Jump to content
marija

Живот и поуке старца Тадеја

Оцени ову тему

Recommended Posts

Милане, ово су непроверене приче и крајње злонамерне против неколико канонских епископа Цркве. молим те убудуће да се уздржиш од оваквих инсинуација, пошто не можеш пружити никакве доказе, а овај сајт неће бити полигон за такво нешто.

администратор Меда.

Share this post


Link to post
Share on other sites

О ЦИЉУ ЖИВОТА

Беседа одржана у Светосавском дому

Алмашке цркве у Новом Саду, 1997. г.

Опростите ми уколико понеки пут у току вечерашње беседе скренем са теме. Сами видите какав је наш живот овде на земаљској кугли. Ми Хришћани желимо спасење како себи, тако и својим ближњима и чезнемо за савршенством. Они који нису религиозни желе да постигну савршенство у материјалној сфери живота.

Ја сам од ране младости пошао да послужим Господу. Био сам слабог здравља, па сам мислио да ово мало кратког живота проведем онако како то Господ тражи. Хвала Богу што ме је од самог почетка упутио код оних трудбеника, Руса, у манастир Миљково. У манастиру су већином били избеглице, Руси, монаси, а међу њима било је и светих људи; и пошто сам био још дете, све што су ми казивали ја сам прихватао.

Целога живота мучила ме мисао о циљу овога живота, питао сам се чему води овај живот, да ли је то што се човек труди да постигне материјална богатства, да једе и да пије, да ли је то све? Хвала Богу, у житију Светог Серафима Саровског, Светитељ објашњава да је циљ нашега живота враћање у наручје своме Оцу Небеском, да би ми, људи на земљи, били као што су на небу анђели, руковођени Духом Светим. Пошто смо ми деца палих родитеља, много нам је лакше да скренемо са правог пута, него ли да се одрекнемо многих негативних поступака које смо у току живота, у породичном кругу стекли. Иако смо ми копија наших родитеља, који нису били савршени ни способни да нам пруже оно најлепше, него смо ми од родитеља и после, касније кроз живот, многе неправде видели и доживели, многе болове срца. Зато сви ми тежимо савршенству, и свима нам је жеља да откријемо шта је циљ овога живота. Ми то откривамо постепено, као што кажу Свети Оци: "Вера у нама постепено расте." Један од Светих Отаца и сам каже: "Ова моја вера, сад кад сам у годинама, према вери коју сам имао као млад, оно у младости била је просто невера." Наша вера постепено расте и кад се учврсти у Господу она је силна и моћна. Сад се у свету много што шта дешава. Много смо чули о протестантима. Они су отпали од западне цркве, а са Источном Црквом се нису никад ујединили, и увели су много новотарија у своју веру. Протестанти се труде и моле, развили су мисионарство тако јако, чак јаче од католичке цркве, али они нису свесни, нити знају, да су под руководством духова под небом. Сви они које протестанти приведу у Хришћанство су аутоматски укључени у негативну енергију и под влашћу су палих духова.

Какве су нам мисли, такав нам је и живот

Апостол Павле каже, ти кажеш да верујеш, ајде покажи своју веру од својих дела. И сатана верује па дрхће, али се противи. Противи се сваком добру. Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу. Апсолутна љубав се не мења, она траје довека. Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за Богом. Бог је живот, Бог је љубав, Бог је мир, Бог је радост. Ми срцем чезнемо за Богом, а мислима се противимо Богу. Сатана верује, па дрхће, али се противи. Исто тако безбожник није безбожник, него је противник. Дакле, ми срцем чезнемо за Богом, али му се противимо. Наше противљење неће нашкодити Богу јер Он је Свемогући, али хоће нашкодити нама самима.

Мисли, расположење, жеље руководе наш живот. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне, тихе, пуне љубави, доброте, племенитости, чистоте — онда је и у нама мир, јер све мирне мисли дају унутрашњи мир који зрачи из нас, јер су наше мисли мирне, тихе, пуне љубави и доброте. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен. Свети Оци о мислима кажу: "Која год мисао разара мир и од које мисли немамо мира, то је од пакла и треба је одбацити и неприхватити." Ми треба да се трудимо за своје добро, да се у нама учврсти мир, радост, љубав Божанска. Отац наш Небески жели да Његова деца имају Његове Божанске особине, док смо ми пуни љубави, мира, радости утехе, истинитости, племенитости. Господ, а и сви ми желимо да будемо кротки и смирени, јер она душа која је кротка и смирена, она зрачи племенитост и доброту. Таква душа и када ћути емитује из себе увек мирне, тихе таласе пуне љубави и доброте. Таква се душа не вређа кад је вређате и грдите, можете да је и изударате, а она вас жали што се тако много мучите. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих сунце греје и Бог нам даје благослов да живимо, да имамо све што нам је потребно за живот. Ми треба мислено да се изменимо.

У породици

...Видите и сами како ми у породици стварамо хармонију или дисхармонију, зависно од наших мисли и жеља. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о некој тешкоћи, он тим мислима ствара немир, не само себи, него и целој својој породици. Сви су у кући утучени, немају мира нити утехе. Он као домаћин треба да зрачи добротом, па да се из њега емитује на све остале у кући. Такав смо ми мислени апарат.

У своје време нисам знао да човек не сме вређати своје родитеље, ни телесне ни духовне. Ми их не смемо вређати ни својим мислима. У своје време нисам био свестан, да вређање доноси тешке последице за све нас. Ја сам много страдао, због тога што сам свога оца мислима вређао, и сада не могу да се накајем због тога. Мој отац је био миран, тих, кротак човек, невероватан добричина. У своме животу никада болестан није био јер је увек имао унутрашњи мир, па су му и органи радили без оптерећења. Цео свој живот посматрао је као представу, када га неко вређа није се вређао, био је миран и тих. Ја бих био сретан да сам његових карактерних особина. Ми смо мушкарци већином на мајке, док су женска деца на оца. Људи не знају зашто то тако бива, да се у једној породици рађају девојке, а у другој мушка деца. Људи то не знају, немају појма, а Господ нам је показао како то и због чега. То много зависи од крвне слике родитеља. Ако су им крвне слике сличне, бивају деца и женска и мушка, али ако је мајчина крвна слика јача, онда се мушкарци рађају, а ако је очева крвна слика јача, рађају се женска деца. То се може на много места видети. То се исто може видети и преко пчела. Пчелари добро знају да се матица једном у животу пари са другом. Која угине након парења, и она у себи носи јаја. Докле год у себи има семе и једне и друге стране, рађа и радилице и трутове. Након две године пчелар мора да је одстрани, јер носи само трутовска јаја, само мушкарце, нема радилице. Видите, на много места Господ нам открива зашто се рађају и мушка и женска деца. Бог нам све открива, али потребно је мало размишљања, јер много је што тајно и ми не умемо да схватимо. Од наших мисли бива добро или зло, мир или дисхармонија у породици, и они који су побожни желе увек да буду добри и мирни. Они се труде, али бриге земаљске често пута оптерећују човека. Господ је све наше бриге узео на себе, јер ми себи помоћи не можемо, већ само компликујемо ствари.

