Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest свештеник Иван Цветковић

Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest свештеник Иван Цветковић

10575452_4628423526662_35766746530633215

Господин Александар Милојков је из Београда, већ дуги низ година се активно бави теолошким питањима, један је од најбољих студената Богословског факултета у Београду, ожењен је, има две ћеркице и стални је сарадник листа Православни Мисионар. Александар ће одговарати на све нејасноће које се тичу Догматике православне Цркве. Ово је најсложенија тема, тема која говори о истинама наше вере, и сигуран сам да ће изазвати велико интересовање. Зато вас молим да овој теми не приступате острашћено, већ само са чињеницама. Брат Александар ће да уложи велику жртву да би вам одговарао на питања. Молим све да то поштују и цене. Овде смо да разговарамо у миру и аргументовано. Сваке тешке речи (јеретик, хулитељ итд...) биће санкционисане једном опоменом, а онда трајним бановањем.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже БОГ брате Алксандре,хтио сам да поставим два питања:

да ли је оваплоћени Христос имао људску ипостас,колико ја знам имао је људску природу и божанску природу,цијеле и непомијешане,али ми није јасно питање личности јер сам читао код Светог Дамаскина и оца Георгија флоровског и колико сам схватио људска личност није постојала али нисам сигуран и ово ме питање мучи већ дуже вријеме,

друго питање се тиче разлога оваплоћења Господа.Знам да запад и римокатолици уче да би се Христос оваплотио и да Адам није згријешио,то је учио Тома Аквински,али ме интересује какав је став Православља по том питању јер сам читајући нека дјела схватио да се Христос не би оваплотио да Адам није згријешио али пошто нисам сигуран волио бих да ми одговорите на то питање.

Унапријед хвала.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бог помогао, брате. Само једна исправка: нисам отац Александар већ брат Александар.

Што се тиче првог питања, добро си констатовао. По учењу отаца 4-ог Васељенског Сабора (Халкидонски Сабор 451. године, иначе, најбројнији од свих - око 630 отаца) Господ Исус Христос је "истинити Бог" и "истинити Човек". То значи да Господ поседује потпуну божанску и потпуну људску природу. Те две природе сједињене су у једној личности - а то је личност Другог Лица Свете Тројице, односно Сина Божијег. Природе су сједињене НЕСЛИВЕНО, НЕИЗМЕНЉИВО, НЕРАЗДЕЉЕНО И НЕРАЗЛУЧНО. То значи да је свака природа и после сједињења у Личности задржала своја својства, није се помошала са оном другом. Међутим, пошто природе пројављује један и иста Личност, оне су сада и неодвојиве једна од друге.

То ти је видим јасно. Међутим, буни те како можемо казати за Господа да је "истинити човек" ако он не поседује људску личност? Тачно, Личност Исуса Христа је божанска Личност, а не људска. Но, он је ипак истинити и потпуни човек. Како је то могуће?

Прво да видимо шта је то личност? Личност (код отаца ћеш за то наћи израз ипостас) је идентитет једног бића, једног слободног и разумног бића, који је заснован на ОДНОСУ СА ДРУГОМ ЛИЧНОШЋУ. Дакле, једна личност = ниједна личност. Личност Сина је Његов идентитет заснован на односу са Личношћу Оца (кад кажемо Син, одмах тражимо одогвор: ко је Отац, мора да постоји Отац ако постоји Син и обратно). Да ли сад овај Христов однос са Оцем смета да Он буде и "истинити Човек"?

