Jump to content
marija

Живот и поуке старца Тадеја

Оцени ову тему

Recommended Posts

Imala sam tu cast da ga upoznam, bolje reci da ga vidim i dotaknem i uzivo slusam. U njegovom domu, u manastiru Vitovnica kod Petrovca na Mlavi.

I danas pamtim njegov pogled, oci koje nas sve gledaju, ali nas ne vide.... Takav pogled sam jedino jos videla kod Patrijarha Pavla.

Share this post


Link to post
Share on other sites

О НАЈПРОСВЕЋЕНИЈЕМ МОНАХУ

За Оца Тадеја сам први пут чуо средином 80-тих година на једном предавању на Теолошком факултету у Београду, а од стране нашег чувеног психијатра и психотерапеута Владете Јеротића, професора пастирске психологије на истом факултету. У једној од дигресија током предавања, професор Јеротић је за Оца Тадеја рекао да је вероватно најпросветљенији монах кога имамо у Србији. Природно је да сам одмах пожелео да посетим и упознам „најпросветљенијег монаха у Србији".

Сазнао сам да се тај монах налази у манастиру Витовница код Петровца на Млави у источној Србији и једног мајског дана 1993. године кренуо сам са неколико познаника који су већ дуже време одлазили оцу Тадеју, пут Витовнице.

Док смо полако прилазили манастиру, кроз главу ми је пролазило пуно прича које сам чуо о овом монаху, о бројним излечењима, о саветима и поукама које даје, а посебно је будило знатижељу причање мојих сапутника о њиховим личним сусретима са игуманом Тадејем.

Када смо стигли у манастир, било је то у време почетка вечерње службе, затекли смо испред конака једног благог старог монаха у старој монашкој хаљини који нас је дочекао са добродошлицом. Нисам знао ко је

тај монах, и није било прилике да питам, сви смо пришли и поклонивши се целивали му руку. На моје изненаћење „старац" је свакога од нас четворице пољубио у теме и благословио нас а потом нам је препоручио да је најбоље да пођемо у Храм јер је литургија већ почела.

На кратко иза нас ушао је игуман манастира - то сам јасно знао по одећи и неком ореолу ауторитета који се осећао највише у ходу. По завршетку службе, рекли су ми да је то заиста Отац Тадеј - игуман манастира. Пришао сам и целивао му руку молећи за благослов. Појма нисам имао да је то исти монах кога смо срели и поздравили када смо дошли. Мени није личио ни малчице на оног скромног и благог монаха. Сада је испред мене стајао, растом невелик, али изузетан, чврст и снажан ауторитет.

У манастиру смо провели три дана. Устајали смо рано и право из кревета на звук звона ишли смо на јутарњу службу. Чистоћа ваздуха и места савршено је деловала на нас градске људе. „Старац" нам је говорио да се шетамо и да „дишемо ваздух", смешкајући се све време.

Посматрали смо шта се догађа са нама: првог дана нашег боравка, у главама смо имали по стотину питања. Другога дана, по три. А трећег дана остало је једно једино питање. Ми смо се стишали и смирили. Субјективни осећај је био само да смо се лишили брига, осим што је у манастиру било лепо боравити. Требало ми је пар година, и више долазака у Витовницу да схватим важност смирења ума.

Наша посета се збила у време рата у Хрватској, и у Босни и Херцеговини. Трајале су економске санкције Уједињених нација, посла је било мало, претила је глад и немаштина сваке врсте. Људи су били узнемирени и

уплашени, нарочито они који су имали малу децу, а слабе приходе. Постојала је опасност од ескалације сукоба на Србију, а ми у градовима као што су Београд и Нови Сад страховали смо, чинило нам се, још више него други.

Највише од свега мучила нас је неизвесност. А један од најважнијих разлога доласка многих људи у овај манастир био је да од оца добију одговор на њихова питања или бар наговештај неке извесности. Причало се мећу људима да је Отац Тадеј „прозорљив" и да има Божији дар да види прошлост и будућност. Многи су хрлили, чуо сам, да поставе бројна питања овом монаху: и сељаци и грађани, прости и необразовани људи, као и високо школовани, верујући, а и они збуњени којима није јасно у шта верују, као и они неверујући такође. И кажу, да отац никога није одбио, већ је све примао и благословио са љубављу на растанку.

Бити у „озрачју" Оца Тадеја значило је окрепљење и умиљење. Са њега је на нас прелазила нека невидљива твар које човек није свестан док је не изгуби или се бар не удаљи од оца. Јер нашао сам да бити у миру и љубави са собом и са целим светом јесте наше природно стање - али не од ове, пале природе, већ од вечне, Божанске која је у нама саздана према слици Господњој.

Дан за даном бивали смо мирнији и опуштенији, а питања у нама су негде полако нестајала. Отац је зрачио миром и љубављу и у нашим разговорима осећао сам као да се на невидљивом узбурканом мору пењемо оцу на лећа да не потонемо. Повремено би у разговору осетили из дубине његовог говора истинску извесност вере, и саме Истине која је чиста, искуствена. Јер када отац говори то

није као кад други људи говоре „из своје људске памети". Он говори из дубине чистог искуства.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Учење оца Тадеја

Отац није пропуштао у разговорима да нагласи важност 'мисли'. То је можда и централна тема око које се спирално креће његово учење.

У свесци оца Тадеја у којој је писао преводе текстова хришћанских светитеља, нашао сам следеће редове :

Пази на своје мисли

Све потиче из мисли, и добро и зло,

Мисао претходи делу.

Земаљски закони не кажњавају мисли, већ само дела

Небесни закон кажњава и мисли, не само дела,

Пази на своје мисли.

Ако је извор чист и вода ће бити чиста

Ако су ти мисли чисте и светле и здраве,

све што радиш биће благословено.

Пази на своје мисли.

Сам отац, као да је читао наше мисли, причао је како дуго није схватао колико су мисли јака сила, и шта се све може са мислима. Када се концентришу на прави начин као светлост кроз сабирајуће сочиво, делују великом снагом. На њих не делује дистанца као препрека нити материја у било ком облику. Мисао је бржа и од светлости, (а и 'тахиони' су бржи од светлости додаје овај умни човек). Човек заправо и не зна шта се може учинити снагом мисли.

Отац Тадеј нас је упућивао да гајимо добре мисли у свом 'срцу' и да се смирујемо. 'Тако се човек усавршава' каже. ,Какве мисли имамо, такав нам је живот".

И даље: „Људи и не знају шта на себи носе. У контакту измећу два човека све се лако преноси са једног на другог. Често нас један разговор са неким из необјашњивих разлога потпуно исцрпи, извуче из нас сву енергију. И не само то. У наше мисаоно поље током разговора се уселе разне ружне ствари и мисли. Не знајући постајемо прикључени на неко мисаоно поље чије исходиште ми не знамо (а мислимо да знамо). Такође не знамо и чега све ту још има у том пољу које је произвело одређени мислени след и одређену акцију."

Отац Тадеј још каже:

„Тело се храни храном, а дух - мислима".

Најважнији (за човека) су мир и радост! Мир као смиреност духа, мирна опуштеност и веселост. То се манифестује и као добро расположење.

Брига није добра, јер не само да троши нашу енергију већ нас многоструко уплиће у клупко самоважности, Гордости, и неверја.

И заиста овакав став је немогућ без 'скока у веру' а разумевање немогуће без искуства, најпре у контакту са одиста верујућим човеком, а онда нарочито када отворимо прозоре на својој сопственој кући да у њу уђе светлост.

Није само дух Запада 'заслужан' да данас добрим делом верујемо да је Господ напустио Свет, већ су и страшни догађаји, нарочито ратови, и масовна застрашујућа убијања на готово свим тачкама света у тужном XX веку, па ево и на почетку новог века, допринели губитку вере чак и традиционалних хришћана. У знатно

мањем броју су они као Виктор Франкл који је кроз страшно логорско искуство нашао смисао и светлост на крају.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ми стално морамо да се подсећамо да је Господ створио Адама у слободи и љубави, и да је свој савез са човеком обновио после Пада (Стари завет) - и као акт највеће љубави: послао свога Сина на свет. Није Бог тај који узмиче, већ нас наша огреховљена природа одвлачи од Њега. Данас се Господ мало (и премало) зазива. Свет се забавио самим собом. Покаткад нас велика мука натера да потражимо смисао дубље у нама („Без невоље нема богомоље"), па опет увиђамо да се пламен вере тешко одржава јер разни ветрови света дувају да га угасе.

Током једне заједничке посете манастиру седели смо у конаку манастира са оцем разговарајући о разним темама. Један од наших пријатеља је упитао да ли да се моли за своје ближње? „Можеш да се молиш, али припреми добро лећа" - одговори отац, нагињући се напред у фотељи као да нешто тешко носи на леђима. „Ти не знаш шта други носи на себи, а хоћеш да примиш његов терет. Мораш добро да гледаш да би знао какав терет носи та особа и колико ти можеш да понесеш. Ако хоћеш да се молиш и поред тога, а ти добро припреми лећа. Желећи добро некоме, човек треба добро да гледа и да промишља да у његовом настојању, и из његовог настојања - не проистекне Зло уместо Добра. Тако, желећи добро, човек може многода пострада ако није достигао одређени степен духовног развоја. Када се неко у то упушта свесно, он онда зна шта ће морати да издржи и да претрпи" - заврши отац.

Видели смо да је одговор изненадио нашег пријатеља, али и све нас. Ја лично сам се осећао као на првим часовима физике када смо учили о закону спојених судова.

„Био један богат човек који је дошао у један велики манастир, па га лепо примише, - настави отац. Он даде на растанку сваком монаху по један дукат да се за њега моли, и сви примише по дукат. Један монах који је такође примио новац није се ипак молио за богаташа, и после неког времена усни сан да се налази на великом пољу пуном трња и корова. И чу Глас како говори : - Шта чекаш? Приони на посао !

Овај сан му се толико често враћао да је одлучио да се обрати свом духовном оцу за савет. - Па ти си примио онај дукат од богаташа а не молиш се за њега - рече му духовник. То је његова ливада која има да се очисти, а ти си примио своју плату, и ништа не радиш.

Следећи пут када богаташ наврати у манастир овај монах му приђе па му врати онај дукат и рече : -Хвала лепо теби, али узми ти назад твој дукат" - заврши отац смејући се као да је испричао најбољу шалу.

Неки од наших пријатеља који су долазили у овај манастир дуже времена причали су нам да отац понекад наизглед без икаквог разлога започиње неке приче и примере, да би касније неко од присутних рекао да је отац причао баш о његовом случају и да је од оца добио одговор на питање које је тражило одговор.

Већина нас је имала доживљај да је опет испред свог родитеља који га неизмерно воли и разуме, коме се мора поверити наш грех и наша мука. Пекла је савест и ужасно смо се стидели самих себе као да је дошао сам час истине где нема узмака, и онда, као да су се отварала нека врата да нас припусте из тамног ћошка у неки бољи и чистији свет. Ја лично морам признати у тим тренуцима нисам имао утисак да то што долази од тог монаха, оца Тадеја, долази само од њега већ да се иза њега, изнад њега, отварају нека врата даље у безвремени Космос у стварност која надилази ову нашу титрајућу и магловиту реалност. Неким чулом схватамо да тамо истински припадамо. И не само то, него да је то место наше право извориште и наше одредиште.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Речи које би отац упутио свакоме од нас имале су посебну тежину и посебно деловање. Гледао сам људе који улазе код оца као покуњене птице после олује, а излазе озарени, светлих лица, и увек смирени. Чак и они који су добили одговор који нису прижељкивали, примали су поуку без опирања и без побуне. Никада нисам од некога чуо да отац није био у праву што се тиче њих, а знам људе који су наставили живот по старом, не примењујући ништа, или готово ништа од онога што су питали. А у манастир се није одлазило са било каквим питањима. Ако занемаримо један број оних који питају када и како да се удају или ожене, или пак шта да учине код неке друге животне прекретнице, - већина је долазила са одиста крупним проблемима. Долазили су и прави клинички, односно психијатријски случајеви, као и људи са тешким животним причама.

