Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest свештеник Иван Цветковић

Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ako potop nije bio globalan,kako shvatiti ove stihove? 

 

5 Jer navalice neće da znadu da su nebesa bila od pre i zemlja iz vode i usred vode Božijom reči.


6 Zato tadašnji svet bi vodom potopljen i pogibe.  

 

jer kako JE BILO U DANE NOJA tako ce biti i dolazak Sina Covecijeg.Jer kao sto u dane pred potopom jedjahu i pijahu,zenjahu se i udavahu se do ONOGA DANA kad Noje udje u kOvceg.I  NE SHVATISE dok ne DoDJE POTOP i odnese sve.tako ce biti i dolazak Sina Covecijega.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ako potop nije bio globalan,kako shvatiti ove stihove? 

 

Не разумем зашто се толико оптерећујеш тиме? Какве везе има да ли је глбалан или је погодио за писца тада познати свет? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako je Adam pojeo jabuku sa drveta poznanja dobra i zla to znaci da je zlo i pre toga postojalo samo ga covek nije bio svestan?

 

Dakle to znaci da je zlo metafizicka kategorija i u tom smislu vecno. Jedino sto covek moze jeste da prevazidje zlo, da ode iznad dobra i zla kroz pokajanje, veru, molitvu, post. Ali zlo postoji i pre coveka i postojace do kraja sveta. Zar ne?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Postovani, imam nekoliko pitanja, i hvala unapred na odgovoru.

 

1.Ako ce Isus obnoviti nebo i zemlju, kada drugi put dodje, gde ce ljudi tada ziveti?Zasto obnavlja zemlju, ako ce ljude uzeti na nebo?      

 

2.Kada se govori o Mesiji, pise da on mora da bude potomak Davida i Solomona...Znaci rodoslov ide po ocu, Avraam rodi Isaka, a Isak rodi Jakova, a Jakov rodi Judu i bracu njegovu itd...E sada, na kraju za Isusa, ide rodoslov po majci...A ta loza je prokleta, Bog je rekao da iz te loze nikada nece doci Mesija Jeremija 22:24 i 22:30..Jehonij Isusov predak je proklet, sto pise u Mateju 1:12.

 

3.Gde mogu da procitam polemiku izmedju Avgustina i pelagijanaca?

 

4.Ako oci imaju razlicite stavove po mnogim pitanjima, kome verovati?

 

Hvala jos jednom, i svako dobro. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ako je Adam pojeo jabuku sa drveta poznanja dobra i zla to znaci da je zlo i pre toga postojalo samo ga covek nije bio svestan?

 

Зло није у јабуци, нити у дрвету. Зло је у непослушности Богу. Као што се ни у посту не уздржавамо од хране зато што је храна зло (јер она то није), већ зато што желимо да будемо послушни Цркви.

 

Иначе, онтологију зла су Оци преузели из неоплатонске мисли (не зато што је неоплатонска, већ зато што су кроз те катогодије мишљења успели да укажу на ништавност зла). Говорили су да зло нема суштину, не постоји. Зло је лишеност, одсуство добра.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Postovani, imam nekoliko pitanja, i hvala unapred na odgovoru.

 

1.Ako ce Isus obnoviti nebo i zemlju, kada drugi put dodje, gde ce ljudi tada ziveti?Zasto obnavlja zemlju, ako ce ljude uzeti na nebo?      

 

2.Kada se govori o Mesiji, pise da on mora da bude potomak Davida i Solomona...Znaci rodoslov ide po ocu, Avraam rodi Isaka, a Isak rodi Jakova, a Jakov rodi Judu i bracu njegovu itd...E sada, na kraju za Isusa, ide rodoslov po majci...A ta loza je prokleta, Bog je rekao da iz te loze nikada nece doci Mesija Jeremija 22:24 i 22:30..Jehonij Isusov predak je proklet, sto pise u Mateju 1:12.

 

3.Gde mogu da procitam polemiku izmedju Avgustina i pelagijanaca?

