Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest свештеник Иван Цветковић

Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

Оцени ову тему

Recommended Posts

To je zaista klasična teologija. Postoji i ažurna teologija, ona koja prati dešavanja u svetu. A u svetu sve manje veruju da se tu govori o Satani.

 

Теологија је теологија ако је у Цркви и ако изграђује Цркву. Црква и црквеност су неизоставни темељ за сваку егзегезу. Тако да ја тумачим онако како Црква тумачи, а "ажурна теологија" ме не занима.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mnogo pitanja postavljeno, hajde da sačekamo Aleksandra da da svoj odgovor.

 

О ђаволу нећу више. Поготово не у посту. Рекох, палост је могућност слободе створеног бића. Нема ту никакве мудролије. Створеноме претходи небиће те онда своје постојање и доживљава као датост. Са питањем - ко ме је питао да ли желим да постојим ствара се и илизија слободе као слободе од другог. Међутим, слобода је слобода за другог - управо по узору на божанску слободу. Толико. Нећу више одговарати на ово питање. И молим дискутанте да, ако желе, отворе другу тему где ће међусобно размењивати мишљења. Ово је ипак тема питање-одговор.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nova tema, samo se nadovezujem na prethodnu:

 

а "ажурна теологија" ме не занима


Kako onda vidite teologiju danas, koji su joj zadaci? U kom pravcu treba da se razvija? Jedan od zadataka teologije je da pruži osnovu za apologetiku, barem kako ja vidim. Može li se bez apologetike u savremenom svetu?
 

О ђаволу нећу више.


Ima li barem nade da neko ovde zna da mi razreši dilemu oko pomenutih svetih Grigorija Niskog i Isaka Sirina? Dugo je vremena prošlo, a da nisam imao prilike gde da pitam...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог! Имам више питања која ме копкају, али писаћу их једно по једно...

Прво фамилија питање би се тицала човекове слободе, у односу на његову датост, и Божији промисао о њему. Да дам прво неке претпоставке од којих полазим у разматрању:
Очигледно је да човек није апсолутно слободан, у смислу, моје образовање, култура живљења, расположење, психофизиолошко стање или интелигенција утичу и ограничавају мој процес размишљања и делања. Речено је да све што имамо су дарови Божији, човек ништа нема а да није добио на дар, дакле сви ти фактори који утичу на мене су ми дати. Једино што је у домену моје слободе је, да ли ћу ја, то да искористим на добробит заједнице, тј да ли ћу да радим за добробит заједнице, Цркве, или себе. Метафизички исто то говорећи, да ли ћу ја свој дар да задржим за себе, или ћу да га инвестирам у изградњу заједнице (као добри и зли слуга из јеванђеља), то је једини простор људске слободе, а индикатор тога да ли имам или немам љубави је управо то шта ја радим са својим потенцијалима.

Ако је ово што сам малопре изнео тачно, ту ми се јавља пар везаних питања:
1) Ми се молимо Богу и да нам да да се можемо молити на прави начин. Ово је разумљиво ако ми тражимо очишћење тела и душе, и јасан фокус мисли... Али, ми се молимо Богу да нам да љубави, јер ми не можемо ни волети сами од себе?
Ако дакле кажемо, да сам ја апсолутно слободан да изаберем да ли ћу да волим или нећу, то би значило да је то иманентно мом бићу, и некако не би требало да се тражи као дар. Јер ако је моја могућност да волим и молим дар, онда је и моја могућност да се молим за дар да могу да молим опет дар, и поништава моју слободу у томе. У једном ЖРУ дивану (као неки skype разговори) сам слушао (мислим да сте и Ви, Александре, били укључени) како се позивају на неког свеца или мислилоца, можда је то чак мисао патријарха Павле, да имамо разумевања за људе са мање вере и љубави, јер и то можемо посматрати као људски дар, тј као мањак дара, и да као што постоји у свакој области однос старији-млађи, тако и у вери би требало да будемо свесни да мора постојати нека хијерархија. Такво гледиште је мени блиско, у смислу да имамо различите дарове да нас то мотивише на заједничење. Премда ми је то гледиште блиско, остаје ми нејасно то спајање око љубави, вере и молитве, да ли то спада у домен дара или у домен слободе. Да ли се молимо да нам Бог да мир, бистрину мисли и остале пропратне дарове, који нам помажу да артикулишемо своју љубав, или за саму љубав (нашу према њему)?
Такође, ми ако волимо, у правом смислу те речи, та љубав је савршена, не постоји савршенија љубав од савршене. Једино, у људским мерилима, можемо рећи да је људска љубав боља, у смислу да је мање кварног сплетено са њом, и за прочишћење љубави код палих бића се треба молити, али не да добијемо љубав, него да добијемо снагу да савладамо страсти које је прљају. То је додатни разлог зашто ми није најјасније чему молитве да нам се да љубав? Исто се односи и на веру нпр, јер вера је предуслов за остале дарове.