У једном дану је посетилац могао да сретне тако разноврстан свет да је то било као да неко сипа узорке свих класа, старосних група, нивоа образовања и културних нивоа. Дошли би сељаци из неког забаченог села да се посаветују јер хоће ево, сина да жене, па да питају оца. Без много зазора и компликације : Ево син, дела одговор!

Могли су се срести и врло образовани људи, јер је добар део света долазио из великих градова као што су Београд и Нови Сад. Било је и писаца и универзитетских професора, као и људи који су долазили са децом као на пикник (природа је предивна у Витовници).

Отац нам је о томе говорио:

„Тешко је радити са људима, треба знати, треба имати пуно љубави, треба човек да има енергију." Отац каже да њему Господ (ваљда) даје енергију да уради све што треба. Једном ми је испричао у кратким цртама да је 1932. отишао у манастир јер су му лекари рекли да има још највише пет година живота с обзиром на стање његових плућа. Ипак није му било суђено да тада умре. Преживео је и Други св. рат и поживео још много година

Рекао нам је да је одувек

6

био повучен и да му је од 1975. године јако тешко пало када су људи почели да долазе. „Имао сам велику одбојност па сам молио Господа да ми помогне и да ме тога ослободи. И Господ је помог'о ... али није што се настојниковања тиче (старешинства у манастиру)". (Отац Тадеј је девет пута биран за старешину манастира, и до данас како каже то - руковођење - није успео да заволи). Отац Тадеј би као и обично читао наше мисли и . испричао би нам увек нешто пригодно.

Једном када је идеализација оца била у пуном јеку у нашем друштву отац нам је испричао нешто тако лично да сам ја био изненађен. Повезујући сав тај свет који долази у манастир са својим личним искушењима отац је рекао:

„Дошли један дан неки младићи у манастир и сви се спремили да ме нешто питају. А ја видим да један има ружне мисли па нисам имао жељу да га примим али ништа нисам рекао. Улазили су један по један и питали своје и када су завршили видео сам да онај младић који ми се није

допао није приступио. Предомислио се. Осетио је да није добро дошао. Ја сам га својим мислима одбио, наставља отац не штедећи се. Ето то је снага мисли: - онај други одма' осети како си ти расположен према њему. За мисли нема препрека. Да нисам имао према њему такве мисли које га не прихватају, и он би дошао да пита", завршио је отац Тадеј.

Отац Тадеј има многе обавезе и поред поодмаклих година (преко 80), али је ретко када без ведрине. Последњих година и поред велике економске кризе и поред толико света који свакодневно долази, и упркос његових година успео је да сагради нови велики манастирски Конак. А о свом старешинству често говори овако: „Изгледа да још увек имам неки отпор према томе. Једанпут усним Господа (детаљно описује како је Господ обучен) - а Господ ми вели : - „Хоћеш да војујеш, а нећеш да служиш !"

„Не знам ни један овакав случај да неко неће и да упорно одбија функцију, а опет му је дају. Замисли неког директора који неће да буде директор па га тако осам пута бирају (на то место)." Смеје се.

Увек нас пита како смо и како је у Београду. Када одговарамо да је у Београду заморно и често тешко, отац каже да је то од „мисаоног поља". „Има пуно злих мисли. То ствара лошу атмосферу".

У сусрет последњим временима

Време наших посета манастиру је било у периоду од 1993. - 1997. године. Не треба да говорим да је трећи

миленијум на прагу и да то уноси једну компоненту ишчекивања чак и код обичног света који је агностички расположен. А пуно је и сваковрсних секти данас и такозваних „учења" од чега се мути у глави. О хилијастичким ишчекивањима да не говоримо. А онда масони, па нови светски поредак, „new age" и тако редом.

При свему томе српски народ пролази још једно велико страдање у овом веку. (Има ли томе краја?)

Отац Тадеј нам је пуно говорио током наших сусрета и о овом скупу тема. Навешћемо само у најкраћем :

* Загађивање човекове околине. Отац опомиње на стално и све веће загађење природне средине од озонског омотача до река и мора. Указује на сталан раст температура и опасност од већих поремећаја - чак до отапања ледених капа. Отапање ледених капа ће узроковати повећање нивоа светског мора

Понекад се људи нагло осећају троми, каже отац. Лоше су воље, лако се умарају, тешки су а да не могу да нађу директног повода. Не само да је повећано зрачење са Сунца (због слабе заштитне улоге омотача) већ се ради о радиоактивном зрачењу које потиче из нуклеарних електрана. Отац каже да се то зрачење вуче по површини вода као нека нафтна мрља. Приметио је, каже, како после неких киша све живо некако изгуби снагу. Просто бауља. То је киша донела радиоактивност и тек када дуне ветар, развеје радиоактивност негде на другу страну, и буде боље свим живим створовима па и човеку. Та количина радиоактивности у атмосфери не може да се изгуби. Она кружи, премешта се са једног места на друго.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Велике мулти-националне компаније намерно спречавају да на видело дана изроне нова знања и нове чисте технологије.

* Југословенски простор је сада, посебно Босна, полигон за стратешка надметања великих сила.

* Нова страшна оружја су већ припремљена у тајности и свет о томе не зна.

* На духовном плану појединца, све више се умножавају искушења и не престају са деловањем. Све је теже: нервоза, грозничавост, субјективни осећај убрзања времена.

* Што се Србије тиче доћи ће Американци да нама владају. Неће бити тако лоше (економски) али ми нећемо имати слободу.

* Антихрист већ влада од 1992. године. Још се није зацарио али делује преко својих помагача.

* Ђаво се труди да престане служење литургије по мушким манастирима. „То нам је једина и сва снага против зла" - каже отац.

* Доћи ће време да ће се деца на улици играти Маркама и Доларима и чак драгуљима, јер неће ништа вредети. (Отац саветује да паре не чувамо већ да се инвестира у некретнине : куће, плацеве).

* Отац каже да из Бермудског троугла долази свако зло и да је тамо нека концентрација зла.

* Печаћење људи је већ почело на Западу.

* Зло на све начине покушава да овлада светом. Отац каже да овако страшно време није никада искусио сем током другог св. рата, али додаје да је ово време страшније на мисаоном плану. Притисак је огроман и то у целом свету. Ми православни смо нарочито угрожени јер је зло усредсређено на нас. Православни

ремете, сметају, да Ђаво завлада на мисаоном пољу над целим Светом, не зато што се противе, већ зато што се моле непрестано Господу да нас све заштити од зла. Нарочито је током 1993. године овај притисак постао изразит. Отац каже да је Ђаво пуштен.

* Масони су свуда присутни. Већ имају своје људе у владама свих држава, на другим важним местима, па и у цркви. У католичкој цркви сваки бискуп мора бити масон. Захваћено је и православље, нарочито Грчка црква, а и у нашој (српској) има епископа који су масони.

* Масони се спремају да цео свет ставе под владавину Уједињених Нација под вођством једног човека Антихриста кога ће они ставити на место „председника" У.Н. (За сада је највиши положај у У.Н. место „генералног секретара"). С обзиром да су се (масони) пенетрирали на све кључне позиције - изазваће кризу невиђених размера тако да ће Велика економска криза из 30-их година бити као мало дете. У тој кризи срушиће се вредност свих водећих светских валута и цео економски и финансијски систем ће се срушити. То ће за последицу имати разарање привреда свих држава јер је новац за привреду исто што и крв за човека. То ће створити невиђени хаос. Из тог хаоса изрониће Антихрист да спасе свет. „Кад будете чули да је почела економска криза у целом свету онда је његов долазак близу".

* Већ се спремају средства која ће помоћи остварењу Антихристове владавине. Отац Тадеј наводи цитат о Звери из Апокалипсе Св. Јована, и каже да је већ створен џиновски компјутер (на неколико спратова) у Белгији - и зове се : Звер. Његова моћ је огромна. То

је једна од Звери из Апокалипсе. Исти такав компјутер постоји и у Америци.

(Отац Тадеј каже да и лични бројеви из наших личних карата имају порекло и воде се у том компјутеру). * „Печаћење" ће се вршити невидљивим ласерским зрацима. Тај „жиг" ће бити невидљив за људско око, али ће бити видљив за ласерске и компјутерске зраке. У продавници ће се само преко зрака очитати колико неко има пара на рачуну и одмах ће му се скинути тај износ у вредности робе коју је купио. Све трансакције ће се обављати без новца.

Породица

По хришћанском учењу правилно функционисање породице се заснива на строго утврђеним правилима одговорности и љубави.

Мушкарац је глава породице и жена има да га поштује и слуша без изузетка. Жена је пак глава куће, а деца треба да слушају оба родитеља подједнако.

Iy knjige Duhovne pouke srpskom narodu

http://www.scribd.com/doc/6882408/Duhovne-pouke-srpskom-narodu-otac-Tadej-Vitovniki

Share this post


Link to post
Share on other sites

Чувајте мир у срцу - Разговор са старцем Тадејом   -    

- Како се треба молити Богу?

Молити се треба као отац Јован Кронштатски. Пажљиво је читао молитве, на некој речи осетио би да му се срце загрејало, а у души се разлио мир и радост и после би се молио са осећањем. Речи молитве треба изговарати са вером да вас Господ гледа и слуша. А кад се за време молитве нешто подигне у срцу "ухватите" то и држите, задржите се на томе, стојте у томе.

-Шта је најважније у духовном животу?

Најважније је чување срца у миру. Не узнемиравајте се ни по коју цену. У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање. Мислени хаос је стање палих духова-демона. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може да се усели јединствени Бог.

-О унутрашњој молитви.

Када осетимо погодно расположење можемо прекинути ћутање срца вршењем Исусове молитве. Она је у почетку гласила: Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме!

Ако можемо, изговарајмо Исусову молитву са осећањем. Ако пак не можемо, покушајмо да срцем припаднемо Богу како знамо и умемо и задовољимо се ћутањем пред Господом.

Уколико немамо искусног духовника да руководи нама, опасно је принуђавати себе на унутарњу молитву.

- О стајању пред Господом?

Напоредо са чувањем мира у срцу вежбајте и стајање пред Господом. Ово значи: непрестано имати на уму да нас Господ гледа, с Њим треба да устајемо, да лежемо, да радимо, једемо, ходамо. Господ је сав свуда и у свему. Господ је сила која покреће живот сваке твари, устројава поредак у васиони, даје лепоту творевини, промишља о свему и пребива у срцу човековом. Цар Славе (отац Тадеј најчешће Господа назива тим именом) пребива у свој твари и у синовима Својим.

- Питала сам о Богоопштењу?

Човек ће унутра у себи наћи Царство Божије. Сиђи у своје срце и наћи ћеш у њему лествицу за пењање у Царство Божије. - саветује преподобни Исак Сирин. Свето Писмо учи да је Царство Божије "правда, мир и радост у Духу Светоме."

Први корак ка Богоопштењу је потпуно предавање себе Богу. После, Бог је тај који делује, а не човек.

Богоопштење значи да се Бог уселио у нас, да Он делује у нама да се наш дух оденуо Њиме те да Он управља нашим разумом, вољом и осећањима.

Тада смо ми добровољно оруђе у Његовим рукама - покретани Њиме и у мислима, и у жељама и у осећањима, и у речима и у раду.