 

4.Ako oci imaju razlicite stavove po mnogim pitanjima, kome verovati?

 

Hvala jos jednom, i svako dobro. 

 

1. Одакле то да ће људи бити на небу, односно да ће напустити земљу? Ја за то не знам. Знам да пише да ће бити "ново небо и нова земља".

 

2. Не знам ко вам је Библију овако интерпретирао!? Могу само да се зачудим.

 

3. Августин има неколико списа противе пелагијанске јереси, али они нису преведени на наш језик. Можете читати о томе из секундарне литературе - из неке патрологије (нпр. Клаудијо Морешини, Повјест патристичке филозофије)

 

4. Држати се Цркве, Свете Литургије. Вера није интелектуална доктрина, већ живот у Христу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зло није у јабуци, нити у дрвету. Зло је у непослушности Богу. Као што се ни у посту не уздржавамо од хране зато што је храна зло (јер она то није), већ зато што желимо да будемо послушни Цркви.

 

Иначе, онтологију зла су Оци преузели из неоплатонске мисли (не зато што је неоплатонска, већ зато што су кроз те катогодије мишљења успели да укажу на ништавност зла). Говорили су да зло нема суштину, не постоји. Зло је лишеност, одсуство добра.

 

Naravno nisam mislio na bukvalnu jabuku, vocku. Vec na metaforu odn alegoriju. Zanima me dakle ontologija zla. Da zlo ne postoji...jednostavno je strano mom iskustvu. Razumljivije bi mi bilo da postoji ali ga treba prevladati, transcedirati.

 

Koliko su Platon i neoplatonizam bili bitni za pravoslavlje? Pitanje je delom retoricko jer znam da su mnogo bitni. Ali kako danas stoje stvari? Isto kao pre dve hiljade godina? Da li je pravoslavlje u suprotnosti sa Platonovom metafizikom (alegorija pecine)? Koliko su ostali grcki filozofi izvrsili uticaj na Oce ?

 

I posebno me zanima odnos Crvke prema modernim filosofima. Ponegde cujem o Kantu, znam da je sv Nikolaj doktorirao na Barklijevoj filosofiji...

Da li je neki vladika ili svestenik posebno tumacio Sopenhauera na primer? Znam da je on cenio "hriscanske mistike" dakle svete oce. A on je vrlo znacajan filosof. Njegovi uvidi su ...veoma mocni.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Zanima me dakle ontologija zla.
 

 

Рекох, зло нема онтологију. Оно је одсуство, недостатак, илузија.

 

Koliko su Platon i neoplatonizam bili bitni za pravoslavlje?

 

 

Онолико колико је оцима било потребно да кроз платонске поставке искажу своју веру, у свом времену. Оци не крежу од Платона, већ од Библије и окривења.

Share this post


Link to post
Share on other sites
I posebno me zanima odnos Crvke prema modernim filosofima. Ponegde cujem o Kantu, znam da je sv Nikolaj doktorirao na Barklijevoj filosofiji...

 

Нема Црква однос према модерним философима. Имају поједини, мислећи људи у Цркви, а тај однос је шаролик. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Verovatno ste citali nesto od Sopenhauera i poznati su vam njegovi stavovi o slobodnoj volji - da tako nesto ne postoji jer na volju uticu motivi, pa samim tim nije slobodna. Ili kako on kaze: "Ne mozes da hoces ono sto hoces. " Nasa delatnost zavisi od motiva i koliko je neki motiv jak toliko cemo biti voljni nesto da uradimo. Ako se sad tokom ovog mog pisanja pojavi dovoljno jak motiv da ga prekinem (npr. motiv da umesto sto pisem slusam omiljenu muziku), onda to pokazuje da je moja volja zavisna od tog motiva.

 

E sad mene zanima da li to vazi za Bozju volju? Da li je ona slobodna od bilo kakvih motiva ili i ona ima neke motive pa samim tim nije slobodna? Ili cemo reci da su Bozji motivi vecni motivi? 