Када би се народ покајао, не би овако страдао...

Ми сада у нашој земљи, па и у свету беремо плодове наших мисли и жеља. Нису нам добре жеље, нису нам добре мисли, не може ни добар плод да буде. Потребно је да се покајемо, да изменимо живот. Покајање није само да одемо код свештеника, већ је потребно да се душа ослободи те мисли и депресије у коју је упала због кривудавих линија у животу. Покајање је измена живота, окретање према апсолутном добру, остављање негативне стране. Тога слабо има и код побожних и због тога страдамо. Кад би се наш народ покајао, не би доживљавао ово страдање сада, јер ми сами, својим жељама и мислима компликујемо себи живот. Ја то пре нисам знао, али сада видим да сам крив за све и те како сам крив за све. Ја сам се зачудио да су Свети Оци себе сматрали најгорим од свих људи.

Долазила ми је једна девојка. Мајка и отац су јој лекари, а она ради у Академији. Била је у манастиру Витовници 1963. године, па ме питала многе ствари. Ја видим да је она много ожалошћена на мајку. Оца је много волела, а мајку не. Када сам је питао зашто, рекла је да мајка није желела ћерку него сина. Она има старијег брата, али је отишао у Париз да живи. Ја сам је молио да не ратује са мајком која ју је носила у утроби, родила је, одгајала. Отац јој се већ упокојио, мајка остала удовица и она је једина утеха својој мајци у животу. Она је у манастир бежала два пута и отац ју је враћао. Рекао сам јој да не жалости родитеље, да претрпи јер се монахиња може бити и без униформе. Господ не тражи од нас униформу. Господ тражи да наш живот буде добар, племенит. Монахиња се и у свету може бити. У Русији има доста монаха, монахиња и свештеника који не носе униформе, јер је забрањено. У Русији је много израстао дух побожности.

Доће Господ и код нас, само морамо да се молимо од срца Господу да нам помогне, јер смо се много охладили. Наша вера треба да порасте. Она расте постепено и бива јача и јача. Кад се помолимо од срца Господ ће нам учинити јер он је Бог свију нас, родитељ наш и зато треба да ојачамо у молитви. Треба да будемо једномишљеници у нашој држави и ако то постигнемо нећемо имати непријатеља.

Кад посматрамо историју израиљског народа видимо да их је непријатељ покоравао сваки пут кад одступе од Господа, али им је Господ увек помагао када би осетили искрено покајање.

Господ је са нама увек. Ми грдимо наше политичаре који су на власти, али они су наша деца. Ми стари смо криви, а не они, јер им нисмо пружили животни пример да се угледају. Ми смо слика својих родитеља, слика старијих, а од њих нисмо имали много шта да видимо. Ми старији смо криви јер нисмо децу упутили правим путем. Ми стари треба изнова да почнемо од себе, а не да споља поправљамо друге. Свети Оци кажу да треба себе да исправимо, да се спасавамо, па ће се многи од нас спасити. Треба да се потрудимо да будемо добри, увек мирни, тихи, да свугде осећају мир и тишину из нас. Сами смо видели да ми својим мислима можемо да привлачимо себи, или да одбијамо од себе. Треба да се изменимо, да нам вера ојача и да се онда потрудимо. Свети Оци су много објашњавали о умној молитви, како треба управљати ум и срце. Свети Оци кажу да треба да се потрудимо да нам сваки посао, свака мисао, рад, да све потиче од срца, јер се срцем осећа, а не главом. Главом се мисли, а кад све из срца потиче, онда је то концентрација свих умних сила у срцу.

Кад се молимо, то радимо из срца, јер је Господ, Господ срца. Он је центар живота сваког живог бића. Он је покретач живота и не треба да Га тражимо на неком другом месту. Он је ту и очекује да Га прихватимо, и да му верујемо. Мало вере имамо у Господа, мало поверења. Када би имали толико поверења колико имамо у свога пријатеља када га замолимо да нам нешто уради, када би имали толико поверења, не би ми и наша држава толико страдали.

Мислени хаос код нас и у нашој држави долази од наших мисли. Ми смо ти који стварамо дисхармонију мисли, и кад би наши политичари били истомишљеници не би било овакво стање. Ми нисмо свесни да је у нама Божанска енергија, Божански живот у нама. Свака јединка као Божанска енергија, када се уједини са осталима, ствара огромну снагу и непријатељ од тога бежи, јер је ту хармонија, а тамо дисхармонија. Када би се наши политичари ујединили, ми не бисмо имали непријатеља, онда непријатељу не вреди ни оружје, ни војска, ништа.

Зашто и како волети своје непријатеље?

Ми смо биће од Господа даровано, али не умемо да живимо како треба и стварамо пакао у себи и око себе. Владика Николај је причао како је један свештеник стално тражио премештај у друго место. На тај његов захтев владика Николај је одговорио: "Оче, драге воље бих те преместио где год хоћеш, али само кад ти не би самога себе тамо носио." Он још каже: "Ако човек сам себи не нашкоди, не може, па ни сам ђаво."

Нама је Господ све даровао и на нама је да будемо добри. Уколико ми обраћамо пажњу на негативне особине појединих људи који нам се обраћају, не можемо имати мира и покајања. Зашто Господ наређује да непријатеље своје волимо? Није то ради њих, него ради нас. Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи — ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању. Треба се ослободити од тога зла, избацити га као да ништа није било, опростити све.

Управо због тога родитељи морају много да трпе у животу и у породици међу децом. Ми сад грдимо своју децу, а немамо право, јер их нисмо упутили на прави пут. Писала ми је једна лекарка писмо у коме каже: "Ја и муж, који је такође лекар, имамо једног сина. Син је већ троја кола упропастио, хвала Богу што је жив остао. Сад тражи да му опет купимо кола, а ми нисмо у материјалној могућности. Кад дођем с посла, он од мене и од оца насилно тражи паре. Шта да урадим, како да решим тај проблем?" Ја сам јој, на то све, казао да никога за то кривити не може, јер је све њихова кривица. Имају једног сина и чинили су му све по пољи, још од малих ногу. Док је био мали, имао је мале прохтеве, сада је он већи и прохтеви су већи. Једино што им је преостало сада је да много љубави и пажње посвете своме сину, како би он дошао себи и схватио да му родитељи желе све најбоље. Другог начина нема. Видите како ми својим мислима и жељама можемо поправити свој живот, и живот ближњих, па вам желим да такви будете.

Опростите, ја сам скренуо са праве теме која је била, али ето, оно што имам у себи, оно износим, јер свако износи оно што има у себи, и желим добро свом народу и целом свету, јер монаси су зато. Једном су ме питали шта значи бити монах великосхимник? Одговор су добили од Пресвете Богородице: молитвеник за цео свет, онај ко се моли Господу да Господ спасе цео свет. Наша је дужност да се тако молимо, искрено за све, да Господ свима подари мир и радост. Хвала Богу због смирене, кротке и безазлене деце због које нам Господ и даје благостање.