Богоопштење је нормално стање духа. Човек је створен за такав живот. Грех је удаљио човека од таквог живота и зато он мора поново да га задобије. Ми се, у ствари, само трудимо да дођемо у нормално, здраво стање.

- О созерцању.

Када се у човеково срце усели Царство Божије, Бог ће му онда открити тајне. Заједно са Богом ући ће у суштину твари и разумеће њихову тајну. Све је знање у Богу и кад Господ зажели по милости Својој открива човеку тајне. Тако и прост и неук монах милошћу Божијом сазнаје велике тајне о животу и смрти, о Рају, о аду, сазнаје и како је овај свет устројен. Када се у човеково срце усели Царство Божије, Бог ће смаћи као неку завесу незнања са ума. Човек ће тада разумети и тајну самога себе. И најзад у једном светом тренутку, Бог ће по неисказаној милости Својој открити и Самог Себе и човек ће созерцавати Цара Славе као што гледа сунце у бистрој води. Онда је човек једно са Богом и Бог у њему делује. Такав човек само телом живи на земљи, а духом је у Царству Небеском са ангелима и светима и созерцава Господа.

- О строгости.

Строгост према ближњима је опасна. Строги напредују само до извесног степена и остају на телесном подвигу. У опхођењу са људима треба бити благ, кротак, попустљив.

- О атмосфери неба и атмосфери пакла.

Из човека који носи у себи Царство Божије зраче свете мисли, Божије мисли. Царство Божије ствара у нама атмосферу Царства Небеског, насупрот атмосфери срца које у себи носи пакао. Улога хришћана у свету је да прочишћују атмосферу на земљи и шире атмосферу Царства Божијег. Свет треба освајати чувањем атмосфере Неба у себи, јер ако изгубимо Царство Божије у себи, ми нећемо спасти ни себе ни друге.

Ко носи у себи Царство Божије, тај ће га неосетно и на друге преносити, људе ће привлачити наш мир и топлина, желеће да буду са нама и постепено ће их освојити атмосфера неба. Чак није ни потребно говорити људима о овоме - Небо ће зрачити из нас и кад ћутимо или кад говоримо најобичније ствари. Оно чак зрачи из нас, а да ми тога нисмо ни свесни.

Човек који мисли да све зна је непокоран и непокорног човека нико не може да води и нико не може имати више духовника него једнога кога одлучи да слуша у свему. У непослушног се неће уселити Царство Божије, јер такав увек жели да се врши његова а не воља Божија. У Царству Небеском је искључена могућност царства у Царству. То су хтели пали духови и зато су отпали од Господа, Цара Славе.

Душа која је запала у круг мисленог хаоса, у атмосферу пакла, или се само дотакла тога, осећа адске муке. На пример листамо новине или шетамо улицама и после тога одједном осетимо да се унутра у души нешто пореметило, осећамо празнину, тугу. То је стога што смо читањем разноврсних ствари изгубили јединствен сабран ум, постали смо расејани и атмосфера пакла утиче на нас.

- О проповедању.

Проповедати не треба из ума, него из срца. Само оно што је од срца дотиче се другог срца. Никада не нападати, никада се не противити никоме. Ако проповедник мора да одврати људе од неког зла, нека то чини у кротости, у смирењу и великом страху Божијем и нека буде пример другима.

- Какав је смирен човек?

Смирен сматра сваког човека вишим од себе, па чак и твар.

- Како можемо сматрати твар вишом од себе кад је нас Господ украсио разумом и назвао нас синовима Својим?

Ако ставите руку на срце и будете искрени са самим собом, увидећете да сте нижи од многе твари. Погледајте пчелу како жури и ради. Непоштедно се даје, без резерве. Пчела живи свега месец ипо дана и често угине у раду у пољу и не вративши се до своје кошнице. А колико човек мисли на себе и жали себе. Или погледајте мрава како му не досади да стално вуче нешто. Кад му терет падне он га диже и стрпљиво наставља да га носи. А нама ако нешто не пође за руком одмах дижемо брзо руке од тога.

- Како доћи до унутрашњег мира?

Ако је свима опростио и ако је променио своје карактерне особине и ако је схватио да су нам сви рођени, праштајући свима мира својега ради. Измиримо се сами са собом, па ће са нама да се измири Небо и земља.

- Како ћемо знати да нас Господ води кроз овај живот?

Да нас Господ не води по долини плача и невидљиво чува од разних напасти и искушења онда не би могли овде опстати и не би могли изнети свој крст. Него Он је тај који нас води и наш је живот у Његовим рукама.

- Како ћемо се сачувати од мислених ратова?

Мисли су као ветар. Не треба их прихватати јер ветар не може нико да заустави. Ако не прихватимо та ратовања онда не могу да нам науде, јер се њихове отровне стреле враћају у њихово срце. Кад не би имали рана не би могао нико ни да нас вређа. Не би нас та кука ни закачила кад не би имали ми ту закачку за коју се закачи. Почнимо све да волимо па ћемо имати мир унутрашњи. Љутња је грех и преосетљивост је грех. Боље да се сами смиримо него да нас неко други смирава. Души смиреној у Господу, ни пакао ништа не може. Кад се ми будемо потпуно смирили, све ће се смирити око нас. Угледајмо се на Господа па будимо смирени, благи и кротки у срцу. Чисто срце Бога ће да види, а нечисто вечно да се стиди. Господ је свуда присутан, хтели ми то или не хтели, јер је све Његово и Небо и земља и Он је Цар Славе. Амин.

- Каквим животом једна породица треба да живи да би била богоугодна?

Треба да буде породица пуна племенитости и љубави, кротости и смирења, побожна, молитвена, да се моли Богу. Јутром када се устане да се без молитве не излази из куће, увече да се захвали Богу за тај диван дан, да слушају један другога, да се зна ко је старији, да посте све постове, и петак и среду, да се труде да буду углед другима, да имају добрих дела, једном речју да буду вредни као пчеле, мудри и безазлени. Сваке недеље макар један да донесе благослов својој породици из Цркве и стално да се труде на поправци свога живота. Ако је могуће гладнога да нахране, жеднога да напоје и са свима да буду у добрим односима што до њих стоји. Која породица ово испуњава, пред Богом је муж светитељ, жена светитељка, а деца анђели.

- Шта је то право покајање?

Право покајање је кад се човек исповеди пред свештеником за све мане и грехе и промени начин жìвота, више се никада не враћа на старо и не греши више то што је исповедио. Кад паднеш одмах устани, немој да лежиш у блату. Имајмо мир прво сами са собом, па онда са другима.

- Како доћи до Царства Небеског?

Само смирени и кротки улазе у Царство Небеско. Не лутајмо мислима и не гледајмо шта други раде, него гледајмо шта ми радимо, шта од нас произлази, да ли тешимо или осуђујемо, да ли праштамо или волимо. Боље да ништа не видимо шта други раде да их не би осудили. Само да се бавимо собом и својом душом. Боље да се запослимо Исусовом молитвом и да радимо на поправци свога живота и своје душе него да водимо туђе бриге. Један отац каже: "Ја сам запослен код Исуса и боље ми је да радим код Њега и да се бавим лепим мислима него да ме неко други запосли и да будем роб”. Не робујмо ничему. "Све ми је слободно али није на корист" - каже апостол Павле. Нећу ништа са мном да влада. Прочитајте “Пастира Јерму" и видите у 11. заповести пише: Не будимо двоједушни, час служимо мамону, час Господу. Не будимо лажни пророк, него будимо прави, Божији пророк. Ако се само држимо добрих мисли, онда нам је добар живот. Какве су нам мисли, такав нам је живот.

- Како би Ви, оче, рекли какви су људи данас?

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и @ивот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.

Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора.

- Шта да радимо да нам буде боље?

Мислимо о Богу макар колико мислимо о ближњима. Бојмо се Бога бар колико се бојимо људи. Поштујмо Бога бар колико поштујемо људе. Молимо се Богу бар колико се молимо људима. Тражимо помоћ од Бога бар колико тражимо од људи. Славимо Бога бар колико славимо рођендане.

Вера у Бога знак је снаге, духовне, интелектуалне и моралне, а не слабости. Безверје је знак слабости. Покајање је знак снаге, а не слабости. Молитва је знак снаге, а не слабости. Вера без молитве је као телефон у кући, без жице и без разговора. Молити се само људима, а не молити се Богу, знак је слабости.

- Шта је смерност?

Смеран човек је незлобан, он никоме и не жели и не чини зла, па чак ни онима који зло чине и наносе. Смеран је човек љубазан и предусретљив према свакоме, како према вишима, тако и према нижима од себе. Онај који се смирио и који је видео и увидео да су сви бољи од њега, без обзира какви су они, онда ће само радити на поправци свога живота. У свему је слободна воља човека и не треба је кварити.

Смирен је апсолутно задовољан у свему ономе што му је дао Бог и срећан је у срцу. Такав жали свакога који неће или не зна да исправи живот. Без Божије помоћи никада не би дошао ни до каквог добра, а са Божијом помоћи се долази до свих добара. Смеран човек је праведан према свима, а строг је према самом себи, јер је опасно бити строг према другима - не иде. Послушност је темељ љубави Божије и темељ правога живота. Сва добра што се чине, чине се Бога ради, а не славе ради. Смеран је онај човек који зна да је узвишавати се гордост и грех. Ко више зна више ће и да одговара пред Богом. Сваки ће доћи на Божији суд и Бог ће судити по правди Својој и по делима нашим. Ко криво ради не може да чека праведну плату. Онима који имају милости према другима и Бог ће се смиловати на њих. Само је онај богат који је са Господом и ко се труди за спасење своје. Треба помагати човеку да спозна своју веру. Онај ко тражи правду и ко тражи Бога ми смо дужни да му помогнемо да нађе. Онај је наш ближњи ко тражи помоћ од нас, ма каква била. Веру треба чувати као зеницу ока и Боже, дај да спознамо ко смо, чији смо, где смо и коме припадамо. Бог не шаље људима зло, него само по Свом промислу допушта искушења да би човека поправио. Треба избегавати сваку нервозу и сваку љутину, јер Христос никада није био љут. Бог је у исто време и мисаона сила и мисаона љубав. Ми морамо да будемо слични Њему и по делима и по речима и по понашању да би нас препознао кад дођемо пред Њега. Треба човек да буде кротак и смирен у срцу и да нађе мир својој души.

Вјера Станишић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Беседа оца Тадеја 


Мир и радост свима од Господа, јер су мир и радост најважнија богатства овог и оног света. За тим сви ми чезнемо. Можемо имати на кугли земаљској што год пожелимо, а да немамо мир и радост. А мир долази од Извора Мира, од Господа. Када се Господ обратио својим ученицима, када су они затворили врата због страха од Јудеја, прво што им је упутио било је: "Мир вам."

Господ ће вас наградити миром ако се измирите и окренете Апсолутном Добру, а Апсолутно Добро је Господ Бог. Он жели да ми имамо једну божанску особину - смирење је та божанска особина. Где год смирење царује, било у породици, било у друштву, оно из себе извија мир и радост.

Свако добро и свако зло потиче од мисли, јер смо ми мислени апарат. Утичемо чак и на биљни свет, будући да и биљни свет има нервни систем. Сви очекују мир, утеху, љубав.

Покајање је измена живота. Потребно је да човек оде до свештеника или свог ближњег и да му каже шта му ремети мир. Чим наши ближњи саучествују у нашем страдању ми добијамо утеху и снагу.

Ако се ми окренемо Извору Живота, Господ ће нам дати снаге да учврстимо у себи мисли пуне добра, јер добре мисли, добре жеље, дају мир и утеху свуда. Морамо се ( мислено ) изменити.