2) Пошто је могуће да сам био конфузан, и да би свакако одговор на горње питање био подједнако тежак, поставио би слично питање на конкретнијим примерима. За Св. Јована Крститеља се знало пре његовог рођења да ће бити велики светитељ, или за Св. Серафима Саровског, Матрону Московску, за Јована Лествичника у детињству да ће постати игуман.... Њиховим родитељима јављали знаци пре рођења светитеља, и они су били посебни још као деца. Питање је, ако је Бог могао да обдари свакога љубављу, зашто нас није све обдарио љубављу коју су они имали, толико великом да бића својом слободом никада не падну?!

3) Слично другом питању, за Јуду је било проречено да ће издати Христа, још сам негде прочитао да се каже да је њим био запосео не било који демон већ сам сатана. И Исус јасно каже (парафразирам) "то се мора збити, али тешко ономе кроз кога то дође", мислећи на Јудино издајство. Исто, Богородица је добровољно прихватила да роди Христа, али опет, тачно се знало и време и место, и да ће у питању бити девица, од племена Давидова, и гомила других фактора, да није било могуће да се то не деси баш од ње. 

Чуо сам тумачење да Бог може да даје пророчанства, не зато што он присиљава људе на неке поступке или утиче на њих у будућности (јер људи  би могли да искористе своју слободу да се успротиве), већ зато што је Он изнад времена, али помало ми је то парадоксално/надлогично јер опет, то значи да одједном постоје и неминовни догађаји, и слобода људи око њих.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ваља нам да учимо о понашању на Светој Литургији. Јер, она јесте икона Царства Божијег. Сва њена чињења, све речи које се у њој изговарају, све песме и химне и сви наши покрети тела указују и треба да указују на то Царство. Нажалост, постоји пракса да својим понашањем реметимо то есхатолошко, царско биће Свете Литургије. Мислимо да тим својим понашањем "Богу службу чинимо" а нисмо свесни да службу оштећујемо. Оно што се најчешће примећује као лоша пракса на нашим Литургијама јесте следеће. Индивидуалне молитве верника (целивање икона и мољење пред њима индивидуално, у току Литургије). Вршење Свете тајне исповести за време Свете Литургије и клечање у току литургијске службе. Прво (индивидуална молитва) је погрешно, јер Литургија искључује сваки индивидуализам, сваку побожност "за себе". Литургија је молитва заједнице, не појединца и самца. Друго (обављање исповести) је погрешно јер у биће Царства Божијег умећемо нешто чега тамо нема и не може га бити - покајања и исповедања властитих грехова и уопште греха и приче о греху. Исповест треба да буде пре, а не у току Литургије. Исто као што и покајање мора наступити пре него Христос дође. И треће (клечање) је погрешно из следећег разлога. Преносим вам речи Светог Василија Великог (О Духу Светоме 27, 66):

"Усправни упућујемо молитве у први дан по суботи, но не знамо сви што је томе разлог. Наиме, у васкршњи дан (у недељу) стојимо усправно не само зато да бисмо таквим ставом подсетили себе на благодат која нам је дата (грчка реч "анастасис", васкрсење буквално значи устајање), односно да смо и ми васкрсли (=устали, усправили се) заједно са Христом и да смо дужни да иштемо оно што је горе (на небесима), него и да покажемо да тај дан јесте праобраз будућег века."

Дакле, недеља и литургијска служба су "праобраз будућег века", или икона Царства Божијег. Зато нам ваља да своје понашање на Литургији, све своје радње и покрете, саобразимо бићу тог Царства (будућег века). Мислимо о томе док Богу службу чинимо.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Postovani gospodine, ja sam vec postavio temu sa pitanjem ali nisam dobio strucan teoloski odgovor vec  sam optuzen da sam trol. To nije bitno! Molim vas objasnite mi i ako je moguce da mi dati neki link ili literatura o tome sta je ono cime se pricescujete. Dakle pitanje je sta je pricesce? Misljenja koja sam dobio na temi slazu se sa Luterom uglavnom. Hvala vam!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Чврсто заступам тезу да у хришћанском приступу вера и разум иду заједно и да су неодвојиви једно од другог. Шта више, темељ вере је разум и темељ слободи је словесност. Прилог, Свети Василије Велики:

"Шта претходи: знање или вера?" Ми, наиме, сматрамо - када је реч о наукама уопште - да вера претходи знању; но када је реч о нашем (хришћанском) учењу, ако неко и каже да знање треба да буде на првом месту (као што каже онај шашави теолог у покушају, Александар Милојков), нећемо се противити - довољно је да знање сматра саобразним човековим могућностима поимања. Наиме, у области науке, најпре треба да поверујеш да се неко слово назива "алфа", па пошто најпре научиш његов знак и изговор, тек онда схватиш и право значење тога слова. Но, кад је реч о вери у Бога, самој вери претходи поимање да Бог постоји - а такав закључак изводимо на основу посматрања створења. Наиме, познајемо Бога тако што његову премудрост, и силу, и доброту, и све што је на њему невидљиво, опажамо у саздању света. Отуда га и признајемо као свога Владику. Пошто Бог јесте Саздатељ читавог света, а ми смо део тога света, значи да је Бог и наш Саздатељ. За тим знањем, дакле, следи вера, а за том вером следи поклоњење."

Посланица 235, 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Научна теорија и идеологија
 
 
Непоштовање смисла и оквира природних наука води до опасности да се под плаштом научности пропагира идеологија, која не само да са науком нема везе већ може бити и врло лоша и погубна по човека. Тај грех против науке јесте претварање научне теорије у идеологију. Питање које се поставља је следеће: ко заслужује критику? Сама научна теорија или њена идеологизација? Ову проблематику ћемо покушати да осветлимо у редовима који следе.
Најбољи пример проблема који смо навели јесте случај са биолошком теоријом еволуције. Један од природних механизама којима ова теорија објашњава еволуцију живих врста је и механизам природне селекције. Тај механизам каже да преживљавају оне јединке неке врсте које су најбоље прилагођене одређеним природним и животним околностима. Самим тим те јединке су „привилеговане“ или природно „селектоване“ да своје генетско сопство пренесу даље свом потомству, то јест да преживе и да се размножавају. Оне јединке које не могу да се прилагоде датим околностима, на пример имају мање шансе да се одбране од грабљивица јер трче спорије од осталих јединки своје врсте, оне најпре изумиру. Самим тим природа „фаворизује“ одређене особине одређених јединки, те их кроз размножавање преноси на потомство. На пример, дуже и спретније ноге које помажу јединки да умакне грабљивицама. Тиме врста кроз време задобија одређене особине које јој омогућавају успешније преживљавање и опстанак у конкретним животним условима. Ако се држимо чврсто научног метода, онда само метафорично можемо рећи да врста постаје боља кроз природну селекцију. То „боља“ значи боље прилагођена и са већим шансама за преживљавање.
Проблем настаје када то „боља“ претворимо у социолошку идеологију, када механизам природне селекције прогласимо начелом међуљудских односа које ће структурисати једну друштвену заједницу. Људска врста је свакако део живог света и као таква подложна природним процесима, па и природним механизмима као и сва жива бића. Међутим, биће човека се ту не исцрпљује. И Свети Григорије Богослов назива човека животињом, али животињом која се обожује (ζώον θεούμενον). И ово је бедем на којем треба да стоје здравомислећи људи. Бедем са којег се неће дозволити да виђење једног фрагмента стварности, какво је виђење природне науке, вођено њеним методолошким натурализмом, постане апсолутни поглед на биће. Нити теологија, нити философија не треба да „ратују“ против теорије еволуције, показујући неки свој поглед на свет као алтернативу самој научној теорији. Научној теорији може да буде алтернатива само друга теорија – али не било која теорија, већ само научна теорија. Са друге стране, оно што је задатак мислећих људи, било теолога, било философа, било неког трећег, јесте да се интелектуално успротиве претварању теорије еволуције у епистемолошког гуруа који има одговор за све и свашта. Здравомислећи људи не смеју да дозволе да се scinentia (наука) претвори у сцијентизам. Јер, иако слично звуче, ово друго није наука већ идеологија. Такође, здравосмилећи људи не смеју да дозволе да се методолошки натурализам природних наука изједначи са философским натурализмом и да у њега прерасте. Оно прво је метод који омогућава функционисање природних наука, а ово друго је идеологија која природност као такву проглашава за онтолошки апсолут. Природна наука има своје оквире. Став за који се треба борити јесте – да границе  природне науке нису границе бића, поготово не људског бића.