 

Ovo je vise filosofsko nego teolosko pitanje, ali me interesuje sta vi mislite. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Verovatno ste citali nesto od Sopenhauera i poznati su vam njegovi stavovi o slobodnoj volji - da tako nesto ne postoji jer na volju uticu motivi, pa samim tim nije slobodna. Ili kako on kaze: "Ne mozes da hoces ono sto hoces. " Nasa delatnost zavisi od motiva i koliko je neki motiv jak toliko cemo biti voljni nesto da uradimo. Ako se sad tokom ovog mog pisanja pojavi dovoljno jak motiv da ga prekinem (npr. motiv da umesto sto pisem slusam omiljenu muziku), onda to pokazuje da je moja volja zavisna od tog motiva.

 

E sad mene zanima da li to vazi za Bozju volju? Da li je ona slobodna od bilo kakvih motiva ili i ona ima neke motive pa samim tim nije slobodna? Ili cemo reci da su Bozji motivi vecni motivi? 

 

Ovo je vise filosofsko nego teolosko pitanje, ali me interesuje sta vi mislite. 

 

Не слажем се са Шопенхауером. Могу слободно да се одредим у односу на мотиве. Ево, пост је био одличан пример. Често сам био гладан или недовољно сит, тј. имао сам велики мотив да једем - а ипак нисам јео (мрсну храну). То сам чинио искључиво зато што сам тако хтео.

 

Што се тиче ово другог питања, одговор се налази у овом мом чланку:

 

http://aleksandarmilojkov.weebly.com/10551083107210901086108510861074-107310861075-1091108610731083108010951080109010771113-1080-107310801073108310801112108910821080-104110861075-1090.html

Share this post


Link to post
Share on other sites
Не слажем се са Шопенхауером. Могу слободно да се одредим у односу на мотиве. Ево, пост је био одличан пример. Често сам био гладан или недовољно сит, тј. имао сам велики мотив да једем - а ипак нисам јео (мрсну храну). То сам чинио искључиво зато што сам тако хтео.

 

Da, ali mozemo reci da postoje neki motivi za post koji su bili jaci od tog motiva da se jede. Recimo Pricesce, zelja da se istraje do kraja, obozenje, ulazak u zajednicu sa Bogom na taj nacin itd. Tu je samo poenta da je taj motiv bio dosta jaci od ovog za ishranu,zato se kaze za tako nesto da je ''jacanje volje'', zato sto se radi o bas jakim i teskim motivima kao kad se dizu tegovi u teretani. 

 

Sto se tice ovog za Bozju volju, dobro je ovo napisano i kad se ovako pitamo: Zasto je Bog stvorio svet?, obicno nemamo odgovor. Kazemo iz ljubavi, ali to ne govori mnogo, ljubav bas nije motiv jer predstavlja saamo delovanje, tako da bih se tu mogao sloziti. No, mozemo se pitati da li neko Bozje delovanje u svetu ima motiv? Recimo ovaplocenje Sina Bozjeg. Da li je tu postojao motiv? Pa neki povrsinski odgovor bi bio: da, motiv je da se spase svet i covek. Medjutim, ako malo zagrebemo taj motiv bi trebao biti vecan, dakle da postoji od samog pocetka stvaranja odnosno da postoji oduvek i zauvek. Tako da se opet vracamo na ovo vase o ljubavi i delovanju bez razloga (motiva). 

No, kada govorimo o nasoj ljubavi prema nekom, pitanje je zasto nekog volimo? Da li se tu moze reci: Pa eto onako, prosto volimo bez razloga? Rekao bih da ne bas, jer zbog ljubavi prema drugom mi hocemo da njemu budu dobro, lepo, a to je vec neki motiv. Npr. motiv za pomaganje drugom je zelja da mu bude dobro i lakse. Motiv za odbranu bliznjeg od nekog napadaca je zelja da oseca sigurno, dobro, da nije povredjen. Sad to mozemo primeniti na Boga i reci da Bog voli svoja stvorenja zato sto zeli da se osecaju dobro, srecno, slobodno, sto je nekakav motiv.