Хвала Богу наша је земља на умереној клими, па се све може производити. Предели у Сахари, Палестини, на Истоку добијају кишу само зими, али се они труде, а нама је Господ дао све добро и благочестиво па да будемо добри.

У животу наша вера постепено расте, оно прво сазнање добијено од родитеља у дому, па се после уверавамо да Господ размишља о нама и не гледа ко је ко, него гледа на наше срце. Господ гледа на наше срце које Њему апсолутно припада.

О родитељској власти над децом

Погледајте оне који су у браку. Сви они који су у брак ступили без благослова родитеља или су били принуђени на брак, такви немају мира, и узалудна им је њихова љубав. Видите колика је власт и телесних и духовних родитеља. Много пута сам чуо да телесни и духовни родитељи говоре управо оно што се са децом збива. Једном сам се зачудио да једна мајка која је побожна, и отац, да су сина убили мислима. Тај њихов јединац син, дете побожно, из младости васпитано у том духу, био је просто као анђео, имао је невероватну доброту која се ни замислити не може. Једном приликом дошла му је једна девојка из њиховог места да га замоли за помоћ. Наиме, она је затруднела са неким човеком, па сад моли овога младића да је ожени јер су јој родитељи и браћа строги и кад примете да је трудна не преостаје јој ништа друго него да се убије. Он је пристао на то да потпишу тај брачни уговор, па кад се породи и кад дете прохода, он ће својим, а она својим путем. Како је то било мало место, све се брзо прочуло, а мајка његова ово није могла да поднесе, док је отац говорио да је то синовљев живот, а не њен, али она то није хтела ни да чује. "Ма не желим живог да га видим!", знала је говорити. Тако је и било. Тај се њихов син једном приликом возио на мотору са другом и настрадао. Након тога та мајка је дошла код мене у тузи и жалости. Ја сам јој рекао: "Ти си убила сина јединца. Видиш како су јаке твоје мисли. Рекла си да га не желиш живог, па ето, то ти се и остварило."

Често пута ни родитељи не знају, али за нас, њихову децу, они су у праву и морамо их апсолутно слушати, па ће онда бити благослов на нама. На жалост, мало је оних који родитеље поштују као светињу. Ја сам много страдао јер сам често осуђивао свога оца, мислећи да мало времена проводи са својом децом. Те су моје мисли испланирале мој живот, и због њих сам много страдао. За време окупације два пута сам осуђиван на смрт. Пре нисам знао због чега, али кад сам се отрезнио видео сам да сам ја тај који је испланирао свој живот. Исто тако, очигледно је да се онима који носе неисказану љубав отварају свака врата, и тамо на ратиштима, где нема живота, и тамо Господ чудним начином чува оне који имају љубав за родитеље, како телесне, тако и духовне. Видите, кад би ми такви били, не би стање на земљи било овакво. Сад морамо да се молимо, сви да се молимо и даће Господ снаге и помоћи.

Господ је господар свих умова. Он је силан и моћан да преобрази сваког појединца да дође себи, јер ако га Господ не пробуди, ко ће, кад га ни мајка ни отац нису упутили на исправан пут. Ни у школи није могао научити ништа, сем да се у животу једе и пије. Ја сам још као дете много мислио о свету. Још као дете обраћао сам пажњу на мисли, а видим сад да сам остарио и још нисам достигао онај степен који сам достигао као дете, јер Господ Сам просвећује децу. Још сам био мали, ни у школу нисам пошао, а приметио сам да моје мисли лутају док се друга деца играју. То није добро, кажем ја себи, морам да будем ту, присутан мислима, усредсређен само на тај посао, али узалуд, мисли су ми стално бежале.

Као дете сам још размишљао о свему томе, па сад видим, остарио сам, а још нисам достигао тај степен. Због тога сам желео да видим како су се осећали Свети Оци, који су за време живота од Цркве прослављени, а касније и на небу; како су се они осећали за време живота.

Без Господа ни себе не можемо волети

Хвала Богу да сам био са Русима, па сам могао да читам дела Светих Отаца. Свети Исак Сирин је несравњив психолог међу Светим Оцима. У његовим списима пише: "Човече, немој да даш свој унутрашњи мир за ништа на овом свету. По сваку цену сачувај свој унутрашњи мир. Помири се сам са собом, па ће се са тобом помирити и небо и земља." Видите како су то дубоке мисли, много пута то понављам, али нисам могао ни до данас тај степен достићи.

Ми сви можемо бити добри ако се сјединимо са извором живота — с Богом, свим својим срцем. Он ће нам дати снаге да волимо и себе и ближње. Без Господа ни себе не можемо да волимо. Многи падају често пута у очајање и дижу се против свог живота, одузимају себи живот, јер без Господа не можемо ни себе волети, а камо ли рођене и ближње, или чак непријатеље. Са Њиме можемо све јер је Он наша снага и живот. Своје срце морамо некоме поклонити и ако га поклонимо некоме на земаљској кугли, сви нас могу повредити. Ми сви тражимо бесконачну и неизменљиву љубав, бесконачан мир, а ко нам то може дати? Не могу ни отац ни мајка, ни брат ни сестра. Сви нас они могу оставити, презрети и одбацити. Зашто? Зато што смо сви ограничени и временом и простором и сви смо у борби са силама под небом, које нам стално прљају мисли.

Не будимо идоли једни другима

Значи, коме год поклонимо срце, сви нас могу оставити, израњавати. У нашу чисту, Божанску љубав духови злобе убацују мисли и гледају да нас заробе. Божанска љубав је бесконачна, свеобухватна, а ми постајемо једнострани, заробљени, не само за жива бића, него и за мртву ствар која је безвредна. Наше је срце заробљено за земаљске ствари и ако их неко отме — оно болује. Само са Богом можемо имати јединство љубави, прво са Богом, па тек онда са рођенима и ближњима.

Не смемо бити идоли један другоме, јер је то Господња воља. Свети Оци кажу да је ово наше рођење на земаљској кугли допуштење од Господа, после пада, јер Бог је поставио све и Он је свему родитељ. Али ето, нажалост, пореметило се све. Пореметила се и наша природа, јер су прародитељи наши били бесмртни. Чим је човек пао, дошла је смрт, пореметио се материјални свет космоса, јер је Адам створен као круна стварања и господар целокупног материјала. У свакој јединки је заступљен цео материјални свет космоса и умне и мисаоне силе, зато се каже да је човек мали космос. Треба да се вратимо у наручје своме родитељу, да нам вера ојача, да будемо силни са Њиме, па ћемо са Господом видети Царство Његово. Почео сам причати о протестантима. Они су око двеста хиљада Индонежана превели у хришћанство. Сви ти људи су аутоматски укључени у негативну енергију. Код њих се дешавају велика чуда. Они васкрсавају мртве, претварају воду у вино, обављају операције рукама, отварају и затварају утробе рукама.