Ако погледаш Јеванђеља, видећеш да је Господ успоставио многе односе са личностима око себе. Прво са својом Мајком, затим са апостолима, јудејским народом, опште са људима, временом и природом која га је окруживала. Међутим, оно што је одређивало њега као конкретну особу, што му је давало идентитет, увек је био однос са Оцем. Сви остали односи су инкорпорирани у тај однос. Међутим однос Син - Отац је фундаменталан када је у питању идентитет Господњи. Приметићеш као се Он понашао када је неко покушавао да насрне на Његов идентитет: није ли свог великог ученика апостола Петра назвао Сатаном? "А Он окренувши се рече Петру: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мт 16, 23) Видиш, Господ подређује све односе са људима и светом око себе са својим идентитетом - са личносим односом са Оцем. То му не смета да он буде "истинити човек". Заправо, то је и позив свима нама да људску личност изградимо тако што ћемо свој идентитет градити у односу са Христом (а кроз Њега са Оцем). На то нас Господ и позива: "Ако ко дође к мени, а не мрзи на свог оца, и на матер, и на жену, и на децу, и на браћу, и на сестре и на саму душу своју, не може бити мој ученик." (Лк 14, 26) Ове су речи тешке за тумачење ако се не схвате у овом контексту о којем сам ти причао. Господ нас позива да одбацимо градњу свог идентитета у односу на створено и пролазно и да се окренемо Богу. То значи да одговор на питање ко сам ја, треба да буде: син Божији. У тај благодатни сновски однос (то је идеал личности на који смо,позвани) позвани смо да укључимо и све своје ближње, да ка синови Божији и са њима градимо односе (по угледу на Христа). То, на крају, исповедамо и на светој Литургији када кажемо: Сами себе и једни друге Хрису Богу предајмо! Хоће ли нас однос са Богом, личносни идентитет зансован на односу са Богом, учинити мање људима? Не, неће. Напротив, учиниће нас истинитим, обесмрћеним људима. То је Господ својом Личношћу управо и показао.

Друго питање:

Речи да Адам није сагрешио, опет би се Христос јави, јесу речи светог Максима Исповедника. Није ми нешто познато да су ову мисао разрађивали западни теолози, напротив.

Не знам где си тачно прочитао да се Христос не би оваплотио да Адам није сагрешио? Ваљало би да то наведеш, па да видимо о чему се ради.

Ја ћу овде изнети учење светог Максима. То су, рекох, његове речи. Шта значи да је Адама сагрешио? То значи да је слободно одбацио Божији план и позив да се у заједници љубави сједини са Богом, те да тако вечно постоји. То је би Божји план. Да Адам није одбацио тај план Он би се сјединио са Логосом Божијим и постао Христос. Међутим, пошто је Адама то одбио, Бог  није одустао од свог плана, каже свети Максим. Он је тај план прилагодио новонасталој ситуацији. Христос је сада дошао у реалност једне пале и од Бога одвојене људске природе. Зато је Господ морао и да страда, да умре (јер је смрт постала реалност људске природе са њеним одвајањем од Бога).

Да Адам, пак, није одбио план Божији на почетку, Христос не би морао да страда. Међутим, сједињење створеног и нествореног би морало да се деси како би се испунила Божија воља да све постоји вечно. Зато свети Максим каже и да човек није погрешио, опет би се Христос јавио. То је, по његовим речима, "тајна Христа".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево брате Александре да видим да ли сам схватио одговор на прво питање:

Христос није имао људску личност али је имао људску природу и божанску које су биле сједињене у личности Богочовјека.Да ли сам добро разумио?

Христос уопште није имао људску личност већ само природу јер је природа универзална за сваког човјека и тако је Господ узимајући природу спасио цијели људски род,да је узео и личност једног човјека онда би једног човјека само спасио.Да ли сам добро разумио?

Западни теолози су мисао о разлогу оваплоћења развијалаи попут Руперта од Дојча,Анзелма Кентерберијског који је говорио да је Отац морао да убије Сина да би се спасио људски род-исправи ме ако гријешим,Алберта Великог и Томе Аквинског који у свом дјелу Summa Teologiae поставља питање да ли би се Син оваплотио да Адам није згријешио и онда одговара да би се оваплотио....