 

E sad ima ovde jos mnogo toga da se pise i pita, ali da ne preteram. Da napomenem da nisam ni ja bas neki sopenhauerovac, ali imam tu dilemu i nejasnocu pa zato i pitam. Moj neki stav bi bio da nasa volja nije bas slobodna, ali da mozemo da je steknemo tako sto cemo postati kao Bog odnosno kroz Crkvu. To bi znacilo usvajanje bozje volje, za koju sam ovako pretpostavio da je za razliku od nase slobodna. No, tu sam vec dosao u dilemu da li je ona bas slobodna ili postoje nekakvi Bozji motivi, pa sam zato pitao vas. Pitao sam davno i jos neke na forumu, Akvilija cini mi se, on ima stav nalik Sopenhaueru, ali nije stigao da mi odgovori za bozju volju. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не слажем се са Шопенхауером. Могу слободно да се одредим у односу на мотиве. Ево, пост је био одличан пример. Често сам био гладан или недовољно сит, тј. имао сам велики мотив да једем - а ипак нисам јео (мрсну храну). То сам чинио искључиво зато што сам тако хтео.

 

 

Ovo nije dobar primer. Motiv za istrajavanjem u postu je bio jaci od motiva za jedenjem mesa. I sta tu govori o slobodi volje? Opet nisi izabrao motiv koji ce da te "poseti" niti si mu odredio intezitet.

Kao sto je Seselju u Hagu, pa i ostalim strajkacima gladju, motiv za postizanje odredjenih ideala bio visi od motiva (nagona) za hranom da je bio spreman da umre. Kod vecine ljudi nagon za hranom bi bio snazniji pa bi postupali prema njemu.

 

Kod Sopenhauera je kljucno - Mogu da radim sta hocu, ali ne mogu da biram sta hocu!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Motiv za istrajavanjem u postu je bio jaci od motiva za jedenjem mesa. I sta tu govori o slobodi volje? Opet nisi izabrao motiv koji ce da te "poseti" niti si mu odredio intezitet.

 

Није тачно. Јачина мотива, као и да нешто уопште буде мотив, иде из нас. Да је пост тако јак мотив, нико му не би могао одолети. Пост је мотив јер сам ја изабрао да он то буде. Поред тога, постојање мотива не сведочи немање слободе. Напротив. Мотиви сведоче релациону онтологију. Постојимо у односу, у интеракцији са светом око нас. Ван тих релација ни слобода није могућа. Не можеш бити слободан, нити постојати, унутар самог себе, као један осовина свести о себи самоме. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Јелена М.,
      Реците ми шта желим?


      Објасните ми како да научим да се опустим, али истовремено имајте на уму да немам времена низашта.


      Морам да се растанем са младићем, али тако да он настави да ме воли.


       
      Како да одбацим особу коју не желим да оставим?


      Како стећи поверење у овај свет копилади и шљама?


      Како да објасним својој жени да ће јој, ако ме напусти, то бити боље за њу?


      Како могу престати да осећам и почнем, коначно, нормално да живим?


      Желим да желим.


      Бојим се своје жене. Желим да се и она мене боји.


      Покажите ми како радите, али не на мени - морам да донесем одлуку да ли да вас прихватим као терапеута или не.


      Нервира ме када мој муж прети да ће ме убити. Како да се не нервирам?


      Реците ми, може ли ми ваш друштвени статус стварно помоћи?


      Ја сам јака и самоуверена жена, никад се не жалим ни на један од својих проблема. Зашто ме сви сматрају безбрижном и нико не жели да ми помогне?!


      Ја сам дебео и безвредан. Зашто девојке не виде моје врлине?!


      Научите ме како да правилно одбијем жену, пошто она из неког разлога тражи објашњење?!


      Читао сам много књига о психологији. Ово је глупост. Докажите да није.


