском издању објавио опширну репортажу са Космета на 10 страница у оквиру које и интервју са Арно Гујоном.

      У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове.

      Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација.

      Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага.

      У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона...

      На иницијативу наше сестре @"Tamo daleko" која је и написала писмо, портал Поуке.орг је у име свих чланова Форума упутио писмо захвалности листу "Фигаро", аутору репортаже Жан Луј Трамблеу, новинару "Фигароа" специјализованом за Балкан Жан Криштоф Буисону, као и брату Арно Гујону.

      Dear Friends,
       
      With heartfelt, brotherly greetings, we would like to thank you for bravery and truth-loving expression in your newly published report:  Au Kosovo, les Serbes font de la resistance, about Kosovo and Metohija, Serbian Jerusalem.
       
      It is not easy to choose adequate or strong enough words of gratitude for your uncompromised desire to present the truth to your readers, especially now when the whole International community is quiet about situation in Kosovo and Metohija. We salute your demonstration of sacrificial love and effort to reveal the truth, which for us Serbs is a priceless gift that deepens our hope to bring peace to our brothers and sisters there.
       
      We believe that not only the Serbs all over the world, but all the people of good will are together in offering feelings of gratitude to you dear Friends, Jean-Christof, Arno и Jean-Louis, for all your support, bringing out unwavering facts about continual persecutions and suffering of Serbian people perpetrated by Albanian mafia and Kosovo’s terrorists and war criminals that comprise of current government.
       
      With your highest level of professional journalism, you dear Friends, provided a testimony to the whole world, recognizing magnificent dignity of the human life fighting for the freedom and truth in today’s society, but manifesting in Kosovo and Metohija.
       
      We wish you many prosperous years ahead, continuing being pillars of professional journalism, especially during this shady media times, and that with your noble work you’ll awake people’s love for truth.
       
      With profound gratitude and sincere wishes,
       
      Portal Pouke.org with all it’s members
       
    • Од Милан Ракић,
      Драги наши!
      Двадесет четвртог по реду дана маја месеца, совершиће се тачно деценија како на интернет небу постоји феномен звани "Поуке"!

      Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава.
      Мсм. на термин.
      Мсм. на реч.
      Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене.
      Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута.
      Но све то није битно!
      Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи...
      Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту...
      Дакле!
      "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година"
      Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*.
      Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање; и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи
      Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу.
      Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019"
      Хвала унапред!
       *Свето Писмо
       
       
      View full Странице
       
    • Од Милан Ракић,
      Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава.
      Мсм. на термин.
      Мсм. на реч.
      Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене.
      Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута.
      Но све то није битно!
      Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи...
      Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту...
      Дакле!
      "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година"
      Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*. Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи
      Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу.
      Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019"
      Хвала унапред!
       *Свето Писмо
       
    • Од JESSY,
      Када погледаш себе и видиш године да пролазе, и своје неуспехе и трауме, грехе и унутрашње ране, маловерје, руине свога бића, лешеве својих помисли срца, којих је био пун твој живот; када видиш колико пута си се покајао, и ништа ниси урадио – савлада те нека туга.    Та туга може да се јави још и инстинктивно из нас самих, то јест из нашег егоизма, преузношења, јер бисмо желели да будемо велики, да немамо помисли, да немамо неуспехе.    Безброј неиспуњених жеља чине нас тужним. Боље је да паднеш у шаке лукавих демона, легеона демона, него да паднеш у руке туге, јер она се тешко превазилази.    Зато буди трезвен. Буди будан, да те туга не савлада. У супротном, питање је да ли ћеш успети.     „Улов“: свака туга скрива неку заседу. Колико људи је постало улов демона туге, који своје заседе поставља свуда! Колико има људи, који са љубављу траже Бога, толико својих мрежа демон туге баца, и улов који хвата је неизбројив. Јер туга се скрива иза претварног смирења, иза лажног покајања, иза лажног доживљаја љубави Божје, иза безброј ствари, стога се човек, не бивајући свестан тога, оберучке ње прихвата, и постаје сасвим бескористан.      Туга је способна да уништи снагу у човеку. Не зауставља се све док те не онеспособи у учини сасвим немоћним за било шта. А најперфиднији начин који демон (=помисао) користи, јесте навођење речи Господње: Блажени који плачу. „Не“, каже нам авва Исаија, „не дајте се преварити. То је сатанско. То није од Бога“.    „Туга по Богу је радост, пошто видиш себе у вољи Божјој“, каже авва Исаија.    Претпоставимо да сам сагрешио као Преподобна Марија Египћанка, да сам све до сада живео (47 година) изопачено, и у овом часу кажем: „Сагреших, Господе, устаћу“. Како да препознам да ли је у мени туга? Ако настављам да мислим на свој грех, моја мисао је демонска.    Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима. Не мешај, дакле, сатанску, демонску тугу са тугом по Богу. Туга по Богу је радост, јер пред собом видиш Бога, због Кога живи срце твоје, па стога у теби царује Господ Исус Христос. То је истинска, богоугодна туга!      извор: Богословија Призрен   http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/2017/01/blog-post_346.html
×
×
  • Креирај ново...