Наше мисли утичу не само на нас, него на све оно што нас окружује. Морамо да упућујемо добре мисли. Господ заповеда да волимо своје непријатеље, не због њих, него због нас самих. Треба опростити све од срца. Када се опрости све од срца, све је опроштено. Ми смо (тада) саучесници мира, тада мир чини радост и утеху свима око нас. Сви осећају наше мисли мирне, тихе.

Када је домаћин у кући оптерећен бригама о породици нико нема мира и покоја од његових мисли, чак ни мала деца у развоју. Зато они који руководе кућом треба да се предају Господу, да Му се моле, и да схвате да је Господ свемогућ, да нас Господ теши.

Морамо од срца све опростити. Унутрашњи мир не може да се сачува докле год наша савест нешто изобличава. Морамо умирити савест. Треба свима опростити од срца. Без тога нема унутрашњег мира.

Даће Господ благодат. То је божанска сила која делује свуда, а особито у душама које траже Господа, Извора Живота. Мир Божији се свуда сеје.

У Старом Завету пише: "Сине, дај ми срце своје." Господ је једина утеха и анђелима и Светима и свима који Га траже. Он је једини Бесконачан.

"Професор је расејан. Он је такав и такав!" Моли да Господ да благог анђела и професору и теби. Ако заволиш професора, тако ћеш лако одговарати и добити оцену. Када се професор и ученик помире, међу њима више нема (мисленог) рата.

Нема нам мира ако мислено ратујемо са родитељима. Духови злобе гледају да се ми по сваку цену огрешимо о родитеље. Тада они стичу власт над нама, а ми мислимо да је неко други крив. Многи то увиде, па поправе мисли. Ја увек то кажем- неки прихватају, а неки су сувише горди. Што дајемо, то нам се враћа.

Свети Оци кажу: "Сеј љубав, па ћеш љубав жњети. Сеј мир, па ћеш мир жњети." Немогуће је да стекнемо мир ако смо пуни зависти и злобе. Ако се не ослободимо од те паклене особине како ћемо у вечност? Једини је Господ који може да нас измени. Дух се везује мислима. Каква нам је карактерна особина овде - такви прелазимо у вечност.

Треба да смо мирни. Боље је трпети увреду, него нанети увреду. Ако претрпимо увреду, Господ ће нам дати снагу и мир. Ако не претрпимо увреду, савест нам неће дати мира. Савест је Божански суд.

Ми можемо свашта радити али нећемо имати ни мира ни покоја. Карактерна особина ( овде на земљи ) је основа за прелазак у вечност. Ако смо мирни и тихи идемо у ред светих и анђела. Њих је Господ наградио бесплатном благодати и у тим душама нема особина овога света. Човек може стално да га вређа, а он се не вређа. Човек може да га изудара, а он се не љути, јер је његова душа руковођена Светим Духом.

Питали су Светог Серафима Саровског: "Шта је циљ нашег живота?" - "Враћање у наручје Оца Небеског."

Ми реметимо мир. Господ нас ( тада ) оставља са нашим мислима - ето нам страдања. Нема силе која може да поруши милост Господњу. Зато мученици нису осећали страдања, а ако су и осетили, утешио их је тихи Господ. Када благодат Светог Духа озари душу - она више не осећа страдања.

После Господа немамо веће добро од својих родитеља. Господ каже: "Ја сам тај који зачиње плод у утроби мајке." Родитељи су оруђе у рукама Господњим. Господ благосиља брак. Потребно је време да се попуни (број) оних павших анђела који су отишли са сатаном, а Бог је и за њих, духове злобе, Бог. Они су високоинтелигентна бића, али за њих нема ни мира ни покоја.

Ми морамо тражити утеху од ближњих будући да смо створени, ограничени временом и простором, и не можемо да дамо бесконачно, али тражимо бесконачно. Тражимо мир бесконачни, радост бесконачну - све бесконачно. Али наши најблизи не могу све да нам пруже. Сви смо ограничени и у сталном смо рату са злим мислима, јер су пали духови пуни злобе ( зли духови нападају преко мисли - убацујући зле мисли у човекову главу ).

Господ гледа да ли ми од срца тражимо да нам Он помогне. Чујемо многе речи лепог примера живота и како треба упутити ближње да то раде. Али, да ли ћемо моћи то да остваримо?

Видимо особу мирну, тиху, све прашта, све трпи. Тај пример нам остаје увек јер и ми желимо то да стекнемо. Како? Окренимо се ка Апсолутном Добру, срцем, мислима и целим својим бићем. Сјединимо се у апсолутној љубави са својим Створитељем. Треба бити непрекидно у молитви. Треба молити Пресвету Мајку, анђела и Свете ( да нас учврсте својом заштитом ) да Га тако силно љубимо, јер тада ћемо бити блажени и овде и у вечности. Бог је Љубав и Срећа која испуњава све који Га траже.

Кавим се мислима бавимо - такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне и тихе - ето нам мир. Ако су нам мисли негативне - ето нам немир. Ми тражимо помоћ од родитеља и кад их замолимо, они раскрваре своје родитељско срце и чине нам по вољи оно што је добро.

Божија енергија свуда делује, а особито у оним људима који су се окренули ка Господу. Бог је Мир, Утеха и Радост свима. Зато вам желим мир и радост од Господа.

Родитељи имају велику власт над својом децом. Да ли су они добри или лоши - то је њихова ствар и они ће за то одговарати. Много се у свету страда због непоштовања родитеља.

Мој отац је био много добар човек. Имао сам мисао да је требало да уложи много више у мене. Преосетљив сам. Рођен сам 1914.

Нисам смео да упутим такве мисли оцу. Не вреди што сам био бистро дете. Нисам видео да сам ја упропастио свој живот. Када је требало нешто да се оствари, а оно - пропаст. Лекари су рекли: Неће живети више од пет година. Био сам тежак плућни болесник. Хтео сам да посветим свој живот Господу, па сам отишао у манастир.

Господ ће отворити пут најбољи за децу. Господ ће опростити. Господ је милостив. Ако се ми молимо Богу за њих, немогуће је да то не утиче на њих. Мисли су огромна снага. Одмах нам се отвори пут и знак.

Монах се у старо време молио да му Пресвета Богородица укаже шта је то монах, а Пресвета Мајка му је рекла: "Монах је молитвеник за цео свет."

Ако мислима ратујемо са професорима и родитељима, нема добра.

Господ жали своја створења што тако пате, али узалуд кад неће да се покају.

Дође старац Св. Антонију и каже да је велики грешник и да је много грешио.

-"Хоћу да ми ти кажеш да ли за мене има покајања?"

-"Молићу се Господу да ми Он открије, а ти дођи за недељу дана."

Господ му је открио:

-"Знаш ли ко је онај старац?"

-"Не знам."

-"То је сатана."

-"Он хоће од мене да чује да ли има покајања."

-"Има покајања. Он је дух и стално је у покрету. Треба да стоји на једном месту три године окренут ка истоку и да се моли: "Опрости Господе моју преосталу злобу".

Старац је дошао након недељу дана.

-"Да ли си питао за мене?"

-"Јесам. Треба да стојиш три године окренут ка истоку и да се молиш: "Опрости Господе моју преосталу злобу."

Одскакутао је на једној нози јер је знао то, али неће да се покаје. Нема неопростивог греха. Нема греха који ће порушити милост Господњу.

Свети Оци су се интересовали шта је то хула на Светога Духа и добили су одговор. Хула на Светог Духа је упорност у непокајању и противљење истини. Узалуд ти некоме говориш да је Бог свуда присутан и да је Животодавац, кад он неће да чује.

Треба припремити срце да се у Светом Причешћу сједини са Господом. Пост је потребан за смирење тела, јер кад се тело смири, смириће се и душа. Црква је прописала како треба постити. Срце треба припремити. Ми можемо ништа не јести, а да нам је срце злобно и пакосно. Како да примимо Свето Причешће када не подносимо појединце? Узећемо Свето Причешће, али не за спасење, јер смо задржали паклене особине, које су зле.

Пост је припрема за смирено срце. Свети Оци кажу: "Онај који није послушан узалуд пости и моли се Богу. Послушање је веће од поста и молитве. Кад сам био млад нисам разумео упутства Светих Отаца, али касније сам видео да је то тачно. Ко не смири срце и не очисти га од злих мисли, узалуд пости.

Господ је сав мир, сва радост. Треба припремити срце да буде кротко, смирено, у супротном узећемо Свето Причешће на осуду, а не на спасење. Зато се и молимо: да нам Причешће не буде на суд него на спасење.

Ко обилази манастире да види споменик, архитектуру, фреске - вратиће се кући празне душе. Међутим, ако је побожна душа, ако обилази ради своје душе, да би стекао мир, спасење - вратиће се пун утехе.

Магија делује тамо где нема молитве ни чврсте наде у Бога. Једном приликом ми је дошла једна млада жена. Завршила је политичке науке, али је јако побожна. Удала се за лекара, човека који је већ био ожењен. Само је месец дана био у браку кад га је прва жена напустила. Њен муж има старијег брата који је исто лекар. Он се три пута женио и све три жене су га напустиле. Њихова мајка је исто лекар и професор медицинског факултета. Она живи са сестром и бави се црном магијом. Ретко долази код сина. Међутим дошла је једног дана љута и рекла снаји: "Ја сам отерла ону жентурачу од свог сина, али теби не могу ништа." Мађијом тера духове злобе да досађују снаји како би она напустила мужа. Али та жена ( снаја ) је молитвеник, ревнује за Господа. Пошто јој дух злобе ништа не може, враћа се на бабу, па баба игра пипиревку. Враћа се на оног који је њега послао, па се њему свети. Након тога кад је дете проплакало ( родило се ), баба је опет дошла и питала снају:

- "Да ли онај билмез воли своје дете?"

- "Како не би волео?"

- "Значи још га воли!"

Улази син. Плаче и каже жени: -"Знаш не мили ми се да уђем у стан. Знам да ми све ово чини мајка, али ништа не могу..."

Спаљивање мртвих није хришћанско дело. То је дело савременог света да би што мањи простор заузело тело. Ако је човек побожно живео, тело је благодаћу Светога Духа освећено, и као тело не сме да се спали. Господ није створио тело да се спали. Зна се још од прародитеља Адама да чим душа напусти тело, треба прах праху, треба ставити тело у земљу, јер спаљивање није хришћанско дело.

Оне мајке које уништавају плод своје утробе чине велики грех. Оне уништавају живот. То је велики грех. Бог зачиње плод, а оне га уништавају. Треба из дубине душе да се измене и да не понављају такав грех. Таква жена се осуђује као убица. Ни једна животиња на земаљској кугли не убија своје младунче, једино разумно биће убија своје дете. Ако остане у непоправљивом стању, биће осуђена као убица. Питање је да ли ће моћи да прође кроз митарства. Нема неопростивог греха осим неокајаног греха. Велики је грех нашег народа - неокајани грех. Читава су села нестала. Био сам млад када је у Витовници било 110 кућа, а сада их нема ни половина. Жалосно је што ћемо ми Срби бити мањина. Доћи ће са стране и населиће се. Велика је грешка од стране грађанског закона да се земља дели на децу. На западу није тако, један остаје на земљи, а остали се запосле. Не ваља да се деле мале парцеле.

Наши Роми немају ни куће ни кућишта, па је опет пуна черга деце. Увек су задовољни, увек весели. А наши имају хлеба, па ни са хлебом неће да имају деце. Жалосно је то. Треба да се поправимо, ако можемо.

Мајка је мајка и сви смо везани за мајку. Многи научници су били благодарни према мајци, зато је се сећају. Мајка нам је карактерна особина.