Свети Оци кажу: "Што год вера зажели, Господ чини, али савршенство је хришћанског живота крајње смирење." Још стари пророк каже: "На кога ће погледати, само на кротког и смиреног срцем." Смирени и кротки су наследници Царства Небеског, па вам свима желим да будете и ви синови Светлости, па да се заједнички нађемо пред Господом, да славимо Господа кроз сва времена вечности.

Рај и пакао су реално стање душе

Ето, наша планета долази до краја, све што се до краја десило, а особито за ово кратко време, све невероватно брзо пролази, хвала Богу да је тако, па да нам не буде узалуд овај живот, да се овде не мучимо узалуд, јер Царство Небеско је мислено стање душе, а и пакао је мислено стање душе. Ми смо час у рају, час у паклу. Кад смо нерасположени у нама је пакао, немамо мира ни покоја, кад је у нашем срцу радост, онда се осећамо као у рају. Зато се морамо непрекидно трудити у молитви.

Малобројни су они на земаљској кугли који добијају бесплатну благодат. Ја сам се много интересовао за то како су се Свети Оци осећали током живота и како су они успевали да очувају ту бесплатпу благодат до самога краја. Свети Оци кажу да тога на земљи бива онима који су се много нагрешили, који већ имају искуство живота па кад су се окренули Господу, нису се више освртали ни лево ни десно, него су право Господу пошли. И свети апостол Павле каже да Марија Египћанка и многи други кад су се окренули Господу, остали су са Њим. Ми још нисмо достигли тај степен, још нас нешто привлачи овде, на земљи. Код нас је час утеха, час борба, рат, али бесплатну благодат мало је ко добио. Ја сам се зачудио кад сам схватио да је мало ко од монаха добио бесплатну благодат, да су ту благодат добили обични мирски људи.

Стање неисказаног мира и радости

Већ дуго година долази ми један младић из Бањалуке који се бави Исусовом молитвом. И недавно је једног свог друга, који је ожењен и има децу, научио да се и он моли Исусовом молитвом. Зачудио сам се када је његов друг дошао и казао како му се срце стално моли и да молитва стално тече. Овај је младић тако обасјан радошћу, пун мира неисказаног. Он је предао и себе и жену и децу Богу и добио бесплатну благодат. Пријатељ који му је казао није добио ту благодат, иако се дуже молио за њега. Значи, Господ гледа наше срце, и кад му се обраћамо од срца, Господ ће нас одмах утешити. Само они који су добили бесплатну благодат, могу знати какво је стање анђела и светих. Други то не могу знати. Ми се молимо Богу, и трудимо се, али ако неко није добио бесплатну благодат, није у могућности да схвати стање анђела и светих, јер се оно речима не да објаснити. То је стање неисказаног мира и радости. Знаш какав си био пре, љутио си се, а сада љутње нема. Не постоји човек који те може увредити, ни једна негативна мисао ти не може нашкодити, јер си ти ограђен, руковођен Духом Светим. Они могу да разумеју стање Пресвете Богородице, која је и од утробе материне до краја земаљског живота, па и у вечности била у пуној Божанској благодати. Свети Дионисије, ученик апостола Павла, желео је да види Свету Мајку и када је дошао у Јерусалим, увели су га у одаје у којима је била Пресвета Мајка, и њега, каже, одједанпут озари неки мир и радост и он каже: "Да ја не знам за истину, да Бога има, за мене би Пресвета Мајка била Бог." Зато је Господ оставио Пресвету Мајку као утеху светим Апостолима, јер су они били много гоњени са свих страна. Она је њима била велика утеха, јер Она зрачи Божански мир и Божанску радост свуда око себе. Ето, па треба зато да се молимо, да се од срца молимо и да ревнујемо Богу од срца, па ће нам Господ дати Своју благодат и свуда ћете осетити какво је стање анђела и светих и нико нас неће моћи увредити. Све волите, и имаћете неисказани мир, неисказану радост, речима неописиву. Желим вам све најлепше и мир и радост од Господа.

Зашто се противимо вољи Божијој

Реците ми Старче, зашто се упркос великој љубави коју имамо за Господа и за врлински живот — ипак противимо, супротстављамо вољи Његовој, као што сте рекли на почетку своје беседе.

Дете, живот овде на земљи је непрекидна физичка и умна борба. Рат је прво мислени, па кад више не можемо мислима, онда се обрачунавамо међу собом.

Ми смо у таквом стању на земљи и мислимо да се ми боримо за веру. Ми као јединке ништа не можемо да учинимо за веру, него само ако се ујединимо у једно, онда је то снага и моћ. Ми смо дужни да се боримо, јер смо деца падших родитеља и наши непријатељи, мислене силе, нас стално одводе са правилног пута. Непријатељ још малу децу учи да се противе родитељима. Зна непријатељ добро да ће, ако се још као деца противе, лако управљати са њима целог живота и биће његови. Недавно су ми дошли мајка и отац са својом девојчицом од десет, највише дванаест година. Кажу они детету да ми исприча шта јој се дешава. Она каже: "ја волим свога тату и своју маму, јер они мене много воле. Ја њих много волим, али не знам што ми у главу стално долази мисао да се противим мами и тати, да их не слушам, иако то нећу да радим. Ја хоћу да слушам и маму и тату, али немам мира."

Видите шта раде духови под небом! Зато се стално боримо да ојачамо нашу веру, а силе под небом стално узнемиравају наше мисли.

Једног је подвижника дванаест година морила мисао да нема Бога. Подвижник који се у самоћи подвизавао па га ипак мучила таква мисао. И читавих дванаест година борио се са духовима, али Господ је знао да је било потребно да се тако допушта на њега и да га мисли нападају дању и ноћу.

Због свега тога је рат и борба између добра и зла. Ми желимо да будемо добри, а духови под небом не желе да ми имамо ни једну добру особину, него само негативе особине. Ето, због тога ми ратујемо. Ми сами не можемо да ратујемо. Господ је наш Ратник, наш Заштитник, јер ми сами можемо само искрено потражити помоћ од Господа, па ће нам Господ помоћи.

Једном када сам био у тешком стању, прикаже ми се призор и каже ми Спаситељ да припаднем Његовој Пресветој Мајци, јер је Она Заштитница и Покровитељ монаха. Због тога морамо да ратујемо, због тога је мислени рат. Наш мислени рат није у телу и крви, него са духовима под небом. Апостол Павле каже: "Добар рат изратовах, веру сачувах." Због тога ми морамо непрестано припадати Господу и Пресветој Мајци. Морамо да молимо Господа да нас удостоји да и ми Њега љубимо, тако као што је Пресвета Мајка љубила анђеле и Свете. Јер Господ је моћан и силан да нам у томе помогне, да нас таквима учини. Он и жели да нас има такве и да останемо во вијеки вијекова и кроза сва времена у вечности у Његовој љубави и загрљају. Зато и теби желим, душо, тако да се молиш Господу, да те Господ удостоји да Га љубиш тако силно као Пресвета Мајка анђеле и светитеље. Онда ћеш осетити мир и тишину у срцу, јер поклањаш срце ономе Који је бесконачан, Који може да пружи бесконачну љубав, бесконачан мир.