Људски род је, у не тако давној прошлости, окусио горке плодове претварања научне теорије у идеологију. Инспирисани Дарвиновом теоријом еволуције, њеним механизмом природне селекције, у главама неких људи никле су, нећемо претерати ако кажемо, паклене идеологије. То су социјал-дарвинизам и еугеника. Ове две идеологије заправо представљају једну и исту. Можда би се могло рећи да је социјал-дарвинизам социолошка идеологија, а еугеника њен метод. Социјал-дарвинизам је идеологија која потиче из XIX века и њен оснивач је Херберт Спенсер. Спенсеров израз објашњава суштину ове идеологије – опстанак најприлагођенијих. Дакле, он је заговарао претварање механизма природне селекције Дарвинове теорије у механизам социолошких односа у људској популацији. Тако, као што природа „селектује“ најприлагођеније јединке неке врсте, тако у људском друштву треба селектовати оне најбоље и најспособније. То селектовање развија, као своје учење, еугеника. Иако још у Платоновој Држави наилазимо на извесне еугеничке идеје, држи се да је њу, такође у XIX веку, основао Дарвинов рођак Френсис Галтон. И он је, наравно, био инспирисан теоријом еволуције, њеним механизмом природне селекције. Реч еугеника је грчка кованица и значи „добар ген“. То значи да се еугеника залаже за репродукцију „добрих гена“. Односно, залаже се за селектовање оних јединки људске врсте које су „најбоље прилагођене“. Другим речима, оне које у својим генима немају склоност ка психо-соматским обољењима, које су супериорне по интелигенцији или неким другим особинама које се прогласе за „добре“. Еугеника тај програм спроводи на два начина. Негативна еугеника или спречавање репродукције оних људских јединки које немају „добре гене“. Позитивна еугеника, омогућавање и поспешивање репродукције оних људских јединки које имају „добре гене“. У САД-у познати заговарач еугенике био је биолог Чарлс Дeвенпорт. У првој половини XX века том идеологијом се одушевљавао и амерички председник Рузвелт који је изјавио: „Веома бих волео да се спречи размножавање погрешних људи. Криминалце треба стерилисати, а слабоумним особама забранити да стварају потомство. Акценат треба ставити на узгој пожељних људи.“
Шта је циљ еугенике? Циљ је боља, здравија, јача људска популација. Можда на први поглед изгледа да нема ничег спорног у еугеници. Међутим, не заборавимо да појам доброг не можемо досегнути методолошким натурализмом природних наука, нити такав појам у природним наукама постоји. Појам доброг је људска идеја, често врло релативизована и скована од себичних интереса појединаца и вољом за моћи, те као таква покушавана да се  наметне као универзална. Дакле, по среди је не природна наука већ најчешће идеолошка манипулација. Јер, ако за добре гене прогласимо једну људску расу или нацију, па све то увијемо у једно аутократско друштвено уређење – ето нас у фашизму. Хитлеров национал-социјализам представља екстремни социјал-дарвинизам у пракси. Стрељања и гасне коморе представљају радикалну, али ипак методу негативне еугенике – спречавање репродукције оних за које је процењено да немају добре гене. Познато је да је Хитлеров режим поред истребљивања Јевреја и Рома практиковао и истребљење ментално болесних, хомосексуалаца, људи са хроничним соматским обољењима и деформитетима и других чије су особине проглашене за лоше. Насупрот тога, поспешивано је рађање „аријевског“ човека са тачно прецизираним физичким особина, где су поред боје коже и косе били прецизирани чак и ширина носа и размак између очију. Ово је такође радикално, али ипак метод позитивне еугенике.
Инспирација ових идеологија била је Дарвинова теорија еволуције, њен механизам природне селекције који одређену животињску врсту води бољем прилагођавању животним условима, чинећи да преживљавају и репродукују се оне јединке које су најбоље прилагођене. Ко заслужује критику за постојање оваквих идеологија? Научна теорија или људи који су је идеологизовали? Свакако ови други. Природа је таква каква јесте и њој не можемо изрицати никакав морални или емпатијски суд. Поготово такав суд не можемо засновати на методу природних наука. Добро и лоше не постоји у видокругу методолошког натурализма природних наука. Те идеје трансцендирају не само научни метод већ и природност као такву. Емпатија и морални суд измичу сваком натурализму, био он само научни методолошки или апсолутни, философски. Слепи за емпатију и за добро остајемо онда када доследно апсолутизујемо методолошки натурализам природних наука и претворимо га у натуралистички поглед на свет. Но, такав поступак више нема никакве везе са природном науком. Тај став више није научна теорија већ идеологија. Сама природна наука не може бити крива зашто је неко њену теорију претворио у идеологију. Исто као што ни сама природа не може бити крива, уколико неко одлучи да натурализује и сам појам добра. Отуда је крајње некоректно осуђивати научну теорију само зато што је у нечијој глави инспирисала идеологију. Таквом, погрешно адресираном критиком се заправо даје легитимитет самим идеолозима – саглашавамо се са њиховим бесмисленим и философски тупим изједначавањем граница природних наука са границама бића. Саглашавамо се да се наша појмовност изједначи и сведе на природност. На тај начин, понекад и ми хришћани несвесно, мислећи да Богу службу чинимо, негирамо Трансценденцију.
 