Када мајка оде у вечност ми смо ожалошћени. То је наша грешка. Ми треба да се молимо, јер она потребује наше молитве, а не жалопојке. Много ми смета када смо ожалошћени. То је велика грешка - па ми смо Хришћани. Уместо да будемо благодарни Богу за све, да Му се молимо да се ( упокојена особа ) уброји међу анђеле и свете - ми тугујемо. Због тога и деца и мајка много пате у вечности.

Једна мајка је имала ћерку која јој је била једина нада. Међутим ћерка се разболи и умре, а пошто је била побожна Господ је одведе у рај. Њена мајка је желела да је сања, али ћерка није имала потребу да се јави мајци јер је била у рајским небесима. Зато је мајка ишла код врачара и гатара. Једна јој је врачара рекла да пре изласка сунца изађе на гроб, да узме флашу и да нешто уради, и чека да јој се ћерка јави. Мајка је то урадила, а ћерка јој се јавила и рекла:

"Мајко, што си ми то учинила? Зашто си ме тражила? Била сам у рајским насељима, а сада више не могу да се вратим. Што се ниси помолила Богу? Толико ме је туга оптеретила да не могу да се вратим Господу. Не могу да се вратим тамо где сам била опредељена."

Не треба туговати за умрлима, већ се треба Господу молити да им Он да јеванђелска насеља. Туга све ремети. Она омета мир који су они добили од Господа. Зато треба да будемо молитвени, јер туговати за својим рођенима није хришћански. То је незнабожачки. Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да смо благодарни Богу. Треба да се молимо Господу да им опрости грех и да чинимо добра дела за спомен. То се прима. Само Господ може да ослободи душу од паклених уза. Зато највише да се молимо Богу и тамо где има свакодневна Литургија да се моле за покојне.

Док је владика Николај био у животу питали су га да ли има спасења за оне који се нису кајали у животу. Рекао је да има, ако се неко моли за такву душу четредесет дана и више. Литургија је голготска жртва. Господ се жртвује. "Господе, омије грехе онима који су овде споменути Твојом часном крвљу." То је највећа жртва коју ми Хришћани можемо да учинимо.

Кад сам био млад монах мучило ме је питање: "Зашто онај који искрено тражи Господа толико страда? Зашто се толико мучи? Не могу више Господе!"

Легнем. У сну видим себе на узвишењу. Видим како иде војска од истока ка западу. Није земаљска војска, него небеска војска. Сви су равни ( исти ). Само један иде корак испред свих. Певају:

" За Цара Славе,

За Цара Небеског,

Ми борбу водимо,

Зло да покоримо."

Певам и ја са њима:

"За Цара Славе,

За Цара Небеског,

Ми борбу водимо,

Зло да покоримо.



Како ћемо зло победити?

Љубављу.

За Цара Славе,

За Цара Небеског,

Ми борбу водимо,

Зло да покоримо.



Много значи кад у кући има молитвеник. Молитва привлачи Божју благодат. То осећају сви домаћи. То осећају и они којима су срца охладнела. Зато се треба непрестано молити.

ИЗВОР

Share this post


Link to post
Share on other sites

ГДЕ ЈЕ OТАЦ ТАДЕЈ?

Реч је о човеку код кога су многи долазили да траже помоћ, савет и тумачење

Један сам од оних многобројних православних верника који су имали срећу да упознају оца Тадеја Штрбуловића, старца монаха, исписника нашег патријарха Павла. Осамдесетосмогодишњи старац ушао је у манастир Витовницу још као четрнаестогодишњак, 1928. године, јер је родом из истоименог села поред манастира, које се налази на обронцима Хомољских планина, у непосредној близини Петровца на Млави.

Значи, готово читав свој животни век провео је као монах, служећи по разним манастирима Србије (Раковица, Покајница), добивши чин архимандрита и поставши игуман манастира Витовница. У тај манастир, саграђен још у време краља Милутина, због оца Тадеја су долазили људи из свих крајева бивше Југославије, па и иностранства. Било је верника свих конфесија (православни, католици, протестанти, чак и муслимани), атеиста, радозналица. Сви они су долазили да га чују, виде, да траже помоћ за своје проблеме, савет, тумачење. И сви они су и добијали то што су тражили: благу реч, јеванђеље, Христову науку из уста човека који је, то је више него сигурно, био надахнут, даровит, прозорљив. Тако је тај манастир, релативно забачен и неугледан, постао право средиште православне духовности, место ходочашћа, откровења за многе који су ту долазили да чују проповеди оца Тадеја. Многи су тек ту открили шта је хришћанство на живом примеру оца, многи су се и замонашили захваљујући њему.

Нема спокоја

Истовремено са том идиличном и хармоничном причом текли су догађаји који су све нас вернике збуњивали и изазивали стрепњу. Уместо да му и сама српска црква буде захвална за такав јеванђељски и мисионарски рад, оцу Тадеју је у више наврата забрањивано да комуницира са верницима, чак и да их виђа, био је смењен са места игумана (наводно, на сопствени захтев), у манастир су доведени неки нови монаси који су били све, само то не. Причало се и да му је сам живот угрожен. Проблеми су кулминирали када је за епископа Браничевске епархије, чије је седиште у Пожаревцу, изабран Игнатије Мидић. Од тада отац Тадеј више нема ни мира ни спокоја. Понављам, ради се о старцу од 88 година, чија је једина жеља да умре у миру манастира Витовница, близу места рођења, ту где је провео готово сав свој живот посвећен служењу Богу и људима. Но, тако не мисле и високи званичници Српске православне цркве. Почиње прави прогон старца, чак изгон из манастира. Никаквих званичних одлука ни дописа, само тако, сазнајемо да је отац чак негде у Црној Гори, у околини Колашина, наводно склоњен да би имао мира од многобројних верника који гa опседају. И да je то учињено по његовој жељи. После једне зиме проведене тамо, у потпуно неприкладним условима, оца враћају у Витовницу. Но, не задуго.

Поново га одводе у непознатом правцу. Ипак, сазнајемо да је „склоњен" у једну приватну кућу у Бачкој Паланци, на самој граници са Хрватском, код извесног човека, који му није ни род ни пријатељ, већ само извршилац нечијих директива.

Писма патријарху

Старца ипак „великодушно" доводе недељом и великим црквеним празницима да присуствује служби у манастиру Ковиљ, који је уједно и седиште викарног епископа јегарског и бачког Порфирија. Доводе га и одводе, тако да му нико од обичних верника не може прићи, затражити благослов, проговорити с њим коју реч. Кад питате епископа Порфирија за дозволу да то урадите, добијате неодређен и смушен одговор, у стилу: „Отац је стар и исцрпљен, потребан му је мир". Па, зар је то мир, када га протерају из манастира, цркве, храма, код људи који су неверници, и раде за државну безбедност, по оним информацијама којима располажемо? Мало чудно, готово невероватно!

По последњим информацијама отац Тадеј је поново одведен у непознатом правцу, јер је сувише људи сазнало где га крију, те су долазили у Бачку Паланку покушавајући да ступе у контакт с њим. Епископ Игнатије не жели ни да разговара на ту тему, иако су му верници из његове епархије писали петиције са захтевима да се отац Тадеј врати у манастир Витовницу. Оба епископа бачка, Иринеј и Порфирије, чине то исто. Бројни верници су писали и патријарху Павлу, обавештавајући га шта се догађа са оцем Тадејом, но без икаква одговора. Зато се обраћам медијима, у име многобројних верника, тражећи одговор од званичника СПЦ: где је отац Тадеј, и зашто му се све то чини? Уколико се, наравно, неки од медија усуди да објави ово писмо.

Ненад Марковић, Београд

Извор: „Глас јавности“, понедељак 2. децембар 2002, стр.22.

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/12/02/pisma/srpski/pisma.shtml

Share this post


Link to post
Share on other sites

??? ?? O??? ??????

??? ?? ? ?????? ??? ???? ?? ????? ???????? ?? ????? ?????, ????? ? ????????

????? ??? ?? ???? ???????????? ???????????? ??????? ???? ?? ????? ????? ?? ???????? ??? ?????? ???????????, ?????? ??????, ????????? ????? ?????????? ?????. ???????????????????? ?????? ???? ?? ? ???????? ????????? ??? ??? ??????????????????, 1928. ??????, ??? ?? ????? ?? ?????????? ???? ????? ?????????, ???? ?? ?????? ?? ????????? ????????? ???????, ? ??????????? ??????? ???????? ?? ?????.

?????, ?????? ????? ???? ??????? ??? ?????? ?? ??? ?????, ??????? ?? ?????? ??????????? ?????? (????????, ?????????), ??????? ??? ???????????? ? ???????? ?????? ????????? ?????????. ? ??? ????????, ???????? ??? ? ????? ????? ????????, ???? ??? ?????? ?? ???????? ???? ?? ???? ??????? ????? ???????????, ?? ? ????????????. ???? ?? ??????? ???? ????????? (???????????, ????????, ???????????, ??? ? ?????????), ???????, ???????????. ??? ??? ?? ???????? ?? ?? ????, ????, ?? ????? ????? ?? ????? ????????, ?????, ????????. ? ??? ??? ?? ? ???????? ?? ??? ?? ???????: ????? ???, ?????????, ???????? ????? ?? ???? ?????? ???? ??, ?? ?? ???? ???? ???????, ??? ????????, ???????, ?????????. ???? ?? ??? ????????, ????????? ??????? ? ?????????, ?????? ????? ???????? ??????????? ??????????, ????? ?????????, ????????? ?? ????? ???? ?? ?? ???????? ?? ???? ????????? ??? ??????. ????? ?? ??? ?? ??????? ??? ?? ??????????? ?? ????? ??????? ???, ????? ?? ?? ? ?????????? ??????????? ????.

???? ???????

??????????? ?? ??? ????????? ? ??????????? ?????? ????? ?? ???????? ???? ?? ??? ??? ??????? ????????? ? ????????? ???????. ?????? ?? ?? ? ???? ?????? ????? ???? ???????? ?? ????? ??????????? ? ??????????? ???, ??? ?????? ?? ? ???? ??????? ??????????? ?? ?????????? ?? ?????????, ??? ? ?? ?? ????, ??? ?? ?????? ?? ????? ??????? (???????, ?? ????????? ??????), ? ???????? ?? ???????? ???? ???? ?????? ???? ?? ???? ???, ???? ?? ??. ??????? ?? ? ?? ?? ?? ??? ????? ???????. ???????? ?? ??????????? ???? ?? ?? ???????? ??????????? ????????, ???? ?? ??????? ? ?????????, ??????? ???????? ?????. ?? ???? ???? ????? ???? ???? ?? ???? ?? ???????. ????????, ???? ?? ? ?????? ?? 88 ??????, ???? ?? ?????? ???? ?? ???? ? ???? ????????? ?????????, ????? ????? ??????, ?? ??? ?? ?????? ?????? ??? ???? ????? ???????? ??????? ???? ? ??????. ??, ???? ?? ????? ? ?????? ?????????? ?????? ??????????? ?????. ?????? ????? ?????? ??????, ??? ????? ?? ?????????. ???????? ????????? ?????? ?? ??????, ???? ????, ????????? ?? ?? ???? ??? ????? ? ????? ????, ? ??????? ????????, ??????? ??????? ?? ?? ???? ???? ?? ???????????? ??????? ???? ?a ????????. ? ?? je ?? ??????? ?? ??????? ????. ????? ????? ???? ????????? ????, ? ??????? ???????????? ????????, ??? ??????? ? ?????????. ??, ?? ??????.

?????? ?? ?????? ? ?????????? ??????. ????, ????????? ?? ?? „???????" ? ????? ???????? ???? ? ?????? ???????, ?? ????? ??????? ?? ?????????, ??? ???????? ??????, ???? ?? ???? ?? ??? ?? ????????, ??? ???? ????????? ??????? ?????????.