О благослову

Можете ли нам рећи нешто више о томе зашто не треба ићи у манастир без благослова родитеља?

Родитељи су власници над својом децом, и имају велику власт над њима. Они могу своју децу предати или Богу или ђаволу. Ја сам се зачудио кад сам схватио колику власт имају родитељи над децом, невероватну власт. Не само родитељи над децом, него и муж над женом има велику власт. У Београд ми је 1943. дошла једна богомољка и донела неке ствари за манастир и тражила од мене да се ја молим за једну породицу. Муж и жена из те породице су имали двоје деце, девојчицу од девет година, која је била паралисана и сина који је био трговац код једне чувене београдске породице. Када сам се искрено почео молити за ту жену и њених двоје деце, имао сам толико невоља и искушења. Ни мира ни спокоја нисам имао. Отишао сам код свог духовника да се исповедим и кажем да кад год се молим за ту породицу, немам мира ни спокоја. Он мени каже: "Моли се, моли ти за њих." Ја сам наставио да се молим, али и даље нисам имао ни мира ни спокоја. Дође та богомољка поново у манастир и ја је замолим да каже нешто више о тој жени и њеној деци. Она ми је испричала да је ова жена била удата за једног Јеврејина у Битољу. Добила је са њим мушко дете које су након средње школе послали да се школује за трговца у једну богату, београдску, трговачку породицу. Они су сматрали да ће се боље школовати за трговца у тој породици. Син је примљен и мајка га је често обилазила. После неког времена и она се запослила код истог трговца да одржава чистоћу у магазину. Кад се вратила кући мужу је рекла да је одлучила да га напусти и да не може више с њим да живи. Она тада није знала да је са мужем опет остала у другом стању. Он ју је преклињао да остане, јер су све ово време живели у слози, без расправа. Она је била Хришћанка, крстила је прво дете и требало је да крсти и ово друго. Све што су она и муж у животу радили, радили су због деце. Сада више није хтела ништа, већ само хоће да оде. Он већ ожалошћен, када је схватио колико је тврдоглава, пустио је да оде. Након тога она је отишла у Београд и радила је ту у београдској продавници. Ја сам у Београд ишао ту где она ради, да причестим то њено друго дете. Девојчица није баш ни здрава умом, а не може ни рукама ни ногама. Све што јој је муж казао, све се обистинило. После ја размишљам, како то да муж над женом има толику власт и онда видим кад Господ каже нашој праматери Еви: "Зато што си послушала змију, зато ће од сада воља твоја бити под влашћу твога мужа." Онда сам схватио да наше мајке, кад не послушају очеве (мужеве), стварају пакао у кући. Видите шта чини непослушност. Родитељи имају велику власт над децом, али и муж над женом, јер је њезина воља потчињена мужу. Ето, много шта нисмо знали и Господ нам открива, и сад нам остаје још да се потрудимо да будемо добри.

Нови Сад, 1997. године

Share this post


Link to post
Share on other sites

ИЗ РАЗГОВОРА СА ЈЕДНИМ НАШИМ МОНАХОМ

Отишао сам у манастир В. са намером да се у њему одморим од београдске вреве и овог нашег живота пуног трзавица. Искрено речено, нисам ништа више очекивао од свог боравка тамо. Но Бог је хтео да у овом сиромашном и забаченом манастирчићу сретнем једног Божјег човека и кроз разговоре с њим осетим, јасније него досад, колико је привлачан живот по Богу. Прибележио сам неке од тих разговора које смо водили у хладњаку крај цркве.

Име овог монаха — нашег домаћина — нећемо спомињати из бојазни да тим изношењем на јавност унутарњег живота оца Т. не бисмо, можда, нарушили мир његове скромне душе.

О молитви

— Како се треба молити Богу?

— Молити се треба као отац Јован Кронштатски. Пажљиво је читао молитве, на по некој речи осетио би да му се срце загрејало а у души се разлио мир и радост, и после би се молио с осећањем.

Речи молитве треба изговорити с вером да вас Господ гледа и слуша. А кад се за време молитве нешто подигне у срцу, "ухватите" то и задржите се на томе — "стојте" у томе.

— Како сте Ви научили да се молите?

— Као мали био сам слаб и неразвијен. У кући би ми често говорили: "Ти ниси ни за шта. Погледај Миладина (то је био неки мој вршњак) како тај помаже оцу, а ти забадава једеш хлеб." Болеле су ме ове речи. У близини нашег салаша било је неко дрво и често бих одлазио тамо и молио Господа да учини да и ја некад будем користан за нешто.

Делимично од самог оца Т. делимично од манастирске братије дознао сам нешто више о његовом животу.

Родио се 1914. године на вашару као недоношче од 7 месеци. (Поводом тога једном ми је, смешећи се, рекао: Па од мене и није могло ништа боље испасти кад сам се на вашару родио.") Мати му је убрзо умрла. Подигле су га маћехе. Више пута би га у кући тако истукли да је узимао комадић хлеба и бежао од куће. Кад је поодрастао дали су га на кројачки занат, али ни ту није било ништа боље него код куће... Затим долази болест на плућима. Лекари су му рекли да најдуже што може да живи јесте — пет година. Онда се, вели, решио да бар тих пет година, колико му је остало, послужи Богу и отишао је у манастир Миљково оцу архимандриту Амвросију.

— Кад сам видео да ми ни родитељи, ни рођаци, ни пријатељи, ни остали свет не пружају ништа друго сем рана, увреда и бола, одлучио сам да више не живим за тај свет, него да ово мало дана до смрти посветим Господу. Увидео сам да на свету немам никог истински свог осим Господа.

О унутрашњем миру

— Шта је најважније у духовном животу?

— Најважније је, мислим, чување срца у миру. Не узнемирујте се ни по коју цену. У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање.

Мислени хаос је стање падших духова — (демона, духова који су отпали од Бога). Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог.

Унутрашња молитва

— Кад осетимо погодно расположење можемо прекинути ћутање срца вршењем Исусове молитве. Она је у почетку гласила: "Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме!"

Временом су је монаси скраћивали и данас она гласи: "Исусе, Сине Божији, помилуј ме!"

Односно на словенском: "Исусе, Сине Божији, помилуј мја!"

Ако можемо, изговарајмо Исусову молитву с осећањем. Ако пак не можемо, покушајмо да срцем припадамо Господу како знамо и умемо и задовољимо се ћутањем пред Господом.

Уколико немамо искусног духовника да руководи нама, опасно је и принуђивати себе на унутарњу молитву.

— Како сте се ви учили умносрдачној молитви?

— Био сам још сасвим млад послушник кад сам почео. Отац Амвросије ми је рекао: "Што год радиш, непрестано говори у себи: "Исусе, Сине Божији, помилуј мја!"