Ово да се не би оваплотио код нас мислим да сам прочитао у дјелу ``Нека буде светлост``од оца Серафима Роуза гдје се тумачи шестоднев и колико се сјећам,а вјероватно гријешим,отац Серафим говори да се Господ не би оваплотио.Врло је могуће да ја гријешим зато и питам ово јер нисам сигуран  dobrodosli

Share this post


Link to post
Share on other sites

??? ????? ?????????? ?? ????? ?? ?? ??? ??????? ??????? ?? ???? ??????:??????? ???? ???? ?????? ??????? ??? ?? ???? ?????? ??????? ? ???????? ???? ?? ???? ????????? ? ???????? ???????????.?? ?? ??? ????? ??????????????? ?????? ???? ???? ?????? ??????? ??? ???? ??????? ??? ?? ??????? ??????????? ?? ?????? ??????? ? ???? ?? ?????? ????????? ??????? ?????? ?????? ?????? ???,?? ?? ???? ? ??????? ?????? ??????? ???? ?? ?????? ??????? ???? ??????.?? ?? ??? ????? ????????dobrodosli

??????? ?? ???????. ???? ??? ?????? ?? ????????: ?? ??? ??????? ???? ???? ?????? ???????, ??? ????? ?? ???? ????????? ???? ??????? ?? ?????? ????? ??????, ?????? ?? ??????? ?????? ????????. ???? ??? ??????? ???????? ????? ?? ??? ????????, ???? ??? ???? ????????? ??????? ? ?????? ?? ????? ???????. ?? ?? ?? ??????? ??????? ?????: ?? ???? ?????????, ????? ????? ???????, ??????? ? ?????? ?? ????? ? ?? ?? ?? ?????? ??? ?? ?????? ?????? ?????

??????? ??????? ?? ????? ? ??????? ?????????? ?????????? ????? ??????? ?? ?????,??????? ??????????????? ???? ?? ??????? ?? ?? ???? ????? ?? ????? ???? ?? ?? ?? ?????? ?????? ???-??????? ?? ??? ????????,??????? ??????? ? ???? ????????? ???? ? ???? ????? Summa Teologiae ???????? ?????? ?? ?? ?? ?? ??? ????????? ?? ???? ???? ????????? ? ???? ???????? ?? ?? ?? ?????????....??? ?? ?? ?? ?? ????????? ??? ??? ?????? ?? ??? ???????? ? ????? ``???? ???? ????????``?? ??? ???????? ????? ???? ?? ?????? ????????? ? ?????? ?? ??????,? ?????????? ????????,???? ??????? ?????? ?? ?? ?????? ?? ?? ?????????.???? ?? ?????? ?? ?? ???????? ???? ? ????? ??? ??? ????? ???????  :)

??? ?? ???? ??????? ??????????????? ? ?????? ???????? ?????????, ??? ??? ?? ? ?????? ?????? ??????????? ?????????. ???????? ?? ?????? ????? ?? ?? ???? ????????? ????? ??????, ???? ????????? ???????? ????????. ???????? ????? ?? ?? ????? ????? ?????????: ??? ?????? ?? ????? ?? ?????? ?? ?? ?? ?????????? ?????? ?????? ? ?????. ?? ???? ????? ??????? ????????: ?? ????? ???? ???????? ???? ???????? ?????????? ? ?? ?? ???? ????????.?? ???? ??? ????? ?????? ??????????? ????. ???????? ??? ????? ?? ???? ? ???? ?? ????. ???? ???? ? ?? ???? ??????????????, ????: ?? ???? ???? ????????, ???? ?? ?? ??????? ?????, ???? ???? ?????? ??????? ???????????. ?????? ?? ???? ???????, ???? ?????? ?? ??????? ???????? ?? ??????. ???? ?? ???????? ???? ??? ????????? ????????? ????????.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево отворих сад Суму Теологије и видјех да сте у праву Александре кад кажете за Тому Аквинског да је он учио да се Логос БОЖИЈИ не би оваплотио да гријеха није било а притом користи Бонавентуру и прву посланицу Тимотеју прва глава стих 15.