????? ??????????

?????? ???? „???????????" ?????? ??????? ? ??????? ???????? ?????????? ?? ??????????? ?????? ? ????????? ?????, ???? ?? ?????? ? ??????? ???????? ???????? ????????? ? ?????? ?????????. ?????? ?? ? ??????, ???? ?? ?? ???? ?? ??????? ??????? ?? ???? ?????, ????????? ?????????, ??????????? ? ??? ???? ???. ??? ?????? ???????? ????????? ?? ??????? ?? ?? ???????, ???????? ????????? ? ?????? ???????, ? ?????: „???? ?? ???? ? ????????, ???????? ?? ?? ???". ??, ??? ?? ?? ???, ???? ?? ????????? ?? ?????????, ?????, ?????, ??? ???? ???? ?? ?????????, ? ???? ?? ??????? ??????????, ?? ???? ????????????? ?????? ???????????? ???? ?????, ?????? ???????????!

?? ????????? ????????????? ???? ????? ?? ?????? ??????? ? ?????????? ??????, ??? ?? ?????? ???? ??????? ??? ?? ?????, ?? ?? ???????? ? ????? ??????? ???????????? ?? ????? ? ??????? ? ???. ??????? ???????? ?? ???? ?? ?? ????????? ?? ?? ????, ???? ?? ?? ??????? ?? ?????? ???????? ?????? ???????? ?? ????????? ?? ?? ???? ????? ????? ? ???????? ?????????. ??? ???????? ?????, ?????? ? ?????????, ???? ?? ????. ?????? ??????? ?? ?????? ? ?????????? ?????, ?????????????? ?? ??? ?? ?????? ?? ???? ???????, ?? ??? ?????? ????????. ???? ?? ??????? ????????, ? ??? ???????????? ???????, ??????? ??????? ?? ?????????? ???: ??? ?? ???? ?????, ? ????? ?? ?? ??? ?? ????? ??????? ??, ???????, ???? ?? ?????? ????? ?? ?????? ??? ?????.

????? ????????, ???????

?????: „???? ????????“, ????????? 2. ???????? 2002, ???.22.

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/12/02/pisma/srpski/pisma.shtml

Š T E T A

Zlonamerno pismo

U današnje vreme, kada sekte tako uspešno haraju po našim školama, nalaze se, eto, i oni koji se predstavljaju kao "pravoslavni vernici", a koji bez imalo zazora govore o Crkvi i njenim episkopima kao o kriminalcima - i to bez i jednog, i najmanjeg dokaza!

Gospodin Markovi? se jako brine gde je otac Tadej. On navodi da mu je, navodno, "zabranjivano da se vi?a sa vernicima", da je "odvo?en i dovo?en", i da mu je - "?ak i život ugrožen"! 0409_feel o ?emu to pri?amo! Ko bi u Crkvi - ?ak i da je najve?i zlotvor - imao razloga da jednog starca "odvodi nekud" itd? Kome bi palo na pamet da starom ?oveku ugrožava život i zašto? I, ako je ve? svaka komunikacija sa ocem Tadejem "zabranjena", otkud g. Markovi?u informacije koje navodi.

Ako ve? veruje u to što piše, ako misli da je otac Tadej protiv svoje volje negde zadržan i da mu je život ugrožen, zašto g. Markovi? ne izvesti o tome policiju? I ništa manje, nego su se protiv starca urotila trojica episkopa SPC. Još g. Markovi? kaže da su i Patrijarhu pisana pisma, a da on nije odgovorio. Zna?i i Patrijarh je umešan u zaveru! Nije li to malo previše i za g. Markovi?a, ali i za Glas?

Ja li?no nemam pojma gde je otac Tadej - niti me to zanima. Ali pisati ovako o episkopima Crkve u javnom glasilu, pa se još predstavljati kao pravoslavni vernik - to je stvarno previše.

Jer pravoslavni vernici takve stvari ne rade. Bi?e da je možda re? o drugoj stvari. Ili je g. Markovi? bolestan ?ovek (paranoja, sumanute ideje) ili je sektaš, koji na ovaj na?in pokušava da okalja ugled SPC. Nije mi jasno zašto Glas objavljuje ovakve neproverene i krajnje zlonamerne tekstove?

Tako?e je pre neki mesec, u Glasu (ista rubrika) objavljen tekst u kome se reklamira sekta "Valdorfska pedagogija" Rudolfa Štajnera. Ja sam poslao pismo sa objašnjenjem o kome je re?, ali ono nije objavljeno.

Nadam se da tako ne?e biti i sa ovim pismom.

Aleksandar ?akovac, teolog SPC

Beograd

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/12/08/pisma/srpski/pisma.shtml

Share this post


Link to post
Share on other sites

Š T E T A

Zlonamerno pismo

U današnje vreme, kada sekte tako uspešno haraju po našim školama, nalaze se, eto, i oni koji se predstavljaju kao "pravoslavni vernici", a koji bez imalo zazora govore o Crkvi i njenim episkopima kao o kriminalcima - i to bez i jednog, i najmanjeg dokaza!

Gospodin Markovi? se jako brine gde je otac Tadej. On navodi da mu je, navodno, "zabranjivano da se vi?a sa vernicima", da je "odvo?en i dovo?en", i da mu je - "?ak i život ugrožen"! 0409_feel o ?emu to pri?amo! Ko bi u Crkvi - ?ak i da je najve?i zlotvor - imao razloga da jednog starca "odvodi nekud" itd? Kome bi palo na pamet da starom ?oveku ugrožava život i zašto? I, ako je ve? svaka komunikacija sa ocem Tadejem "zabranjena", otkud g. Markovi?u informacije koje navodi.

Ako ve? veruje u to što piše, ako misli da je otac Tadej protiv svoje volje negde zadržan i da mu je život ugrožen, zašto g. Markovi? ne izvesti o tome policiju? I ništa manje, nego su se protiv starca urotila trojica episkopa SPC. Još g. Markovi? kaže da su i Patrijarhu pisana pisma, a da on nije odgovorio. Zna?i i Patrijarh je umešan u zaveru! Nije li to malo previše i za g. Markovi?a, ali i za Glas?

Ja li?no nemam pojma gde je otac Tadej - niti me to zanima. Ali pisati ovako o episkopima Crkve u javnom glasilu, pa se još predstavljati kao pravoslavni vernik - to je stvarno previše.

Jer pravoslavni vernici takve stvari ne rade. Bi?e da je možda re? o drugoj stvari. Ili je g. Markovi? bolestan ?ovek (paranoja, sumanute ideje) ili je sektaš, koji na ovaj na?in pokušava da okalja ugled SPC. Nije mi jasno zašto Glas objavljuje ovakve neproverene i krajnje zlonamerne tekstove?

Tako?e je pre neki mesec, u Glasu (ista rubrika) objavljen tekst u kome se reklamira sekta "Valdorfska pedagogija" Rudolfa Štajnera. Ja sam poslao pismo sa objašnjenjem o kome je re?, ali ono nije objavljeno.

Nadam se da tako ne?e biti i sa ovim pismom.

Aleksandar ?akovac, teolog SPC

Beograd

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/12/08/pisma/srpski/pisma.shtml

?? ???? ??????? ?????? ???? ?? ???????? ? ??????? ????? ???? ?????????? ???????.

??? ?? ???? ???? ? ???????? ? ?????????? ??????? ???? (? ????) ?? ??? ???????? - ??? ?? ??????? ??? ??? ?? ?? ??????? ?????. ??? ?? ???? ?????????? ??????? ???? ??? ?????.

??????? ?? ??????? ?? ????????????.

????? ????? ?? ??????? ?????

Share this post


Link to post
Share on other sites

Š T E T A

Zlonamerno pismo

U današnje vreme, kada sekte tako uspešno haraju po našim školama, nalaze se, eto, i oni koji se predstavljaju kao "pravoslavni vernici", a koji bez imalo zazora govore o Crkvi i njenim episkopima kao o kriminalcima - i to bez i jednog, i najmanjeg dokaza!

Gospodin Markovi? se jako brine gde je otac Tadej. On navodi da mu je, navodno, "zabranjivano da se vi?a sa vernicima", da je "odvo?en i dovo?en", i da mu je - "?ak i život ugrožen"! :drugarstvo: o ?emu to pri?amo! Ko bi u Crkvi - ?ak i da je najve?i zlotvor - imao razloga da jednog starca "odvodi nekud" itd? Kome bi palo na pamet da starom ?oveku ugrožava život i zašto? I, ako je ve? svaka komunikacija sa ocem Tadejem "zabranjena", otkud g. Markovi?u informacije koje navodi.

Ako ve? veruje u to što piše, ako misli da je otac Tadej protiv svoje volje negde zadržan i da mu je život ugrožen, zašto g. Markovi? ne izvesti o tome policiju? I ništa manje, nego su se protiv starca urotila trojica episkopa SPC. Još g. Markovi? kaže da su i Patrijarhu pisana pisma, a da on nije odgovorio. Zna?i i Patrijarh je umešan u zaveru! Nije li to malo previše i za g. Markovi?a, ali i za Glas?

Ja li?no nemam pojma gde je otac Tadej - niti me to zanima. Ali pisati ovako o episkopima Crkve u javnom glasilu, pa se još predstavljati kao pravoslavni vernik - to je stvarno previše.

Jer pravoslavni vernici takve stvari ne rade. Bi?e da je možda re? o drugoj stvari. Ili je g. Markovi? bolestan ?ovek (paranoja, sumanute ideje) ili je sektaš, koji na ovaj na?in pokušava da okalja ugled SPC. Nije mi jasno zašto Glas objavljuje ovakve neproverene i krajnje zlonamerne tekstove?

Tako?e je pre neki mesec, u Glasu (ista rubrika) objavljen tekst u kome se reklamira sekta "Valdorfska pedagogija" Rudolfa Štajnera. Ja sam poslao pismo sa objašnjenjem o kome je re?, ali ono nije objavljeno.

Nadam se da tako ne?e biti i sa ovim pismom.

Aleksandar ?akovac, teolog SPC

Beograd

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/12/08/pisma/srpski/pisma.shtml

?? ???? ??????? ?????? ???? ?? ???????? ? ??????? ????? ???? ?????????? ???????.

??? ?? ???? ???? ? ???????? ? ?????????? ??????? ???? (? ????) ?? ??? ???????? - ??? ?? ??????? ??? ??? ?? ?? ??????? ?????. ??? ?? ???? ?????????? ??????? ???? ??? ?????.

??????? ?? ??????? ?? ????????????.

????? ????? ?? ??????? ?????

Milane ne radi se o tome kome ti ili ja verujemo, ve? da drugi moraju videti obe strane pri?e, Istina jeste samo jedna, ali svako od nas ima svoju istiinu

Share this post


Link to post
Share on other sites

КРАЈЊЕ СМИРЕЊЕ ИДЕАЛ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА

"Свети Оци кажу — идеал хришћанског живота није чињење чуда, исцељење болних, нити васкрсење мртвих, већ крајње смирење."

У лето 1991. године причао је Старац Тадеј са двојицом београдских студената који су тај разговор снимили. Један од њих је рекао:

Опростите оче, да ли бисте благословили да Ваше речи снимим, па да се после крепимо душевно?

Па не, шта вреди, моје речи нису... (не чује се добро) не вреди, одговорио је. — Ви долазите са проблемима ја имам много проблема, па нас Господ теши. Ја се пожалим вама, ви се пожалите мени и после је добро... Господ утеши!