 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Јелена М.,
      Реците ми шта желим?


      Објасните ми како да научим да се опустим, али истовремено имајте на уму да немам времена низашта.


      Морам да се растанем са младићем, али тако да он настави да ме воли.


       
      Како да одбацим особу коју не желим да оставим?


      Како стећи поверење у овај свет копилади и шљама?


      Како да објасним својој жени да ће јој, ако ме напусти, то бити боље за њу?


      Како могу престати да осећам и почнем, коначно, нормално да живим?


      Желим да желим.


      Бојим се своје жене. Желим да се и она мене боји.


      Покажите ми како радите, али не на мени - морам да донесем одлуку да ли да вас прихватим као терапеута или не.


      Нервира ме када мој муж прети да ће ме убити. Како да се не нервирам?


      Реците ми, може ли ми ваш друштвени статус стварно помоћи?


      Ја сам јака и самоуверена жена, никад се не жалим ни на један од својих проблема. Зашто ме сви сматрају безбрижном и нико не жели да ми помогне?!


      Ја сам дебео и безвредан. Зашто девојке не виде моје врлине?!


      Научите ме како да правилно одбијем жену, пошто она из неког разлога тражи објашњење?!


      Читао сам много књига о психологији. Ово је глупост. Докажите да није.


      Трудим се из све снаге да будем успешан и на послу и код куће. Где треба да уложим више напора да коначно почнем да имам успеха?


      Увек сам у журби, претерујем са активностима ... Мада, чини ми се, овде нећете помоћи.


      Моје дете не једе добро, муца, боји се друге деце и има енурезу. Како га натерати да добро једе?


      Много волим тог младића, али он мене не ... Како да му се осветим за то?


      Он ме туче, исмева и стално прети разводом. Можете ли му објаснити да би развод био превише?


      Имам веома, веома, веома тежак проблем. Једноставно јединствен. Већ сам био код многих психолога ... Нико није помогао ... По чему сте Ви бољи?

    • Од JESSY,
      Желео бих да у нашем животу има више трагања. Човек често, посебно у старијим годинама, постаје окоштао, незанимљив и досадан, тако да му више ништа не треба. И како је добро кад човек нешто тражи, о нечему размишља и занима се за нешто! Веома бих желео да чешће будемо такви и једни према другима, и према Богу. Да се не задовољавамо оним стереотпима који нам се намећу преко телевизије, нашим малим сусретима и разочарењима којих има у нашем животу, већ да тражимо нешто право! Ако научимо тако да живимо, Бог ће кроз то ући у наш живот.
       
      Желео бих да то буде трагање, стваралаштво — дечја жеља да постављамо питања, пре свега самима себи: а зашто, због чега, ради чега? Као што деца често постављају питања од којих осећамо ганутост: како је могуће да не разуме тако једноставне ствари? А оне су заиста несхватљиве! Само нам се чини да су схватљиве. Треба да почнемо да постављамо себи ова питања: а зашто идем у храм? А да ли уопште стварно верујем у Бога? Ко је Бог за мене? Јер понекад се плашимо да поставимо себи ова питања. Али кад нас задеси неприлика, кад нам буде врло тешко, кад се плашимо, одједном осетимо да се наша вера колеба… И као што каже Достојевски, то су проклета питања: зашто на овом свету има тако много неправде? Зашто људи умиру у патњи? Зашто страдају невини? Не можемо да избегнемо ова питања или да се сакријемо од њих! На њих треба одговорити. И Бог има одговор, само треба да га тражимо. О томе не можемо негде да прочитамо, то не можемо негде да чујемо — одговор можемо наћи само у свом срцу. Али да би нам Бог одговорио треба да постављамо питања…
      Желео бих да се не плашимо да растемо и да се мењамо, да стичемо нешто ново. Јер, врло често се бојимо тога. Желимо да живимо у свом малом свету и да не излазимо ван њега, а то је увек ћорсокак, станица и на крају крајева, смрт… Живот је увек превладавање! Као што у пролеће оживљују смрзнуте гранчице и из њих расту нови изданци, тако је и с нашом душом: она увек треба да даје нове изданке, иако је то понекад болно.
       