А ово за Алберта Великог,Александра Халеског,Хонорија Аугустодуненсиса је тачно да су тврдили да би се Син оваплотио и да Адам није згријешио.То налазим и код Тилхарда де Шардена.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бог помогао, сестро.

Гностицизам је једна од највећих, слободно и највећа и најзапаженија јерес, која се појавила у II веку. Тачније, гностицизам обухвата низ појединачних јереси које су у себи имале битно заједничког. Као јеретици гностици у ранохришћанској ери били су познати: Евионити, Николаити, Керинт, Валентин, Менандрар, Маркион и други. Гностицизам потче од грчке речи "гносис", што значи знање. То је, наиме, била главна особина гностика - тврдили су да поседују некакво тајно знање, доступно само одабранима. Оно што је заједничко њиховом учењу је следеће:

- дуализам између правог бога и старозаветног Бога (Демијурга). Тврдили су да је свет створио библијски Бог, који је зао и нижи по божанству од овог правог а непознатог бога. Тај непознати прави бог нема никакве везе са створеним светом.Тог непознатог бога, по гностицима, проповедао је Христос.

- дуализам између душе и тела, између духа и материје. Издизали су значај духовног света изнад материје коју су сматрали по себи злом

- одлучујућу улогу у спасењу човека игра управо то тајно знање, гноза

- одбацивали су Христово божанство, сматрали су га обичним човеком. Хришћани су им због тога дали име Евионити, јер "евион" на јеврејском значи "сирамашан" - алудирали су на њихово сиромаштво разумом и мудрошћу

Свети оци и учитељи Црлве су много писали против гностичког учења. Најзапаженији међу њима били су свети Иринеј Лионски (његово најпознатије дело: Против Јереси) и Ориген (дела: Против Келса, О начелима).

Што се тиче савремених секти које у себи чувају нека гнистичка учења и задржавају тај гностички менталитет, оне постоје и данас. Навешћу вам једну која је активна и на нашим просторима: ОТО (Ордо Темпли Орјентис или Ред Источног Храма), чији је основач познати сатаниста Алистер Кроули. Наравно, постоје и многе дтуге. Они су склони да откривају тобожња "сакривена" или "изгубљена" "јеванђеља" или да објављују "од цркве сакривена тајна учења".

Мој савет православним хришћанима је да се клоне таквих групација јер су оне најчешће голи синкретизам свега и свачега, а највише отвореног сатанизма. И вама саветујем да обуздате своју радозналост и да евентуално бављење истраживањем ових секти радите по благослову и будним оком Цркве, односно свог свештеника или духовника.

Поздрав

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свака част на одговору брате Александре,као и увијек  :(

Мене је интересовало следеће у вези душе:

колико ја знам Црква учи да човјек самим зачећем добија душу и постаје личност.Да ли душа има обрисе нашег тијела или она нема баш никакав облик?

Share this post


Link to post
Share on other sites

????? ???? ?? ???????? ????? ??????????,??? ? ??????  :(

???? ?? ???????????? ??????? ? ???? ????:

?????? ?? ???? ????? ??? ?? ?????? ????? ??????? ?????? ???? ? ??????? ???????.?? ?? ???? ??? ?????? ????? ?????? ??? ??? ???? ??? ??????? ??????

????? ?? ???? ??? ???????????, ????????????? ????. ????? ?????: ???? ? ????, ??????? ?? ??????????. ????? ?????? ??????? ??????? ?????, ? ???????????? ?? ????????? ???????? ?????? ???? ? ????, ????: "???? ??? ???? ?? ???, ? ???? ??? ???? ?? ??????."

??? ?? ???? ???????? ??????, ?? ?? ??????? ?????? ????????? ??????? ????? ?????? ??????, ? ?? ???? ???? ??? ??? ???? ? ????. ???? ? ???? ????? ? ????????, ??? ??? ???? ????????, ??? ?????? ???????.