Тада је тој двојици студената и онима који су још ту били говорио, можда најлепше што смо чули, о садашњем стању земље, о положају човека на планети, о његовом положају у односу на време и вечност, у односу на Бога.

Окружени смо тајнама

Људи мисле да су нешто, говорио је, док, човек није ништа. Владика Николај каже: "Шта је човек? Једна врећа смрдљивог меса и ништа више." Ништа. Усијана глава. Нема појма да је он труба. Да је он оруђе у рукама поганштине (падших духова).

Господ што хоће чини са нама, али дао нам је делокруг, да можемо да размишљамо и да се определимо да ли желимо добро или не. Духови су пали пре него што је човек створен. Много векова раније. Нису сви духови сачували свој положај. Човек је круна стварања. Створен је последњи од свега што је створено. Створен је да буде господар материјалног света, да му све буде подчињено... Материјални свет, космос, није био у оваквом стању. То је после пада добило грубоћу и трулежност. И ако је грубоћа и трулежност, опет има своју лепоту... Да...

Наши прародитељи су били бесмртни. Нису зависили од времена и простора као што ми сада зависимо. Видите, кретали су се као што се крећу мисли... После пада поремећено је све. Бог, будући сав Љубав, знао је да сва створена разумна бића неће моћи да сачувају свој положај и дао је време од Стварања света до Страшнога Суда, време да разумна бића дођу себи, да се врате у наручје своме Родитељу. Да се укључе у Апсолутно Добро, у Апсолутну Љубав...

Али ето, људима омиље више зло него добро. Падша природа! Лакше је да помисле зло него добро. Али кад човек помисли зло нема мира ни покоја од тих мисли.

Како је наш пад велики! Чудо једно. Страшно. Да не можемо да дођемо себи, нити можемо да учинимо штогод сами од себе. Ми уопште немамо појма како нас тиранишу мисаоно умне силе (падши духови). Мислимо да су то наше мисли. Мучи нас завист, злоба, мржња. То је тиранија над тиранијама. Неће душа то али не може да се ослободи. Од малена се навикава па је то ухватило велики, дубок корен. Сада треба то избацити из себе. Треба да се претвориш у љубав. Да будеш апсолутно миран, тих. Није лако, видиш колико је пад човеков страшан пад?

Човек не може сам без помоћи Божије. Мисли да нешто зна. Усијана глава. Све му се открива из вечности. Свуда је тајна Божија. Ми смо окружени тајнама. За себе смо огромна тајна. Не знамо шта смо. Одакле смо дошли? Куда идемо? Какво је то биће које размишља, креће се и нешто прича што зна. Нешто чуо од неког, размишља, дошло му на ум. Ствара нешто, ни сам не зна како. Каква је то у њему тајна? Како то у њему унутрашњи органи раде без његове воље, и то савршено? А он све својим мислима поремети.

Да ли болести долазе од греха? — пита један од студената.

Због мисленог пада. Од мисли. Сви обично мисле и добро и зло. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Дух се храни мислима, тело физичком храном.

Да ли постоје наше мисли и мисли које нам се убацују са стране?

Са свих страна нам се убацују. Са свих страна су мислени радијуси. Кад би нам се открило, то је страшна мрежа. А свако има радио станицу у себи. Човек је много прецизнији апарат од радио станице, од телевизора, само му је функција поремећена. Како је прецизно биће човек! Како узвишено! Али не умемо да ценимо. Не умемо да се укључимо у извор живота, да осећамо радост живота. Него увек нам подмећу,... непријатељи... Преподобном Антонију Господ је открио мислене радијусе којима смо окружени. И кад је видео, он је уздахнуо: "Господе, ко може ово да прође?" И чује глас: "Само смерни и кротки." До њих се они дотичу. У њих су укључени само мир, тишина, Божански радијуси, знак апсолутне Божанске снаге. Не укључују се у негативно.

Како наша загађена животна средина утиче на нас?

Ето сад кажу, баш је јадна наша Србија, сасвим јадна. Кажу да је највише загађена радиоактивним материјалом. Сад је најјача радијација у Србији. Велика, неиздржљива. Нисмо болесни, али немамо свежине. Не иде. Не може да се уклопи мисао. Тешко иде. Људи здрави, а не знају шта им фали. Пију лекове, још горе. А докле имамо још мало чистог ваздуха, треба искористити, али и то је загађено, све. Особито кад се бавимо умним радом, треба да се често дубоко дише, јер мозак и срце огромну количину кисеоника троше. Чим нема довољно кисеоника у мозгу, не можемо да "укопчавамо". Нешто не иде, па се чудимо шта. Нема горива довољно, нема кисеоника.

Ето видиш, једу сад отровну храну. Све смо затровали. На пијаци немаш шта да купиш. Лепо је, али не смеш да купиш. Крајем прошлог века један старац је рекао: "Доћи ће време да ће људи производити много пољопривредних производа, али неће смети да их једу." Ето, дошло је време. Питају како? Па, отрована нам је храна. Отрована телесна, отрована и духовна. Затрована деца, затровани и старији. Мисле људи овде ће да векују. А оно, кратак живот.

Шта је то, човече, живот? Па, није ништа. То је толико кратко да се не може ни замислити. Човек у млађим годинама то не примећује. Ја много пута размишљам: баш смо јадни ми на земљи, кад не можемо да преживимо ни четири милијарде секунди. То би требало да живимо 120 година. Сто година је три милијарде секунди. Шта је то сто година?... Ништа... Моменат... Кратко... Живимо у вечности.

Иначе, ово време је захваљујући томе што се земља окреће око своје осовине и око сунца. Ако би сунце стало у зениту не би било могућности да меримо време. Живимо у вечности. Стално дан. Не би имали одакле да почнемо. Кад не меримо време, видиш да време не постоји? Постоји код нас који смо ограничени.

Зато у "Откривењу" Јован Богослов каже, онај Анђео што је стао једном ногом на копно, а другом на море и заклео се Вишњем, каже, да "времена више неће бити!...". Вечности... значи, покренуће Господ брзину и материјални свет ће нестати. Знамо да материја кад достигне брзину светлости, нестаје. Претвара се у невидљиву енергију. Кад достигне брзину светлости, 300 хиљада километара на час.

Како смо јадни. До скора смо за ту брзину само знали, а нисмо знали да постоји већа брзина. А сад, пошто имамо прецизне апарате који мере покрете, сад Господ открива да постоји много већа брзина. Честица енергије, да ли их зову фотон, да ли друкчије... То се у моменту појави на екрану, и одмах нестаје. Кад се само појави на екрану, он је већ прешао нашу галаксију. А пречник наше галаксије је 50 милиона светлосних година. Како је то велика разлика у брзинама. Брзина светлости не може да се упореди са овом брзином. Не може пуж са експресом. Триста хиљада са 50 милиона светлосних година. Значи, огромна брзина... Да... Па дух је бржи од мисли. Мисао је спора. Средња брзина, а дух је невероватно брз... Прелазимо у вечност... Да. Хвала Богу на свему.

Много нам је откривено, али све смо злоупотребили. Просто видимо да смо сами условили да је немогуће више продужење живота на земљи. Због отрова. Отровали смо се... Један наш стручњак који је написао књигу "Планета и цивилизација у опасности", Бранко Китановић, каже: — "2000. године на земаљској кугли нећемо имати воду за пиће." Пијаћа је вода од целокупне водене масе 2 посто. Не пије се 98 одсто. Каже, неће бити могућности да се вода прочисти, биће то све затровано. За шта се год људи буду ухватили биће све отровано. Каквим се темпом баца на земаљској кугли, како се избацује отров. Каже, непријатељ човеков број један су издувни гасови из моторних возила. А после и све друго. Свака фабрика избацује огромне количине отрова. А и у пољопривреди. Београд пије отровну воду. Један инжењер који ради тамо у Макишу каже: "Ми хлоришемо воду, али је још више трујемо. Не вреди. Бактерије и бацили лако се одстране, али отрови не могу да се одвоје." Филтрирај га колико хоћеш, прочисти, прокувај, ради шта хоћеш — отров, свуда око нас је отров. А чим не буде воде за пиће гаси се живот. Организам је 70 посто воде. Пољопривреда је напредовала много, али многа дрвета су нестала. Брест је одавно нестао. Причају у Т..... четинарска шума, почели врхови да се суше. Радијација јака, или планински извори отровани. Отроване су нам кише, скрозирају земљу. Земља отрована. Отровали смо се... Хвала Богу.

А људима, све им је мало. Све им је мало. Почело је још одмах после пада наших прародитеља. Одмах је било крвопролиће.

Каин је убио свог млађег брата Авеља само из зависти. Што се Авељева жртва прима, а његова не. Одатле је све почело. И дан данас. Нема се мира. Сви нешто траже као да ће вековати, а нема ништа. Ништа... Ништа... Изгледа да је крај дошао. Оваквим темпом те фабрике трују околину и неће моћи дуго да се живи.

Хвала Богу још има птица... Али многе су врсте нестале... све се више уништава и гаси живот... Па није тајна. Пре десетину година кад падне снег овако велики, кад је месечина, скупи се пуно зечева, читави кругови. Снег велики, они натапкали, направили круг, ту где је чистина, где нема дрвећа јуре се, гоне један другога тамо, преврћу се у снегу, играју се. Радују се. Радост живота. Животиње имају радост живота. Ми их пореметимо и мутимо. Они имају радост живота, а ми имамо свега и свачега и нисмо задовољни. Они се не брину, не спремају амбаре за жито, ништа, и опет их Господ храни. Мало грицкају тамо, гранчице, нађу негде тамо заштиту, спавају. Благодарни Богу. А ми не. Птица стално слави Бога. Почела рано ујутро у три сата да пева и до девет сати не престаје. У девет сати мало се утишају, тек онда иду да траже храну, а и младе морају да нахране... После опет пева. Њу нико не тера да пева.

Она пева. Да ли је неко слуша, да ли не слуша она пева... А ми намрштени, нос надувен. Није нам до певања, ни до чега. Треба да се угледамо на птице. Увек су веселе. А ми? Нама нешто смета. А шта нам смета? Не смета ништа. Је ли тако?

Тако је, одговара студент.

Ми сами себи сметамо, каже отац.

Оче, занима нас како да познамо вољу Божију у животу. Како да се определимо да ли да се запослимо на једној или на другој страни, да ли да се женимо или да се не женимо?

Господ нам сам отвара пут. Открива како је Његова света воља. Јавља се Његова света воља преко родитеља. Ако будемо слушали родитеље ићи ће све добро и биће благословено, ако им се противимо, нема ништа. Иде, иде, али више иде натрашке него напред. На пример, ти си заволео неку девојку па хоћеш по сваку цену. А отац и мајка кажу: "Ма сине није она за тебе." Али не вреди, завезао враг ум, заробио те и оће, оће. "Ма није сине то за тебе" кажу родитељи. "Наћи ћу ја теби другу." Ма неће, хоће по сваку цену. Узму се. Мисли идеал. Воле се, кроз неко време изгустира се, то прође и нема ништа.

Најбоље је кад се родитељи раније договоре, кад није велика разлика у годинама, и ако се никад нису видели, кад се састану најбоље је. Кад се развије љубав у браку. Тада се не улази у брак са планом, имају благослов родитеља и после иде најбоље... Брак, није то неки леп живот, сладак... Још како је горак. Тек после видиш да ниси слободан. Да си везан, још како везан. Упрегнут у кола и мораш да вучеш јер бију. Деца траже. Мораш да вучеш хтео, не хтео. А кад си био слободан, друго си мислио... а сад мораш, не само за себе, него за многе да мислиш.

Постоје два пута у животу: монаштво или брак, или постоји још неки пут? Како да сазнам шта је за мене прави пут?