      https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/da-postavљamo-pitaњa-sebi-i-bogu
    • Од Логос,
      „Културна асимилација кроз савремену философију у животу Цркве, велика снага светих отаца хеленистичко-ромејског миљеа, данас би била немогућа, зато што ни Цркве немају користи од уврнутих мотива представника културолошке деформације нити оне њима постављају питања на која јеванђеље нуди одговор“. (Eric Voegelin, Еvangelium und Kultur, Wilhelm Fink Verlag, 1997, 21)     Oткад постоји, Црква ствара своју културу. Уосталом као и многе друге организоване заједнцице, групе, институције која постоје у историји. Векови уназад говоре о богатству хришћанске културе која се ширила по свим странама земљине кугле. Међутим, о свођењу културе и теологије у један појам, нема ни речи кроз дугу историју Цркве Христове. Тачније, историја теолошке мисли хришћанског Истока и Запада сведочи да је теологија културе, као појам и теолошки систем, потекла из пера чувеног немачког теолога Пола Тилиха (1886–1965). На берлинском универзитету 1919. године, Тилих је одржао предавање под насловом „Кантовско друштво – идеја за једну теологију културе“ из којег се касније родила књига и појам „теологија културе“. У уводу своје књиге, Тилих ће сумирати своју главну и прокантовску тезу: одбранити (хришћанску) религију и њену отвореност ка секуларној култури, супротно од „еклисијастичке контроле над културом“. Отуда, кроз његову теологију културе провејава недвосмислена критика на рачун црквених „посредничких“ ауторитета, диктаторских државних режима, „деликатних“ хришћанских догмата и лако је уочљив његов ауторски печат који се огледа у покушају тражења дијалога са тековинама савремене секуларне културе: егзистенцијалистичком философијом, науком, психоанализом, уметношћу итд. Рекло би се да је ово стари и опробани метод древних отаца и учитеља Цркве са извесном разликом, Тилих са „теологијом културе“ прави радикални рез са Црквом, што и није било нешто радикално ново до тада и стиче се утисак да је једини циљ његове теологије створити симбиозу са тековинама савремене културе, без да је одређена нека јасна позиција сâме теологије у таком суживоту.   При том, није нити мало случајно што Тилих у развијању „теологије културе“ полази од Имануела Канта, јер овај не само да је био неприкосновени интелектуални и морални ауторитет нарочито код оних који су се бавили културом (међу теолозима то су били типични „кантовци“ Албрехт Ричл и Ернест Трелч), него је пленио несвакидашњом харизмом, па је био нека врста пророка западне Европе, како тврди Карл Барт. А његова „харизма“ често се огледала у смелој критици Цркве, нарочито њене јерархијске структуре и догматског учења с којим се радо поигравао (Karl Barth, Die protestantische Theologie im 19. Jahrhundert, 1985) чему је супростављао једно aутономно-рационално религијско и морално учење, којим се „чува култура“. Ово Кантово анти-црквено и анти-догматско расположење с једне стране и подржавање културе у најширем значењу тог појма с друге стране, није пало с неба, јер он је васпитан на таквим убеђењима. Наиме, његови родитељи су били пијетисти, и он сâм је похађао пијетистичке школе. Штошта у његовој философији је пијетистичко или критика пијетизма.   Иако мултиконфесионалан, пијетизам је био углавном протестантски (претежно цивилни) покрет у 17. веку у Немачкој, настао као реакција на римокатоличку и протестантску (ортодоксну) еклисиологију и изнад свега теологију. Циљ пијетизма је био развој практичне побожности која би створила једну нову атмосферу у друштву; стварање једног света хришћанских тј. библијских вредности, које могу постати темељ једне културе. Пијетизам је заправо био реакција на средњовековни „клерикални културолошки монополизам“. Отуда, немачко друштво које је у доброј мери почело да се одева у ново (пијетистичко) рухо, није више било заинтересовано за „попове“ нити за „систематску теологију“ јер се она своди на некакво метафизичко брбљање без икакве друштвене, тачније културолошке учинковитости. Библија и класични језици: грчки, јеврејски, латински, били су посебна страст овог побожног покрета. Запостављајући есхатологију, а верујући у светлу будућност овога света, пијетизам је хватао корак са науком, природом, технологијом, фармакологијом, етнологијом, просветом, економијом. Једна кратка реченица проучаваоца овог покрета, исцрпљује све: „Пијетизам није само променио Цркву, већ широк спектар својих делатности на пољу друштва и културе“ (Martin H. Jung, Pietismus, Frankfurt am Main, 2005). Очигледно је да од времена пијетизма, култура постаје главно поље интересовања за хришћане германских простора.   