Био сам дечак и свим срцем га послушао. Сваког дана бих исповедао оцу духовнику шта се унутра у души догађало, а он је саветовао шта да чиним. После извесног времена осетио сам да заједно с ваздухом који удишем молитва "улази" у срце. Током времена молитва је почела и сама од себе да се врши у срцу.

Али после је умро мој духовник и многе године провео сам у великим душевним мукама. Туга је раздирала душу. Страх који сам нахватао још у детињству мучио ме је поново. Бојао сам се да старији неће бити задовољни са мном и никад нисам могао да одахнем.

— Шта сте тада чинили?

— Како кад. Најчешће сам узимао хармонику, одлазио у самоћу и свирао. Одувек сам волео музику, и то ми је доносило утеху.

Понекад сам сам себе питао: Шта хоћеш? Јеси ли гладан, јеси ли жедан, го, бос, болестан? Све је Бог дао, па шта хоћеш онда? Но ипак, душа је туговала и тражила да је неко утеши али није било никог да је утеши.

Ишао сам код појединих духовника, тражио савет, али ни то није помагало. Тако је то било док нисам прочитао "Пут спасења" од Теофана Вишенског и Господ је помогао. Кад нема никог од људи да нас утеши, онда Господ и кроз књигу долази да обрадује душу.

Стајање пред Господом

— Напоредо с чувањем мира у срцу вежбајте се и у стајању пред Господом. Ово значи: непрестано имати на уму да нас Господ гледа. С Њим треба да устајемо, да лежемо, да радимо, једемо, ходамо. Господ је сав свуда и у свему.

Из вењака где смо седели пружа се диван видик. Отац Т. је подигао руку у правцу поља и планина и рекао:

— Господ је сила која покреће живот сваке твари, устројава поредак у васиони, даје лепоту творевини, промишља о свему и пребива у срцу човековом, Цар славе (отац Т. Господа најчешће зове тим именом) пребива у свој твари и у синовима Својим.

Богоопштење

— Човек ће унутра у себи наћи царство Божје. "Сиђи у своје срце и наћи ћеш у њему лествицу за пењање у царство Божије." Саветује преподобни Исак Сирски.

Свето Писмо учи да је царство Божје "правда, мир и радост у Духу Светоме" ... Први корак ка богоопштењу је потпуно предавање себе Богу. После, Бог је тај који делује а не човек.

Богоопштење значи: да се Бог усели у нас, да Он делује у нама; да се наш дух одене Њим те да он управља нашим разумом, вољом и осећањима. Тада смо ми само добровољно оруђе у Његовим рукама — покретани Њиме и у мислима, и у жељама, и у осећањима, и у речима и у раду.

— Како се човек који је достигао степен духовности чува од гордости?

— Па то није ништа нарочито. Богоопштење је нормално стање душе. Човек је створен за такав живот. Грех је удаљио човека од оваквог живота и зато га он мора поново да задобија. Ми се, у ствари, само трудимо да дођемо у нормално, здраво стање.

Созерцање

— Када се у човеково срце усели царство Божје, Бог ће му онда открити тајне. Заједно с Богом "ући ће" у суштину ствари и разумеће њихову тајну.

Све је знање у Богу и, кад Господ зажели, по милости својој открива човеку тајне. Тако и прост, неук монах, милошћу Божјом, сазнаје велике тајне: о животу, о смрти, о рају, о аду, сазнаје и како је овај свет устројен.

Кад се у човеково срце усели царство Божје, Бог ће смаћи као неку завесу незнања с ума. Човек ће тада разумети не само тајну твари, него ће разумети и тајну самога себе. И најзад, у једном светом тренутку Бог ће му, по неисказаној милости Својој, открити и самога Себе, и човек ће созерцавати Цара славе као што гледа сунце у бистрој води. Онда је човек једно с Богом и Бог у њему делује. Такав само телом живи на земљи, а духом је у царству небеском, са анђелима и светима, и созерцава Господа.

Често кад бих поставио неко питање оцу Т. укратко је одговарао, а онда рекао: "О томе је писао тај и тај свети отац. Да идем да донесем књигу па да прочитамо?" Наравно да сам радо пристајао, и он би час листао књигу и читао одговарајуће одломке, час сам од себе говорио. Нисам срео човека који се брже сналази у тим књигама.

О строгости

— Строгост према ближњима је опасна. Строги напредују само до извесног степена и остају на телесном подвигу. У опхођењу с људима треба бити благ, кротак, попустљив.

Отац Т. ми је испричао и један свој карактеристичан сан.

— Тек што сам био заспао, сањам да сам умро. Два младића су ме повела до неке собе и поставила на неко постоље између њих двојице. Десно од мене биле су судије. У дну лево неко ме је оптуживао. Говорио је: "Ето то је тај што ни са ким не може!" Ћутао сам пренеражен. Онда је тај глас из угла још два пута исто поновио. Младић који ми је био с десне стране рече ми: "Не бој се! Није тачно да ти ни са ким не можеш. Ти са самим собом не можеш."

Атмосфера неба и атмосфера пакла

— Из човека који носи у себи царство Божије зраче свете мисли, Божије мисли. Царство Божије ствара у нама атмосферу царства небеског, насупрот мисаоној атмосфери пакла коју зрачи човек који у свом срцу носи пакао. Улога хришћана у свету је да прочишћују атмосферу на земљи и шире атмосферу Царства Божијег.

Свет треба освајати чувањем атмосфере неба у себи, јер ако изгубимо царство Божије у себи, нећемо спасти ни себе ни друге. Ко носи у себи царство Божије, тај ће га неосетно и на друге преносити. Људе ће привлачити наш мир и топлина, желеће да буду с нама и постепено ће их освајати атмосфера неба. Чак није ни потребно говорити људима о овоме: небо ће зрачити из нас и кад ћутимо или кад говоримо најобичније ствари; оно чак зрачи из нас а да ми тога и нисмо свесни.

У непослушног се неће уселити Царство Божије, јер такав увек жели да се врши његова а не Божја воља. У Царству небеском искључена је могућност царства у царству. То су хтели "падши духови" и зато су отпали од Господа, Цара славе.

Душа која је запала у круг мисленог хаоса, у атмосферу пакла, или се само дотакла ње, осећа адске муке. На пример — листамо новине, или шетамо улицама и после тога одједном осетимо да се унутра нешто у души пореметило — осећамо празнину, тугу. То је стога што смо читањем разноразних ствари изгубили сабран, јединствен ум, постали смо расејани и атмосфера пакла "упливише" (ово је реч коју отац Т. често употребљава) на нас.

О проповедању

Проповедати не треба од ума, него од срца. Само оно што је од срца дотиче се другог срца. Никада не нападати, никада се не противити никоме. Ако проповедник мора да одврати људе од неког зла, нека то чини у кротости, смирењу и великом страху Божијем.

О смирењу

— Какав је смирен човек?

— Смирени сматра сваког човека вишим од себе, и не само сваког човека него и твар.

— Како можемо сматрати твар вишом од себе кад је нас Господ украсио разумом и називао нас синовима Својим?