????? ?? ????? ??, ?? ?? ?????? ?? ?????? ???????? :(. ?? ????? ?????, ???? ?? ????????? ??????? ?? ????. ??? ???? ???????, ??? ???? ?? ???? ??????, ??? ?? ?????? ? ????????. ?????? ?? ???? ????? ????????? ???????? ?? ????? ??????, ???????? ??? ?? ??? ??? ????? ????? ????????????? ????? ????????? ??????????? ??????, ??? ????? ? ?????? ? ???? ??????? ????? ??????. ? ?????? ?????? ?? ??? ????? ??????? ?? ?????? ????? (????). ???????, ????????? ????? ???? ?? ????? ??????? ???? ??? ???????? ????? (? ? ??? ?? ???? ??????? ??????). ????? ?? ????? ???? ???????, ? ???????? ??????? ?? ???? ?????? ???????.

? ????? ????? (????) ???????? ??????? ??????? ?? ???????? ??????:

http://www.verujem.org/pdf/kubat_nefes.pdf

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pomaže Bog, brate Aleksandre!

Imao bih jedno pitanje za Vas: šta naša Sveta Crkva konkretno uči o životu, postojanju nakon zemaljske smrti? Na mnogim mjestima sam nalazio da vjerujemo da je duša ljudska besmrtna po blagodati(ne i po prirodi), te da, nakon razdvajanja od tijela ide na Sud Božiji.

Međutim, u zadnje vrijeme, pročitah da postoji i mišljene da duša ''čeka'' Dan vaskrsenja, i da tek tada odlazi na Sud?

U kontextu ovog poslednjeg, obraćanje i poštovanje Svetitelja  se sagledava  eshatološki, iz perskktive Carstva Božijeg.

?!

Hvala Vam!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Alefshin

Иначе, кад смо већ код гностицизма питање овог шароликог покрета као и гностичких и апокрифних                          јеванђеља захтева посебну тему па ћемо и о томе кад дође време...

Share this post


Link to post
Share on other sites

?????, ??? ??? ??? ??? ??????????? ?????? ???? ????????? ??????? ??? ? ?????????? ? ??????????                          ????????? ??????? ??????? ???? ?? ???? ? ? ???? ??? ???? ?????...