      Трудим се из све снаге да будем успешан и на послу и код куће. Где треба да уложим више напора да коначно почнем да имам успеха?


      Увек сам у журби, претерујем са активностима ... Мада, чини ми се, овде нећете помоћи.


      Моје дете не једе добро, муца, боји се друге деце и има енурезу. Како га натерати да добро једе?


      Много волим тог младића, али он мене не ... Како да му се осветим за то?


      Он ме туче, исмева и стално прети разводом. Можете ли му објаснити да би развод био превише?


      Имам веома, веома, веома тежак проблем. Једноставно јединствен. Већ сам био код многих психолога ... Нико није помогао ... По чему сте Ви бољи?

    • Од JESSY,
      Желео бих да у нашем животу има више трагања. Човек често, посебно у старијим годинама, постаје окоштао, незанимљив и досадан, тако да му више ништа не треба. И како је добро кад човек нешто тражи, о нечему размишља и занима се за нешто! Веома бих желео да чешће будемо такви и једни према другима, и према Богу. Да се не задовољавамо оним стереотпима који нам се намећу преко телевизије, нашим малим сусретима и разочарењима којих има у нашем животу, већ да тражимо нешто право! Ако научимо тако да живимо, Бог ће кроз то ући у наш живот.
       
      Желео бих да то буде трагање, стваралаштво — дечја жеља да постављамо питања, пре свега самима себи: а зашто, због чега, ради чега? Као што деца често постављају питања од којих осећамо ганутост: како је могуће да не разуме тако једноставне ствари? А оне су заиста несхватљиве! Само нам се чини да су схватљиве. Треба да почнемо да постављамо себи ова питања: а зашто идем у храм? А да ли уопште стварно верујем у Бога? Ко је Бог за мене? Јер понекад се плашимо да поставимо себи ова питања. Али кад нас задеси неприлика, кад нам буде врло тешко, кад се плашимо, одједном осетимо да се наша вера колеба… И као што каже Достојевски, то су проклета питања: зашто на овом свету има тако много неправде? Зашто људи умиру у патњи? Зашто страдају невини? Не можемо да избегнемо ова питања или да се сакријемо од њих! На њих треба одговорити. И Бог има одговор, само треба да га тражимо. О томе не можемо негде да прочитамо, то не можемо негде да чујемо — одговор можемо наћи само у свом срцу. Али да би нам Бог одговорио треба да постављамо питања…
      Желео бих да се не плашимо да растемо и да се мењамо, да стичемо нешто ново. Јер, врло често се бојимо тога. Желимо да живимо у свом малом свету и да не излазимо ван њега, а то је увек ћорсокак, станица и на крају крајева, смрт… Живот је увек превладавање! Као што у пролеће оживљују смрзнуте гранчице и из њих расту нови изданци, тако је и с нашом душом: она увек треба да даје нове изданке, иако је то понекад болно.
       