— Ако ставите руку на срце и будете искрени са самим собом, увидећете да сте нижи од многе твари. Погледајте пчелу како жури и ради. Непоштедно се даје, без резерве. Пчела живи свега месец и по дана и често угине на раду, у пољу, и не вративши се својој кошници. А колико човек мисли на себе и жали себе. Или погледајте мрава, како му се не досади да стално вуче нешто. И кад му терет падне, он га диже и стрпљиво наставља посао. А нама ако нешто не пође за руком одмах, дижемо брзо руке од тога.

Био сам присутан кад је једна бака запитала оца Т. шта да чини да би њени унучићи били побожни.

— Нека њихова бака увек буде кротка, добра, нека се никад не љути, нека је увек задовољна, нека она све слуша, кад, ето, њу неће да слушају. Можда унучићи сад и неће би ти побожни, али једном, касније, сетиће се своје баке и сећање на њу чиниће их бољим...

Прибележио Г. Ж.

"Православни мисионар"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Otac Tadej Vitovnicki je bio svetac na zemlji, ako se tako moze reci! :drugarstvo:

Jos cuvam par pisama koje mi je slao postom kada sam na nejasna pitanja dobijao odgovore od njega postom.

Na svako pismo je odgovarao sazeto i jasno.

Bilo je to osamdeset i neke...

Kada smo mi obicni ljudi pricali sa njim stekao se utisak kao

da on gleda na Nebo i sa Neba prenosi nama poruke, nama

malim ljudima - koji smo isli kod njega za savet.

Takav je bio Otac Tadej Vitovnicki.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pa podeli neka tvoja secanja o ocu Tadeju sa nama bas bih volela da cujem od onih koji su ga licno poznavali normalno ako zelis  i ako je nesto sto mozes podeliti sa nama!

Naravno draga sestro Vizantiona!

Mogu podeliti sva moja secanja na njega, tog divnog coveka, sa vama, a ne samo neka!

Posto sada jos malo izlazim iz kuce - predvece cu imati vise vremena pa cu vam se pridruziti na ovom istom mestu...

Share this post


Link to post
Share on other sites

  И  ја  се радујем јер сам све видео прилоге о оцу Тадеју преслушала, сада бих волела

  да стигнем да прочитам и неку од његових књига и чујем твоју реч брате Јанковићу. 0203_cool

Share this post


Link to post
Share on other sites

Imao sam tada tek napunjenih 18. godina.

I mnogo znakova pitanja pred sobom:

Pocev od skolskih briga, pa sve do porodicnih i ostalih.

 dada

0442_feel

Otac Z.I., moj rodjak iz sela, tada vec mladi svestenik,

mi jednom predlozi da odem do Manastira Vitovnice i

potrazim savet Oca Tadeja na sva pitanja koja me zanimaju,

jer je to covek kod koga dolaze i najuceniji ljudi izdaleka.

I tako: Verovatno sam bio prvi u poslednjih 100-tak godina

iz svog vlaskog roda koji nije krenuo "po savet i razresenje

problema" kod vracare nego pravac u Manastir Vitovnicu!!!

 0510_music    dada

Autobusom do Petrovca i sela Vitovnice, pa onda lokalnim nekim putem, secam se isao sam pesaka, pa do

Manastira Vitovnice. Nikada ne mogu zaboraviti kada sam pitao

neke ljude kojim putem da idem da su me prepoznali

da sam iz vlaskog kraja "izcuga" i odmah iz topa:

"A ti posao da se zenis, trazis devojku?!" https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt=':cmizdrenje:' />  

Ma, ne... odgovorih ja, stidljivo, na ovo neocekivano pitanje, ali ko ce meni poverovati. Ostadose oni da nesto "mrmljaju" ubedjeni da ja ne govorim istinu a ja nastavih napred.

I stigoh do Manastira Vitovnica...

Tada, kada sam ga prvi put sreo, bio je bas napolju. Sedeo je.

Bio je prijatan dan.

Ocekivao sam mnogo sveta. Red da se ceka.

Prosto mi je bilo neprijatno da se odjednom nadjem tako

spontano licem u lice sa njim.

Nakon blagoslova, ja sam onda neodlucno poceo da izlazem

svoj problem, a on (nikako da shvatim tu spontanost),

a on - Otac Tadej me prekinu:

"Dolaze ljudi po savet, da, pitaju mnoge stvari... Tako je pre

nekog vremena bio covek da me pita za..."

... i onda mi isprica konkretan problem koji je iz istog domena koji je bio

i moj, cak u nekim stvarima i isti!!!

Na taj nacin me postedeo muka da mu postavim nekoliko pitanja

odjednom, jer, eto, on je naslucivao o cemu se radi!

Dok je govorio gotovo nikada nije gledao sagovornika u oci.

Krotko je, smirenog lica, sa nekim neobjasnjivo blagim poluosmehom,

poluzatvorenih ociju smireno i stalozeno govorio, govorio...

Ostalo je da dodjem jos jednom, ali sam za 2. put cuo da je otisao

u Banju.

Znam da je taj prvi susret ostavio takav utisak na mene da mi nije bilo tesko da za drugi susret odem kod njega u Banju Gornja Trepca...

Uvek, kad god bi me primao delovao je tako kao da mu tesko pada

da je neko morao preci toliko veliki put da bi dosao do njega.

Tako skroman. Tako krotak.

Govorio je: "Mi ne mozemo ni naslutiti kakve velike bitke se vode sada na nebesima dok mi, ovde, u ovom miru, ovako razgovaramo"!

Onda sam otisao u vojsku i poslao mu par pisama.

Na svako pismo mi je odgovorio!

Precizno, jasno, sa puno razumevanja.

0442_feel

Nastavicu u toku veceri, dragi moji, ili sutra jer sa radoscu i zadovoljstvom i setom

pisem o susretima za koje moj mladi um nije ni slutio koliko su vazni sada sa ove distance...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хвала. Очекујем наставак.

Много поштујем оца Тадеја. Сад на Светог Луку ишао сам на славу код нерођеног деде који је сазнао да има рак. Он баш и није побожан зато сам мислио да му поклоним неку књигу која ће му у тешком периоду пружити утеху и можда утврдити у вери. Изабрао сам поуке старца Тадеја. Молим се за мене светом Тадеју да својим дивним поукама помогне мом деди.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Gledao sam, malopre, Oca Tadeja na

video linku, ovde postavljenim na sajtu...

Isti onaj izraz lica koji je meni ostao u

secanju. Na ovom snimku, je sasvim logicno, mnogo

stariji u telu negoli iz vremena iz koga ga

ja znam, ali u duhu ima istu onu vedrinu i

cednost koju samo retki (sveti) ljudi imaju

u svojim zemaljskim zivotima...

Ostaje kod mene nepromenjivi utisak:

Krotkosti, mudrosti i spontanosti u jednom!  0202_238

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Француски лист "Фигаро" (Le Figaro) је 14 о.м. у штампаном и електронском издању објавио опширну репортажу са Космета на 10 страница у оквиру које и интервју са Арно Гујоном.