Монаштво не може свако да прими. Да. Монашки живот није лак. Живот на земљи уопште није лак, ма колико да су повољни услови. Онај који је живео како је хтео и како му је срце желело, то је Соломон, цар Соломон, син цара Давида. Четрдесет година је владао, ни са ким није ратовао. Награђен је мудрошћу од Господа. Он је подигао и храм Јерусалимски. Долазили су код њега са свих страна света да га чују... и он сам каже: "Што год сам зажелео срцем, све сам испуњавао. Желео сам да имам лепих винограда, насадио сам. Палате, и то сам све имао. Имао сам спремну војску најсавременију у Јерусалиму." Али ни са ким није ратовао, — каже отац. Даље каже: "Желео сам да имам доста злата и сребра и то ми је Господ дао. Разним животом сам почео да живим да видим има ли нека трајна утеха овде на земљи па да продужим тако... И видим да је овде на земљи сва таштина над таштинама и мука духу. Нема утехе. Трајне..." Ето видиш, то каже Соломон. Мудра особа. Значи, имај шта хоћеш, буди шта хоћеш, ништа више ти не вреди. Кратко, као да уопште ниси постојао. Мислио си да си посисао мудрост овога света. Усијана глава. А кад би могао да видиш са стране, кочопериш се као ћуран, нема ништа (смеје се). Празна глава...

Јесте. Ко је тај на земаљској кугли био или ће бити, ко ће бити универзални зналац свега? Нико. Свако се у неком правцу усавршава, нешто саставља и тако бивамо једна целина. Људи обожавају филозофе, разне научнике света, стално цитирају њихове речи. Нико не обраћа пажњу да је Бог обећао нашим праоцима да ће послати избавитеља света да нас доведе у првобитно стање. Нико није знао да ће то сам Бог бити. Јер само може Онај Који нас је створио да нас доведе у првобитно стање, ко ће други? И дошао је и нису га примили...

Ето, ми смо се крстили у Христа Господа, хришћани смо по форми а не онако како нас Господ жели. Нема ништа у нама добро. Чим ми знамо да мислимо зло и да се гњевимо, и да омаловажавамо ближњега свог, нема ништа... А читали су, али не разумеју. Ко је од филозофа и од научника света могао да каже за себе: "Ја сам Пут, Истина и Живот." То нико није могао да каже. И да каже: "Ја сам хлеб живота." Или: "Ко верује у мене има живот вечни." Али, људи ускогруди. Мало разумеју, мало схватају. Све им је ближе лаж него истина.

Ми мислимо да имамо неку вредност... Ништа не вредиш. Јесте. Савршенство хришћанског живота, тако Свети Оци кажу, савршенство хришћанског живота јесте крајње смирење. Крајње смирење. Они су награђени благодаћу Божијом. Онај ко је смирен и кротак, он се не љути. И ако га грдиш, ти се гњевиш, он те жали што тако мучиш себе.

Реците нам за крај има ли неки лек за нас пале и болесне?

Још како. Да слушате. Да се смирите и да слушате. Онај ко је смирен и кротак и слуша. Шта народ каже: "Ко слуша, пуна гуша." Онај ко слуша, он је смирен. А чим се противимо, одмах ћеш да приметиш како ти непријатељ сторнира живот. Не иде, па не иде...

Оче, моји су разведени, мама ме је увела у веру... отац је против Бога. Кога да слушам? — пита једна девојка.

Па добро, није твоје да ли се родитељи слажу или не слажу, да ли се свађају, да ли су добри или нису добри, за тебе они морају да буду светиња. Да би ти имала благослов Божији, да ти буде добро. Јесте. Не смемо ни мислима вређати родитеље. А они, како се понашају према нама, то је њихова ствар. Има родитеља који су били тако драстични, који су мучили своју децу. Два брата су тако имали добру мајку, па им каже да поштују оца, иако он... да би добили благослов Божији. Сад они раде тамо у "Литасу" у Пожаревцу, не дају никоме да о њиховом оцу нешто каже. Нико не сме да га вређа. Два брата кажу: "Наш отац је за нас светиња." Тешке су дане живота провели, отац није имао милости према њима, али ето видиш како их је Бог благословио и пуни су живота. Благодарни, захвални Богу. Јер Господ је благоизволео да кроз наше родитеље дођемо у свет. Какви су они, они ће за то одговарати пред Богом, одговараће и за нас. А ми за њих не одговарамо. Ми ћемо одговарати како смо и да ли смо их поштовали. Духовна ситуација на земљи је јако лоша због тога што се и мала деца до пет година противе родитељима.

Зато нам овако иде што нико не поштује родитеље. На целој планети је иста ситуација...

"Светигора"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Француски лист "Фигаро" (Le Figaro) је 14 о.м. у штампаном и електронском издању објавио опширну репортажу са Космета на 10 страница у оквиру које и интервју са Арно Гујоном.

      У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове.

      Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација.

      Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага.

      У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона...

      На иницијативу наше сестре @"Tamo daleko" која је и написала писмо, портал Поуке.орг је у име свих чланова Форума упутио писмо захвалности листу "Фигаро", аутору репортаже Жан Луј Трамблеу, новинару "Фигароа" специјализованом за Балкан Жан Криштоф Буисону, као и брату Арно Гујону.

      Dear Friends,
       
      With heartfelt, brotherly greetings, we would like to thank you for bravery and truth-loving expression in your newly published report:  Au Kosovo, les Serbes font de la resistance, about Kosovo and Metohija, Serbian Jerusalem.
       
      It is not easy to choose adequate or strong enough words of gratitude for your uncompromised desire to present the truth to your readers, especially now when the whole International community is quiet about situation in Kosovo and Metohija. We salute your demonstration of sacrificial love and effort to reveal the truth, which for us Serbs is a priceless gift that deepens our hope to bring peace to our brothers and sisters there.
       
      We believe that not only the Serbs all over the world, but all the people of good will are together in offering feelings of gratitude to you dear Friends, Jean-Christof, Arno и Jean-Louis, for all your support, bringing out unwavering facts about continual persecutions and suffering of Serbian people perpetrated by Albanian mafia and Kosovo’s terrorists and war criminals that comprise of current government.
       
      With your highest level of professional journalism, you dear Friends, provided a testimony to the whole world, recognizing magnificent dignity of the human life fighting for the freedom and truth in today’s society, but manifesting in Kosovo and Metohija.
       
      We wish you many prosperous years ahead, continuing being pillars of professional journalism, especially during this shady media times, and that with your noble work you’ll awake people’s love for truth.
       
      With profound gratitude and sincere wishes,
       
      Portal Pouke.org with all it’s members
       

      View full Странице
    • Од Милан Ракић,
      Француски лист "Фигаро" (Le Figaro) је 14 о.м. у штампаном и електронском издању објавио опширну репортажу са Космета на 10 страница у оквиру које и интервју са Арно Гујоном.

      У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове.

      Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација.

      Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага.

      У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона...

      На иницијативу наше сестре @"Tamo daleko" која је и написала писмо, портал Поуке.орг је у име свих чланова Форума упутио писмо захвалности листу "Фигаро", аутору репортаже Жан Луј Трамблеу, новинару "Фигароа" специјализованом за Балкан Жан Криштоф Буисону, као и брату Арно Гујону.

      Dear Friends,
       
      With heartfelt, brotherly greetings, we would like to thank you for bravery and truth-loving expression in your newly published report:  Au Kosovo, les Serbes font de la resistance, about Kosovo and Metohija, Serbian Jerusalem.
       
      It is not easy to choose adequate or strong enough words of gratitude for your uncompromised desire to present the truth to your readers, especially now when the whole International community is quiet about situation in Kosovo and Metohija. We salute your demonstration of sacrificial love and effort to reveal the truth, which for us Serbs is a priceless gift that deepens our hope to bring peace to our brothers and sisters there.
       
      We believe that not only the Serbs all over the world, but all the people of good will are together in offering feelings of gratitude to you dear Friends, Jean-Christof, Arno и Jean-Louis, for all your support, bringing out unwavering facts about continual persecutions and suffering of Serbian people perpetrated by Albanian mafia and Kosovo’s terrorists and war criminals that comprise of current government.
       
      With your highest level of professional journalism, you dear Friends, provided a testimony to the whole world, recognizing magnificent dignity of the human life fighting for the freedom and truth in today’s society, but manifesting in Kosovo and Metohija.
       
      We wish you many prosperous years ahead, continuing being pillars of professional journalism, especially during this shady media times, and that with your noble work you’ll awake people’s love for truth.
       
      With profound gratitude and sincere wishes,
       
      Portal Pouke.org with all it’s members
       
    • Од Милан Ракић,
      Драги наши!
      Двадесет четвртог по реду дана маја месеца, совершиће се тачно деценија како на интернет небу постоји феномен звани "Поуке"!

      Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава.
      Мсм. на термин.
      Мсм. на реч.
      Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене.
      Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута.
      Но све то није битно!
      Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи...
      Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту...
      Дакле!
      "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година"
      Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*.
      Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање; и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи
      Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу.
      Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019"
      Хвала унапред!
       *Свето Писмо
       
       
      View full Странице
       
    • Од Милан Ракић,
      Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава.
      Мсм. на термин.
      Мсм. на реч.
      Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене.
      Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута.
      Но све то није битно!
      Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи...
      Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту...
      Дакле!
      "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година"
      Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*. Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи
      Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу.
      Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019"
      Хвала унапред!
       *Свето Писмо
       
    • Од JESSY,
      Када погледаш себе и видиш године да пролазе, и своје неуспехе и трауме, грехе и унутрашње ране, маловерје, руине свога бића, лешеве својих помисли срца, којих је био пун твој живот; када видиш колико пута си се покајао, и ништа ниси урадио – савлада те нека туга.    Та туга може да се јави још и инстинктивно из нас самих, то јест из нашег егоизма, преузношења, јер бисмо желели да будемо велики, да немамо помисли, да немамо неуспехе.    Безброј неиспуњених жеља чине нас тужним. Боље је да паднеш у шаке лукавих демона, легеона демона, него да паднеш у руке туге, јер она се тешко превазилази.    Зато буди трезвен. Буди будан, да те туга не савлада. У супротном, питање је да ли ћеш успети.     „Улов“: свака туга скрива неку заседу. Колико људи је постало улов демона туге, који своје заседе поставља свуда! Колико има људи, који са љубављу траже Бога, толико својих мрежа демон туге баца, и улов који хвата је неизбројив. Јер туга се скрива иза претварног смирења, иза лажног покајања, иза лажног доживљаја љубави Божје, иза безброј ствари, стога се човек, не бивајући свестан тога, оберучке ње прихвата, и постаје сасвим бескористан.      Туга је способна да уништи снагу у човеку. Не зауставља се све док те не онеспособи у учини сасвим немоћним за било шта. А најперфиднији начин који демон (=помисао) користи, јесте навођење речи Господње: Блажени који плачу. „Не“, каже нам авва Исаија, „не дајте се преварити. То је сатанско. То није од Бога“.    „Туга по Богу је радост, пошто видиш себе у вољи Божјој“, каже авва Исаија.    Претпоставимо да сам сагрешио као Преподобна Марија Египћанка, да сам све до сада живео (47 година) изопачено, и у овом часу кажем: „Сагреших, Господе, устаћу“. Како да препознам да ли је у мени туга? Ако настављам да мислим на свој грех, моја мисао је демонска.    Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима. Не мешај, дакле, сатанску, демонску тугу са тугом по Богу. Туга по Богу је радост, јер пред собом видиш Бога, због Кога живи срце твоје, па стога у теби царује Господ Исус Христос. То је истинска, богоугодна туга!      извор: Богословија Призрен   http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/2017/01/blog-post_346.html

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...