Пијетизам је иза себе оставио значајне људе, а на многе је посредно оставио евидентан траг. Велики поштовалац пијетистичких идеја био је Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832), који је изгледа под њиховим утицајем, како верује Јарослав Пеликан, приписао своме Фаусту ону сиптоматичну реченицу: „студирао сам философију, права и медицину, нажалост и теологију“ (Фауст I, 355). Овај отклон према теологији који је пренео на своје следбенике, потиче од једног од оснивача пијетистичког друштва, Филипа Јакоба Шпенера (1635–1705) чија је књига Pia desideria била својеврсни пијетистички катихизис. Тамо у чувеној „четвртој и петој тези“ препоручује се „да међу хришћанима по питању теологије не владају спорови, те да се теолошке студије измене и да буду усмерене ка практичној (а не теоријској) примени“.   Имајући све ово у виду, изгледа да је Тилих био свестан да је теологија у прокантовском друштву чију заоставштину живео и он сâм, одавно оцењена као „црна овца“, јер је одавно престала да даје аутентичне одговоре на питања која јој се постављају. Борећи се да ухвати корак са „секуларном културом“, Тилих не чини ништа ново што пијетисти већ претходно нису учинили, осим што се борио да поврати ауторитет „систематској теологији“ инсистирајући на њеним егзистенцијалистичкo-библијским приципима. Пол Тилих се изледа, као многи његови савременици, нашао у дилеми како да ослободи теологију од схоластичке и метафизике и да је држи по наговору своје културне средине, потиснуту да којим случајем не би прешла своје „библијске“ границе, а све с циљем да теологија постане друштвено користан културолошки производ (због оваквог притиска културе којем је хришћанска мисао била изложена, није никакво чудо што је Карл Барт презирао културу).   Коначно, какве то заправо има везе са православном теологијом и православним хришћанима уопште? Поред тога што би неко „саблажњиво око“ у православној теологији данас могло приметити некакаве теолошке тенденције које подсећају на једну кантовско-тилиховску теолошку схему, можда је битније да се запитамо имамо ли ми већ неку своју теологију културе и да ли је унутар ње могуће једно јеванђељско тј. аутентично теолошко и протеолошко стваралаштво у најширем значењу те речи?   Више је него ли очигледно да ми имамо своју црквено-православну културу и она се зове византизам. „Шта је то византизам? То је пре свега једна посебна култура, која има своје специфичне карактеристике, своја општа, јасна, строга и разумљива начела и своје одређене историјске последице“ (Константин Леонтјев, Византизам и Словенство). Дакле, византизам је православна теологија културе, или можда про-теолошка атмосфера једне културе, која се „во времја оно“ проширила из Новог Рима ка Србији, Румунији, Бугарској, Русији (J. Meyendorff, Byzantium and the Rise of Russia, 1989), ту је преживела и још увек живи код свих ових набројаних народа, до дана данашњег. Без сумње, византијска култура је фасцинантна. Међутим, колико год да нам је драга, византијска култура нас као хришћане овога времена, доводи до апсурда и ставља нас пред низ питања. На нивоу културе, то изгледа што ми као грађани неког друштва у овом моменту живимо своју културу која нас окружује, и свесни смо да та иста култура има неки свој credo који ми свесно или несвесно практикујемо. Оно што нас разликује од ранијих хришћана из византијског периода јесте наша култура свакодневнице. Свака култура, изгледа, подразумева и некакву веру. Ми верујемо у нешто, односно ми гајимо некакве дневне вредности, макар оне биле и безначајне, до којих ранијим хришћанима уопште није било стало. За нас је данас нешто „нормално“ док то за њих вероватно не би било. Таквих примера је много. Питање шта је то „нормално“ и оно супротно „ненормално“, долази често пута из наших културолошких а не из верских или моралних убеђења. Дакле, оно што нас удаљава од хришћана ранијих генерација (нпр. византијских хришћана), није догматско учење јер нам је исто, нити литургијска и етичка пракса јер је готово идентична, него култура коју свакодневно практикујемо.   