      У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове.

      Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација.

      Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага.

      У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона...

      На иницијативу наше сестре @"Tamo daleko" која је и написала писмо, портал Поуке.орг је у име свих чланова Форума упутио писмо захвалности листу "Фигаро", аутору репортаже Жан Луј Трамблеу, новинару "Фигароа" специјализованом за Балкан Жан Криштоф Буисону, као и брату Арно Гујону.

      Dear Friends,
       
      With heartfelt, brotherly greetings, we would like to thank you for bravery and truth-loving expression in your newly published report:  Au Kosovo, les Serbes font de la resistance, about Kosovo and Metohija, Serbian Jerusalem.
       
      It is not easy to choose adequate or strong enough words of gratitude for your uncompromised desire to present the truth to your readers, especially now when the whole International community is quiet about situation in Kosovo and Metohija. We salute your demonstration of sacrificial love and effort to reveal the truth, which for us Serbs is a priceless gift that deepens our hope to bring peace to our brothers and sisters there.
       
      We believe that not only the Serbs all over the world, but all the people of good will are together in offering feelings of gratitude to you dear Friends, Jean-Christof, Arno и Jean-Louis, for all your support, bringing out unwavering facts about continual persecutions and suffering of Serbian people perpetrated by Albanian mafia and Kosovo’s terrorists and war criminals that comprise of current government.
       
      With your highest level of professional journalism, you dear Friends, provided a testimony to the whole world, recognizing magnificent dignity of the human life fighting for the freedom and truth in today’s society, but manifesting in Kosovo and Metohija.
       
      We wish you many prosperous years ahead, continuing being pillars of professional journalism, especially during this shady media times, and that with your noble work you’ll awake people’s love for truth.
       
      With profound gratitude and sincere wishes,
       
      Portal Pouke.org with all it’s members
       

      View full Странице
    • Од Милан Ракић,
      Француски лист "Фигаро" (Le Figaro) је 14 о.м. у штампаном и електронском издању објавио опширну репортажу са Космета на 10 страница у оквиру које и интервју са Арно Гујоном.

      У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове.

      Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација.

      Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага.

      У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона...

      На иницијативу наше сестре @"Tamo daleko" која је и написала писмо, портал Поуке.орг је у име свих чланова Форума упутио писмо захвалности листу "Фигаро", аутору репортаже Жан Луј Трамблеу, новинару "Фигароа" специјализованом за Балкан Жан Криштоф Буисону, као и брату Арно Гујону.

      Dear Friends,
       
      With heartfelt, brotherly greetings, we would like to thank you for bravery and truth-loving expression in your newly published report:  Au Kosovo, les Serbes font de la resistance, about Kosovo and Metohija, Serbian Jerusalem.
       
      It is not easy to choose adequate or strong enough words of gratitude for your uncompromised desire to present the truth to your readers, especially now when the whole International community is quiet about situation in Kosovo and Metohija. We salute your demonstration of sacrificial love and effort to reveal the truth, which for us Serbs is a priceless gift that deepens our hope to bring peace to our brothers and sisters there.
       
      We believe that not only the Serbs all over the world, but all the people of good will are together in offering feelings of gratitude to you dear Friends, Jean-Christof, Arno и Jean-Louis, for all your support, bringing out unwavering facts about continual persecutions and suffering of Serbian people perpetrated by Albanian mafia and Kosovo’s terrorists and war criminals that comprise of current government.
       
      With your highest level of professional journalism, you dear Friends, provided a testimony to the whole world, recognizing magnificent dignity of the human life fighting for the freedom and truth in today’s society, but manifesting in Kosovo and Metohija.
       
      We wish you many prosperous years ahead, continuing being pillars of professional journalism, especially during this shady media times, and that with your noble work you’ll awake people’s love for truth.
       
      With profound gratitude and sincere wishes,
       
      Portal Pouke.org with all it’s members
       
    • Од Милан Ракић,
      Драги наши!
      Двадесет четвртог по реду дана маја месеца, совершиће се тачно деценија како на интернет небу постоји феномен звани "Поуке"!

      Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава.
      Мсм. на термин.
      Мсм. на реч.
      Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене.
      Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута.
      Но све то није битно!
      Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи...
      Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту...
      Дакле!
      "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година"
      Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*.
      Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање; и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи
      Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу.
      Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019"
      Хвала унапред!
       *Свето Писмо
       
       
      View full Странице
       
    • Од Милан Ракић,
      Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава.
      Мсм. на термин.
      Мсм. на реч.
      Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене.
      Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута.
      Но све то није битно!
      Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи...
      Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту...
      Дакле!
      "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година"
      Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*. Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи
      Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу.
      Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019"
      Хвала унапред!
       *Свето Писмо
       
    • Од JESSY,
      Када погледаш себе и видиш године да пролазе, и своје неуспехе и трауме, грехе и унутрашње ране, маловерје, руине свога бића, лешеве својих помисли срца, којих је био пун твој живот; када видиш колико пута си се покајао, и ништа ниси урадио – савлада те нека туга.    Та туга може да се јави још и инстинктивно из нас самих, то јест из нашег егоизма, преузношења, јер бисмо желели да будемо велики, да немамо помисли, да немамо неуспехе.    Безброј неиспуњених жеља чине нас тужним. Боље је да паднеш у шаке лукавих демона, легеона демона, него да паднеш у руке туге, јер она се тешко превазилази.    Зато буди трезвен. Буди будан, да те туга не савлада. У супротном, питање је да ли ћеш успети.     „Улов“: свака туга скрива неку заседу. Колико људи је постало улов демона туге, који своје заседе поставља свуда! Колико има људи, који са љубављу траже Бога, толико својих мрежа демон туге баца, и улов који хвата је неизбројив. Јер туга се скрива иза претварног смирења, иза лажног покајања, иза лажног доживљаја љубави Божје, иза безброј ствари, стога се човек, не бивајући свестан тога, оберучке ње прихвата, и постаје сасвим бескористан.      Туга је способна да уништи снагу у човеку. Не зауставља се све док те не онеспособи у учини сасвим немоћним за било шта. А најперфиднији начин који демон (=помисао) користи, јесте навођење речи Господње: Блажени који плачу. „Не“, каже нам авва Исаија, „не дајте се преварити. То је сатанско. То није од Бога“.    „Туга по Богу је радост, пошто видиш себе у вољи Божјој“, каже авва Исаија.    Претпоставимо да сам сагрешио као Преподобна Марија Египћанка, да сам све до сада живео (47 година) изопачено, и у овом часу кажем: „Сагреших, Господе, устаћу“. Како да препознам да ли је у мени туга? Ако настављам да мислим на свој грех, моја мисао је демонска.    Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима. Не мешај, дакле, сатанску, демонску тугу са тугом по Богу. Туга по Богу је радост, јер пред собом видиш Бога, због Кога живи срце твоје, па стога у теби царује Господ Исус Христос. То је истинска, богоугодна туга!      извор: Богословија Призрен   http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/2017/01/blog-post_346.html

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...