ma znate vi o?e što se ja sada tek zabrinuh , ajd jeretik i progutah nekako, al brate da sam gnostic??!!!neka njih al što dalje od mene :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Културна асимилација кроз савремену философију у животу Цркве, велика снага светих отаца хеленистичко-ромејског миљеа, данас би била немогућа, зато што ни Цркве немају користи од уврнутих мотива представника културолошке деформације нити оне њима постављају питања на која јеванђеље нуди одговор“. (Eric Voegelin, Еvangelium und Kultur, Wilhelm Fink Verlag, 1997, 21)     Oткад постоји, Црква ствара своју културу. Уосталом као и многе друге организоване заједнцице, групе, институције која постоје у историји. Векови уназад говоре о богатству хришћанске културе која се ширила по свим странама земљине кугле. Међутим, о свођењу културе и теологије у један појам, нема ни речи кроз дугу историју Цркве Христове. Тачније, историја теолошке мисли хришћанског Истока и Запада сведочи да је теологија културе, као појам и теолошки систем, потекла из пера чувеног немачког теолога Пола Тилиха (1886–1965). На берлинском универзитету 1919. године, Тилих је одржао предавање под насловом „Кантовско друштво – идеја за једну теологију културе“ из којег се касније родила књига и појам „теологија културе“. У уводу своје књиге, Тилих ће сумирати своју главну и прокантовску тезу: одбранити (хришћанску) религију и њену отвореност ка секуларној култури, супротно од „еклисијастичке контроле над културом“. Отуда, кроз његову теологију културе провејава недвосмислена критика на рачун црквених „посредничких“ ауторитета, диктаторских државних режима, „деликатних“ хришћанских догмата и лако је уочљив његов ауторски печат који се огледа у покушају тражења дијалога са тековинама савремене секуларне културе: егзистенцијалистичком философијом, науком, психоанализом, уметношћу итд. Рекло би се да је ово стари и опробани метод древних отаца и учитеља Цркве са извесном разликом, Тилих са „теологијом културе“ прави радикални рез са Црквом, што и није било нешто радикално ново до тада и стиче се утисак да је једини циљ његове теологије створити симбиозу са тековинама савремене културе, без да је одређена нека јасна позиција сâме теологије у таком суживоту.   При том, није нити мало случајно што Тилих у развијању „теологије културе“ полази од Имануела Канта, јер овај не само да је био неприкосновени интелектуални и морални ауторитет нарочито код оних који су се бавили културом (међу теолозима то су били типични „кантовци“ Албрехт Ричл и Ернест Трелч), него је пленио несвакидашњом харизмом, па је био нека врста пророка западне Европе, како тврди Карл Барт. А његова „харизма“ често се огледала у смелој критици Цркве, нарочито њене јерархијске структуре и догматског учења с којим се радо поигравао (Karl Barth, Die protestantische Theologie im 19. Jahrhundert, 1985) чему је супростављао једно aутономно-рационално религијско и морално учење, којим се „чува култура“. Ово Кантово анти-црквено и анти-догматско расположење с једне стране и подржавање културе у најширем значењу тог појма с друге стране, није пало с неба, јер он је васпитан на таквим убеђењима. Наиме, његови родитељи су били пијетисти, и он сâм је похађао пијетистичке школе. Штошта у његовој философији је пијетистичко или критика пијетизма.   Иако мултиконфесионалан, пијетизам је био углавном протестантски (претежно цивилни) покрет у 17. веку у Немачкој, настао као реакција на римокатоличку и протестантску (ортодоксну) еклисиологију и изнад свега теологију. Циљ пијетизма је био развој практичне побожности која би створила једну нову атмосферу у друштву; стварање једног света хришћанских тј. библијских вредности, које могу постати темељ једне културе. Пијетизам је заправо био реакција на средњовековни „клерикални културолошки монополизам“. Отуда, немачко друштво које је у доброј мери почело да се одева у ново (пијетистичко) рухо, није више било заинтересовано за „попове“ нити за „систематску теологију“ јер се она своди на некакво метафизичко брбљање без икакве друштвене, тачније културолошке учинковитости. Библија и класични језици: грчки, јеврејски, латински, били су посебна страст овог побожног покрета. Запостављајући есхатологију, а верујући у светлу будућност овога света, пијетизам је хватао корак са науком, природом, технологијом, фармакологијом, етнологијом, просветом, економијом. Једна кратка реченица проучаваоца овог покрета, исцрпљује све: „Пијетизам није само променио Цркву, већ широк спектар својих делатности на пољу друштва и културе“ (Martin H. Jung, Pietismus, Frankfurt am Main, 2005). Очигледно је да од времена пијетизма, култура постаје главно поље интересовања за хришћане германских простора.   