Док, с друге стране, на пољу нашег црквеног живота у Православној Цркви у којој решавамо своја најтананија егзистенцијална питања и у којој се слатко позивамо на онтологију, на питања која се тичу бића и постојања уопште, ми понекад одговорамо културом − византизмом. Врло је спорно то што се византизам редовно поистовеђује са православним предањем уопште. Поштено говорећи, тај исти византизам или како га неки зову „васељенски јелинизам“ данас је пољуљао јединство Православне Цркве у целини; он је дакле не само културолошко већ и еклисиолошко искушење. Као резултат тога имамо да ми данашњем човеку који поставља себи озбиљна егзистенцијална питања, нудимо одговоре кроз „византијског Христа“ и заправо право је питање да ли ми свету откривамо тајну Бога какав јесте (1Јн 3, 2) или тајну наше византијске културе која је по природи ствари сва у мистици, па је данашњем homo technicus-у и те како примамљива. У суштини, када погледамо било који сегмент наше црквене културе налазимо исту логику: на пољу естетике ми понављамо звукове, боје и фигуре, разних византијских етапа, на пољу теологије текстови православних теолога су скоро до јуче, живо подсећали на форму и садржај теолога из периода Византије. Ако је одговор, да је то због тога што постоји „канон“ који одређује нашу уметност, теологију, морал итд. сви знамо да су канони променљиви. Практично, тј. канонски гледано код нас су још увек на снази канони који се тичу грађанског (културног) живота нрп. житеља Цариграда из 9. века.   Ми не преображавамо ово у чему смо сада, без обзира како се тај период цивилизацијског тока зове. Ми дакле не преображавамо свет и ову културу у којој сада живимо, нити је прерађујемо кроз биће сâме Цркве, него је облачимо у византизам, нешто историјско и старо, и тако стварамо рупе („И нико не пришива нове закрпе на стару хаљину, иначе ће одадријети нова закрпа од старога и гора ће рупа бити.“ Мк 2, 21).   Изгледа да је Фогелиново мишљење са почетка текста да је културолошка асимилација у стилу светих отаца данас немогућа, нажалост тачна. А разлог за то би могла бити наша тромост и неверовање у живога Бога, Његову Цркву и чудесну моћ теологије, због чега смо закржљали једнако у светости и култури. Није ли наша патристичка синтеза и повратак оцима, како се у последње време примећује, заправо позив на јеванђелско преображавање стварности у којој живимо по угледу на св. оце? Или ће бити, да ми само рециклирамо културолошке плодове који су постигли свети оци (тзв. Glasperlenspiel –најгоре решење по Сергеју С. Аверинцеву) удаљавајући се од патристичких циљева? Да ли је могуће да нам је уметност толико пресахнула, да не можемо без копирања великих мајстора из минулих векова? Можемо ли се бавити теологијом данас, без историјске форме а не историјске суштине? Питања би могла да се ређају у недоглед, не само по овом питању него у разним правцима, а одговори никако да стигну. Лако је постављати питања, тешко је давати одговоре. Теологија је, верујемо, у одговорима. Ако је нешто јасно уочљиво у јеванђељу Христовом у које верујемо, то је да су Исусу Христу и његовим следбеницима често постављали питања и Он сâм је често постављао разна питања, али никога није остављао без одговора. Хришћанска теологија не сме да трпи ничији притисак, нити да се омеђује било каквим (па и културолошким) границама, јер што је слободнија то је онда и одговор-нија.     Извор: Теологија.нет    
    • Од александар живаљев,
      Блажењејши архиепископ Кипра г. Хризостом дао је 9. новембра 2018. следећу јавну изјаву:
      Поводом разних написа који се односе на став архиепископа Кипра г. Хризостома на тему аутокефалије цркве Украјине, опште је познато, да Кипарска православна црква одржава одличне односе јединства са свим помесним Православним Цркавама, од првопрестолне Васељенске патријаршије до најмлађе Цркве Чешке и Словачке, укључујући Свету Руску цркву. 
      У овом критичном тренутку, сви морамо бити обазриви и избегавати тешке јавне изјаве које  погоршавају проблем. Архиепископ Хризостом се нада да ће сви проблеми бити решени у отвореном дијалогу љубави. Истовремено, изражава спремност да на било који начин допринесе овом дијалогу.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...