      https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/da-postavљamo-pitaњa-sebi-i-bogu
    • Од Логос,
      „Културна асимилација кроз савремену философију у животу Цркве, велика снага светих отаца хеленистичко-ромејског миљеа, данас би била немогућа, зато што ни Цркве немају користи од уврнутих мотива представника културолошке деформације нити оне њима постављају питања на која јеванђеље нуди одговор“. (Eric Voegelin, Еvangelium und Kultur, Wilhelm Fink Verlag, 1997, 21)     Oткад постоји, Црква ствара своју културу. Уосталом као и многе друге организоване заједнцице, групе, институције која постоје у историји. Векови уназад говоре о богатству хришћанске културе која се ширила по свим странама земљине кугле. Међутим, о свођењу културе и теологије у један појам, нема ни речи кроз дугу историју Цркве Христове. Тачније, историја теолошке мисли хришћанског Истока и Запада сведочи да је теологија културе, као појам и теолошки систем, потекла из пера чувеног немачког теолога Пола Тилиха (1886–1965). На берлинском универзитету 1919. године, Тилих је одржао предавање под насловом „Кантовско друштво – идеја за једну теологију културе“ из којег се касније родила књига и појам „теологија културе“. У уводу своје књиге, Тилих ће сумирати своју главну и прокантовску тезу: одбранити (хришћанску) религију и њену отвореност ка секуларној култури, супротно од „еклисијастичке контроле над културом“. Отуда, кроз његову теологију културе провејава недвосмислена критика на рачун црквених „посредничких“ ауторитета, диктаторских државних режима, „деликатних“ хришћанских догмата и лако је уочљив његов ауторски печат који се огледа у покушају тражења дијалога са тековинама савремене секуларне културе: егзистенцијалистичком философијом, науком, психоанализом, уметношћу итд. Рекло би се да је ово стари и опробани метод древних отаца и учитеља Цркве са извесном разликом, Тилих са „теологијом културе“ прави радикални рез са Црквом, што и није било нешто радикално ново до тада и стиче се утисак да је једини циљ његове теологије створити симбиозу са тековинама савремене културе, без да је одређена нека јасна позиција сâме теологије у таком суживоту.   При том, није нити мало случајно што Тилих у развијању „теологије културе“ полази од Имануела Канта, јер овај не само да је био неприкосновени интелектуални и морални ауторитет нарочито код оних који су се бавили културом (међу теолозима то су били типични „кантовци“ Албрехт Ричл и Ернест Трелч), него је пленио несвакидашњом харизмом, па је био нека врста пророка западне Европе, како тврди Карл Барт. А његова „харизма“ често се огледала у смелој критици Цркве, нарочито њене јерархијске структуре и догматског учења с којим се радо поигравао (Karl Barth, Die protestantische Theologie im 19. Jahrhundert, 1985) чему је супростављао једно aутономно-рационално религијско и морално учење, којим се „чува култура“. Ово Кантово анти-црквено и анти-догматско расположење с једне стране и подржавање културе у најширем значењу тог појма с друге стране, није пало с неба, јер он је васпитан на таквим убеђењима. Наиме, његови родитељи су били пијетисти, и он сâм је похађао пијетистичке школе. Штошта у његовој философији је пијетистичко или критика пијетизма.   Иако мултиконфесионалан, пијетизам је био углавном протестантски (претежно цивилни) покрет у 17. веку у Немачкој, настао као реакција на римокатоличку и протестантску (ортодоксну) еклисиологију и изнад свега теологију. Циљ пијетизма је био развој практичне побожности која би створила једну нову атмосферу у друштву; стварање једног света хришћанских тј. библијских вредности, које могу постати темељ једне културе. Пијетизам је заправо био реакција на средњовековни „клерикални културолошки монополизам“. Отуда, немачко друштво које је у доброј мери почело да се одева у ново (пијетистичко) рухо, није више било заинтересовано за „попове“ нити за „систематску теологију“ јер се она своди на некакво метафизичко брбљање без икакве друштвене, тачније културолошке учинковитости. Библија и класични језици: грчки, јеврејски, латински, били су посебна страст овог побожног покрета. Запостављајући есхатологију, а верујући у светлу будућност овога света, пијетизам је хватао корак са науком, природом, технологијом, фармакологијом, етнологијом, просветом, економијом. Једна кратка реченица проучаваоца овог покрета, исцрпљује све: „Пијетизам није само променио Цркву, већ широк спектар својих делатности на пољу друштва и културе“ (Martin H. Jung, Pietismus, Frankfurt am Main, 2005). Очигледно је да од времена пијетизма, култура постаје главно поље интересовања за хришћане германских простора.   