Пијетизам је иза себе оставио значајне људе, а на многе је посредно оставио евидентан траг. Велики поштовалац пијетистичких идеја био је Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832), који је изгледа под њиховим утицајем, како верује Јарослав Пеликан, приписао своме Фаусту ону сиптоматичну реченицу: „студирао сам философију, права и медицину, нажалост и теологију“ (Фауст I, 355). Овај отклон према теологији који је пренео на своје следбенике, потиче од једног од оснивача пијетистичког друштва, Филипа Јакоба Шпенера (1635–1705) чија је књига Pia desideria била својеврсни пијетистички катихизис. Тамо у чувеној „четвртој и петој тези“ препоручује се „да међу хришћанима по питању теологије не владају спорови, те да се теолошке студије измене и да буду усмерене ка практичној (а не теоријској) примени“.   Имајући све ово у виду, изгледа да је Тилих био свестан да је теологија у прокантовском друштву чију заоставштину живео и он сâм, одавно оцењена као „црна овца“, јер је одавно престала да даје аутентичне одговоре на питања која јој се постављају. Борећи се да ухвати корак са „секуларном културом“, Тилих не чини ништа ново што пијетисти већ претходно нису учинили, осим што се борио да поврати ауторитет „систематској теологији“ инсистирајући на њеним егзистенцијалистичкo-библијским приципима. Пол Тилих се изледа, као многи његови савременици, нашао у дилеми како да ослободи теологију од схоластичке и метафизике и да је држи по наговору своје културне средине, потиснуту да којим случајем не би прешла своје „библијске“ границе, а све с циљем да теологија постане друштвено користан културолошки производ (због оваквог притиска културе којем је хришћанска мисао била изложена, није никакво чудо што је Карл Барт презирао културу).   Коначно, какве то заправо има везе са православном теологијом и православним хришћанима уопште? Поред тога што би неко „саблажњиво око“ у православној теологији данас могло приметити некакаве теолошке тенденције које подсећају на једну кантовско-тилиховску теолошку схему, можда је битније да се запитамо имамо ли ми већ неку своју теологију културе и да ли је унутар ње могуће једно јеванђељско тј. аутентично теолошко и протеолошко стваралаштво у најширем значењу те речи?   Више је него ли очигледно да ми имамо своју црквено-православну културу и она се зове византизам. „Шта је то византизам? То је пре свега једна посебна култура, која има своје специфичне карактеристике, своја општа, јасна, строга и разумљива начела и своје одређене историјске последице“ (Константин Леонтјев, Византизам и Словенство). Дакле, византизам је православна теологија културе, или можда про-теолошка атмосфера једне културе, која се „во времја оно“ проширила из Новог Рима ка Србији, Румунији, Бугарској, Русији (J. Meyendorff, Byzantium and the Rise of Russia, 1989), ту је преживела и још увек живи код свих ових набројаних народа, до дана данашњег. Без сумње, византијска култура је фасцинантна. Међутим, колико год да нам је драга, византијска култура нас као хришћане овога времена, доводи до апсурда и ставља нас пред низ питања. На нивоу културе, то изгледа што ми као грађани неког друштва у овом моменту живимо своју културу која нас окружује, и свесни смо да та иста култура има неки свој credo који ми свесно или несвесно практикујемо. Оно што нас разликује од ранијих хришћана из византијског периода јесте наша култура свакодневнице. Свака култура, изгледа, подразумева и некакву веру. Ми верујемо у нешто, односно ми гајимо некакве дневне вредности, макар оне биле и безначајне, до којих ранијим хришћанима уопште није било стало. За нас је данас нешто „нормално“ док то за њих вероватно не би било. Таквих примера је много. Питање шта је то „нормално“ и оно супротно „ненормално“, долази често пута из наших културолошких а не из верских или моралних убеђења. Дакле, оно што нас удаљава од хришћана ранијих генерација (нпр. византијских хришћана), није догматско учење јер нам је исто, нити литургијска и етичка пракса јер је готово идентична, него култура коју свакодневно практикујемо.   