Пијетизам је иза себе оставио значајне људе, а на многе је посредно оставио евидентан траг. Велики поштовалац пијетистичких идеја био је Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832), који је изгледа под њиховим утицајем, како верује Јарослав Пеликан, приписао своме Фаусту ону сиптоматичну реченицу: „студирао сам философију, права и медицину, нажалост и теологију“ (Фауст I, 355). Овај отклон према теологији који је пренео на своје следбенике, потиче од једног од оснивача пијетистичког друштва, Филипа Јакоба Шпенера (1635–1705) чија је књига Pia desideria била својеврсни пијетистички катихизис. Тамо у чувеној „четвртој и петој тези“ препоручује се „да међу хришћанима по питању теологије не владају спорови, те да се теолошке студије измене и да буду усмерене ка практичној (а не теоријској) примени“.   Имајући све ово у виду, изгледа да је Тилих био свестан да је теологија у прокантовском друштву чију заоставштину живео и он сâм, одавно оцењена као „црна овца“, јер је одавно престала да даје аутентичне одговоре на питања која јој се постављају. Борећи се да ухвати корак са „секуларном културом“, Тилих не чини ништа ново што пијетисти већ претходно нису учинили, осим што се борио да поврати ауторитет „систематској теологији“ инсистирајући на њеним егзистенцијалистичкo-библијским приципима. Пол Тилих се изледа, као многи његови савременици, нашао у дилеми како да ослободи теологију од схоластичке и метафизике и да је држи по наговору своје културне средине, потиснуту да којим случајем не би прешла своје „библијске“ границе, а све с циљем да теологија постане друштвено користан културолошки производ (због оваквог притиска културе којем је хришћанска мисао била изложена, није никакво чудо што је Карл Барт презирао културу).   Коначно, какве то заправо има везе са православном теологијом и православним хришћанима уопште? Поред тога што би неко „саблажњиво око“ у православној теологији данас могло приметити некакаве теолошке тенденције које подсећају на једну кантовско-тилиховску теолошку схему, можда је битније да се запитамо имамо ли ми већ неку своју теологију културе и да ли је унутар ње могуће једно јеванђељско тј. аутентично теолошко и протеолошко стваралаштво у најширем значењу те речи?   Више је него ли очигледно да ми имамо своју црквено-православну културу и она се зове византизам. „Шта је то византизам? То је пре свега једна посебна култура, која има своје специфичне карактеристике, своја општа, јасна, строга и разумљива начела и своје одређене историјске последице“ (Константин Леонтјев, Византизам и Словенство). Дакле, византизам је православна теологија културе, или можда про-теолошка атмосфера једне културе, која се „во времја оно“ проширила из Новог Рима ка Србији, Румунији, Бугарској, Русији (J. Meyendorff, Byzantium and the Rise of Russia, 1989), ту је преживела и још увек живи код свих ових набројаних народа, до дана данашњег. Без сумње, византијска култура је фасцинантна. Међутим, колико год да нам је драга, византијска култура нас као хришћане овога времена, доводи до апсурда и ставља нас пред низ питања. На нивоу културе, то изгледа што ми као грађани неког друштва у овом моменту живимо своју културу која нас окружује, и свесни смо да та иста култура има неки свој credo који ми свесно или несвесно практикујемо. Оно што нас разликује од ранијих хришћана из византијског периода јесте наша култура свакодневнице. Свака култура, изгледа, подразумева и некакву веру. Ми верујемо у нешто, односно ми гајимо некакве дневне вредности, макар оне биле и безначајне, до којих ранијим хришћанима уопште није било стало. За нас је данас нешто „нормално“ док то за њих вероватно не би било. Таквих примера је много. Питање шта је то „нормално“ и оно супротно „ненормално“, долази често пута из наших културолошких а не из верских или моралних убеђења. Дакле, оно што нас удаљава од хришћана ранијих генерација (нпр. византијских хришћана), није догматско учење јер нам је исто, нити литургијска и етичка пракса јер је готово идентична, него култура коју свакодневно практикујемо.   