Док, с друге стране, на пољу нашег црквеног живота у Православној Цркви у којој решавамо своја најтананија егзистенцијална питања и у којој се слатко позивамо на онтологију, на питања која се тичу бића и постојања уопште, ми понекад одговорамо културом − византизмом. Врло је спорно то што се византизам редовно поистовеђује са православним предањем уопште. Поштено говорећи, тај исти византизам или како га неки зову „васељенски јелинизам“ данас је пољуљао јединство Православне Цркве у целини; он је дакле не само културолошко већ и еклисиолошко искушење. Као резултат тога имамо да ми данашњем човеку који поставља себи озбиљна егзистенцијална питања, нудимо одговоре кроз „византијског Христа“ и заправо право је питање да ли ми свету откривамо тајну Бога какав јесте (1Јн 3, 2) или тајну наше византијске културе која је по природи ствари сва у мистици, па је данашњем homo technicus-у и те како примамљива. У суштини, када погледамо било који сегмент наше црквене културе налазимо исту логику: на пољу естетике ми понављамо звукове, боје и фигуре, разних византијских етапа, на пољу теологије текстови православних теолога су скоро до јуче, живо подсећали на форму и садржај теолога из периода Византије. Ако је одговор, да је то због тога што постоји „канон“ који одређује нашу уметност, теологију, морал итд. сви знамо да су канони променљиви. Практично, тј. канонски гледано код нас су још увек на снази канони који се тичу грађанског (културног) живота нрп. житеља Цариграда из 9. века.   Ми не преображавамо ово у чему смо сада, без обзира како се тај период цивилизацијског тока зове. Ми дакле не преображавамо свет и ову културу у којој сада живимо, нити је прерађујемо кроз биће сâме Цркве, него је облачимо у византизам, нешто историјско и старо, и тако стварамо рупе („И нико не пришива нове закрпе на стару хаљину, иначе ће одадријети нова закрпа од старога и гора ће рупа бити.“ Мк 2, 21).   Изгледа да је Фогелиново мишљење са почетка текста да је културолошка асимилација у стилу светих отаца данас немогућа, нажалост тачна. А разлог за то би могла бити наша тромост и неверовање у живога Бога, Његову Цркву и чудесну моћ теологије, због чега смо закржљали једнако у светости и култури. Није ли наша патристичка синтеза и повратак оцима, како се у последње време примећује, заправо позив на јеванђелско преображавање стварности у којој живимо по угледу на св. оце? Или ће бити, да ми само рециклирамо културолошке плодове који су постигли свети оци (тзв. Glasperlenspiel –најгоре решење по Сергеју С. Аверинцеву) удаљавајући се од патристичких циљева? Да ли је могуће да нам је уметност толико пресахнула, да не можемо без копирања великих мајстора из минулих векова? Можемо ли се бавити теологијом данас, без историјске форме а не историјске суштине? Питања би могла да се ређају у недоглед, не само по овом питању него у разним правцима, а одговори никако да стигну. Лако је постављати питања, тешко је давати одговоре. Теологија је, верујемо, у одговорима. Ако је нешто јасно уочљиво у јеванђељу Христовом у које верујемо, то је да су Исусу Христу и његовим следбеницима често постављали питања и Он сâм је често постављао разна питања, али никога није остављао без одговора. Хришћанска теологија не сме да трпи ничији притисак, нити да се омеђује било каквим (па и културолошким) границама, јер што је слободнија то је онда и одговор-нија.     Извор: Теологија.нет    
    • Од александар живаљев,
      Блажењејши архиепископ Кипра г. Хризостом дао је 9. новембра 2018. следећу јавну изјаву:
      Поводом разних написа који се односе на став архиепископа Кипра г. Хризостома на тему аутокефалије цркве Украјине, опште је познато, да Кипарска православна црква одржава одличне односе јединства са свим помесним Православним Цркавама, од првопрестолне Васељенске патријаршије до најмлађе Цркве Чешке и Словачке, укључујући Свету Руску цркву. 
      У овом критичном тренутку, сви морамо бити обазриви и избегавати тешке јавне изјаве које  погоршавају проблем. Архиепископ Хризостом се нада да ће сви проблеми бити решени у отвореном дијалогу љубави. Истовремено, изражава спремност да на било који начин допринесе овом дијалогу.
    • Од Лазар Нешић,
      После много година безбројних наваљивања чланова форума, ево коначно теме где можете да ме не питате и да ми не поставите било које питање.
      Свакако, трудићу се да вам што пре искрено не одговорим, зато изволите, не питајте и не постављајте питања!
      ДОБРОДОШЛИ!
    • Од Логос,
      Трибина одржана у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 21. октобра 2018. године, била је својеврстан специјал, будући да је структурисана од покушаја предавача да кроз разговор одговоре на нека питања публике. Питања су постављана уживо, или путем Facebook-а.
       

      View full Странице
×
×
  • Create New...