Док, с друге стране, на пољу нашег црквеног живота у Православној Цркви у којој решавамо своја најтананија егзистенцијална питања и у којој се слатко позивамо на онтологију, на питања која се тичу бића и постојања уопште, ми понекад одговорамо културом − византизмом. Врло је спорно то што се византизам редовно поистовеђује са православним предањем уопште. Поштено говорећи, тај исти византизам или како га неки зову „васељенски јелинизам“ данас је пољуљао јединство Православне Цркве у целини; он је дакле не само културолошко већ и еклисиолошко искушење. Као резултат тога имамо да ми данашњем човеку који поставља себи озбиљна егзистенцијална питања, нудимо одговоре кроз „византијског Христа“ и заправо право је питање да ли ми свету откривамо тајну Бога какав јесте (1Јн 3, 2) или тајну наше византијске културе која је по природи ствари сва у мистици, па је данашњем homo technicus-у и те како примамљива. У суштини, када погледамо било који сегмент наше црквене културе налазимо исту логику: на пољу естетике ми понављамо звукове, боје и фигуре, разних византијских етапа, на пољу теологије текстови православних теолога су скоро до јуче, живо подсећали на форму и садржај теолога из периода Византије. Ако је одговор, да је то због тога што постоји „канон“ који одређује нашу уметност, теологију, морал итд. сви знамо да су канони променљиви. Практично, тј. канонски гледано код нас су још увек на снази канони који се тичу грађанског (културног) живота нрп. житеља Цариграда из 9. века.   Ми не преображавамо ово у чему смо сада, без обзира како се тај период цивилизацијског тока зове. Ми дакле не преображавамо свет и ову културу у којој сада живимо, нити је прерађујемо кроз биће сâме Цркве, него је облачимо у византизам, нешто историјско и старо, и тако стварамо рупе („И нико не пришива нове закрпе на стару хаљину, иначе ће одадријети нова закрпа од старога и гора ће рупа бити.“ Мк 2, 21).   Изгледа да је Фогелиново мишљење са почетка текста да је културолошка асимилација у стилу светих отаца данас немогућа, нажалост тачна. А разлог за то би могла бити наша тромост и неверовање у живога Бога, Његову Цркву и чудесну моћ теологије, због чега смо закржљали једнако у светости и култури. Није ли наша патристичка синтеза и повратак оцима, како се у последње време примећује, заправо позив на јеванђелско преображавање стварности у којој живимо по угледу на св. оце? Или ће бити, да ми само рециклирамо културолошке плодове који су постигли свети оци (тзв. Glasperlenspiel –најгоре решење по Сергеју С. Аверинцеву) удаљавајући се од патристичких циљева? Да ли је могуће да нам је уметност толико пресахнула, да не можемо без копирања великих мајстора из минулих векова? Можемо ли се бавити теологијом данас, без историјске форме а не историјске суштине? Питања би могла да се ређају у недоглед, не само по овом питању него у разним правцима, а одговори никако да стигну. Лако је постављати питања, тешко је давати одговоре. Теологија је, верујемо, у одговорима. Ако је нешто јасно уочљиво у јеванђељу Христовом у које верујемо, то је да су Исусу Христу и његовим следбеницима често постављали питања и Он сâм је често постављао разна питања, али никога није остављао без одговора. Хришћанска теологија не сме да трпи ничији притисак, нити да се омеђује било каквим (па и културолошким) границама, јер што је слободнија то је онда и одговор-нија.     Извор: Теологија.нет    
    • Од александар живаљев,
      Блажењејши архиепископ Кипра г. Хризостом дао је 9. новембра 2018. следећу јавну изјаву:
      Поводом разних написа који се односе на став архиепископа Кипра г. Хризостома на тему аутокефалије цркве Украјине, опште је познато, да Кипарска православна црква одржава одличне односе јединства са свим помесним Православним Цркавама, од првопрестолне Васељенске патријаршије до најмлађе Цркве Чешке и Словачке, укључујући Свету Руску цркву. 
      У овом критичном тренутку, сви морамо бити обазриви и избегавати тешке јавне изјаве које  погоршавају проблем. Архиепископ Хризостом се нада да ће сви проблеми бити решени у отвореном дијалогу љубави. Истовремено, изражава спремност да на било који начин допринесе овом дијалогу.
×
×
  • Create New...